SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net

---

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

---

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

---

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Od rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije.

Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.

Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.

Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

---

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu,

MOJE VREME IZ SATA U „SAT“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

FOTOPIS: Sa  snimanja materijala za emisiju “SAT” i reviju  “SAT PLUS“, 18. i 19. januara 2013. godine.

FotoMotivi:  Površinski kop Bor, “Jama Caffe”, ZOO Bor, Borsko jezero, Skijalište Crni vrh, Brestovačka banja, Dubašnica, Malinik, Lazarev kanjon…   

DANAS na RTS1 u 15.20-  http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1254018/SAT.html    

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

VIDEO:

ČUČUK STANA – HAJDUK U SUKNJI…

TAMOiOVDE________________________________________________

MALA STANA, VELIKO SRCE!

U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne.

  I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo – ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure.

U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka – vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici – u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.

Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše.

Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?” Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: „Sad sam te ja darovao, sad si moja!”

Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču: „Vitka stasa ko plavetna jela,/ belo lice ko u gorske vile/ košute je rosom zadojile,/ Hajduk Veljka lepotom zanela,/ na njoj šušte carigradske svile,/ zveče nize ispod grla bela,/ vrane kike splela na uvojke,/ tesan jelek pritegao dojke…”

Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.

Noćni ispadi

Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, „manit” junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.

Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.

Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad „…pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana…” Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.

Noći pod zvezdama

Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom.

Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu „Glavu dajem, Krajinu ne dajem”.

Dao je i glavu i Krajinu. Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.

 Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava.   Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.

Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i „našao” dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da „ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.

Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.

Omalena s omalenim

Slede lomatanja po izbegličkim karantinima u Banatu, u ondašnjoj Austriji. Sve dok joj se ponovo nisu ukrstili putevi s Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. Upoznala ga je čim je prvi put stigla u Poreč i Negotin, gde je drugovao i vojevao s njenim hajdukom, i nazvala Mali Đurica. Fizički ne mnogo viši od nje, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać (neki ga imenuju i kao Jordaća), nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

Tri godine nakon pogibije Hajduk-Veljka ona grčkom kapetanu rađa prvog sina, zatim još jednog i, na kraju, kći. U međuvremenu s Malim Đuricom vodi nove bitke, ali ovog puta ne na konju i ne kroz barutni dim. Sad se vojuje tajno, ispod diplomatskog stola i za njim, po evropskim dvorovima.

Naime, pripadnici Heterije, tajne grčke organizacije za oslobođenje od Turaka, a čiji je Georgakis bio istaknuti član, verovali su da se jedino tako može do cilja, ne osvrćući se mnogo na ugrožavanje tog istog prava i komšijama, među njima i Srbima.

Naša junakinja više nije u odeždi kraljice hajduka i ustanika, sad je to već otmena dvorska dama koja uspeva da, kažu, savlada i nekoliko stranih jezika i koja ume da izađe na kraj s brojnim zakulisnim radnjama kojima je Heterija utirala put za oslobođenje Grčke. Nažalost, nije bila svesna koliko je umnogome bila pion heterista u, uz rusku i tursku pomoć, poigravanju sa Srbijom. Njoj je tada njen kapetan bio domovina. Iz tog vremena ostala je zabeležena priča kako je svojim junaštvom, nalik na ono iz Negotina leta 1813, spasla smrti svog Georgakisa.

Naime, pošto su austrijske vlasti saznale da je povratku Karađorđa u Srbiju kumovao Georgakis, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt, gde ga je turski vazal, vlaški knez Karadža – podjednaki mrzitelj Grka i Srba – osudio na smrt. Kao u pređašnjim vremenima, Stana se baca na konja, stiže povorku koja njenog voljenog vodi na gubilište i preprečava joj put, uz reči: „Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!” I dešava se čudo – dok vlaški stražari čekaju dalje zapovesti, stiže glas o Grkovom pomilovanju.

Stanin Mali Đurica ne miruje. Pokušava da nepoverljivog knjaza Miloša pridobije za ideje svoje organizacije. Uzaludno, pa akciju prebacuje na prostor Vlaške i Moldavije, a sve ne bi li doprineo konačno isterivanju Turaka iz Grčke. I to je kraj, svršetak još jedne ljubavne i ratničke priče hajdučice s obronaka Deli-Jovana. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se zajedno s mnogim srpskim hajducima protiv Sali-pašinih trupa, gine kapetan Georgakis Olimpije, 1. septembra 1821. godine, paleći barut u bogomolji, poput Sinđelića na Čegru. U dvadeset šestom proleću Čučuk Stana ponovo postaje udovica, sama s troje male dece.

Tamo daleko…

Sanjajući o povratku kući, u Srbiju, Čučuk Stana se dvadesetak godina potuca od nemila do nedraga. Od Hotina, u Rusiji, do Rumunije i, na kraju, Grčke. Nikome više nije potrebna. Miloš i njegovi naslednici ne dozvoljavaju joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je verno, mada nesvesno, služila interesima heterista. Često je deci, prema svedočenju nekih očevidaca, umela da se požali ovim rečima:
„Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!”

U želji da ovekoveči izgled Hajduk-Veljka Petrovića, Anastas Jovanović je 1851. godine snimio ovog njegovog rođaka za koga su svi tvrdili da je „pljunuti” junak iz Timočke krajine. Jovanović je čak fotografiju potpisao kao „Mlad čovek s tokama – Hajduk Veljko Petrović”.

 U uzaludnoj nadi da će joj biti omogućeno da poseti svoju zemlju, otkud joj je stigao i zvanični dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da joj ne sleduje odgovarajuća novčana pomoć koja je pripala udovici Mariji koja je „prava i zakonita žena bila Pokojnog Veljka”, Čučuk-Stanu stiže nova nesreća: 1844. godine tragično strada mlađi joj sin Aleksandar. Na njegovom odru, godinu dana pošto je Grčka konačno postala slobodna, ona izgovara ove potresne reči:
„Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak.  

Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!”

Čučuk Stana umrla je 1849. godine u Atini. Veruje se da je imala oko 55 leta. Mnogo kasnije, beogradske „Male stare novine” objavile su sledeći tekst svog saradnika:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.”

***
Da legenda o Čučuk-Stani i dalje traje, svedoči i ime našeg benda „Cucuk Stana HC Orchestra”, nedavna modna revija Verice Rakočević nadahnuta Čučuk-Stanom, ali i najava ugledne kozmetičke kuće „Avon” koja je, najavljujući novi ruž za usne, odnekud, kao, iskopala recept koji je otkrila Čučuk Stana zavodeći Hajduk-Veljka. Ovako: „Uzmite jednu crvenu ljutu papričicu i usitnite je u avanu, zatim po papričici pospite nekoliko kapi meda, stavite nekoliko latica ruže i ostavite da odstoji; pre nego što krenete na spavanje namažite svoje usne ovom smesom i ujutro ćete imati pune, crvenkaste, zavodljive usne”.

Nije nego…

suleistoricar.wordpress.com

---

GITARIJADA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

Počela je u Zaječaru 46. Gitarijada.

Nastupima makedonskog sastava “Leb i Sol” uz pratnju simfonijskog orkestra, te nakon četvrt veka pauze,  grupe “Zlatni prsti”, premijernim prikazivanjem dokumentarnog filma “Tačno u centar” o legendarnoj grupi “Zlatni prsti”, autora Marka Grujuća, svečanim uručivanjem ključa Bori Đorđeviću, novom rokonačelniku grada od strane gradonačelnika Boška Ničića, sinoć ( 9. avgust 2012.) u predivnom ambijentu na Carskoj Palati Felix Romuliana, zvanično je počela najstarija rok manifestacija u svetu.

Potrudili su se organizatori Gitarijade, Centar za kulturu i Grad Zaječar da i ove godine, pripreme i od 9. do 12. avgusta  realizuju bogat program, koji će se odvijati na tri lokacije: u samom gradu Zaječaru, Kraljevici i na već pominjanoj Feliks Romulijani.

Uz Gitarijadu, dodatno interesovanje će nesumnjivo izazvati i 16. Moto skup, koji je “uklopljen” u dane rok muzike.

  Svi oni koju doputuju u Zaječar iz cele Srbije i regiona, a koji će pratiti celu manifestaciju, imaju izvanrednu mogućnost za smeštaj i druženje u Rock kampu, koji je postao najpopularnije mesto okupljanja svih posetilaca.

Ovaj put ljubiteljima rok muzike u kampu će se pridružiti i bajkeri, tako da će to, kako organizatori očekuju, biti novo i nezamenljivo festivalsko iskustvo.

Kamp je otvoren juče, a   biće zatvoren sa završetkom  Gitarijade, 12. avgusta.

Smeštaj u kampu je besplatan, a prethodna rezervacija nije potrebna.

GITARIJADA je najstariji festival neafirmisanih rok bendova, koji će tokom 2012. godine biti organizovan po četrdeset šesti put. Okupljajući desetine hiljada učesnika i posetilaca iz zemlje i inostranstva, ovaj festival spada u red najznačajnijih muzičkih događaja u regionu. Cilj manifestacije je podsticanje i afirmacija muzičkog stvaralaštva mladih opredeljenih za Rock’n’roll, koji još od svog nastanka, kao planetarni fenomen, postaje univerzalno sredstvo komunikacije mladih i integralni segment savremene urbane kulture.

Istorija ovog festivala datira  s kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se na temeljima svetske produkcije, kod nas pojavili prvi rok sastavi, stekavši veliku popularnost među mladima. Tih godina se, po ugledu na Gitarijadu, koja je 1966. godine održana u Beogradu, u manjim gradovima širom zemlje osnivaju slične manifestacije. Na inicijativu lokalnih bendova, nastao je i festival u Zaječaru, koji je u početku organizovan dva puta godišnje.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, Gitarijada od lokalnog, prerasta u najznačajniji festival demo bendova u regionu. Tokom višedecenijskog trajanja, Gitarijada je afirmisala mnoge domaće bendove, koji su na samom početku muzičke karijere, kao pobednici ili učesnici festivala, snimili svoja prva izdanja i dobili ogdovarajuću medijsku podršku.

U revijalnom programu festivala, sem domaćih, nastupala su i mnoga svetska imena, poput: STEVE LUKATHER, LAIBACH, URIAH HEEP, WISHBONE ASH, KEN HENSLEY & LIVE FIRE, Stan Web’s & CHICKEN SHAKE, NIGHTWING, GIRLSCHOOL, itd.

Za razliku od sličnih manifestacija koje su u međuvremenu nastajale i nestajale, Gitarijada do današnjih dana odoleva izazovima vremena, pre svega zahvaljujući doslednosti u očuvanju autentičnog identiteta, kao i podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije, grada Zaječara, brojnih donatora, sponzora i medija. Višedecenijska tradicija i značaj Gitarijade, učinili su ovu manifestaciju nacionalnim brendom, promoterom i jednim od nosilaca razvoja turističke privrede grada Zaječara.

Bora*S

Referenca: gitarijada.org.

_____________________________________________________________________________________________________