DOBAR ČOVEK OSEĆA SRAMOTU I PRED PSOM…

tamoiovde-logo

„Ljubav daje krila ali ih i potkresuje.“

Foto ilustracija Bora*S

 „Dobar čovek oseća sramotu i pred psom“

Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič  Čehov se rodio na današnji dan, 29.  januara 1860. godine u Tanarogu, u Rusiji, u blizini Azovskog mora.


 

U POTRAZI ZA SREĆOM…

tamoiovde-logo

DJETELINA SA ČETIRI LISTA

U potrazi za srećom    
iz mraka, iz daljine     
stigao sam na magarcu     
u polje djeteline.          

Foto ilustracija: Bora*S

Došao sam da nađem      
pod rosom koja blista      
sudbinsku djetelinu       
sa četiri lista.                   

Ponio sam na put     
što je na samar stalo:     
gitaru, suvu hranu,          
vodu i povećalo.           

I tražiti počeo odmah        
dok još su polja čista

bezmjernu djetelinu

sa tri i više lista.

Jutro, zatim podne i veče     
neba se pale i gase
a magarac do mene 
indiferentno pase.    

To traje godinama      
pod snijegom i sred kiše     
kušam svoj usud        
tražeći taj list više       

a napjev “četiri lista”     
ponavljam sate i sate       
ko ludi Herman u operi        
”Tri karte, tri karte…”    

Prevrćem mokru zemlju 
bolujem, ne pazim na se 
a magarac i dalje

realistički pase.

Odustajem, gubim živce               
i mijenjam uvjerenja                        
sad je već očevidno-                               
za sreću nemam strpljenja.                             

Na kraju našla se ipak                                  
biljka koja me muči                                              
moj tovar* u zubima                                                
drži je ne znajući.                                                          

I uzalud se trude                           
žene, artisti, starci                                  
do djeteline sreće                                    
lakše dolaze magarci.                               

Muči me strah i jalnost                          
ko svakog kada gubi                                    
dođe mi da mu isčupam

čarobnu travku iz zubi.

Al neka je budućnost strašna                            
nesklona mi i pusta                                                 
ne bih oteo sreću                                                                     
jednom magarcu iz usta.                                                

I tako prolazimo svijetom     
ponovo zvijezde i veče           
Ja svjestan svojeg jada  
On nije svoje sreće.

Arsen  Dedić 

*magarac


 

REHABILITACIJA UVREDE…

tamoiovde-logo

Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite“, „uvreda – je posledica naših neadekvatnih očekivanja“, „uvreda – je manipulacija“. Da li su vam poznate te izreke?

Uvredu su u poslednje vreme ocrnili. Teško je reći zbog čega, no uvređenost su izbacili iz „legalnih“ stanja čoveka i počeli su da je smatraju kao nešto štetno, destruktivno, „reket“, a čoveka koji se uvredio – samo što ne smatraju za agresora.

Tu su temu nekako posebno zavoleli ezoteričari: na portalima popularne psihologije, naklonjenih ka duhovnoj praksi, nema broja člancima sa savetima, kako da se izbavimo uvređenosti i kako nikada više da ne dopustimo to osećanje u svoj prekrasni unutarnji svet.

Za početak, malena eskurzija u prošlost. Za izjednačavanje uvrede s manipulcijom, mislim da su „krivi“ popularizatori E. Berna, koji je opisao nekoliko igara vezanih za manipulacije sa uvređenošću.

Fraza Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite(No one can make you feel inferior without your consent) pripada Ernestu Holmsu, osnivaču pokreta „Nauka razuma“, koji je u svojoj knjizi „Sila misli“ napisao sledeće: „Ranjivost nije slabost, nego dijagnoza. Ne dozvoliti nikome i ničemu da uznemiri vaše emocije, znači ne dozvoliti samom sebi da se osetite uvređenim. Imajte na umu da vas niko ne može uvrediti, ako mu ne dozvolite“.

Ernest je stekao ne malo sledbenika, između ostalog i među ljubiteljima NLP, no on nije bio psiholog, nego religiozni filozof i to veoma radikalnog tipa. Koncepcija, u kojoj se uvređenost razmatra kao iskrivljeno viđenje realnosti, marker neadekvatnih očekivanja – pripada domaćem (ruskom) naučniku J.M. Orlovu, autoru sanogennog (zdravog) mišljenja i knjige „Uvreda, krivica“.

U njoj autor opisuje uvređenost kao reakciju na situaciju kada realnost ne odgovara našim očekivanjima, no on nigde ne žigoše uvredu kao destruktivno osećanje, čak i naglašava štetu od zanemarivanja (gušenja u sebi) i namernog sakrivanja uvređenosti, zastupa ekološko opštenje, priziva da saopštavamo drugima o onom što preživljavamo (osećamo).

Šta se dogodilo? Na koji su način postojeći psihološki koncepti bili preuzeti, izvrnuti i učvršćeni u ideju samorazvoja uklanjajući tobože ,,negativna‘‘ osećanja iz našeg unutarnjeg sveta? Mene ta tedencija smućuje (i vređa). Ja ne mogu da smatram štetnim nikakve emocije, koje su se pojavile u procesu evolucionog i socijalnog razvića čoveka. Hajde da stvar razmotrimo dublje.

Pre svega, uvređenost je osećanje, koje je niklo kao razultat socijalizacije. Dete, kada ne može da zadovolji svoje potrebe – oseća samo ljutnju. Da bi se pojavila uvređenost unutarnja realnost mora da bude dosta razvijenija: u njoj bi trebo da postoji vrednovanje odnosa sa drugim čovekom. Uvreda je – kompleksno osećanje, koje uključuje i žalost prema sebi, i ljutnju na uvredioca, i, šta je jako važno, suzdržavanje te ljutnje suprotnom tendencijom – ljubavlju ili, u najmanju ruku, idejom o važnosti istih odnosa. Suviše protivrečivo, zar ne?

Da. Svet čovekovih preživljavanja – često biva komplikovan, nejasan, dvosmislen i podrazmeva, da je čovekova psiha sposobna da izađe na kraj sa tom ambivalentnošću: da se prema jednom objektu mogu osećati razna osećanja. Uprošćavanje, ogrubljivanje osećanja – jeste marker narušenog psihičkog razvoja, i, nasuprot tome, što je čovek zdraviji – sve finija, složnija i nejednoznačnija preživljavanja su mu dostupna.

Šta će se desiti ako ne budemo suzdržavali tu ljutnju u sebi? Čovek, ako i ne bude odmah ubijao, on će u najmanju ruku da raskida odnose pri najmanjem neslaganju očekivanog sa realnim.

A šta u vezi onoga, da odmah prihvatamo drugog onakvog kakav je? To je dobra ideja, no suviše apstraktna. Da bi nekog prihvatili onakvog kakav je – potrebno je za početak saznati kakav je. Ideja da čovek može znati i prihvatati nešto za ranije – jeste ideja svemoći. Živi ljudi malo što znaju za ranije, i ne stide se da uključe prirodnu funkciju opreznosti, odstranjivanja i, ako nisu otrovani idejom „sveprihvatanja“ – daju sebi mogućnost da upoznaju drugog u toku odnosa.

Uvređenost se pojavljuje zbog neadekvatnih očekivanja, no stvar je u tome što naša očekivanja u odnosima jednog prema drugim nikada ne mogu da budu adekvatna, a percepcija na drugoga – ne može biti potpuno slobodna od projekcija. Prihvatanje drugog čoveka se – neizbežno gradi na projekciji, koju još treba proveriti u odnosima. A ako govorimo o bliskim odnosima, onda neizbežan etapa zaljubljensti, koji dozvoljava (omogućava) ljudima da se zadrže jedno pored drugog na račun snažne uzajamne privlačnosti – podrazumeva slivanje sa svojim projekcijama. Prva uvreda u odnosima jeste – prvi korak od blaženog slivanja k poznavanju drugog čoveka, i kroz to poznanje – k zrelijim odnosima.

Na takav način, uvreda jeste – prilika da se uzme pauza i da se izregulišu međuličnosni odnosi, razmotrivši svoja očekivanja i reakcije drugog. Da, između ostalog i reakcije drugog na moju uvredu.

Šta s tim što uvreda uvek izaziva neke reakcije, a znači, može se smatrati kao manipulacija? No komunikativni aspekt postoji kod svake emocije. Spoljašnje izražavanje emocija i pokreti – jesu najstariji način komunikacije, koji i životinjama i ljudima omogućava da regulišu svoje opštenje sa saplemenicima. U tom smislu bilo kakav emocionalan uticaj na drugog čoveka možemo da posmatramo kao manipulaciju. Ljudi u odnosima neizbežno posmatraju jedno na drugog, šalju emoconalne signale, sračunavaju povratne emocionalne reakcije – i na takav naćin grade odnose i prave distancu u odnosima. Poznato je da se rečima predaje manje od 30% informacija.

Moje mišljenje je da treba govoriti ne o destruktivnosti uvrede same po sebi, nego o destruktivnim i konstruktivnim komunikacijama, koje čovek izabira, našavši se uvrediocem ili uvređenim. O uvredi, kao o privičnom razrušujućem načinu komunikacije, se može govoriti, ako uvređeni ne govori na šta se on uvredio, ne dozvoljava da se krivica iskupi (ili se vređa bez povoda, radi zadovoljstva da drugog vidi krivim i da oseća vlast nad situacijom) i ne daje mogućnost da se dogovore.

Ako je čovek u uvredi dostupan, spreman na kontakt (ili jasno izajavljuje o neophodnosti da bude neko vreme sam), javno i jasno označava vezu svoje uvrede s postupkom koji ga je izazvao, i u principu je sposoban za dogovor – kriviti ga za manipulativno ponašanje će, nažalost, i biti manipulacija. Pošto odricanje prava drugog čoveka na sopstvena osećanja – po meni, i jeste najpodlija manipulacija od svih mogućih.

Neki ljudi se plaše da izgledaju uvređeni, pošto demonstraciju uvređenosti smatraju za – demonstraciju slabosti. Da, pokazujući svoju uvređenost, mi pokazujemo svoju ranjivost.

Mi smo zaista ranjivi u svemu, što je vezano s našim očekivanjima od drugih ljudi, s našim potrebama od drugih. No snažan, dobro adaptiran u društvu čovek se odlikuje ne time, što mu niko nije potreban, nego sposobnšću da ponovo ustane i da se izbori sa razočarenjima. Ideja snage kao apsolutne neranjivosti jeste – iluzorna ideja, koja s jedne strane čini čoveka bezosjećajnim, a s druge strane – veoma krtim. Rizik da se otkriješ i sretneš s odbacivanjem – za takvog čoveka će bidi ravan krahu sve njegove ličnosti. Istinski snažan čovek, kao što se ne boji da se pokaže slabim, tako isto može i da obmane očekivanje svoje slabosti, ako to zatreba situacija.

psiholog Julija Lišafaeva

https://www.b17.ru/article/31861/

Od istog autora:

Uvređenost – slabost i rizik? – psiholog Julija Lišafaeva

Izvor: poznajsebe


 

RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli.


Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju.

Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati.

Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost.

On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

izvor:artnit.net


 

MALI PRIRUČNIK ZA ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Većina nas zna šta je potrebno činiti da nam život bude ispunjeniji i korisniji, ali ponekad to zaboravljamo.” rekao je nekom prilikom  Heriet Džekson Braun američki pisac, autor poznate knjige „Mali priručnik za život(Life’s Little Instruction Book).

Zato, već od sutra, na samom poćetku Nove godine redovno i nežno podsećajmo sebe na one jednostavne stvari koje, ako ih radimo dobro i u duhu ljubavi, mogu značajno da nam unaprede život.

Dobro pazimo na one koje volimo i one koji nas vole. Budimo odani, velikodušni, zahvalni na svemu što imamo i nemamo. Odvažno radimo na svom ličnom napretku, ali i nesebično podelimo svoja znanja i podučimo decu i ljude oko sebe. Posmatrajmo što češće izlaske i zalaske sunca, talasanje žita i trava. Slušajmo što češće poj ptica, žubor i mreškanje voda, šumove šuma. Zabeležimo lepotu oko nas rečima, crtežima, fotografijama, filmovima. Podelimo kad god možemo. Blago dodirnimo i snažno zagrlimo.  Opraštajmo i sebi, ali i drugima. 

I najvažnije, zdravi, zdravi TAMOiOVDE budimo.

Srdačno,

Bora*


 

SVI O SVEMU=NIKO (NIŠTA) NI O ČEMU…

tamoiovde-logo

ZAPIS O POVRŠNOSTI

Krenimo od opštih mesta: mediji nas svakodnevno preplavljuju nepotrebnim informacijama, društvene mreže su postale izvor otuđenja i besmisla…kako se odbraniti od informacija? Neprekidno ponavljanje ovih fraza  ne vodi nas nikuda.

foto: rangizzz/Shutterstock

Sa druge strane život u digitalnom svetu  postaje neizdrživ. Ponekad se čini da je to kakofonija, niko nikoga ne sluša, niti je važno šta ko govori. Logika je jasna: svi o svemu = niko (ništa) ni o čemu.

 Gomilanje informacija i stalno pristizanje novih, dokazano je, ometa stvaranje dugoročne memorije, ono što se u psihologiji naziva retrogradna inhibicija (kada novo učenje ometa ranije naučene sadržaje).

 Na društvenim mrežama se svakodnevno razbolimo, izlečimo, tu dobijamo  pravne, finansijske savete, i sve vrste life coachinga (uglavnom ne od kompetentnih nego od trenutno prisutnih). Ono što je zajedničko u toj  svakodnevnoj komunikaciji  je  površnost.

 U Rečniku srpskog jezika značenje reči površnost je ono što se ograničava na ono što je jednostavno, vidljivo.

 Naravno, kad detektujemo problem odmah, na prvu loptu, nađemo i rešenje (isto tako jednostavno). “Ostavite društvene mreže, ne čitajte novine, izađite napolje, popijte kafu i  porazgovarajte sa stvarnim ljudima”. Ta argumentacija koliko nam je brzina i dostupnost informacija pomogla, a koliko odmogla,  verovatno, je značajna , ali istovremeno je i glupa i besmislena i protivna civilizacijskom napretku. (Kad se pojavila železnica, možda, su ljudi mislili da im je oduzeta čar višednevnih, nekad i višemesečnih putovanja).

 Problem s površnošću je, naravno, mnogo složeniji. To je, pre svega, kulturološki problem. Savremena kultura i komunikacija opsednute su fenomenom sadašnjosti,  ništa što je bilo nas ne obavezuje, nema odgovornosti prema onome što dolazi. Odbacuje se sve što ima trajni karakter. Sve je instant i kratkotrajno. Svako duže bavljenje nečim  čini se glupo i nepotrebno.

 U knjizi Similakrumi i simulacija, Žan Bodrijar tvrdi da umesto da informacija proizvodi smisao, informacija guta svoje sopstvene sadržaje, pa i samu komunikaciju.

 Ako značenje reči površnost pokušamo da objasnimo sinonimima, to bi bilo ovako: neodgovornost, nebriga, polovičnost, plitkost, pojednostavljivanje, nehaj, ležernost, aljkavost, nesistematičnost …..(Pavle Ćosić, Rečnik sinonima)

 Zar nisu ovo, zapravo, sinonimi za naše propadanje i razlozi za  pogrešne izbore?

 Na kraju,  glupo je da jadikujemo, jer svi učestvujemo u kreiranju te kulture površnosti. Ono što možemo da učinimo je da informacijamo  damo smisao, jer samo tako će imati neki značaj.  Možda je svetu, stvarno, dovoljno 140 karaktera.

p.s.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović


Autor: Marija Benke

Obrazovanje: profesor srpske književnosti i jezika; 
Zanimanje: od poezije do politike

Izvor: novipogledi.rs


 

KADA TI KAŽU DA ČOVJEKA NEMA…

tamoiovde-logo

TI ČOVJEK BUDI

Ti čovjek budi kad se pravda ruši,

nasuprot stani, krv pravednih viče,

ne traži pravde Kainu u duši,

ne vjeruj onim’ što na Judu liče.

Lupež i pošten – svako svoje radi,

a Nebo gleda, Bog po pravdi sudi.

Ma bilo hljeba ili bilo gladi,

ti čovjek budi.

Foto ilustracija: Bora*S

Ti čovjek budi i u takvom času,

zasluge tvoje kad pripišu drugom,

ni kriv, ni dužan al’ na lošem glasu,

čekaćeš mirno, mada nekad s tugom,

da sunce pravde, obasja ti djela.

Ne sviće prije neg’ što zora rudi,

kad svane, sine, vidjeće te cijela,

ti čovjek budi.

 

Ti čovjek budi ne plaši se suda,

lažnog svjedoka nit’ osude lažne,

istina vječna pobjediće svuda,

na zadnjem sudu presude su važne,

a mekan jastuk, savjest  biće tvoja,

što diže čelo i čeliči grudi,

ispunjen mirom usred ljutog boja,

ti čovjek budi.

Ti čovjek budi, ne kvarljiva roba,

zauzdaj jezik, al’ istinu kaži.

Ne čekaj milost od onog što proba,

istinu pravu da skrije u laži,

jer zlo ko sije, žetva mu se sprema,

za malo novca prodaju se ljudi,

kada ti kažu da čovjeka nema,

ti čovjek budi.

Milan Kostadinović


 

JEDAN IZGUBLJENI RANDEVU…

tamoiovde-logo

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

Foto ilustracija: Bora*S

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo…

Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.


Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.

A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom, babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Miroslav Antić


 

ČOVEKOVA POTRAGA ZA SMISLOM…

tamoiovde-logo

ZAŠTO SE NISTE UBILI: Traženje smisla življenja

„Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu.

Foto ilustracija: Bora*S

Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju…

I pitam se ne bi li sve to moglo da se proširi izvan pojedinačnog ljudskog života i primeni na produženje života čovečanstva u celini. Možda je istina da i čovečanstvo ima svoju šansu da preživi atomsko doba ako se ljudi, i svi narodi, okupe na zajedničkim zadacima, ako svi budu zahvaćeni ne samo onim što logoterapija naziva voljom za smislom već i zajedničkom voljom za jednim zajedničkim smislom?“

Viktor Emil Frankl– iz predgovora knjige “Zašto se niste ubili“


 

IZMEĐU ONOGA ŠTO HOĆEMO I ŠTO MOŽEMO…

tamoiovde-logo

5. O SREĆI

“Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim, ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje. Simpatični pisac Abe Prevo je govorio da mu je dovoljno za srećan život da ima jedan vrt, jednu kravu i dve kokoši.

Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti. Umerenost, koja je išla do samoodricanja, bila je zlatna vrlina za grčke mudrace. Atinski besednik Fokion odbio je da primi darove svog obožavaoca Aleksandra, i osećao se ipak srećniji nego njegov drug sa tribune, Demad, koji ih je redovno primao. Sokrat je predavao besplatno svoju nauku, čak i bogatašima kao što su bili njegovi učenici Alkibijad i Kritija, a odbio je makedonskom kralju Arhelaju da živi na njegovom dvoru, izgovarajući se da ne može primiti dobročinstvo osim ono koje i sam može drugom učiniti.

Rimljani su čak smatrali da čovek vrši prevaru, ako od nekog primi uslugu koju mu nije u stanju vratiti.

– Bezuslovno, najveći je deo sreće u samoodricanju. Kada bi ljudi razumeli koliko malo je potrebno da se bude srećan, izbegli bi time najgorče dane u životu. Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem.

Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa. Tada bismo razumeli da sreća za Petra ne mora biti što i sreća za Pavla.

Svaki čovek ima u svom životu mnogo planova, ali nema nego jedan cilj. Ko razmisli taj će lako taj cilj naći, jer je on u našoj strasti i našoj volji vrlo izražen, iako često zamagljen i nerazgovetan. Taj cilj, to je sva sudbina čovekova na svetu.

Kao čovek koji se iz doma krenuo u grad, tako se čovek iz ništavila krenuo u život za svojim ciljem sasvim jasnim. Tim ciljem stvarno počinje čovekov život i njime svršava, skoro u precizan sat. Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje da bude sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često i štetan svome delu. Veliki čovek čak i umire u takve dane. Cilj i sudbina su nerazlučni, i oboje su božanskog porekla. Retko je kad čovekov cilj zao; mogu biti zla samo sredstva.

Čoveku koji jasno razazna kud hoće, sve njegove unutarnje sile isti čas krenu istim pravcem, i mnogim takvim ljudima moćne volje ne može se ništa odupreti. Samo po sugestiji tuđoj ili po poremećenosti instinkta, čovek izgubi taj smisao cilja ili pobrka prava sredstva za njegovo ostvarenje.

Inače, postoji jedan apsolutni odnos između onoga što hoćemo i što možemo. Niko ne poželi oboriti lava, kao Herakle; niti trčati kao trkač sa Maratona; ni postati imperator, kao Napoleon; ni svirati kao Paganini. Svako zna unapred koliki teret može dići, i koliko stopa daleko može skočiti, jer postoji jedan dinamičan odnos između nas i cilja. Niko, osim poremećeni duhovi, ne želi apsurdume. Čovek koji vidi cilj, najjasnije, taj je čovek najsilniji. Nomo unis ideae , jeste najjači čovek, jer je sav koncentrisan, neodoljiv, nepobedan. To su često veliki zavojevači, ali takvi su i veliki artisti, oboje deca sunca i slave. Jedno lice u Ibzenovoj drami kaže da ima ljudi koji nešto hoće tolikom silom da im se ništa ne može odupreti; a za mene to nešto jeste cilj ciljeva, koji je centralna sila u čoveku.

Velikim ljudima njihovi veliki ciljevi nikad ne izgledaju nemogućni, i oni ih odista postižu sa istom lakoćom sa kojom i mali ljudi postižu svoje male ciljeve. Jedna od velikih sreća čovekovih bila bi u tom da brzo uoči cilj, i odmah brzo nađe i sigurne puteve u tvrđavu gde ga očekuje sve blago cara Radovana. A nesrećni su oni koji ne uoče svoj pravi cilj, ili promaše prava sredstva.

Daroviti Benžamen Konstan, pisac i političar, govorio je za sebe da je sva njegova katastrofa bila u tom što nikad nije znao šta hoće. Velika je nesreća drugog opet u tom što nikad nije znao šta može. Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, a veliki broj ljudi ne zna koliko može. Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i koliko može.”

Jovan Dučić ( Iz poglavlja knjige „Blago cara Radovana“)


 

SUVIŠAN ČOVEK…

tamoiovde-logo

 

JUNAK NAŠEG DOBA

„Ja više nisam sposoban da ludujem pod uticajem strasti, častoljublje mi je ugušilo život, ali se ono pokazalo u drugom obliku, jer častoljublje nije ništa drugo do žudnja za vlašću, a prvo moje zadovoljstvo je potčinjavati svojoj volji sve što je oko mene.

Duel Pečorina i Grušnickog (ilustracija Mihaila Vrubelja u romanu iz 1891)

Izazivati prema sebi osećanje ljubavi, odanosti i straha, zar nije to prvi znak i najveći trijumf vlasti? Biti za nekog uzrok patnje i radosti, nemajući za to nikakvog posebnog prava, nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A šta je sreća? Zadovoljan ponos. Kad bih ja smatrao sebe za najboljega, najmoćnijega na svetu, ja bih bi srećan: kad bi me svi voleli, ja bih u sebi našao beskrajne izvore ljubavi.

Zlo rađa zlo; prva patnja daje pojam o zadovoljstvu mučenja drugih; ideja zla ne može se stvoriti kod čoveka ako je on ne bi hteo primeniti u stvarnosti; ideje su organski stvorovi, rekao je neko: njihovo rođenje već im daje oblik, a taj oblik je akcija. Onaj u čijoj se glavi rodilo više ideja, stvara više od drugih.

Zbog toga genije prikovan za činovnički sto mora umreti ili poludeti, isto kao što čovek snažnog telesnog sastava, ako provodi život sedeći i smireno se vlada, umire od kaplje.

Strasti nisu ništa drugo do ideje u njihovom prvom razvoju; vlasništvo su mladog srca, a lud je onaj ko misli da će njime vladati ceo život.

Mnoge mirne reke započinju bučnim vodopadima, a nijedan ne skače i ne peni se do samog mora. Ali taj mir je često znak velike, mada skrivene moći; kada su misli pune i duboke, ne mogu besno da puknu; duša koja pati i raduje se daje tačan prikaz svega i uverena je da tako mora biti; ona zna da će je bez oluja isušiti stalna sunčeva toplota; ona prožima sopstveni život – mažena je i kažnjavana poput voljenog deteta. Samo u ovom višem stanju samospoznaje čovek može ceniti Božju pravednost.

Mihail Ljermontov 

(Junak našeg doba– najvažnije  delo Mihaila Ljermontova. Smatraju ga  prvim psihološkim romanom u ruskoj književnosti.)


ГЕРОЙ НАШЕГО ВРЕМЕНИ u originalu-ruski jezik


 

UBRZANJE ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

○●○

Otac koji je sa decom bio u muzeju neprestano je govorio:

Brže, brže, jer ako se tako zadržavate pored svake stvari, ništa nećete videti”.

○●○

Ilustracija: Bora*S

Mladi  čovek je putovao sa svojom ženom. Voleo je da vozi velikom brzinom.

Dok su jurili autoputem, žena je pogledala u auto-kartu i rekla mu:

Dragi, promašili smo izlaz sa autoputa !“

On, sav ponosan je uzvratio: „Pa šta, važno je da sam ja potukao sopstveni rekord“.


Naš se život sveo na konstantnu trku s vremenom. Pretvoreni smo u štediše vremena, panične tragače za novim prilikama, doživljajima, poslovima, ciljevima…

Postali smo zavisnici, pored ostalog i od broja “doživljaja” u datom vremenskom segmentu.

Brzina iz sata u sat, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Usporavanje nije poželjno. Ne pada nam na pamet da usporimo, makar u krivinama. Sve dok nas nešto ne prisili da to učinimo. Najčešće to bude kasno.

Čini mi se, da nam ipak, ništa nije jasno. 

B.S. 


Padaj kišo, ubrzaj!

TAJ SE IGRA…

tamoiovde-logo

PRE IGRE

Zаžmuri se nа jedno oko

Zаviri se u sebe u svаki ugаo

Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа

Dа nemа kukаvičijih jаjа

Foto ilustracija: Bora*S

Zаžmuri se i nа drugo oko

Čučne se pа se skoči

Skoči se visoko visoko visoko visoko

Do nаvrh sаmog sebe

Odаtle se pаdne svom težinom

Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko

Nа dno svogа ponorа

Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd

Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne

Tаj se igrа.

Vasko Popa


POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh

Da trbuh od smeha ne pukne

Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne

Da hladan znoj sa čela obriše

Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce

Da srce iz grudi ne iskoči

Nema ni srca

Ruke obe padnu

Besposlene padnu u krilo

Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada

Iz drugog dlana trava raste

Šta da ti pričam…

 

Vasko Popa


 

SVI TO ZNAJU, IPAK…

tamoiovde-logo

SVEPRISUTNO JE PROSERAVANJE

Jedna od najistaknutijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja.

Foto ilustracija: Bora*S

Svi to znaju.

I svako od nas daje svoj doprinos. Ipak, skloni smo da tu situaciju uzmemo zdravo za gotovo.

Većina nas je prilično uverena u svoju sposobnost da prepozna proseravanje i izbegne da na njega nasedne.

***

Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tom ne zna o čemu govori.

Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti – bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice.

***

I posledično tome,mi nemamo jasno razumevanje o tome šta proseravanje jeste, zašto ga toliko ima i čemu ono služi. Nedostaje nam i svesno razvijeno shvatanje o tome šta ono nama znači. Drugim rečima mi nemamo teoriju. Predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja proseravanja, uglavnom tako što ćemo ponuditi oglednu i istraživačku filozofsku analizu.

H. G. Frankfurt


SIZIF, HEROJ APSURDA…

tamoiovde-logo

MIT O SIZIFU

Mit o Sizifu ( franc. Le Mithe de Sisiphe ) je knjiga filozofskih eseja francuskog egzistencijalističkog filozofa Alberta Kamija . Delo je prvi put objavljeno 1942. godine.

Apsurdno prosuđivanje

Kami poglavlje počinje objašnjavanjem šta on smatra glavnim pitanjem filozofije : zahteva li nužno samoubistvo realizacija besmislenosti i apsurda života . U nastavku objašnjava stanje apsurda – velik deo života gradimo na nadi za sutrašnji dan , a sutrašnji dan nas vodi korak bliže smrti ; ljudi žive nesmetano iako su svesni neizbežnosti smrti .

Kami tvrdi kako ljudi i svet nisu apsurdni sami po sebi , već apsurd nastaje kada ljudi pokušaju razumeti nerazumljivosti sveta . Ističe filozofe koji su se bavili pojmom apsurda : Heidegger , Jaspers , Šestov , Kjerkegor i Huserl , no tvrdi da su izvršili i ‘ filozofsko samoubistvo ‘ zaključcima koji su utemeljeni na stvarnom Bogu ili apstraktnom bogu . Tvrdi da bez smisla u životu nema niti lestvice vrednosti . Poglavlje završava trima posledicama prihvatanja apsurda , a to su revolt , sloboda i strast.

Apsurdni čovek

Poglavljem dominira pitanje kako čovek apsurda treba živeti . Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti te da je sve dopušteno , ali to ne dovodi do radosti , već do shvatanja neidealnog stanja života . Tada kreće s primerima : Don Žuan kao čovek koji život pun strasti živi što duže može ; glumac koji ‘ oslikava ‘ kratak život zbog kratkoročne slave ; te osvajač čije će ime sigurno ući na par stranica ljudske istorije.

Apsurdno stvaranje

Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika . Budući da je objašnjenje nemoguće , umetnost apsurda ograničena je u opisima . U nastavku analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva . No , poslednja dela Dostojevskog prikazuju put nade i vere te tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu .

Mit o Sizifu

U ovom poglavlju Kami navodi mit o Sizifu , te opisuje kako je Sizif živeo , zbog čega se zamerio bogovima , te kako je u jednom trenutku čak uspeo i dapobedi boga . No kada biva uhvaćen , Sizif je osuđen na doživotno guranje kamena do vrha planine . Kami zbog toga doživljava Sizifa kao heroja apsurda .

Upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koji današnji ljudi rade i tvrdi kako je svaki od tih današnjih radnika zapravo jednim delom Sizif . Kamija posebno zanimaju Sizif misli dok se spušta niz planinu po svoj kamen . To je zaista tragičan trenutak u kojem ‘ heroj ‘ shvata bezizlazno stanje situacije u kojoj se nalazi . Kami tvrdi da je Sizif u tim trenucima donekle srećan jer ga ispraznost posla koji radi ne drži podalje od neizvesnosti . On istovremeno shvata ispraznost svog posla , ali ga zadovoljno prihvata kao takvog .

Dopuna

U dopuni se Kami bavi radom Franca Kafke . Tvrdi kako Kafkin rad sjajno prikazuje stanje apsurda , ali da zbog tračka nade koji neprimetno ‘ ugrađuje ‘ u svoja dela Kafka ipak ne uspeva da postane pravi književnik apsurda .

Metafora Sizifa

Za Sizifa muke nema kraja na vidiku , niti su im kraj bogovi predvideli . Takođe , u tom mučnom konstantnom guranju kamena ne pronalazi se niti smisao , niti značenje . Upravo je to metafora koju Kami koristi za čovečanstvo . Ako na trenutak uklonimo pojmove bogova , raja i pakla , tada smo ostavljeni sami sa doživotnom borbom koju ćemo na kraju ipak sigurno izgubiti .

Smrt ne dolazi kao oslobođenje od naših borbi , već kao negacija svega što smo postigli sopstvenim trudom . Bez obzira na to sve , svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego što započne borbu , Kami ipak pita : možemo li biti srećni ?

Možemo , jer kako sam poručuje na nekoliko mesta u tekstu – život nije apsurd . Apsurd je život . Ta bolna borba u kojoj smo svi primorani da učestvuju je jedino za šta znamo i zato nemamo drugog izbora . Ona je jedina ‘ opipljiva ‘ mogućnost koja nam se nudi , jer sve ostalo je nada ili vera .

U ovom se svetu pojedinac mora suočiti sa ograničenjima sopstvenog znanja : Ne znam ima li ovaj svet smisao koji ga nadrasta . Međutim , znam da ne poznam taj smisao i da mi je , za sada , nemoguće poznati ga . Šta za mene znači smisao izvan mog života ? Mogu razumeti samo ljudskim pojmovima . Ono što dodirujem , ono što mi se opire , eto što razumem . ( … ) Kakvu drugu istinu priznati mogu a da ne lažem , a da ne umešam nadu koje nemam i koja ne znači ništa u granicama mog držanja ?

Bez upotrebe pojmova viših sila ili stvoritelja , Kami odlučuje koristiti samo ono u šta je siguran kako bi odgovorio na vlastito pitanje . Ne može apelovati na poruke vere , jer se vera temelji na vekovima tradicije i dogmi . Tamo gde Kierkegaard nalazi stajalište u postojanju blagonaklonog Boga , Kami ne vidi ništa drugo osim nostalgije , tek naklonjenost iluziji reda .

Prihvatanje apsurda života

Svesnost apsurda je doista put bez povratka . Nema vere , niti povratka njoj – jer tako nešto bi bilo potpuno samozavaravanje . Kami na neki način klinč vere i apsurda opisuje kao ‘ filozofsko samoubistvo ‘ . Doslednost i samosvesnost formiraju bazu apsurda života .

Čovek ima dva izbora . Prvi je da odbije život i počini samoubistvo , ali čineći to on dopušta apsurdu da ga pobedi . Druga mogućnost je da postane buntovnik konstantno odbacujući spoznaju smrti kao neizbežne . Ovde Kami  smanjuje metaforiku i započinje diskusiju o samosvesnosti u svakodnevnom životu .

Način života u današnjoj sredini u kojem se skoro svaki način rada na poslu ne menja iz dana u dan i stalno se ponavlja za Kamija predstavlja i tragediju i komediju odjednom . U takvom svetu nema mesta za individualizam , slobodnije izražavanje i nema višeg značenja osim preživljavanja od danas do sutra . Površno gledajući iz perspektive čoveka koji živi život apsurda vrsta egzistencije u kojoj se iz dana u dan ništa ne menja je komična , nešto poput klovna koji uvežbanu tačku izvodi u svakoj predstavi . Prihvatiti komičnost takvog načina života i postati svestan apsurda znači mogućnost izbegavanja beskonačnih tragičnih ponavljanja .

Samoubistvo kao bijeg od apsurda ?

Samoubistva i razlozi zbog kojih smo ih kadri počiniti razlikuju se od slučaja do slučaja . Na krajnji i nepopravljivi čin čoveka navede bolest ili nesreća , ponekad čast ili vrlina . Mnogi se nađu na ivici ponora , manje onih koji su spremni sunovratiti se u nj . Pred takvim iskušenjima najodlučniji se vinu s onu stranu ruba , najočajniji takođe . Kami shvata uzroke i smisao samoubistva , te koliko je ono zapravo rešenje apsurda .

Zato tvrdi : Umreti dragovoljno znači da je čovek , čak i instinktivno , osetio podrugljivi značaj te navike , odsutnost svakog dubljeg razloga za život , besmislenu narav svakidašnjeg kretanja i beskorisnost patnje . Oni manje odlučni ipak ostanu još neko vreme među nama , no u njima uvek ostane samoubistvo kao crv koji možda rešava problem .

Kami je napisao : Na tu zadnju prekretnicu , gde se misao dvoumi , mnogo je ljudi stiglo , čak i među onim malenim . Ti su se odricali tada onoga što im je najdraže , vlastitog života . Drugi , prinčevi duha , odricali su se takođe , no oni su , u svom najčistijem buntu , pristupali samoubistvu svoje misli .

Besmrtnost i heroji apsurda

U tragikomičnoj prirodi svakodnevnog života Kami ispituje elemente različitih života ( životnih poziva ) : osvajač , glumac , zavodnik , pisac … Kreativnost je za Kamija veoma bitna i jaka forma bunta jer plodovi kreativnog načina života mogu doneti mogućnost ( ograničene ) besmrtnosti .

Ipak , svestan je da većina ljudi jednostavno nije u mogućnosti potpuno posvetiti svoj život umetnosti ili književnosti , ali sama borba za to ili bar jednim delom posvetiti se tome , već je dobar početak . Istinski heroj apsurda nije nužno ratnik ili umetnik , već običan čovek koji shvata neizbežnost smrti , a ipak se protiv nje bori .

Sizif i Don Žuan

Da li Don Žuan tužan ? To nije jamačno – reči su iz podpoglavlja Donžuanizam . Don Žuan nije tužan jer konstantno dobija ono što želi . On je jedan od onih koji poznaje svoje granice i nikada ih ne prelazi . Njegova je jedina granica fizička smrt . Sizif pak prelazi svoje granice i to ga u konačnici dovodi do glavnog problema .

Za Don Žuana je život ispunjen i njemu nema ništa gore od izgubiti ga . On je shvatljiv samo ako ga gledamo kao najobičnijeg zavodnika sa svim njegovim manama . Dakle iako je percipiran kao nedodirljiv i savršen , on je itekako svestan svojih mana te zna da mu je lako stati na kraj i stoga je apsurdan . Sizif pak misli da je dovoljno dovitljiv ( što uistinu i jeste ) i neuhvatljiv i tu čini grešku prelazeći granicu . On svojih mogućnosti postaje svestan tek kada dobije kaznu .

S druge strane Don Žuan zna da će ga sustići starost i ‘ kazna ‘ . Na to je potpuno spreman . I kada ga , prema legendi , franjevci ubijaju on zapravo zna da je , iako apsurdan , na neki način pobedio , jer življenje mu je obezbedilo njegovu nevinost . Samo mu je smrt nametnula greh , sada legendaran .

Sizif i Don Žuan , iako potpuno nespojivi , ipak imaju određene dodirne tačke . Obojica su iz različitog vremena , različitog ‘ zanimanja ‘ , ali zajedno su oličenje apsurda . Time Camus pokazuje kako apsurd života zapravo ne poznaje ni vreme , a ni mesto .

Smisao Sizifa kazne

Uzimanje Sizifa kao glavnog junaka apsurdnog načina života nalazi se u tome da je život proživeo kroz trgovinu , laž i krađu ne ostavljajući ništa vredno iza sebe . Kada Sizif dospeva na svoju planinu i dobija kamen koji mora gurati čini se da on tek tada postaje svestan kako je za kaznu apsurdnog života i pokušaja izbegavanja smrti kako bi živeo dalje apsurdan život , dobio upravo apsurdan život u besmrtnosti . Kamija upravo to zanima kod Sizifa , a to i kaže : Na samu svršetku toga teška napora , određena prostorom bez neba i vremenom bez dubine , cilj je postignut . Tada Sizif posmatra kamen kako se za nekoliko trenutaka spušta prema tom nižem svetu , odakle ga opet valja uzgurati do vrha . On iznova silazi u podnožje . Baš za vreme toga odmora , zanima me Sizif . Lice koje se pati u neposrednoj blizini kamena već je i samo kamen !

Vidim toga čoveka kako iznova silazi tromim ali jednakim korakom spram muci kojoj ne pozna svršetka . Taj čas koji je kao predah i koji se , takođe , pouzdano vraća poput njegove patnje , taj čas je čas svesti . U svakom od tih trenutaka , kada on napušta vrh i spušta se malo – pomalo spram skloništima bogova , on je nadmoćniji od svoje sudbine . On je jači od svoje stene . Ako je ovaj mit tragičan , to je stoga što je njegov junak svestan . Zbilja , gde bi bila njegova muka kad bi ga nada u uspeh na svakom koraku podržavala ?

Smisao dela

Ono što je Kami napisao u svom delu Mit o Sizifu jaka je i individualna ateistička polemika . U ovom konzumerističkom društvu 21. veka zaista mi je teško zamisliti život kao strastvenu borbu protiv besmislene smrti . Kreativnost je potisnuta do krajnjih granica , a ako nije , tada se pretvara u takmičenje . Stvaranje umetnosti retki shvataju kao mogućnost besmrtnosti jer većina besmrtnost doživljava kroz fizičku percepciju beskrajnog kucanja srca i rada moždanih ćelija . No čak da to i postignu , oni ipak ne bi bili besmrtni . Iz dana u dan doživljavali bi apsurd i ispraznost ostavljajući iza sebe minimum koji treba za preživljavanje , a ništa po čemu bi dosegli viši smisao života .

Izvor: wikipedia.org


Priredio: Bora*S


ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

tamoiovde-logo

Zašto je ljudima teško da vole?

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio Oto Fenihel: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji.“

Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili bilo na koji način i kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

2) Ljudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

3) „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ – kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Već smo ranije pisali o rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“. Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili.

Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua.

Treba ovom prilikom napomenuti da u toku „individuacionog procesa“ postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

4) Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu, najčešće sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa.

Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno. Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima.

Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Vladeta Jerotić, (odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)