VIMINACIJUM: LOŠI PUTARI BACANI LAVOVIMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________

Otkriven neverovatno očuvan veliki rimski put od ogromnih kamenih ploča širok oko pet i po metara. Od 400.000 kilometara rimskih puteva 80.500 bilo je popločano

rep-viminacijum_620x0

Kolovoz je imao dve trake

 PUTARSKA preduzeća starog Rima su bila čudo, konstatovali su arheolozi s Viminacijuma, kad su pre nekoliko dana otkopali tridesetak metara rimske saobraćajnice koja je prolazila pored rekonstruisanog amfiteatra.

  Kolovoz od ogromnih kamenih ploča povezanih još uvek čvrstim malterom širok je oko 5,5 metara i oivičen visokim bankinama. One su sprečavale bahate vozače brzih dvokolica da ugrožavaju pešake gravnog grada provincije Donje Mezije, koja se prostirala na teritoriji današnje Srbije.

 Arheolozi podsećaju da su putevi bili suštinski važni za uspon i širenje Rima, jer su omogućavali brzo kretanje vojske, trgovaca i glasnika.

Mreža rimskih puteva bila je duža od 400.000 kilometara, od kojih je više od 80.500 kilometara bilo popločano.

amfiteatar i iskopine vile_620x0     Lako je bilo Rimljanima da prave ovakve puteve kad su pored njih imali arene, pa čim šef putara probije rok odmah ga bace lavovima – mudrovao je jedan od radnika na lokalitetu, diveći se kvalitetu saobraćajnice stare dva milenijuma.

Arheolozi kažu da ovakav put još nije viđen na Balkanu.

 Kolovoz je mnogo solidniji čak i od čuvene Via Apia na Apeninskom poluostrvu. Pokriven je ogromnim kamenim pločama, dimenzija metar i po sa metar, debljine od 30 do 50 centimetara, koje su teže od tone. Kamen koji se koristio ne izgleda kao onaj iz lokalnih majdana.

Zaista je neverovatno kako su ovolike ploče donosili i polagali sa savršenom preciznošću – čudi se i prof. dr Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum.

On smatra da je kamen dopreman iz udaljenih majdana brodovima koji su pristajali uz dokove Viminacijuma, jer je pre 2.000 godina Dunav prolazio uz današnje nalazište. Viminacijumska saobraćajnica je od kapije u severnom bedemu grada prolazila pored amfiteatra i termi, a zatim se račvala. Širina i solidna gradnja ovog antičkog bulevara ukazuju da je vodio do važnih gradskih objekata.

amfiteatar1_620x0– Naši geofizičari počeli su da prate trase puta georadarom i na kraju jednog kraka snimili su pod zemljom objekat koji bi mogao da bude palata ili forum. Drugi krak verovatno vodi do hramova. Jedno je sigurno, ovaj put vodi do velikih otkrića – smatra Miomir Korać.

Arheolozi objašnjavaju da se gradska saobraćajnica van zidina ulivala u najstariji rimski put koji je vodio kroz današnju Srbiju.

On je počinjao u severnoj Italiji i dolinom Save vodio do Panonije, sa carskim gradom Sirmijumom. Odatle je nastavljao do Singidunuma i Viminacijuma, gde se račvao u dva pravca.

OZBILjNI PUTARI RIMLJANI su pravili više vrsta puteva, u zavisnosti od reljefa tla i raspoloživog materijala.

Prvo bi iskopavali zemlju i u rov širine do pet metara sipali pavimentum, mešavinu kreča i peska. Na tu drenažu slagali su još četiri sloja. „Stratumen“, vertikalno položene kamene blokove spojene malterom, krečom ili glinom. Na njega su nasipali „rudus“, krupniji šljunak pomešan s krečom, a zatim dobro utaban „nukleus“, mešavinu tucane opeke, kreča, peska i ilovače. Na vrhu se nalazila „suma krusta“ – kamene ploče postavljene pod nagibom da se voda sliva van puta. Ponekad putevi nisu imali kamene bazaltne ploče već samo šljunak kao pokrivku, jer je to bilo jeftinije i konji i volovi su se lakše kretali.

Međunarodni koridor preko Naisa i Skupija (Skoplja) vodio je do Salonike (Soluna).

Drugi pravac pratio je tok Dunava ka Crnom moru. Kao i danas važno čvorište bio je Nais (Niš) gde se odvajao krak puta preko Serdike (Sofije) i Filipopolisa u Aziju. Još uvek tragamo za mestom gde se gradska saobraćajnica ulivala u međunarodne putne koridore – kaže prof dr Korać.

 miomir korac u podzemlju arene rimska ulica u viminacijumu zrtvenik posvecen nimfama nimfej_620x0Da Viminacijum krije još mnogo tajni ukazuje neočekivano otkriće „nimfeja„, svetilišta posvećenog nimfama, božanstvima izvora.

Ukrašeni stubić žrtvenik podigao je zahvalni legeionar tik uz borilište arene.

 –Lepe nimfe su smatrane zaštitinicama izvora i banjskih lečilišta pa su im Rimljani rado podizali žrtvenike.

 Viminacijumski nimfej, otkriven je prilikom istraživanja amfiteatra, a kraj njega veliki broj žrtvenih figurina od pečene zemlje, koje predstavljaju lepe žene, i uljanih svetiljki koje su prinošene kao darovi nimfama – objašnjava dr Korać.

miomir korac u podzemlju arene_620x0

Cisterna u podzemlju arene

On pretpostavlja da se tu nekada nalazio izvor ili česma, čijoj je nimfi zaštitnici, žrtvenik podignut, ali je neuobičajeno što se on nalazi uz sam pesak arene u kojoj su krvarili gladijatori.

– Nimfeum je u neposrednoj blizini tajanstvenog podzemnog objekta, nalik na cisternu ispod same arene. Verovatno su tu, pod zemljom gladijatori čekali da izađu u borilište.

Postoji mogućnost da se kraj nimfeja u tu cisternu slivala posvećena voda da bi se koristila u poslednjoj molitivi i pročišćenju boraca pred bitku na život i smrt – kaže arheolog Miomir Korać.

Izvor: novosti.rs/ B. Subašić | 26. jul 2013.

Advertisements

SLAVNE INDIJANSKE POGLAVICE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

„Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku, belac će shvatiti da ne može da jede pare.“

Starosedeoci Severne Amerike greškom su dobili ime Indijanci jer su Evropljani verovali da su stigli u Indiju. Da ironija bude veća, kolonizacija ne bi ni uspela da „divljaci“ nisu pomogli doseljenicima da prebrode prvu zimu. Američke urođenike, kojih je bilo oko 10 miliona, belci su proglasili životinjama vodeći rasprave da li uopšte imaju dušu! Rat doseljenika i starosedelaca je trajao sve do kraja 19. veka, do kada su bili istrebljeni, pobeđeni ili utopljeni u novu američku naciju. Iako ih je danas manje od tri miliona, njihov duh je preživeo i dan-danas se prepričavaju pobede poslednjih ratnika koji su pokušali da sačuvaju način života svog naroda.

 

45163_001-crazyhorse_if1. LUDI KONJ (1840-1877)

Tri žene umesto odlikovanja

Najslavniji indijanski vojskovođa poglavica Oglala Lakote bio je strah i trepet među vojnicima američke vojske. Postao je pravi gerilac koji je navlačio bataljona u klance, često glumeći povredu ili beg koji bi osilio vojnike da pojure za njim.

Još u mladosti se pokazao kao vešt ratnik. Dok je bio u lovu, savezničko selo je napao neprijatelj. Uspeo je da ga odbrani sa šakom ratnika zasluživši čak tri žene! Tada je još bio poznat kao Čaoha (U Divljini), ali njegova sposobnost vojskovođe stavila ga je na čelo ujedinjenih plemena, ispunivši predskazanje koje je sam prorekao u viziji još kao mladić. Američka vojska je pretrpela seriju gubitaka, svaki put dotučeni do nogu. Najpoznatija pobeda je bila nad generalom Kasterom.

 

45295_002-dzeronimo_if2. DŽERONIMO (1829-1909)

Lobanja umesto pehara

Poznat kao Gojale (Onaj Koji Zeva), najpoznatiji je poglavica plemena Apači. Više od 30 godina se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Kad je meksička vlast ponudila pare za skalpove Apača, Džeronimo je otpočeo surove napade. Iako uhapšen 1886. i smešten u rezervat, doživeo je 80 godina.

Čak je prešao na hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve. Preživljavao je prodajući razglednice i suvenire. Harlin Džeronimo, direktan potomak Džeronima, tužila je neslavnu organizaciju „Lobanja i kosti“ da su ukrali lobanju i nekoliko kostiju iz Džeronimove iz grobnice. Priča se da je među članovima i Džordž Buš, a da im lobanja služi kao pehar. Vođe Apača su 2000. imale dogovor da povrate mošti velikog ratnika u razmenu za kompromitujuće fotografije ceremonija ovog tajnog društva. Na kraju su dobili lobanju indijanskog deteta!

 

45165_003-bik-koji-sedi_if3. BIK KOJI SEDI (1831-1890)

Završio u cirkusu

U detinjstvu se zvao Slonhe (Spori), da bi zaslužio drugo ime kao duhovni vođa i poglavica Sijuksa. U najslavnijoj bici indijanskih ratova kod Litl Big Horna pobedio je pukovnika Kastera. Ipak su ubrzo morali da pobegnu u Kanadu. Bik Koji Sedi vratio se nekoliko godina kasnije, dobivši pomilovanje od američke vlade.

Ostatak života je proveo u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio sebe za šaku dolara i, kako se priča, psovao posetioce na svom jeziku. Ubijen je u rezervatu kada je vlada pokušala da ga uhapsi, verujući da je povezan s ustaničkim pokretom Ples duhova. Ipak je umro kao ratnik i ubio 12 vojnika pre nego što je poginuo. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) popalili čitava sela Sijuksa, pobivši i žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji Amerike koji je konačno ugušio svaki otpor ratnika.

 

45166_004-tajendanega_if4. ONAJ KOJI KOCKA NA DVA ULOGA (1743-1807)

Divljak s fakultetom

Tajendenega (Onaj koji kocka na dva uloga) ili Džozef Brant, engleska varijanta imena koje je prihvatio, bio je najpoznatiji poglavica Mohoka i svog vremena. Prozvali su ga monstrumom zbog pokolja doseljenika na teritoriji koja je pripadala njegovom plemenu. Od 15. godine borio se u francusko-indijanskom ratu zaradivši srebrnu medalju za uslugu od Britanaca, koji su tada zastupali prava Indijanaca.

Čak je završio fakultet u Dartmutu gde se oženio sa belkinjom. Diplomatski je koristio neslogu između Francuza i Britanaca da osigura koncesije za svoj narod. Želeo je da obezbedi miran i bezbolan prelazak iz jedne kulture u drugu. Nije doživeo da njegovim sunarodnicima bude zabranjeno da pričaju svoj jezik u školama gde su prisiljeni da postanu hrišćani.

 

45167_005-tupi-noz_if5. TUPI NOŽ (1820-1879)

Celo pleme istrebljeno

Tupi Nož je ime koje je dobio kao mlad ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Čejeni su poticali iz hladnih i suvih predela Montane i severne Dakote, a smestili su ih u rezervat u ravnici gde su vladali vlaga i vrelina. Našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene. Malarija je desetkovala pleme, a vlada im je obezbeđivala samo kosti, i to nedovoljno.

Jednog dana Tupi Nož je odlučio da se vrate u zavičaj, ali su ih usput opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor, a žene su držane u logoru. Očajne Indijanke pozvale su muškarce da umru u borbi jer je pleme ionako umiralo. Doturile su im nešto pušaka i noževa. Borili su se dok im je nestalo municije, a onda su ustali i ponosno poginuli. Majke su čak podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli Čejeni.

 

45296_006-mala-vrana_if6. MALA VRANA (1810-1863)

Skalp u muzeju

Poglavica Mala Vrana bio je poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Veoma mlad je postao vođa plemena, ali je već imao veliko ratno iskustvo.

Ipak, načinio je najveću grešku u životu kao diplomata (mada je imao samo 21 godinu), kad je potpisao sporazum o ustupanju teritorije belcima. Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti ugled i bar deo teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca. U to vreme vodio se građanski rat, pa je borba bila bespoštedna. Poginuo je u pokušaju da se ušunja u Sent Pol i sa gradonačelnikom Remsijem sklopi primirje. Telo poglavice, kome je navodno puška opalila sama, identifikovano je zahvaljujući dva puta polomljenoj ruci. Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

 

45168_007-crni-jastreb_if7. CRNI JASTREB (1767 – 1838)

Kosti na izložbi

Ubio je čoveka pre svog 15. rođendana. Kada je napunio 18, već je predvodio više ratnih pohoda. Iako nije bio sin poglavice Sauk plemena, postao je vođa zahvaljujući sposobnosti da predvodi ratnike.

Njegovo pleme je po zakonu imalo pravo na teritoriju u Ilinoisu, ali su belci nisu poštovali dogovor i nastavili su da naseljavaju njihovu zemlju s prećutnom podrškom države. Ubrzo je planuo rat.

Abraham Linkoln se proslavio upravo hapšenjem Crnog Jastreba, ali tek posle ujedinjenog podviga milicije Ilinoisa , teritorijalne vojske i rečne mornarice. Posle njegove smrti, mošti su ukradene i postavljene na izložbi.

 

45169_008-crveni-oblak_if8. CRVENI OBLAK (1822-1909)

Krvav trag belog čoveka

Kao jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, Crveni Oblak je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena. Rat koji je trajao dve godine završio se povlačenjem američke vojske sa Lakota teritorije (današnji Vajoming i Montana).

Crveni Oblak ih je potukao da su vlasti molile za primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na njihovu teritoriju. Naravno, čim su se ratnici vratili u sela, dogovor je prekršen. Crveni Oblak je otišao da pregovara sa generalom Grantom, ali je morao da prihvati život u rezervatu. Ipak, do kraja života se borio za prava Indijanaca.

Jednom je rekao: „Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag.“

 

45170_009-kintapus_if9. KINTPUAŠ (1837-1873)

Ubio američkog generala

Poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, Kintapuaš ili, kako je nazvan, Kapetan Džek, koristio je gerilsku taktiku! Kad su proterani sa svoje zemlje i smešteni u Klamat rezervat, Kapetan Džek je shvatio da se njegovom narodu loše piše i organizovao je vojni pohod da povrati zemlju svojih predaka. Kad se vojska pojavila 1872, Modok je predvodio napad i izašao iz bitke bez i jednog izgubljenog ratnika.

Na dan potpisivanja mirnog sporazuma, belci su pokušali da ga prevare, međutim, Kintpuaša je poput revolveraša potegao pištolj i ustrelio generala Kanbija lično.

U indijanskim ratovima ovo je bio jedini slučaj u kome je ubijen general američke vojske.

 

45171_010-ahaja-10_if10. AHAJA (1710-1783)

Sto Španaca za večna lovišta

Ahaja, poznat po nadimku Čuvar Krava, bio je jedan od najratobornijih vođa Indijanaca koji je svoju ratničku energiju usmerio na Špance koji su tada vladali Floridom, njegovom domovinom. Kao mladi poglavica Seminola naselio je Pejns preriju bogatu stokom, tako zaradivši nadimak.

Još u detinjstvu je doživeo svirepost konkvistadora koja je rasplamsala njegovu mržnju. Toliko ih je prezirao, da je proglasio ubistvo 100 Španaca kao uslov za ulazak u večna lovišta.

Na samrti je priznao da je ubio njih 86, moleći sinove da ubiju još 15 u njegovo ime i obezbede mu zagrobni život.

Izvor:vesti-online.com

                                                 EMOTIONAL  SUPPLEMENT 

Sad reka ćuti ili još gore, rumene usne kad ne zbore…

Priredio: Bora*S