SEĆANJE NA ČE GEVARU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U ZNAK SEĆANJA NA  ERNESTA ČE  GEVARU, KOJI JE UBIJEN PRE 45 GODINA

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če (šp. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Rosario, 14. maj 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967 je bio je latinoamerički revolucionar, kubanskigerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Najpoznatiji revolucionar sveta, Ernesto Če Gevara, ubijen je 9. oktobra 1967. u bolivijskom selu La Igera, dan nakon što je zarobljen. Iako ima onih koji tvrde da je „ umeo da bude i svirep“, njegovu istorijsku važnost niko ne osporava.

Ilustracije radi, američki časopis Tajm proglasio je Čea „jednim od dvadeset najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi 20. veka“, a prema oceni Akademije umetnosti u Merilendu njegova fotografija, čiji je autor Alberto Dijaz, predstavlja „najpoznatiju fotografiju na planeti i simbol 20. veka“.

 ROBNA MARKA „ČE“

Lik Če Gevare, rođenog u Argentini, najviše reprodukovana fotografija u istoriji savremenog sveta. Kako je „kapitalizovan“ lik slavnog gerilca Ernesta Gevare

 KAPITALIZAM guta sve, pa čak i najljuće neprijatelje, kakav je bio Ernesto Če Gevara, najslavniji gerilac 20. veka, koji je i danas, na pragu trećeg milenijuma, veoma tražena marka na svetskom tržištu postera, suvernira i raznih slikovnica sa likom argentinsko-kubanskog „geriljerosa“.
„Niko nije u stanju da izračuna, prebroji i proceni, piše ‘Los Anđeles Tajms’, u kolikim tiražima je štampan, crtan, vezen, slikan i reporodukovan lik Če Gevare, ali se bez bojazni može reći da niko u istoriji sveta nije dosegao tako nešto.“

 Če je svuda – na majicama i transparentima, patikama i flašama „koka-kole“ i votke, nose ga devojke na vrućim pantalonicama, mladi na kapama, vezu ga devojke na maramama od svile u Singapuru i Japanu, Maradona je njegov lik istetovirao na desnoj ruci, muralisti ga crtaju na zidovima, njegovi posteri su u spavaćim sobama i kancelarijama, na šoljicama za kafu.
Sve je počelo, kada je u avgustu 1967. godine, u Havanu neprimetno stigao italijanski levičarski izdavač Đanđakomo Feltrineli. Doputovao je iz Bolivije. Tamo je već buknulo „gerilsko žarište“ i počele su priče da gerilu predvodi Ernesto Gevara, kojem se tri godine gubio svaki trag.
Feltrineli je u Havani, po preporuci poznanika, dospeo do fotoreportera Alberta Korde, koji je za list „Revolusion“ često pratio Kastra i Čea. Kad je ušao u njegovu sobu, s namerom da zatraži od njega neki od Čeovih snimaka, primetio je na zidu Gevaran lik sa one, sada već prepoznatljive fotografije, i zatražio da mu, uz nekoliko drugih negativa, da i onaj na kojem je snimljena i ta fotografija.
Korda mu je rado izašao u susret i Feltrineli je otputovao za Milano, a da ni jedan ni drugi u tim trenucima nisu bili svesni u šta će se anegdota sa Čeovim snimcima izroditi.
Feltrineli je dva meseca kasnije, na vest da je Če Gevara uhvaćen i pogubljen, cele noći preturao po onim negativima i već ujutro je „izbacio“ na svetlo dana poster sa likom Če Gevare. Iskusni izdavački lisac, pored simpatija za gerilca sa Kube, osetio je nepogrešivim instintktom menadžera da će lavina protesta da krene na ulicama Milana, i da studenti i levičari neće tek tako olako preći preko pogubljenja revolucionara.
Tako se na ulicama Milana, iznad glava desetina hiljada demonstranata pojavio poster sa Čeovim likom. Narudžbine su stizale iz drugih gradova, čak i iz inostranstva… Pojavio se i Čeov dnevnik, krenula je legenda o njegovoj misterioznoj smrti, njegovom izgubljenom grobu i unakaženom lešu.
Legenda o gerili Če Gevare i njegovoj smrti u džungli Bolivije, zapljusnula je svet sa dalekih visova Anda i niko je više nije mogao da zaustavi. A onda je došlo „studentsko proleće“ 1968. godine i lik Če Gevare sa one Kordine fotografije postao je saputnik i idol mladih širom sveta.
Sve je bilo tu da se od Čea napravi ikona. Bio je romantičan i hrabar. Napustio je državne funkcije i privilegije da bi se borio za pravdu i slobodu. Ubili su ga mučki, Cija i bolivijska hunta, što je njegovoj smrti davalo oreol mučenika i heroja. Uz sve to, bio je mlad i lep.
Tako se legenda rodila, i danas se nastavlja. U centru pažnje kanskog filmskog festivala, prošlog meseca, bio je film Stivena Soderberga o Če Gevari. Ni prvi ni poslednji. Če je roba koja dobro ide. Če je marka koju kapitalizam prosto guta. „Čevolucija“ će da potraje.

SASVIM SLUČAJNI SNIMAK
SNIMAK sa Čeovim likom Korda je napravio slučajno, 5. marta 1960. godine, za vreme komemoracije žrtvama broda „Kubre“, koji je dan ranije eksplodirao u havanskoj luci. Govorio je Fidel Kastro. Na bini su, u prvom redu, bili Žan-Pol Sartr i Simon Bovoar. Korda je, kao reporter lista „Revolusion“, rutinski odradio posao – slikao je Kastra, goste i ceremoniju komemoracije u prvom planu. U jednom trenutku primetio je u prvom redu Če Gevaru, koji je na glavi nosio beretku s petokrakom. Nije odoleo. Podigao je aparat i sa daljine od desetak metara napravio snimak.
Sutradan, njegov list nije objavio taj snimak. Ali, taj snimak Čea je ušao u istoriju. „Napravio sam tu fotografiju sasvim spontano“, priča Korda. „Nisam se uopšte ljutio što nije ušla u novine i nje sam se setio zahvaljujući onom nemogućem Italijanu koji je odneo u Milano…“  

Borislav Lalić/ 14. jun 2008.  novosti.rs



GOLA GEVARA

Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“.

 Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“. Lidija je pozirala naga, noseći na glavi crvenu beretku, a preko grudi redenike koji su umesto municije bili napunjeni šargarepama, odajući na ovaj način svojevrsnu počast svom slavnom dedi. Predstavnik za štampu PETA izjavio je da kampanja „Vegetarijanska revolucija“ pokušava da spase životinje. Lidija Gevara je posle Riz Viterspun, Pamele Anderson i Džene Džejmson još jedna u nizu slavnih osoba koje su pokazale svoje čari zarad prava životinja. 

VN / 25. jun 2009



BETMEN I ŠERLOK SU ISTORIJSKI LIKOVI, ČE GEVARA NIJE…

Dvadeset odsto Britanaca veruje da su Šerlok Holms, Crna Guja, Betmen i Mis Marpl istorijske ličnosti.

Osim što svaki peti Britanac veruje da je lik Roana Etkinsona „Crna Guja“ istorijska ličnost, određeni deo britanske nacije veruje i da su Klark Kent (Supermen) i Indijana Džons „prave osobe“, pokazala je anketa britanske službe za javno mnjenje na sajtu AskJeeves.com.

 Da nisu samo fiktivni likovi realni petini Britanaca, govori podatak i da su „stvarni“ ljudi proglašeni za „izmišljene“. Među njima su Erin Brokovič i Če Gevara.

 Mali procenat ispitanika veruje da su Šerlok Holms, Herkul Poaro i Betmen zapravo bazirani na stvarnim likovima.

Vestionline

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

REVOLUCIONAR…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

REVOLUCIONAR – najnovija je knjiga Berislava Blagojevića,  izašla  nedavno iz  štampe.

Knjigu, koja sadrži 28 kratkih priča objavila je izdavačka kuća Rende iz Beograda.


Jezički bogate, vešto napisane i što je najvažnije čitljive, priče Berislava Blagojevića vraćaju nadu u opstanak i budućnost kratke prozne forme.

Njegova proza je neodoljiva, velikodušna, istovremeno vedra i surova, duhovita, ponekad apsurdna i pogađa pravo u srce.

Ove priče se bave običnim ljudima i tzv. večnim temama, ljubavlju, slobodom, ali i nemogućnošću da se ta sloboda ili ljubav ostvare, odlikuje ih blagi humor, svestan ironijski otklon, ponekad ljuta satira i utisak gorčine u ustima.

Radnje priča se događaju na različitim geografskim prostorima (Filipini, Nagorno-Karabah, Damask, Boston…), junaci nose različita imena a mogu se zvati bilo kako, jer su njegovi junaci isti, obični, mali, pošteni  ljudi koji zbog poremećenih društvenih, socijalnih i moralnih vrednosti nemaju mogućnost da se u potpunosti ostvare već skrušeno i pomirljivo prihvataju ulogu marginalnih likova na ivici života.

Berislav Blagojević kritički ali jednostavno i nenametljivo, često kroz vizuru ličnog i proživljenog, posmatra i prikazuje ljude i svet, sa željom da problem učini vidljivim i jasnim ali bez želje da donosi zaključke ili da nudi rešenja.

Svaka od ovih priča mogla bi da se završi znakom pitanja ili sa tri tačke i da nas ostavi u dubokom promišljanju.

* * *

  O KIŠNIM GLISTAMA I LJUDIMA

    Kiša je lila gotovo tri dana i činilo se da nikada neće stati. Nebo je bilo monolitni beskraj tamnog mermera bez ijedne svjetlije šare, bez ijedne pukotine. Kad su oblaci konačno iscijedili sav svoj bijesni znoj i kad su rijeke nabrekle do granice pucanja, kišne gliste su izmilile iz zemlje poput snenih i gladnih vampira kad namirišu svježu krv u blizini.

   Niko ne zna zašto izlaze nakon kiše. Niko ne zna zašto ih baš ono što im omogućava život dovodi u klopku i pogibelj. Posmatram ih pregažene, pasirane i spljeskane, upola osakaćene i zalijepljene za pločnik, prignječene na nečiju štiklu, zalutale na prometnom putu, putu sigurne smrti. Gledam ih kako mile, kako se uvijaju i gmižu ka spasonosnim travnatim oazama, ostavljajući za sobom suze – jedva primjetan trag sluzi.

     Čovjek ne bi bio čovjek kad ne bi pokušao sve da protumači i razumije. Ta glad za smislom i saznanjem, što progoni čovječanstvo od prapočetka, još uvijek je prisutna. Tako su neki pretpostavili da gliste poslije kiše izlaze da bi se razmnožile. Drugi su, opet, izrazili sumnje da kiša ponekad previše natopi i zasiti tlo, pa gujavice moraju izaći na površinu da se ne bi udavile. Postoje i drugačija mišljenja. Ali nijedno od njih ne objašnjava zašto kišne gliste kreću na ove masovne, naizgled samoubilačke, pohode.

     Ne znamo. Toliko toga ne znamo, a naša umišljena pamet i izmišljene mudrosti nam zabranjuju da to priznamo. Ne bi bilo sramotno priznanje neznanja, ali je za osudu negiranje tobože sveznajućih umova da išta postoji na ovome svijetu, a da već nije razjašnjeno. Promišljam o tome dok ih gledam kako se grče i razvlače po prljavom betonu. Mora da je strašno biti u njihovoj koži, da te bombarduju najrazličitijim arsenalom obuće, od broja trideset i nešto, do četrdeset i sedam. A sve su prilike (ne mogu sa sigurnošću da tvrdim) da gliste ne razumiju zašto su se naprasito obrele tu, što nikako ne umanjuje opasnosti koje im prijete. I sve su prilike da one ne vide sve aveti koje im mogu doći glave. Ali šta je s nama, ubogim dvonošcima? Kako smo mi kraj očiju obnevidjeli? Biće da i mi živimo u tami, baš poput kišnih glista, pa nam oči i ne trebaju sem za strijeljanje podozrivim i milovanje zaljubljenim pogledima. Ako je tako, ne bismo li onda trebali biti svjesni tog mraka?

   Nisam siguran koliko puta se pomjerila kazaljka na gradskom časovniku dok sam tako nepomično stajao zamišljen, posmatrajući groblje kišnih glista ispred sebe. Stajao sam i posmatrao. Osvrnuo sam se, prvo lijevo, zatim i desno, i vidio da su neke od njih našle pribježište na vlažnoj zemlji među opalim lišćem. Nagon samoodrživosti je, čini se, jači i od sljepila i od nedostatka razuma i svijesti. Ili je to možda strah? Strah je dobar; strah hrani obazrivost i poji oprez i brižljivost. Pred strahom uzmiču nepažnja, lakomislenost i površnost. Strah je izbavljenje iz ralja neopravdane gordosti. Strah nadima mjehove što raspiruju vatre samoodbrane i opstanka. Zato punih usta i bez trena ustručavanja priznajem: Mene je strah! A vas?

* Iz knjige “Revolucionar

Izvor: Berislav Blagojević

Uz čestitke i želje da ova knjiga i njen autor dožive što više izdanja, sa velikom količinom zadovoljstva, na ovaj način dajem skroman doprinos afirmaciji stvaralaštva vrednog i talentovanog Berislava Blagojevića.

Bora*S