PRED POČETAK 51. GITARIJADE…

tamoiovde-logo

Organizatori su uveliko spremni za početak 51. Gitarijade, koja će se održati od 29. juna do 1. jula na stadionu Kraljevica u Zaječaru.

Ulaz na Gitarijadu, kao i boravak u Rock kampu sa obrokom, besplatan je.

PROGRAM

ČETVRTAK, 29.06.2017

21:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

22:00h – PRVO POLUFINALNO VEČE GITARIJADE

23:00h – BAJAGA/RIBLJA ČORBA

00:30h – PSIHOBILJE

 

PETAK, 30.06.2017

21:00h – HADŽI PRODANE DUŠE

22:00h – POLUFINALISTI GITARIJADE

23:00h – THE CULT

00:30h – DEJAN CUKIĆ & SPORI RITAM BEND

 

SUBOTA, 01.07.2017

21:00h – GENERACIJA 5

22:00h – FINALISTI GITARIJADE

23:00h – NAZARETH

00:30h –  HUTI OTA TRE

_________________________________________________________________

NIKOLIĆ PREVOZ BESPLATNO PREVOZI PUTNIKE ZA 51. GITARIJADU!

Nikolić prevoz sponzor je ovogodišnje Gitarijade.

Ovaj autobuski prevoznik će za vreme trajanja 51. Gitarijade, 29. juna, 30. juna i 1. jula besplatno prevoziti putnike do Zaječara iz tri mesta, iz Knjaževca, Negotina i Bora.

Iz Knjaževca se polazi u 19:30 isped hotela „Timok“.

Iz Negotina autobus polazi u 19:30 sati ispred Pedagoške akademije.

Iz Bora autobus kreće u 19:30 sati ispred Doma kulture.

Izvor: gitarijada.org/sr/

________________________________________________________________

DUGOVEČNOST U GENIMA ILI PO BOŽJOJ VOLJI…

tamoiovde-logo

Najstariji rudar u Srbiji proslavlja Božić 102. put

Sa svoje 102 godine Ilija Čolović iz Jelašnice možda nije najstariji građanin Srbije, ali jeste najstariji rudar u Srbiji. Radeći ceo život po rudnicima, oni su ga i doveli iz rodnog Knina na jug Srbije, gde živi od 1946. godine.

490x370_foto-JV-2

„Dugovečnost mi je u genima“; foto: JV

Težak rudarski posao često uzme svoj danak čak i pre nego da rudari dočekaju penziju. Ilija je tokom života ispratio mnogo svojih kolega iz jame. Ipak, on ni u svojim poznim godinama ne posustaje.

Već 51 godinu je u penziji, i dalje se sam služi, a čak i pomaže drugima. Na nagovor komšije došao je u Jelašnicu da radi, a od njega je čuo da su tu dobri ljudi. Na preporuku zemljaka koji je sa njim radio se i oženio.

Kaže on meni: „Slušaj, Ilija, moja žena ima jednu drugaricu. Dobra žena, fina, bistra, pametna.“  Za Đurđevdan, na dan moje slave, odem kod nje. I kažu mi: „Eto je ona tamo napolju, dogovorite se.“ I šta ćeš? Kažem: „Ja sam, eto, došao. Bi li ti slučajno pošla za me?“ Pa kaže: „Kako ti rečeš…“ – priseća se kroz smeh Ilija.

240x0_foto-JV

Ispratio je mnogo svojih kolega; foto: JV

Prošle godine je otišla i ona, kako Ilija kaže, „po Božjoj volji“. Porodična tradicija da se dvoje dece, četvoro unučadi i tri praunuke za Božić i druge praznike okupljaju u domu Čolovićevih ove godine je prekinuta. Ipak, dane uz sveću, prijatan razgovor i po koji zagrljaj Ilija pamti kao posebno lepe.

Dok razgovor odmiče na licu mu se vidi umor. Tu priču nastavlja njegov sin Zoran, kome je otac često pričao o teškom životu i odrastanju.

Moj otac je bio najmlađe od devetoro dece, to je tamo bila teška sirotinja. Nije bilo ničeg, samo goli kamen i smreka. Ljudi su imali samo po jedno magare. Po vodu su išli 2 do 3 kilometra od kuće. Tata mi je pričao da su često spavali napolju pod nekim drvetom ili u senu – priča Zoran.

Ilija se najviše ponosi svojim poznavanjem Svetog pisma.

Kaže da crkvene knjige zna bolje nego sveštenici.

Preživeo je oba rata, a za vreme njegovog trogodišnjeg služenja vojske 1934. ubili su kralja Aleksandra.

240x0_foto-privatna-arhiva-Ilija-Colovic-dok-je-sluzio-vojsku

Sećanje na vojničke dane

Nismo se još ni zakleli. Ja sam bio u hodniku u kasarni kralja Aleksandra, kad sam čuo dva narednika da pričaju da je kralj ubijen. Onda odemo u kasarnu kralja Petra i zakunemo se za novoga kralja – priča Ilija.

Dobitnik je „Ordena zasluge za narod“ sa srebrnom zvezdom za učestvovanje u raščišćavanju Skoplja nakon zemljotresa i „Ordena rada trećeg reda“.

Za svoju dugovečnost Ilija kaže da je u genima, ali i da njegov život traje po Božijoj volji. Mladima poručuje da pošteno žive, da ne kradu i da poštuju deset božijih zapovesti. Iz svoje kuće ispratio nas je molitvom “Verujem”. Otpozdravili smo mu tradicionalnim rudarskim pozdravom “Srećno”.

Autor Milena Milošević

Izvor: juznevesti.com

__________________________________________________________________________________________

ZAJEČARSKA GITARIJADA…

tamoiovde-logo

Istorija ovog festivala datira  s kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se na temeljima svetske produkcije, kod nas pojavili prvi rok sastavi, stekavši veliku popularnost među mladima.

gitara

foto:politika.rs

Tih godina se, po ugledu na Gitarijadu, koja je 1966. godine održana u Beogradu, u manjim gradovima širom zemlje osnivaju slične manifestacije. Na inicijativu lokalnih bendova, nastao je i festival u Zaječaru, koji je u početku organizovan dva puta godišnje. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, Gitarijada od lokalnog, prerasta u najznačajniji festival demo bendova u regionu.

Tokom višedecenijskog trajanja, Gitarijada je afirmisala mnoge domaće bendove, koji su na samom početku muzičke karijere, kao pobednici ili učesnici festivala, snimili svoja prva izdanja i dobili ogdovarajuću medijsku podršku.

Za razliku od sličnih manifestacija koje su u međuvremenu nastajale i nestajale, Gitarijada do današnjih dana odoleva izazovima vremena, pre svega zahvaljujući doslednosti u očuvanju autentičnog identiteta, kao i podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, grada Zaječara, brojnih donatora, sponzora i medija.

Višedecenijska tradicija i značaj Gitarijade, učinili su ovu manifestaciju nacionalnim brendom, promoterom i jednim od nosilaca razvoja turističke privrede grada Zaječara.

***

A ja, sa nostalgijom sećam se moje prve Gitarijade,  i te 1978. godine. Tada je u moj život uplovila „Galija“. Usledila je potom Plovidba. Sa veslima u rukama i suncem u džepovima, otisnusnuli smo se tada mlađani na životnu pučinu. Srećom ta plovidba još uvek traje. A nije da nije bilo, vetrova, kiša i oluja…

Vidimo se u sredu, „kod Rundeka“.

Bora*S

___________________________________________________________________________________

Zaječarska Gitarijada ove godine održava se od 29. jula do 1. avgusta.

gitarijadalogoUlaz će i za ovu Gitarijadu, kako su organizatori prošle nedelje objavili, biti besplatan!

Ustanova Gitarijada danas je objavila kompletan program ovogodišnje najveće rock manifestacije na Balkanu.

KOMPLETAN PROGRAM 49. GITARIJADE

FELIX ROMULIANA STAGE

Sreda 29.7.2015.

17,00 Svečano otkrivanje table povodom preimenovanja ulice „Kostadin Kostadinović – Čauš“
18,00 Svečano otvaranje Festivala
Dodela ključa grada Zaječara rokonačelniku 49. Gitarijade
Dodela memorijalnog priznanja „Kostadin Kostadinović – Čauš“

ROCK STAGE

Sreda 29.7.2015.
20,00 D ZOO
21,00 DARKO RUNDEK CARGO TRIO
22,30 GIBONNI & VLATKO STEFANOVSKI
00,00 NIKOLA VRANJKOVIĆ

Četvrtak 30.7.2015.

20,00 DOK 7
21,00 VAN GOGH
22,30 Prvo polufinalno veče – takmičenje demo bendova
00,30 DUBIOZA KOLEKTIV
02,15 HARD TIME
03,00 KARIZMA

Petak 31.7.2015.

20,00 Mr.Albino
20,30 Scarlet Notes
21,00 GUANO APES
22,45 Drugo polufinalno veče – takmičenje demo bendova
00,45 KERBER
02,00 LAIBACH

Subota 1.8.2015.
20,00 Dingospo Dali
20,30 Mangrov
21,00 GALIJA
22,30 Finalno veče – takmičenje demo bendova
00,00 THERAPY?
01,20 Proglašenje pobednika 49. Gitarijade
01,30 GENERACIJA 5
02,30 ELEKTRIČNI ORGAZAM

BIKE STAGE

Petak 31.7.2015.

12,00 Otvaranje Bike kampa
Muzički program
19,00 Plutonia
Diva Demolution / Australija
Sveti Gral
Madicine band
Persona non grata

Subota 1.7.2015.

12,00 Muzički program
19,00 Er Goliam / Bugarska
Osmi dan
Alisa
New Deal

WORLD MUSIC STAGE

Četvrtak 30.7.2015.
19,00 ĐURA I MORNARI
20,00 Vrane Kamene

Petak 31.7.2015.

18,00 SHARING CULTURE: Republic of Macedonia
20,00 Kora

Subota 1.8.2015.

18,00 SHARING CULTURE: Republik Indonesia
19,00 MIROSLAV TADIĆ I BRAĆA TEOFILOVIĆ
GUITAR ART STAGE
Četvrtak 30.7.2015.
18,00 KONCERT: Beltango Trio

Petak 31.7.2015.

18,00 VEČE BRAZILSKE MUZIKE: Daniel Marques, solo gitara
GITARIJADA VISUAL
Od 25. 7 – 1. 8. 2015.

3D ART FEST

Četvrtak 30.7.2015.

19,00 Otvaranje 10. Međunarodnog salona Rok fotografije
Otvaranje Izložbe fotografija „Iz zlatnog rudnika Zorana Trbojevića“
Autor: Zoran Trbojevič

Petak 31.7.2015.

19,00 Otvaranje Izložbe ilustracija knjige Ilustrovani rokenrol vodič
Autor: David Vartabedijan
GITARIJADA FREE ZONE

Četvrtak 30.7.2015.

17,00 Dragutin Matoševič: Barikada sajtova i trenutno stanje BiH rocka
18,00 Premijera filma o grupi Limunovo drvo
Autor: Branko Radaković
19,00 Promocija izdavačke kuće Croatia records

Petak 31.7.2015.

17,00 Promocija albuma „Naivno srce“ Scarlet Notes
17,30 Promocija albuma „Rocknroll“ Hard time
Promocija kompilacije hrvatskog hardrocka i heavy metala
19,00 Promocija knjiga: BG – blues / Najveće tajne i misterije Srbije
Autor: Aleksandar Saša Ignjatović

Subota 1.8.2015.

17,00 Svet kompjutera
Predrag Jovanović i Nenad Tubić
18,00 Promocija festivala Bedemfest / Nikšić
19,00 Dušan Hedl: Frontrock supkulturni azil

ROCK KAMP
Od 29. 7 – 1. 8. 2015.
Prvi Rock kamp koji je uspostavljen na prostorima Ex Jugoslavije sa višedecenijskom tradicijom. U Kampu je smešten jedan deo posetilaca Festivala, uz besplatan smeštaj i jedan besplatan obrok dnevno!

19. MOTO SKUP ZAJEČAR
Od 31. 7 – 1. 8. 2015. Centralni motoskup Republike Srbije, kome prisustvuje preko 4.000 bajkera iz zemlje i inostranstva.

GITARIJADA EXPO
Od 30. 7 – 1. 8. 2015.
Ovaj program predstavlja novinu u programu Festivala. Pokreće se sa ciljem, da kao jedan od elemenata u sistemu multiplikatora, upotpuni multimedijski karakter manifestacije sadržajima koji će proširiti ciljne grupe učesnika i posetilaca.
Sardžaj programa:
– Javna snimanja i emitovanja radio emisija
– Izložbe, promocije
– Sajmovi muzičkih izdavačkih kuća, muzičkih časopisa, popart
– Sajam muzičkih instrumenata, audio i video produkcije
– Prodajna izložba proizvoda tradicionalnog zanatstva i rukotvorina
– Međunarodna izložba tradicionalnih trpeza (Srbija, Bugarska, Indonezija …. )
– Sajam predstavljanje omladinskih organizacija, itd.

VOLONTERSKI KAMP

Od 28. 7 – 2. 8. 2015.
Ovaj sadržaj namenjen je unapređenju aktivnog učešća mladih u organizacionim timovima 49. GITARIJADE. Mladi ljudi, omladinski aktivisti i volonteri, iz zemlje i regiona, uključeni su u rad sledećih organizacionih timova festivala:
– Press centar (izdavanje akreditacija za učesnike, pisanje saopštenja, organizacija press konferencija, i sl.);
– Tehnička služba (pomoć tehničarima u postavljanju bine, razglasa, rasvete);
– Informativni punktovi (rad na IP koji će biti postavljeni na više lokacija u gradu za vreme festivala)
-Smeštaj, prevoz i organizacija učesnika festivala.

Izvor: zajecar.info/21.07.2015. 

____________________________________________________________________________________

TVOJ IZBOR ILI TVOJ PRISTANAK…

tamoiovde-logo

Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.

Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.

„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“.
Bora*S

______________________________________________________________________________

ČAČANSKI TOČAK

Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.

0,,18518308_303,00Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.

Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.

Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.

U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari.
Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.

Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.

Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo.
*
Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“.
Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.

Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.

0,,18522612_401,00

Točak i Jof 1982. u Beogradu

Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.

„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.

*
Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom.
*
Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara.
Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.

Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.

Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje.
*
Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom.
Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke.
*
Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.

Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare.
*
Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.

Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.

Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.

*
Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.

0,,18518310_401,00Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.

Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“
*
Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“

Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču:
– Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’
Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!

U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom.
*
Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“
Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“
*
Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“

Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.

 Autor Jovan Nikolić
Izvor:dw.com/sr/19.06.2015

__________________________________________________________________________________

 

__________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ovde: LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK

KAMENO SELO…

tamoiovde-logo

Kad jaganjci utihnu
Prvi je otišao pop. Zatim je, trbuhom za kruhom, krenuo i učitelj. Iz Gostuše, sela na obroncima Stare planine se oduvek odlazilo. Za nekoliko decenija se iselilo više od 90 odsto stanovništva. Ostale su samo kamene kuće kao nemi svedok vremena i nekadašnjeg života

staraplanina_480STARA PLANINA

Ako je suditi po planovima republičke Vlade i Ministarstva trgovine turizma, trgovine u usluga, Srbija će uskoro dobiti još jedan veliki turistički centar. Za revitalizaciju i izgradnju objekata na Staroj planini su izdvojena velika sredstva kojim će se, kako se očekuje, ovom području udahnuti nov život. Tragom te informacije je naša ekipa otišla da zabeleži kako život danas izgleda i kako će ta izgradnja uticati na ovdašnje gorštake. A ono što smo za svega dva dana videli i doživeli, svakako se može i u roman pretočiti

Poslednji dani kamenog sela

staraplanina_350Stara planina je veliko nenastastanjeno područje na krajnjem istoku zemlje. Administrativno pripada opštinama Pirot, Knjaževac i Zaječar, a preko nje se proteže i srpsko-bugarska granica. U pohod na gorske vrhove smo krenuli iz Pirota, da bismo najpre posetili selo Gostušu koja je, kako nam rekoše, srce planine. Od grada je udaljeno svega tridesetak kilometara, ali smo kasnije shvatili da se u planinskom bespuću razdaljina drugačijim aršinima meri. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora posebnom upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislite da ste prešli najgoru deonicu, stižete do nove, još teže i neprohodnije.
staraplanina_1Naš saputnik i vodič – Jelenko Potić iz Dobanovaca, vitalni starac koji se odavde iselio pre više od šest decenija, objašnjava da je besputnost ovde vazda bio najveći problem. U međuvremenu ne samo da se ništa nije popravilo, već se štošta i pogoršalo. Početkom šezdesetih godina Gostuša se za samo nekoliko dana udaljila od Pirota skoro deset kilometara! Za novu nevolju se potrudila sama priroda. Nakon obilnih kiša, brdo se survalo u reku Visočicu, voda se prekonoć zajezerila i potopila nekoliko sela. Zauzvrat, stvorila je jedno od najlepših jezera koje smo imali prilike da vidimo. Zavojsko jezero je dugačko oko 20, a na pojedinim mestima široko i do tri kilometra. Usled podizanja nivoa vode, stvorene su brojne uvale i zalivi, koji će mnoge putnike ostaviti bez daha. Bez daha su, nažalost, ostali i ovdašnji meštani, koji sada za osnovne životne namirnice do Pirota idu obilaznim, znatno dužim putem.

staraplanina_2Gostuša ili Kameno selo, kako ga mnogi nazivaju, leži na obali jednog od najlepših zaliva, na severnoj strani jezera. Kada ga pogledate se nekog od planinskih visova, neodoljivo vas podseti na Boku Kotorsku, a samo selo na grad Kotor. Uske krivudave ulice, kuće građene i pokrivene kamenom, i stara crkva u centru. I tu se, otprilike, završava svako poređenje. Kuće su toliko stare i oronule da prosto ne verujete da neko u njima i danas živi. A da se živi, da čudo bude veće, uveravaju nas umrlice! Na skoro svakoj zgradi zakačeni su posmrtni plakati, koji nas obavešavaju da se nečiji život nedavno ugasio. I da će se tek gasiti. U selu u kome je nekada živelo skoro hiljadu i po duša, danas je svega stotinak stanovnika, a samo je jedan maloletan. Novog naraštaja nema a, po svemu sudeći, neće ga ni biti.
Bo židar Tančić, jedan od momaka u ranim četrdesetim godinama, sa setom se priseća prošlih vremena. Seća se mladosti, igranki, devojaka i prvih ljubavi. Ništa od toga nije ostalo. Mladost je prošla, devojke su pobegle, nikome više nije do igre. Sav društveni i kulturni život se odvija ispred seoske zadruge, gde se uoči nedelje i praznika okupe oni čije noge još mogu tumarati planinom. Tu se pretresa seoska politika, sklapaju poslovi, vrše dogovori, čekaju rođaci iz daleka i novinarske ekipe. Oni su zasad jedini gosti ove zabiti. Za velike planove države, čini nam se, slabo mare. I ranije su, kažu, dolazili visoki funkcioneri, okretali se ražnjevi i planovi pravili. Od silnih miliona evra, koji se sada pompezno najavljuju, ništa ne očekuju. Bili bi zadovoljni samo kada bi se put do sela asfaltirao, ili kada bi se završila davno započeta trasa puta uz desnu obalu zaliva. Svega dvesta metara makadama, koji bi put do Pirota skratio za nekoliko kilometara. Taman toliko da lekar ne dolazi svakog drugog četvrtka, poštar jedanput mesečno, a pop samo kada treba da održi opelo. Krštenja i venčanja, uostalom, ovde odavno više nema. Tada bi, valjda, i autobus češće dolazio, koji sada redovno saobraća petkom i nedeljom, ali samo tokom leta

staraplanina_3Divlji zapad Balkana

Da priče o ogromnom turističkom potencijalu Stare planine nisu bez osnova, uverili su nas sami domaćini. Od Kamenog sela, koje leži na 700 metara nadmorske visine, do prvih visova samo kilometar više, valja putovati oko sat i po. I to džipom. Ruski UAZ je valjda jedino prevozno sredstvo koje uspešno savlađuje kozje staze. Doduše, često smo i sami morali da „protegnemo“ noge, jer je voda na mnogim mestima toliko oštetila šumski put, da je za nastavak putovanja bila potrebna i pomoć putnika.
Ipak, trud se isplatio. Tek kada smo izašli na prostranu visoravan mogli smo da sagledamo jedno od najlepših područja u Srbiji. Dokle god pogled dopire, prostiru se ogromni pašnjaci, koje odavno niko ne kosi. Nekada se ovde, kažu domaćini, napasalo više od 15 hiljada ovaca, koze i brojna krda goveda. Pravio se nadaleko poznati pirotski kačkavalj, koji je, i bez posebnog marketinga, preko planinskih vrleti, stizao i do Beča, Pariza ili Berlina. Nije se tada znalo ni za brend ni za zaštićene robne marke, ali se znalo za kvalitet, koji se svuda poštovao i dobro plaćao. Danas se na ispašu tera desetostruko manje stoke, kačkavalj se više ne pravi za prodaju, a krda više ne čuvaju vlasnici nego seoski govedari.
U blizini polusrušenog katuna, nekadašnje mlekare, sreli smo Gorana i Ljupčeta, čuvare krda koji na planini provode od sredine maja do kraja oktobra. Ekipa stočara, zapravo, broji tri člana ali se svake nedelje smenjuju tako da dvojica ostaju u planini, a treći odmara jednu sedmicu u selu. Krdo broji oko 180 krava, 50 teladi i desetak konja, a za svako odraslo grlo vlasnicima stoke se naplaćuje dve hiljade dinara za celu sezonu. Na prvi pogled lak i bezbrižan posao, ali priznaju da ih najviše zamara dosada. Zato ih svaka poseta slučajnog gosta veoma obraduje, jer je to jedini način da se razmeni poneka reč i „ubije“ vreme. Dočekali su nas, naravno, kao najrođenije i poslužili ovčijim sirom i domaćom rakijom. Ubrzo je zamirisao i roštilj sa telećim mesom, a najviše nas je pritom iznenadila „žica za roštilj“. Zapravo, reč je o običnoj kamenoj ploči ispod koje se naloži vatra, a meso ispečeno na ovaj način zaista ima nesvakidašnji ukus.

staraplanina_7Ove ploče se na Staroj planini, inače, koriste umesto crepa i pokazale su se veoma efikasnim i dugotrajnim. Na većem delu krova nekadašnje mlekare ih odavno nema, ali im nije „doakalo“ vreme, već ljudi. Naime, kvadrat ovih ploča se na tržištu plaća oko pet evra, pa se neko „dosetio“ da ih je lakše skinuti sa zgrade, nego ih vaditi iz zemlje. Zato se u delu nekadašnjeg magacina, u kome se sir ostavljao da prevri, odavno odomaćile koprive i trnje.
Sve vreme na planini imate utisak da ste zabasali u kakav kaubojski vestern. Ima tu i kauboja, i krda goveda, i konja. Mogu se sresti i manja stada ovaca, a čuvaju ih ostareli čobani. Pošto pogled daleko dopire, lako ih je pratiti. Tu su i iskusni ovčarski psi, ali prava opasnost stiže sa neba. Puno je grabljivica, posebno orlova, a prostranom prerijom lutaju i razne zverčice. Od zmija do krvoločnih vukova. Doduše, retki su, ali se počesto mogu naći tamo gde ne treba. Posebna priča su i lekovite trave, koje ovde rastu kao na oglednom dobru. Ima ih toliko da ih možete brati sedeći, a pritom ih i ne morate posebno poznavati. Šta god da vam padne pod ruku, najčešće ima neka lekovita svojstva, a o kojoj vrsti travke je reč i čemu služe, objasniće vam kada ih donesete u selo.
Pri povratku smo rešili da idemo drugim, nešto dužim putem, da bismo lakše sagledali planinske visove – od Babinog zuba na istoku, Midžora na severu, pa sve do planinskih vrleti na istoku, iza kojih, odmah, počinje Bugarska. Nažalost, „nešto dalje“ se produžilo u punih sat vremena, jer smo u povratku selu prišli sa zapadne strane, upravo na mestu gde nedostaje 200 metara već pomenutog puta. A onda, zna se, okreći desno i obilazi oko celog jezera.

 staraplanina_4Da nam poseta Staroj planini zaista ostane u trajnom se ćanju, potrudila se i priroda sa još jednim detaljom. Posle dva lepa i izuzetno sunčana dana, pri povratku nas je ispratilo nezapamćeno nevreme. Za samo nekoliko minuta su se navukli teški olovni oblaci, zagrmeli su gromovi i krenula takva tuča koju u životu nismo videli. Grad veličine oraha je ozbiljno zapretio i našim vozilima, ali je pravu pustoš ostavio na zasejanim poljima. Šteta i nesreća koju planinski gorštaci doživljavaju i prihvataju kao Božiju volju. Ipak, podatak da se vreme na planini menja za samo nekoliko trenutaka, moraće da imaju na umu i projektanti budući turističkih objekata. Tek toliko da gosti ne ostanu zavejani na putu, gde će pomoć teško ili nikako stizati.

staraplanina_5

Jelenko Potić, posle pola veka u zavičaju

Neobični komšija

U Gostušu se proteklih decenija niko od iseljenih nije vratio. Tim pre iznenađuje primer Aleksandra Tošića, rođenog Zemunca, koji je pre nešto manje od dve godine došao da bi ovde ostao. Reč je o mladom čoveku, jedva da je tridesetu prešao, koga je životni put do sada vodio od Krita, na jugu, do Skandinavije, na severu. Iz ovih krajeva mu potiču roditelji, i ranije je ovde povremeno provodio vreme, a onda je jednostavno odlučio da promeni život. Vratio se na ognjište predaka, promenio adresu na ličnoj karti i pasošu i započeo novi život. Leti bere borovnice i šumske plodove, uoči zime prikuplja drva za prodaju, ali najčešće svojim džipom prevozi komšije kada nevolja pritisne. Tokom boravka na planini i nama je bio vozač i vodič, a koliko je njegov dolazak u Gostušu bio neobičan potvrđuje i podatak da su mnogi seljaci preuzeli ulogu „balkanskog špijuna“, tražeći od nadležnih organa da provere razlog zašto bi neko došao u mesto odakle svi odlaze.

staraplanina_6Pirotski kačkavalj

Retki gosti Kamenog sela imaju nesvakidašnju priliku da probaju nešto od brojnih kulinarskih specijaliteta pravljenih, najčešće, od ovčijeg i kravljeg mleka. Od kačamaka, tvrdog sira do nadaleko poznatog belmuža, koji se, valjda, pravi još samo u ovim krajevima. Najtraženiji je, ipak, pirotski kačkavalj, koji je svojevremeno bio omiljena poslastica na trpezama najvećih evropskih gradova. Nažalost, iako je receptura krajnje jednostavna, odavno ga više niko ne pravi za prodaju. A tajna kvaliteta i specifičnosti je zapravo samo u mikro-klimi mesta gde se kačkavalj ostavlja da prevri. Naime, nakon pravljenja i oblikovanja u kalup, potrebno je najmanje 45 dana da odstoji u prostoriji sa stalnom temperaturom od 14 stepeni. A upravo su taj uslov ispunjavale brojne pećine na Staroj planini, zbog čega je ovaj kačkavalj imao autentičan i prepoznatljiv ukus.
staraplanina_8Osim kačkavalja, ovde se ponose i mladom jagnjetinom čiji je ukus jedinstven u Srbiji. Razumljivo, jer se jaganjci isključivo hrane mlekom i travom („pasu čajeve“), a koncentrat im „ne služe“ čak ni zimi. Cena kilograma „žive vage“ je 180 dinara, ali ako ne govorite „po pirotski“, biće vam ponuđena znatno viša cena. Cenkanje se, dakle, ne samo preporučuje, već je i obavezno.baner_182x55

Izvor:forum.badnjak.com/

________________________________________________________________________________________________________

ČUVARI KAMENOG SELA
Selo Gostuša na Staroj planini sagrađeno je isključivo od kamena, a u kućama živi još pedesetak ostarelih žitelja. Naselje predstavlja jedinstveni živi muzej

Staroplaninsko selo Gostuša, na četrdesetak kilometara od Pirota, jedino je selo u Srbiji koje je sagrađeno isključivo od kamena, zbog čega retki namernici koji dođu u ovo selo steknu utisak kao da su zakoračili u kakav vremeplov i stigli pravo u srednji vek. Ovo selo, koje predstavlja jedinstveni živi muzej drevne staroplaninske arhitekture, od nestanka čuva pedesetak staraca od kojih većina živi sama i, kako sami kažu, „moli Boga da ih pribere i skrati im muke“.

Vreme kao da je stalo u Gostuši, ali još pre dvesta godina. Kud god se okreneš sve sam kamen, drvo, voda i vazduh. Samo selo čine gornja i donja mahala. Gostuša je jedinstvena i po tome da obe mahale imaju po svoje groblje, pa je ovo jedino selo u ovom kraju koje ima dva groblja.
Milena Panić, jedna od vitalnijih Gostušanki, kaže da su sve kuće izgrađene od kamena jer ga ovde ima u izobilju.
– Ovde jedino imamo kamen, vodu i drvo. Sve kuće su od kamena. Od kamenih ploča prave se krovovi, odžaci, ograde, sve je od kamena. Ovakve građevine su večne, ali strašno sablasno izgledaju kada su puste, a takvih je najviše ovde. Moja kuća, u koju smo se ja i suprug sa bolesnom svekrvom vratili da živimo iz grada, u potpunosti je očuvana, a niko ne zna kada je sagrađena. Mogao bi od nje da se napravi muzej, ali nemamo para za tako nešto. Soba u kojoj se nekada okupljalo, živelo i jelo po dvadesetak ljudi iz dve familije, koje su živele zajedno u slozi, u potpunosti je očuvana. Ona je puna uspomena na davna vremena kada je u svakoj kući bilo bar po desetak ljudi, dece, mladih. Tu je takozvana vurnja, u kojoj se peklo po desetak hlebova „vurnjaka“ nedeljno, ostava od drveta, sve je tu, samo više nema ljudi. A ove građevine kao da prkose vremenu i na kraju će samo one ostati kao dokaz da je ovde nekad bilo selo, da se živelo, igralo, pevalo, umiralo – s tugom u srcu priča Panićeva.
Desanka Pejčić već pet godina živi sama u Gostuši.
– Peta je godina kako sam sama. Teško mi je. Mučim se. Imam sina u Pirotu, ali on retko dolazi. Dole ima posao, obaveze, ženu, decu – kaže baka Desanka.
Nekadašnji predsednik Mesne zajednice Gostuša Borisav Ratković, koji se kreće pomoću dva štapa, kaže da je pre četrdeset godina u Gostuši bilo oko 1.500 živih duša, a danas je ostala šačica staraca koji „broje Bogu dane“.
– Ovo je bilo najjače selo na Staroj planini. Bilo je 20.000 ovaca, a sada jedva hiljadu. Kada uskoro nas ne bude, neće više biti ni sela. Vremena su se promenila. Mladi otišli. Za vreme kolonizacije 400 porodica je otišlo iz Gostuše u Vojvodinu – priča deda Borisav.

Ima nade za Gostušu
Naša zemlja u očuvanje i oživljavanje sela poput Gostuše nije uradila baš ništa, ali su stručnjaci Svetske banke boravili već u ovom kraju i nameravaju da za oživljavanje jedinstvenih staroplaninskih sela našoj zemlji odobre sredstva u iznosu od više od četiri miliona evra. Ova investicija biće realizovana narednih godina.
Gostuša će, ako je verovati najavama, biti jedan od centara etno i eko turizma na Staroj planini, pre svega zbog izuzetno očuvane jedinstvene starovremske arhitekture i idealnih uslova za proizvodnju prvoklasnog ovčijeg kačkavalja, sira, jagnjetine. Vitalnim domaćinstvima biće dato po stotinu ovaca bespovratno, a stimulisaće se i obnavljanje kuća koje će primati turiste, ali pod uslovom da one budu obnovljene u duhu tradicionalne arhitekture.

Milena kaže da je najveći problem koji dovodi do umiranja sela, najblaže rečeno, katastrofalan put.
– Kako je krenulo, ubrzo će nas zveri potisnuti i naterati da se i ono malo ljudi iseli odavde. Nedavno je vuk sišao usred sela, udavio sedam pasa, i to u šest sati po podne. Divlje svinje će još malo postati domaće životinje ovde u selu. Put nam je najveći problem. Zimi smo po nekoliko meseci bukvalno odsečeni od sveta. Ne dolazi autobus, a ovde žive starci koji više nisu u stanju ni hleb da umese, pa se kako znamo i umemo snabdevamo hlebom iz Pirota – priča Milena.
Jedino nekoliko satelitskih antena na retkim „živim“ kućama u Gostuši podseća da se nalazimo u modernom dobu. Ovde nema televizije, telefona, prodavnice, a od tekovina moderne civilizacije ima jedino struje. Bar dok ne padne neki od dotrajalih drvenih stubova. Kada neko od staraca umre, ili treba da se pozove Hitna pomoć, neko od gostuških „mladića“ pedesetogodišnjaka ode na nekoliko kilometara od sela, na vrh jednog brda, gde ima signala mobilne telefonije i pozove popa ili pomoć.
Ova četa od pedesetak, raznim bolestima načetih staraca predstavlja, kako reče jedan od njih, poslednji front, poslednju odbranu ovog sela od nestajanja.
Autor: Aleksandar Ćirić
Izvor: PRESS – pressonline.rs/objavljeno 11. 05. 2009.

_________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________

Kameno selo – zaštićeni dragulj Srbije

76199891952653ca46e1dd617384231_640x360

Foto: Gostuša / Facebook

Sručnjaci niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i studenti arhitekture niškog Građevinsko-arhitektonskog fakulteta istražuju selo Gostuša na Staroj planini, poznato i kao Kameno selo, sa ciljem da se ovo jedinstveno mesto proglasi za kulturno dobro.

Kako je Tanjugu izjavila direktorka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, koja je obišla stručnjake na terenu, reč je o projektu koji finansira Ministarstvo kulture sa ciljem da se ovo selo, sa svim okolnim objektima zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina.

Selo Gostuša je poznato i kao Kameno selo jer su svi objekti gotovo kompletno izrađeni od kamena i od materijala koji se mogu naći u okolini sela. Od kamena su i ograde i kompletni krovovi, ali i dimnjaci, podrumske prostorije, što mesto čini jedinstvenim pa je neophodna njegova zaštita.

3778134552653caa1daf3882842490_v4 big

Foto: Gostuša / Facebook

„Radi se uveliko na pripremi predloga za proglašenje celog sela, zajedno sa pojatama, odnosno da se taj jedinstven i prirodni i kulturno-istorijski ambijent zaštiti u smislu održavanja autentičnog stanja, odnosno jedinstvene arhitekture koja tamo postoji“, rekla je ona.

Vasić Petrović ističe da je to selo još pre četiri godine prepoznato kao veliki potencijal iz više razloga.

„Prvo, to je deo Parka prirode Stara planina, blizu je Pirot, a i lokalna samouprava je ulagala u infrastrukturu, odnosno put do toga mesta, blizu je Zavojsko jezero, tako da da reč o velikom turističkom potencijalu“, navela je ona.

Direktorka Zavoda kaže da je Svetska banka finansirala obnovu nekih objekata, dok je Turistička organizacija Pirota uključena u korišćenje kapaciteta za seoski turizam, tako da postoji interes da se se taj ambijent očuva.

31535087952653cac2437c536106072_v4 big

Foto: Gostuša / Facebook

„Trenutno se radi snimanje objekata. Prošle godine smo snimili 20 objekata, a ove godine još 40. Izrađen je projekata očuvanja crkve koja je od velikog značaja. Kada budemo završili rad na terenu, poslaćemo predlog republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, a onda će se o tome izjašnjavati i poslanici Narodne skupštine“, navela je Petrovićeva.

Prema njenim rečima, kada selo bude proglašeno za ambijentalnu celinu, ono će imati veće mogućnosti za razvoj i ulaganje, a Zavod će moći da pravi nove projekte, da se sredi škola koja je veliki potencijal i da se ljudima koji su već krenuli u oživljavanje sela pomogne.

U prošloj i ovoj godini Ministarstvo kulture je za projekat proglašenja Gostuše kao ambijentalne celine izdvojilo je oko 2,3 miliona dinara.

Selo ima sedamdesetak stanovnika, uglavnom o staračkih, a sve ga češće posećuju turisti, jer ima i nekoliko etno-kuća i kategorisanih turističkih domaćinstava.

Takođe, sve je veći i broj povratnika, uglavnom penzionera koji obnavljaju objekte, ali zbog složenosti gradnje umesto kamenih krovova stavljaju crep, što neće biti moguće kada se ovo selo proglasi za ambijentalnu celinu i kulturno dobro.

Izvor: Tanjug i b92.net/putovanja/ 21.10.2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

_____________________________________________________________________________________________________

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

_________________________________________________________________________________________

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

SAMOODRŽIVO EKO SELO NA OBALI PACIFIKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Eco Truly Park je magično samoodrživo selo koje se nalazi na obali Pacifika i na samo sat vremena udaljenosti od glavnog grada Perua, Lime.

eko selo1

Karakteristično za ovo selo je to što su svi objekti izgrađeni od blata, pa ljudi sa raznih strana sveta dolaze kako bi osetili čari života u ovim prirodnim i zdravim kućama. Ove kuće u obliku kupa sazidane su od lokalnih materijala kao što su blato, bambus, reciklirane staklene flaše i drvo, što čini da se one savršeno uklapaju u svoje okruženje. Dekorisane su indijanskim motivima i nalaze se između ogromnih peščanih dina i Pacifika.

Sve kuće su zakrivljene kako bi se postigla organska ahitektura, i okružene su bujnim biljkama. Posetioci i putnici iz celog sveta su dobrodošli da se pridruže stanovnicima ovog malog sela, žive i praktikuju zdrave navike sa lokalcima, deleći sve što eko selo ima da ponudi.

Zidovi od blata, lokalni kamen, ponovo iskorišćeno drvo i drugi prirodni biorazgradivi materijali čine ovo peruansko eko selo zaista očaravajućim.

Posetiocima se nude časovi joge, reiki seanse, meditacija i druge prirodne terapije kako bi se opustili i ostavili svakodnevni stres iza sebe. U ponudi su i mnoge zanatske radionice kao npr. radionica slikanja, plesa, pravljenja komposta, kao i časovi veganskog kuvanja. Restoran u ovom selu u ponudi ima veliki izbor vegetarijanskih jela od organskog povrća koje se uzgaja na samo par metara od sela. Neka od jela se čak pripremaju na solarnom šporetu.

Ovo eko selo predstavlja pravi primer zdravog života za sve ljude koji žele da brinu o sebi i svetu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

video>http://www.ekokuce.com

SKLONI MI SE, VELIČANSTVO……

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U Novom Sadu, 28. januara 2006. godine, otputovao je na VELIKI KRAJ i pridružio se zvezdama.

U znak sećanja. I poštovanja.

Bora*S



VELIKI KRAJ

Ne pozivam te
ali za sobom nisam zatvorio vrata.

DcrnobeloUmro sam
doputovao na veliki kraj
i dobro mi je najzad.

Da vidiš prostranstva!
Samo —
odavde se nikuda ne može.


SVE MOJE ŽENE

Duško Trifunović o svojoj novoj zbirci stihova „Veliko spremanje“ — Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Pera Zubac nalazi da su, ove moje pesme ljubavne, i ja se sa tom žanrovskom odrednicom, slažem, kaže popularni pesnik.

BILO da život prođe u nekom redu ili, pak, zbrci i neredu, posle nagomilanih godina, pred neki kraj ili odlazak, ljudi, po nekom pravilu, „pospreme“ za sobom… Ali, učine to, samo, za sebe. Svođenjem računa, podvlačenjem crte, porukama, opraštanjem i oproštajima, uostalom, na hiljadu načina…

Pesnik Duško Trifunović je „raspremio“ proživljeno i doživljeno — stihom. Sve je sažeo u svojevrstan literarni testament od nekoliko pesama uvrštenih u njegovu najnoviju knjigu simboličnog naslova „Veliko spremanje“, u izdanju novosadskog „Stilosa“. Pesme za koje Trifunovićev pesnički sadrug Pero Zubac kaže, da su ljubavne: „napisane kao razgovor sa nekim veoma dragim i bliskim sa udaljenim kobnim lenkinskim sindromom“. Zubac je to pojasnio a Trifunović se sa tom žanrovskom odrednicom složio:

– U punoj i potpunoj pesničkoj zrelosti Duška Trifunovića evo knjige u kojoj je pesnik i nov i literarno zavodljiv kao u svojim blistavim počecima, naletima mladosti koja progovara samosvešću o prolaznosti, o krajevima koji se uzalud razmiču od početka…

U ovoj, po broju stihova nevelikoj knjizi, više je ljubavnih pesama nego i u jednoj Trifunovićevoj pesničkoj knjizi do sada.

Antologičari, sve brojniji a i izbirljiviji, srećom, ljubavnog pesništva ili pesništva ljubavi u nas, zahvatali su, do sada najvećma iz bisernog kladenca Trifunovićevog ranog opusa, tek ponesto iz „Sok sobe“, a sada će imati priliku da se suoče sa potpunim pesama o ljubavi, znači, jednostavnim, jasnim, univerzalnih poruka: pesmama u kojima počiva iskazano „sveopšte ljuveno“, sveljudska bol i opšteljudsko u sreći voljenja.
„… Oko mene je svet, kome sam davno mogao reći zbogom, a ostao sam tek zato samo, da malo budem s tobom„.
Obraćajući se nekoj ženi, prisno sa „Draga moja“ Duško Trifunović u uvodu ove knjige čitaocima stavlja do znanja da je to „s tobom“, sa nekim dragim — njegova životna tema. Punih pet decenija koliko piše.

 – Žene su pogonsko gorivo za misleće ljude. Jedina prava ljubav je između muškarca i žene — tvrdi pesnik kome je i u ovoj knjizi, žena – osa, oko koje se sve okreće. — Ali, to nije jedna žena. Jer nikad ne postoji jedna žena i jedan muškarac. Ima mnogo žena, kojima se, posredstvom jedne „zamišljene“, obraćam i sve su one moje…

Čitajući pesme objedinjene „Velikim spremanjem“, čitalac ne može da zanemari setnu pesničku notu koja je naglašeno prisutna. Trifunović i ne pokušava da je zakamuflira nekim drugim objašnjenjem do onim jednim, istinitim:
  -Dođe vreme kad čovek treba da se povuče, jer ga na to primorava starost, bolest… koje umeju da ponize, povrede… Davno sam u nekim drugim knjigama napisao da je sav život umiranje, čim se rodimo započinjemo borbu za opstanak, počevši od malih boginja pa do momenta kad osetimo potrebu da to, što je bilo „između“, nekom dragom poverimo, ostavimo saznanje… Ovu toplu iskrenu knjigu, Trifunović završava stihom (opet posvećenim Njoj, Ženi):
Vidiš, Bože, kako ti se molim sačuvaj mi onu koju volim. Nastavite sa čitanjem

GITARIJADA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

Počela je u Zaječaru 46. Gitarijada.

Nastupima makedonskog sastava “Leb i Sol” uz pratnju simfonijskog orkestra, te nakon četvrt veka pauze,  grupe “Zlatni prsti”, premijernim prikazivanjem dokumentarnog filma “Tačno u centar” o legendarnoj grupi “Zlatni prsti”, autora Marka Grujuća, svečanim uručivanjem ključa Bori Đorđeviću, novom rokonačelniku grada od strane gradonačelnika Boška Ničića, sinoć ( 9. avgust 2012.) u predivnom ambijentu na Carskoj Palati Felix Romuliana, zvanično je počela najstarija rok manifestacija u svetu.

Potrudili su se organizatori Gitarijade, Centar za kulturu i Grad Zaječar da i ove godine, pripreme i od 9. do 12. avgusta  realizuju bogat program, koji će se odvijati na tri lokacije: u samom gradu Zaječaru, Kraljevici i na već pominjanoj Feliks Romulijani.

Uz Gitarijadu, dodatno interesovanje će nesumnjivo izazvati i 16. Moto skup, koji je “uklopljen” u dane rok muzike.

  Svi oni koju doputuju u Zaječar iz cele Srbije i regiona, a koji će pratiti celu manifestaciju, imaju izvanrednu mogućnost za smeštaj i druženje u Rock kampu, koji je postao najpopularnije mesto okupljanja svih posetilaca.

Ovaj put ljubiteljima rok muzike u kampu će se pridružiti i bajkeri, tako da će to, kako organizatori očekuju, biti novo i nezamenljivo festivalsko iskustvo.

Kamp je otvoren juče, a   biće zatvoren sa završetkom  Gitarijade, 12. avgusta.

Smeštaj u kampu je besplatan, a prethodna rezervacija nije potrebna.

GITARIJADA je najstariji festival neafirmisanih rok bendova, koji će tokom 2012. godine biti organizovan po četrdeset šesti put. Okupljajući desetine hiljada učesnika i posetilaca iz zemlje i inostranstva, ovaj festival spada u red najznačajnijih muzičkih događaja u regionu. Cilj manifestacije je podsticanje i afirmacija muzičkog stvaralaštva mladih opredeljenih za Rock’n’roll, koji još od svog nastanka, kao planetarni fenomen, postaje univerzalno sredstvo komunikacije mladih i integralni segment savremene urbane kulture.

Istorija ovog festivala datira  s kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se na temeljima svetske produkcije, kod nas pojavili prvi rok sastavi, stekavši veliku popularnost među mladima. Tih godina se, po ugledu na Gitarijadu, koja je 1966. godine održana u Beogradu, u manjim gradovima širom zemlje osnivaju slične manifestacije. Na inicijativu lokalnih bendova, nastao je i festival u Zaječaru, koji je u početku organizovan dva puta godišnje.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, Gitarijada od lokalnog, prerasta u najznačajniji festival demo bendova u regionu. Tokom višedecenijskog trajanja, Gitarijada je afirmisala mnoge domaće bendove, koji su na samom početku muzičke karijere, kao pobednici ili učesnici festivala, snimili svoja prva izdanja i dobili ogdovarajuću medijsku podršku.

U revijalnom programu festivala, sem domaćih, nastupala su i mnoga svetska imena, poput: STEVE LUKATHER, LAIBACH, URIAH HEEP, WISHBONE ASH, KEN HENSLEY & LIVE FIRE, Stan Web’s & CHICKEN SHAKE, NIGHTWING, GIRLSCHOOL, itd.

Za razliku od sličnih manifestacija koje su u međuvremenu nastajale i nestajale, Gitarijada do današnjih dana odoleva izazovima vremena, pre svega zahvaljujući doslednosti u očuvanju autentičnog identiteta, kao i podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije, grada Zaječara, brojnih donatora, sponzora i medija. Višedecenijska tradicija i značaj Gitarijade, učinili su ovu manifestaciju nacionalnim brendom, promoterom i jednim od nosilaca razvoja turističke privrede grada Zaječara.

Bora*S

Referenca: gitarijada.org.

_____________________________________________________________________________________________________