TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________
Luis Bunjuel, španski filmski reditelj, dobitnik „Oskara“, rođen je u Kalandi, 22. februara 1900. godine.
_____________________________________________________________________________________________________________________
Luis Bunjuel – azbuka nekonformizma
Umetnici nisu trkački konji i nezahvalno je praviti liste najboljih među njima. Ne nose redne brojeve i nemaju prolazna vremena, iako se neki od njih mogu više pohvaliti odličnim startom a drugi izvanrednim finišom. Ko god bi ovde uzeo ulogu sudije dobio bi težak, Sizifov posao.
Kako god, na svakoj od lista najboljih reditelja svih vremena, koja je uprkos svemu bila napravljena, Luis Bunjuel zauzimao je jedno od vodećih mesta, spokojno ušuškan između velikana kao što su Felini, Orson Vels, Bergman, Tarkovski, Godar, Kurosava… Veliki Alfred Hičkok išao je dotle da ga proglasi najvećim filmskim autorom, otvoreno mu zavideći na veštini čitavog života.
Na pitanje zašto pravi filmove, Luis Bunjuel je odgovarao: „Da pokažem ljudima da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova“.
I zaista, Bunjuelovi filmovi nisu od onih koji se konzumiraju sa uživanjem. Čestosablažnjive scene i morbidne šale u njegovim filmovima izbacuju gledaoca iz stanja udobnosti i teraju ga da se zamisli nad stvarima koje se obično uzimaju zdravo za gotovo.
Rođen 1900. u Španiji, Bunjuel je imao sreće da pripada generaciji izuzetno nadarenih umetnika koji su ostavili veliki trag za sobom (njegovi najbolji prijatelji u mladosti bili su ni manje ni više nego Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali). Studirao je najpre prirodne nauke, zatim inžinjering, da bi se konačno prebacio na filozofiju. Za vreme Frankove fašističke vladavine Bunjuel odlazi u Pariz i tu postaje jedna od vodećih figura nadrealističkog pokreta. U to vreme imao je i velikih uspeha u amaterskom bavljenju boksom.
Bunjuel je imao strogo jezuitsko obrazovanje koje ga je proganjalo čitavog života i ostavilo traga i na njegovom stvaralaštvu, pre svega kroz opsednutost temom religije i sklonosti ka subverzivnom ponašanju kako njegovih likova tako i njega samoga. Filmovi Mlečni put, Nazarin, Simon pustinjak i drugi direktno su razračunavanje sa katoličanstvom i religijskim dogmama gde Bunjuel kombinuje ozbiljnost i podsmevanje na čudan način tako da su ti filmovi bili najpre zabranjivani a zatim nagrađivani od strane crkve. To je bilo jednako paradoksalno kao i Bunjuelova čuvena izjava: „Bože, hvala ti što sam ateista“ i činjenice da je poslednje mesece života proveo družeći se sa katoličkim sveštenikom.
U svom bogatom opusu Bunjuel je zahvatio i nadrealistički filmski eksperiment kao i melodramu, i socijalno angažovane komedije kao i postmodernističi umetnički film. Sa druge strane, svojim stalnim promenama mesta stanovanja i snimanjem filmova širom sveta (Španija, Francuska, Meksiko, SAD) doveo je u pitanje značaj nacinalne kinematografije kada se govori o umetničkom filmu.
–
Napadi na buržoaziju su stalna tema njegovih filmova. Ti napadi su istovremeno puni humora i gađenja pa je evidentno da Bunjuela buržoaski način života istovremeno i zabavlja i tera na pobunu. Jednom je izjavio „U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići.“
Potpuno u saglasnosti sa nadrealističkim „veruju“ Bunjuel je pre svega bio opsednut nesvesnim i potisnutim i otud toliko snova i seksa u njegovim filmovima kao oblasti gde se potiskivanje raskrinkava i prava priroda izlazi na videlo.
Takođe, i opsednutost temom buržoazije jeste rezultat toga da dobri maniri koji karakterišu ovu klasu mogu biti ostvareni jedino konstantnim potiskivanjem želja i prave ljudske prirode. Već rano, u Bunjuelovom drugom filmu pod nazivom Zlatno doba imamo protagonistu koji udara šamar starijoj ženi zbog toga što ga je usipala pićem i šutira slepca kako bi umesto njega uzeo mesto u taksiju.
Bunjuelov stilski manir je nadrealistički, logika sna, šokantni prizori, morbidni humor, apsurdne situacije, a on je primenjen na jedan određen krug tema koje ga okupiraju i stalno se provlače tako da neki kritičari govore o Bunjuelovom tematskom svetom trojstvu: samozadovoljnost buržoazije, religijsko licemerje i patrijarhalni autoritet. Međutim, privatno je Bunjuel uživao u blagodetima klase koju je ismevao i napadao, sam bio dobro odgojeni katolik iako se zahvaljivao Bogu što je ateista i živeo u braku u kom je zauzimao stav pomalo tiranske figure muškarca koji je glava porodice.
Svojim umetničkim angažmanom podrivao je upravo ono što je praktikovao i u čemu je uživao u svom privatnom životu. Paradoksalno možda, ali ova činjenica upućuje na suštinski problem buržoaskog mentaliteta kao nečega što se nameće kao nužnost i kao bolest jedne civilizacije a što sa druge strane čini Bunjuelove filmove autorefleksivnim i otvara pitanja interesantna psihoanalitičarima.
Luis Bunjuel umro je 1983. godine u Meksiku.
Za sobom je ostavio bogato delo u kom se izdvajaju naslovi: Andaluzijski pas, Zlatno doba, Zaboravljeni, Viridiana, Isterivanje anđela, Dnevnik sobarice, Lepotica dana, Tristana, Mlečni put, Diskretni šarm buržoazije, Fantom slobode, Taj mračni predmet želja.
Nagrađivan je na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji.
Dobijanje Oskara smatrao je vrhuncem moralne degradacije za jednog umetnika ali ga je ipak dobio.
Njegov film Diskretni šarm buržoazije poneo je nagradu za Najbolji strani film 1972. godine.
Piše: Dušan Stojanovićmladireporter.net
____________________________________________________________________________________________
„Diskretni šarm buržoazije” – apsurdno kao Realno
Foto preuzet: tv.aladin.info
Bunjuelovo remek delo „Diskretni šarm buržoazije“ uglavnom se smatra nadrealističkim nadrealističkim filmom – ipak, čini se da u poređenju sa „Andaluzijskim psom“, na kome je, kako je već poznato, Bunjuel radio sa Dalijem, „Diskretni šarm“ pomalo odstupa od „tipične“ nadrealističke forme (mada je nadrealizmu teško pripisati bilo kakvu tipičnost kao i strogo definisanu formu), odnosno od onoga što mahom odlikuje nadrealizam. Andre Breton je u „Nadrealističkom manifestu“ nadrealizam definisao, između ostalog, kao prosti psihički automatizam čiji je cilj izražavanje stvarnog funkcionisanja mišljenja.
Diktat misli u odsustvu bilo kakve kontrole razuma, s one strane svih estetičkih i moralnih stavova”. Još dva bitna momenta jesu „svemoć sna” i „bezinteresna igra misli”. Iako na prvi pogled deluje da se „Diskretni šarm” uklapa u Bretonovu definiciju usled elementa sna i apsurdnih situacija koje deluju kao da su proizvod ničeg drugog osim pomenute „bezinteresne igre misli”, ne može a da nam se ne učini da je film ipak nešto više od nadrealističkog poigravanja smislom.
U prvom planu filma jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju, počev od prvih kadrova filma. Za ove situacije jednostavno ne postoji adekvatno objašnjenje – svaka sledeća je apsurdnija od prethodne, i ma koliko se trudili da pronađemo objašnjenje ili smisao u svakoj pojedinačnoj situaciji, čini se da toga nema. Sve one izgledaju kao upadi, prodiranja u fino uređeni društveni svet grupe buržuja – a upravo je večera kao posebni oblik ceremonije u visokom društvu najviši izraz ove uređenosti, ovog dobro struktuiranog poretka. Upravo su ove dve glavne osobine apsurdnih situacija – njihova pojedinačna nesupstancijalnost, odnosno nemogućnost pronalaženja njihovog značenja u njima samima, i intruzivnost u dobro uređeni poredak – ono što apsurdne situacije konstituiše kao lakanovsko Realno, nasuprot Imaginarnom i Simbolnom, gde su sva tri elementi strukture stvarnosti iz perspektive lakanovske pshioanalize. U tekstu ću se truditi da ove situacije konstituišem kao Realno i da im, shodno tome, pronađem mesto u „stvarnosti” filma. Osim toga, u filmu je ključan i ideološki karakter večere, uzevši u obzir ulogu večere u životu privilegovanih klasa kao trenutka u kome ne samo što se prikazuje raskoš njihovih privilegija, već dolazi i do ispoljavanja društvenog identiteta koji pripadnici te klase dele. Ipak, ispod tog identiteta, ispod te društvene maske, persona-e u klasičnom smislu, nalazi se drugi identitet koji se otkriva tek kada se njegovi nosioci nađu u apsurdnim situacijama.
Napokon, tematika snova je ovde nezaobilazna, kao i njihova uloga u životu ove grupe buržuja.
Dakle, apsurdne situacije kao upadi Realnog, ideološki karakter večere i značenje snova jesu tri glavne tačke na kojima ću zasnovati svoj tekst.
„Šta ovo treba da znači?”
Pitanje koje Fransoa Teveno postavlja više puta u toku filma, i to u apsurdnim situacijama – „šta to treba da znači?„ ili, preciznije, „šta je značenje ovoga?” – već naglašava mesto apsurdnih situacija u filmu. Pitanje je prvi put postavljeno kada grupa buržuja, predvođena Tevenoom, stiže u dom Senešalovih na zakazanu večeru, ali se ispostavlja da je večera dogovorena za sutradan, iako je ambasador Akosta ubeđen da je poziv bio za večeras – ovde nastupa prvi apsurd, prvi konflikt između onoga što je Akosta čuo i onoga što „jeste”. Već ovde vidimo da buržuji deluju pomalo zbunjeno – pitaju se zašto sto nije postavljen, a prošlo je osam; nisu sigurni da li da u potpunosti odustanu od dogovora ili da odu na drugo mesto itd. Neobična situacija u kojoj su se našli narušava njihove ustanovljene odnose i oblike ponašanja, planove i dogovore, što je tek nagoveštaj osnovne karakteristike apsurdnih situacija. Potom svi zajedno odlaze u restoran, ali nalaze da je vlasnik restorana umro i da mu se telo, unutar kovčega, nalazi u glavnoj prostoriji restorana, ali, uprkos tome, osoblje restorana je voljno da ih usluži, a šef sale im obećava i odličnu večeru, bez obzira na to što je mrtvac u istoj sobi, mada skriven od očiju buržuja paravanom. I ovde se modusi ponašanja remete neočekivanim neprijatnostima.
Pitanje je, zašto ove situacije nazivamo apsurdnim, neobjašnjivim? U slučaju mrtvaca u restoranu, nižu se pitanja: otkud on tu, zašto pogrebna služba nije došla po njegovo telo, zašto je restoran otvoren uprkos nesrećnom događaju? Na ova pitanja nema odgovora zato što su sama pitanja apsurdna, ili bar nema smislenog odgovora. Ukoliko pokušamo da ga pronađemo, to će biti nemoguće i zapašćemo u nerešive protivrečnosti. Slično je i sa kasnijim situacijama – primera radi, sa nestašicom čaja, kafe i mleka u kafeu ili sa ulaskom vojnog bataljona u kuću Senešalovih, trenutak nakon što je večera konačno otpočela ili, pak, situacije u kojoj Teveno zatiče svoju ženu kod Akoste.
I tu se nižu slična pitanja koja ukazuju na apsurdnost i inherentnu nemogućnost smislenog i, uslovno rečeno, logičnog odgovora: kako to da nema čaja, kafe i mleka? Koliko je to gostiju bilo da svega toga nestane? Ili, kakvi su to vojni manevri koji se odigravaju u sred Francuske? Kakav je to običaj da pukovnik sa čitavom četom svrati na večeru? Ili: kako to Teveno tako staloženo i smireno reaguje na činjenicu da mu je žena kod Akoste i odlazi da je čeka kod automobila? Kako tako lako prihvata izgovor da Ako šta želi da joj pokaže „sursik”, iako to ne postoji?
Šta nam govori ova inherentna nemogućnost smislenog, logičnog odgovora? Šta je suštinski pokušaj davanja odgovora na ovo pitanje, pokušaj traženja smisla u ovim intruzijama? Na ovo pitanje je, za razliku, moguće odgovoriti, ali da bismo to učinili, referisaćemo na trodelnu strukturu stvarnosti lakanovske perspektive – podelu na Imaginarno, Simbolno i Realno. Ovu podelu je najbolje ilustrovati primerom bilo koje društvene igre: Simbolno je element strukture stvarnosti koji zahteva da bude pravila, ali pravila uopšte, ne konkretnih pravila x ili y (za taj nivo pobrinuće se simboličko, o čemu će biti reči malo kasnije). U tom smislu, Simbolno određuje formu, ono daje formu koja mora biti forma pravila, ma kakva ta pravila bila – simboličko ispunjava formu sadržajem, konkretnim pravilima x ili y – dakle, u primeru sa društvenim igrama, Simbolno zahteva uređenost pravilima. Imaginarno su ovde imena figura i njihov fizički oblik, ali ne samo to – ukoliko smo Simbolno odredili kao apstraktnu formu pravila, Imaginarno se tiče sadržaja u svim njegovim oblicima. Lako bi bilo zamisliti igru u kojoj postoji uređenost pravilima, ali su svi sadržaji zamenjeni u odnosu na prethodni sadržaj. Napokon, Realno je ovde kontingentno (na ovo ću se vratiti malo kasnije) – inteligencija igrača ili neki događaj koji bi mogao da poremeti igru ili da je u potpunosti prekine, dakle, nešto što ne pripada simbolnom poretku, ali nije ni Imaginarno.
Apstraktnije govoreći, simbolni poredak predstavlja stvarnost koja je simbolizovana, u kojoj „sve ima svoje mesto” u poretku i ništa mu ne izbegava, i u kome su stvari preko mehanizma označitelja i označenog uhvaćene u simbolnu mrežu kojom subjekti uređuju svoju stvarnost. Simbolno je pre svega, ali ne samo, lingvistička kategorija, stvar jezika. Simbolni poredak se sastoji iz pravila, i onih kojih smo svesni i kojih nismo, a koja moramo pratiti (baš kao i pravila u društvenim igrama) da bismo mogli da komuniciramo sa drugima, odnosno da se preko te komunikacije konstituišemo kao subjekti (opet, kao što su figure u društvenim igrama konstituisane preko pravila). Očigledno je da komunikacija i pravila komunikacije predstavljaju nešto što je poput druge prirode svih nas, nešto bez čega ne možemo – drugim rečima, i mi smo uhvaćeni u simbolnu mrežu, kao i sve ostale stvari koje tu smeštamo. Poredak je „veliki Drugi” – deluje kao da smo zbog toga što moramo da se pokorimo pravilima da bismo bili prepoznati kao subjekti potčinjeni nekom agensu koji upravlja našim radnjama. U smislu u kome nas to određuje, jesmo – simbolnom poretku kao velikom Drugom, koji može biti otelotvoren, npr., u Boga koji sve vidi i sve kontroliše.
Koja je razlika između simbolnog i simboličkog, s obzirom da ova dva termina zvuče slično? Ovde je zanimljiva prva pojava biskupa u filmu, koji dolazi kod Senešalovih kako bi postao njihov baštovan. Osim mogućeg tumačenja podređenosti Crkve najmoćnijoj, najvišoj klasi, kojoj ona služi samo da okopava baštu i brine se o travnjaku kako prosperitetno kapitalističko imanje, odnosno kapitalistički poredak, ne bi ogrezlo u korov i trnje, odnosno u „nemoral i greh”, biskup je biskup po simbolizaciji, ali simbolizaciji koja je drugačija od simbolnog poretka o kome smo malopre govorili. Dok simbolni poredak podrazumeva simbole koji su u vezi samo sa drugim simbolima (zahteva apstraktnu formu), simbolizacija o kojoj ovde govorimo, koja je simbolička, u vezi je sa stvarima. Tako biskupa konstituiše njegova crkvena odora i krst oko vrata – u trenutku u kome se on pojavljuje u baštovanskom kombinezonu, gospodin Senešal ga grubo izbacuje iz kuće, ali kada se vrati u svom „pravom odelu”, prepoznaju ga kao sveštenika, iako je u pitanju čovek istog fizičkog izgleda. U tom smislu, moglo bi se reći da sveštenik nije sveštenik zato što poseduje neke esencijalne osobine koje ga određuju kao sveštenika, već zato što je tako prepoznat od drugih subjekata. Hipotetički, kada bi svi subjekti prestali da svešteničku odoru prepoznaju kao pripadnost crkvenim redovima, sveštenik više ne bi bio sveštenik.
U samom filmu se jasno „vide” sva tri elementa strukture stvarnosti – Simbolno su pravila po kojima se buržuji ponašanju, njihovi fini maniri i bonton, upućenost u hranu i piće i načine na koji se oni najukusnije, „najprimerenije” konzumiraju, za razliku od prostog konzumiranja (kakvo vidimo kod Akostinog šofera); Simbolno je isto tako mesto koje zauzimaju u društvu – Akosta je ambasador, Senešalova žena je – prosto – Senešalova žena, Teveno i Senešal su dobrostojeći biznismeni itd. Kada se ne bi ponašali po propisanim pravilima i ne bi zauzimali te društvene funkcije, ne bi bili to što jesu. S druge strane, njihova imena, prošlost, fizički izgled ili boja glasa jesu ono Imaginarno, i mogli bismo zamisliti da izgledaju potpuno drugačije i imaju druga imena, pa da opet budu grupa buržuja koja uporno pokušava da večera ali joj ne polazi za rukom. Ipak, Imaginarno nije slučajno, nije proizvoljno, već je, strukturalno gledano, determinisano Simbolnim.
Koja je uloga Realnog u svemu ovome? Slično kao i u apsurdnim situacijama u filmu, Realno je, uslovno rečeno, neobjašnjivo, neuhvatljivo, nešto što izmiče simbolizaciji i smeštanju u simbolni poredak – kao što se apsurdne situacije ne mogu objasniti i izmiču smeštanju u „smisao”, kao kada Teveno pita: „Šta je značenje ovoga?” ali ne dobija odgovor – već je ono traumatični ostatak, višak koji nije mogao biti simbolizovan. Lakan to naziva Stvari, sa velikim „s”, ali ne u smislu u kome je to kantovska stvar-po-sebi, transcendentalna, nedostupna razumu, lišena svojstava, neproizvedena i s one strane nama dostupne stvarnosti. Realno nije nešto eksterno simbolnom poretku što je supstancijalno i pozitivno postoji, neka opipljiva stvar, već se nalazi u središtu samog poretka – ono je njegov nedostatak, ono je istovremeno višak, u smislu da izmiče simbolizaciji, i manjak, u smislu da je posledica nekoherencije, nesavršenosti i nedostataka samog poretka. Tako Realno u isto vreme i proizvodi ali je i proizvedeno – ne samo što remeti simbolni poredak i unosi pomenute nedoslednosti, nepravilnosti i konflikte u njega, već je proizvod upravo tih nepravilnosti i konflikata, odnosno nemogućnosti simbolizacije. Na tom tragu, Realno bi se moglo kvalifikovati kao „ekstimno” – eksterno intimno – u smislu da je spolja ali i da je istovremeno i unutra, na neki način ni tamo ni ovde, što samo dodaje neobjašnjivosti i izmičućem karakteru Realnog. Ovo direktno sledi iz boljeg pogleda na apsurdne situacije. Iako su situacije definitivno apsurdne i nemaju objašnjenja, ne padaju sa neba i ne predstavljaju neko „čudo” – ne, svaka od tih situacija je proizvedena od strane nepravilnosti i pukotina u simbolnom poretku: primera radi, vojna četa koja upada u kuću Senešalovih (i pritom konzumira marihuanu, što samo čini stvar apsurdnijom) je tu usled manevra koji se obavlja (što možemo da predstavimo kao pukotinu u poretku pošto vojne vežbe u gradu inače nisu deo poretka) i tako biva proizvedena iz nekoherencija u simbolnom poretku. U isto vreme, one remete simbolnu stvarnost subjekata i tako proizvode niz posledica tamo gde vrše svoj upad (odnosno, gde Realno vrši svoj upad) – buržuji opet ne mogu da večeraju zbog vojske ili ih misteriozni nestanak Senešalovih tera u beg pošto misle da je u pitanju policijska racija, time efektivno upropašćujući sebi priliku za ručak. Tako je odnos Realnog i Simbolnog dijalektički odnos – Realno je proizvod Simbolnog, jer sama manjkavost poretka uzrokuje nemogućnost simbolizacije Realnog, ali takođe uslovljava Simbolno jer zauzvrat biva uzrokom te manjkavosti.
Treba napomenuti još jedan aspekt nepostojanja Realnog – ono ne mora da se desi, ne mora da ga ima bilo kako osim kao uzroka nereda u poretku. Poput traumatičnog događaja koji se identifikuje kao traumatičan tek onda kada se prepozna kao uzrok simptoma, Realno se retroaktivno prepoznaje kao Realno tek nakon distorzije ili ponavljanja (poput ponavljanog neuspeha večeranja) koju unosi u simbolni poredak. Tako u filmu, situacije se ne definišu po sebi – prepoznajemo ih kao apsurdne, odnosno lakanovski Realne, tek po posledicama koje imaju.
Ako smo Realno konstituisali istovremeno kao manjak i kao višak, ono ne može a da nas ne podseti na objet petit a: isto kao što Realno ne mora da postoji da bi imalo posledice, da bi bilo efikasno, tako i objet petit a ne postoji, ono je manjak, praznina u simbolnom poretku, praznina u kojoj je simbolizacija izostala. Istovremeno, ono je i višak, i to višak jouissance-a. Ako smo stavili znak jednakosti između Realnog i apsurdnog, postaje jasno da samo teorija koja rukuje pojmovima poput Realnog, objet petit a i jousissance-a, pojmovima koji istovremeno jesu i nisu, kojoj su inherentne naizgled apsurdne konstrukcije može da adekvatno analizira i bavi se apsurdnim situacijama – ali ne tako da se stvara novi apsurd, kao u filmu, već se dobija jedna drugačija vrsta racionalnosti. To nije pozitivistička racionalnost, koja rukuje formulama A = A i ne-A = ne-A, već dijalektička racionalnost u kojoj se suprotnosti prožimaju, čije se elementarne čestice ne mogu svesti na puke identitete samima sebi i čiji pojmovi uslovljavaju jedni druge u naizgled, i samo naizgled, apsurdnom krugu.
Kuvanje i ideologija
Pošto smo ustanovili objasnili funkcionisanje simbolnog poretka, očigledno je da večera (uzeta u širem smislu, kao obred jela) ima vrlo važno mesto u poretku. Nije slučajno što baš buržoazija pokušava da večera tokom celog filma – u životu viših klasa, večera nikad nije samo večera. Postoji još nešto u vezi sa njom što joj daje posebnu važnost. Kada buržoazija večera, sama hrana nije bitna – to je prilika da se razgovara o mnogo unosnijim stvarima, poslovanju, političkim prilikama itd. Hranu ovde možemo da posmatramo kao fetiš – kao materijalni objekat koji sam po sebi nije bitan i može da uzima razna obličja, ali je zato bitno ono što je ’„iza objekta”, svojevrsna „aura” koju fetišizirani objekat poseduje i koja je zapravo ono što je važno, što zanima fetišistu – u ovom slučaju, buržoaziju. No, na funkciju fetiša ovde ćemo se vratiti malo kasnije.
Ovde je uputno referirati na Levi-Strosov semiotički trougao hrane, odnosno na tri načina pripreme hrane koji označavaju odnos prirode i kulture: sirova hrana kao ono što označava prirodu, pečena kao ono što označava kulturu i civilizaciju, i kuvana kao posrednik između dve suprotnosti. Čitav odnos označava suprotstavljanje prirode i kulture, prirode i civilizacije, odnosno prirode kao neproizvedene i istorije kao proizvedene, u određenom smislu. Pošto je odnos prirode i istorije predmet skoro svake ideologije (a naročito filozofije kao najvišeg oblika ideologije, da se poslužimo Marksovim rečima), možemo da zaključimo da su svaki doručak, svaki ručak i svaka večera stvar ideologije, da taj obred, uredno smešten u simbolni poredak, nikako nije običan, stvar svakodnevnice. U tom smislu, kada buržoazija sedne za sto da obeduje, onda ona uživa u jednom buržoaskom obedu koji je do kolena u ideologiji. Pitanje je: u kojoj ideologiji? Ako dalje sledimo Marksa i potvrdimo da su vladajuće ideje jednog društva u jednom periodu ideje njegove vladajuće klase, onda je jasno da je večera do kolena u vladajućoj ideologiji. Večera ima svoja pravila i u tom smislu je potpuno smeštena unutar simbolnog poretka. Ne stiče li se takav utisak direktno iz filma? Kada naša grupa buržuja sedne za sto, ona bira sa ukusom, vrlo probrano na primeren način; kada pije martini, pije ga gutljaj po gutljaj, kako je primereno. Kao što sam već pomenuo, Akostin šofer to radi na sasvim drugačiji način, i tu možemo da vidimo naznake klasnih razlika i klasnog sukoba koji se kasnije opravdavaju rečima gospođe Senešal – „on je običan, neobrazovan čovek”. Drugim rečima, da bi se propisno konzumirala hrana i piće, potrebno je obrazovanje, odnosno tretman i način života rezervisan samo za privilegovane.
Ovde večera ima karakter rituala sa jasno propisanim odredbama, skoro poput ceremonije – u tu svrhu, zanimljivo je da se restoran u kome je mrtav čovek zove „La sabretache”, a reč označava deo uniforme konjičkih oficira iz Napoleonovog vremena, što nas ne može podsetiti ni na šta drugo osim na ceremonijalnost, svečanost. Možemo da zamislimo da se buržuji redovno sastaju u pokušaju da večeraju i da postaje svojevrsnom tradicijom, a tradicija se pojavljuje tamo gde postoji odsustvo institucija, odsustvo zakonske regulacije. Rituali su pokušaj da se nadoknadi nedostatak pomenutog – kao u zemljama bivšeg sovjetskog bloka, pa i ovde, gde se nakon raspada institucija zarad slobodnog protoka kapitala osvežavaju rituali – verski, sekularni, lični itd. Ni sam film nije daleko od te asocijacije – korumpiranost ambasadora Akoste i njegovih saučesnika u švercu drogom implicira odsustvo regulacije, baš kao i vojne vežbe u sred grada, sa vojskom koja nepozvana upada u kuću, pritom slobodno pušeći marihuanu. U tu svrhu, buržuji pokušavaju da svojim ritualima, ovde konkretno ritualom večere, zamene odsustvo institucija i odbrane svoje uređene živote od nasrtaja deregulacije.
Što se ritualnosti i ideologije tiče, interesantan je obrt koji Bunjuel pravi u svom filmu Fantom slobode, u kome gosti sede za stolom na toaletnim šoljama, vode prijatan, prijateljski razgovor, a kada žele da jedu, pitaju domaćina za ’’onu sobu’’. Na isti način, i delatnost suprotna jelu jeste itekako ideološka, što samo potvrđuje to da simbolni poredak uređuje sve, da je poput ’’druge prirode’’ subjekata, i da se subjekti konstituišu unutar poretka i preko poretka.
Vratimo se sada na fetišistički karakter večere. Fetiš po pravilu služi da bude nadoknada manjku, nečemu čega nema – on predstavlja neprestanu potragu za pravim objektom želje, za objektom koji nikad neće moći da bude zadobijen. Nameće se pitanje manjka: ako fetiš služi da prikrije manjak, onda on prikriva manjak – čega?
Kada se odigravaju upadi Realnog, kada dolaze do izražaja pukotine i nekoherencije u simbolnom poretku, dolazi i do pukotina i nekoherencija u Simbolnom u odnosu na buržuje – od finih, uzornih subjekata građanskog društva buržuji postaju zbunjeni, odbacuju svoje manire i ponašaju se drugačije nego pre. Možda se baš u ovome krije diskretni šarm buržoazije – moraju nas šarmirati svojom sposobnošću da se indiskretno i neprimereno izvuku iz svake neprijatne situacije da bi nakon toga povratili prisebnost i nastavili po starom – diskretno i primereno. I taman kad pomislimo, u sceni u kojoj u kuću upadaju naoružani teroristi, da je s buržujima gotovo i da ovoga puta neće moći da izbegnu smrtonosni susret sa Realnim, ispostavlja se da je to bio Akostin san, nakon čega se sve vraća u normalu.
Ovde možemo da pokušamo da primenimo pojam persona-e u antičkom smislu. U antici je taj izraz označavao društvenu ulogu koju je pojedinac preuzimao na sebe; vremenom je taj izraz počeo da označava ličnost, individuu, neponovljivost i vlastitost svakog od nas, tj. osobu, kako i glasi doslovan prevod. Od identifikacije društvene uloge, pojam je počeo da označava naročitu vrstu individualnosti koja je došla do izražaja u periodu uspona buržoazije na mesto vladajuće klase. Ipak, ako oživimo pojam persona-e u klasičnom značenju, možemo da kažemo da prilikom intruzije Realnog u simbolni poredak, buržujima spada ova maska društvene uloge i ispod nje se vidi njihova „prava suština” – licemerje, egoizam, pohlepa (npr. kada Akosta pokušava da zgrabi komad mesa sa stola prilikom upada naoružanih muškaraca) itd. Ipak, ovo je lažni trag, jer je ispod maske otkriva pozitivna egzistencija, otkriva se da nečega ima, što je u direktnoj suprotnosti sa stavom da buržuji pokušavaju da večeraju zato što je večera fetiš koji prikriva manjak, pošto se ovde otkriva da manjka nema.
O čemu se zapravo radi? Što se buržuja kao pojedinaca tiče, njihova promena ponašanja ne otkriva ništa drugo do nekoherencije u simbolnom poretku. Doduše, manjak ostaje. Fetiš služi da prikrije manjak – fetiš je uvek zamena za originalni objekt želje koji je izgubljen i koji se ne može povratiti, ali uprkos tome, želja ne jenjava i potraga za objektom želje se nastavlja, kao što je već rečeno. Zato buržuji uporno i pokušavaju da večeraju, jer su potaknuti željom za (nedostižnim) objektom želje. Međutim, večera je nemoguća – same pukotine u simbolnom poretku stvaraju upade Realnog i zato, hipotetički, ako buržuji pokušaju da večeraju stotinu puta, desiće se stotinu apsurdnih situacija. To može da znači samo jedno – da je manjak koji fetiš prikriva manjak u samom simbolnom poretku, manjak inherentan poretku, a da mi fetišom pokušavamo da „zaboravimo” da je simbolni nedostatak manjkav. Time večera postaje začarani krug – nemoguća je, ali to ne sprečava buržuje da pokušavaju da večeraju. Drugim rečima, fetiš je S, odnosno označitelj manjka u Drugom, označitelj manjka u simbolnom poretku, tj. velikom Drugom. Takođe je i označitelj objet petit a, nedostatka, praznine u simbolnom poretu. Upravo je taj manjak ono što proizvodi Realno, što proizvodi apsurd; istovremeno, Realno proizvodi manjak, apsurd proizvodi sopstvenu nemogućnost „deapsurdizacije’’ – preciznije, apsurd samom sebi onemogućava ukidanje preko simbolnog poretka. Apsurd je nužan – buržoazija ne može bez njega. Na taj način se čini da je upornost s kojom buržuji pokušavaju da večeraju u vezi sa njihovom šarmantnom veštinom bega iz svake neprijatne situacije – ako je apsurd nužan, onda je nužan i ovaj šarm indiskretnog izvlačenja iz situacije; paradoksalno, da bi se desio svaki sledeći apsurd, neophodno je da buržuji budu sposobni da se vrate na staro, a sposobni su za to upravo zahvaljujući neuništivom Realnom koje iznova i iznova prodire u simbolni poredak.
Simbolnost snova
Naposletku, treba se pozabaviti temom snova koji preovladavaju u, provizorno rečeno, drugom delu filma. Tematika snova nije retka u nadrealizmu, a Bunjuel joj je ovde posvetio dužnu pažnju. Iako izgleda da su snovi besmisleni kao i apsurdne situacije, ukoliko ispratimo dosadašnju liniju misli, videćemo da film ima i ovde mnogo toga da nam kaže.
Najinteresantniji je san gospodina Senešala, koji je zapravo „san u snu” koji sanja Teveno. Prvo što možemo da uočimo jeste da Senešalov san izražava strah buržuja da budu razotkriveni – čak je i hrana, taj fetiš, lažna jer batleru na pod ispada veštačka piletina – u svojim zadnjim namerama i prevarama koje vrše nad svojim „prijateljima”. Kada se podigne pozorišna zavesa i prekine ih (ponovo) u večeri, najupečatljivi je momenat šaptača koji im govori tekst koji treba da izgovore. Upravo šaptač igra ulogu velikog Drugog, simbolnog poretka, koji subjektima govori šta da govore i šta da rade; s druge strane, i publika istovremeno igra ulogu velikog Drugog – ona je poput kriterijuma pred kojim se moramo dokazati ili doživeti sramotu. Nije li Senešalova reakcija – preznojavanje i zbunjenost, odnosno strah od nestanka na dubljem nivou – upravo ono što bi nam se desilo kada bismo sutra naprasno zaboravili jezik kojim govorimo i bili onesposobljeni da komuniciramo sa drugima unutar poretka? Kada pojedini buržuji počinju da odlaze i odbijaju da ispune zadatu ulogu, publika negoduje i odbacuje ih – da je moguće odbiti zadatu ulogu u simbolnom poretku, bili bismo odbačeni. Ukoliko bi se to desilo, prestali bismo da budemo subjekti – drugim rečima, prestali bismo da budemo ljudi. Ipak, otelovljenje Drugog ukazuje na još jednu osobinu simbolnog poretka – na njegovu ranjivost. Onog trenutka kada Drugi prestane da funkcioniše kroz simbole, kroz reči i kontrolu nad rečima i komunikacijom, već uzima fizički oblik, podseća na duha koji uzima telo – a onda se taj duh bar može napasti, ako ne i uništiti. Dobar primer toga jeste skorašnja revolucija u Egiptu – onog trenutka kada je vlast prestala da upravlja simbolima i kada je posegnula za fizičkim, odnosno za oružjem i fizičkom silom, represijom, dala je jasan znak da je u krizi. S druge strane, kada se poredak otelovi, može da posluži kao desničarska fetišizacija Jevrejina (ili Arapina, crnca, Albanca itd.) koji povlači sve konce i upravlja subjektima, jer desničari svih provenijencija ne vide strukturu, ne vide odnose i veze, nego telo na koje mogu uperiti prstom. Međutim, s obzirom da nadrealizam, kao i psihoanaliza, želi da govori o onome o čemu je zabranjeno govoriti, želi da govori o razlozima usled kojih neko ne želi da govori o zabranjenom i da, u naznačenom smislu, Bunjuelov film nosi subverzivnu poruku, legitimno je otpisati ovaj desni pokušaj fetišizacije. Desničari, kada se radi o zabranjenom govoru, ne žele da govore o tome, jer je bitno očuvati red, ne unositi zbrku – u neku ruku, ne stvarati apsurd, a već smo rekli da psihoanalitička teorija jedina može da analizira apsurd, s obzirom da i sama rukuje naizgled apsurdnim pojmovima.
Nakon što se Senešal budi, odlaze na okupljanje kod pukovnika. Odmah je jasno da se ambasador Akosta ne uklapa u ambijent, do te mere da na provokacije pukovnika odgovara hicima iz pištolja, usmrtivši pukovnika. Ubrzo zatim, otkriva se da Teveno sve sanjao, pa i Senešalov san. Šta nam ovo govori? Prvo, da se Teveno brine da će Akosta burno odreagovati i kompromitovati sebe, Senešala i samog Tevenoa i ugroziti šverc drogom u kome učestvuju, što bi ih sve upropastilo. S druge strane, možemo opet da se vratimo na simbolni poredak i Realno. Ukoliko vojsku razumemo kao Realno, što je u saglasnosti sa apsurdnim situacijama koje smo malopre analizirali, kao nešto što vrši intruziju u simbolni poredak buržoazije koji obiluje ritualima i tradicijama, možemo reći da pukovnik kao otelotvorenje vojske predstavlja pretnju ovom poretku, zbog čega se Akosta odvažio na ubistvo. Odnos Realnog i simbolnog poretka ostaje isti kao i pre – unutrašnje protivrečnosti buržoaskog društva, odnosno klasni antagonizmi, sami rađaju vojsku i militarizam uopšte. Istorijski gledano, vojska se nije suzdržavala od pučeva i pobuna – prevedeno sa jezika marksizma na jezik psihoanalize, kontradikcije buržoaskog društva su pukotine simbolnog poretka koje rađaju vojsku koja je Realno i, s vremena na vreme, vrši intruzije u poredak. S druge strane, vojska održava buržoasko društvo, pa samim tim i njegove kontradikcije, tako ponovo iscrtavajući začarani krug Realnog i Simbolnog.
Autor: Vuk Vuković/Izvor: Filmske radosti | Filmovi koji nas gledaju
_______________________________________________________________________________________________
Uronite u nadrealni svet Luisa Bunjuela
U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Meksiko Sitiju gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagoveštaj o bizarnim i šokatnim predstavama koje su u njoj smišljene.
Luis Bunjuel, otac nadrealističnog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije.
Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eletantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovde živeo iznenađujuće pitomo i mirno.
Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenom izložbom u čast filma na španskom jeziku. Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.
Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima „Zlatno doba“ i „Opskurni predmet želje“ koji su pomerali granice dobrog ukusa ali i naracije.
Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. Njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu „Ponoć u Parizu“ iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.
I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakvim kakav je bio za života režisera i nije ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revlucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.
Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada, što, na primer, nije slučaj sa meksičkim režiserom Giljermom del Torom čiji je dom u južnoj Kaliforniji prepun čudovišta i slika junaka iz njegovih filmova.
Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom „bezličan kao zubarska čekaonica“. Ironično, budući da je Bunjuel živeo kao mali buržuj, kaže Hoze de la Klina, jedan od autora serije intervjua sa režiserom pod nazivom „Luis Bunuel, Don’t Peek Inside“.
„Nije pokušavao da se pretvara da je boem ili neshvaćeni umetnik. Njegov život je bio prilično normalan i miran“.
Ili, kako je Bunjuel naveo u svojim memoarima, „osećam se dobro jedino u svojoj kući gde sam lojalan svakodnevnoj rutini“.
I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo.
Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljom.
Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je reditelj voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.
„Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane“, rekao je njegov sin Huan Luis koji je takođe režiser.
U kući ipak postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za „Mlade i proklete“. Scenarija i rolne takođe su izložebi kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.
Izgrađena početkom 1950ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kome su rasli slikar Salvador Dali i pesik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.
„Na neki način, bio je nostalgičan prema Španiji“, kaže Havijer Espada, direktor Centra Bunjuel u Kalandi, Španija. „Kuća podseća na španski stil i liči na arhitekturu egzila“.
Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011 povodom pola veka filma „Viridiana“ koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kome su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal koja je igrala u njegovim filmovima.
Nekadašnja Bunjuelova muza rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao „bunjueloni“. I pored strogog izgleda, u kući je atmosfera bila karnevalska, rekla je ona a prenosi AP.
„Kuća će pokazati Bunjuela koga mnogi ne znaju“, rekla je Pinal. „On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće. Ali gde je kantina?“
_______________________________________________________________________________________________
Priredio: Boras*S
TAMOiOVDE 