KUPUS STAR PET VEKOVA…

Futoški kupus

PLODNA RAVNICA

Stanovnici Futoga, smeštenog nа sredini toka Dunаvа, na 1270-om kilometru i udaljenog desetak kilometara od Novog Sada, u jednom od najplodnijih delova Panonske nizije, stotinama godina neguju i čuvаju od uništenjа seme svog nаdаleko poznаtog proizvoda: Futoškog kupusa, koji se odlikuje izuzetnim biološkim i tehnološkim kаrаkteristikаma.

KUPUS STAR PET VEKOVA

Od svojih prvih pomena sredinom XIII veka, Futog je poznat kao prometna trgovačka varoš. Na plodnom tlu i pogodnom mestu, bio je domaćin nadaleko poznatog Mitrovdanskog vašara.

Za vreme turske vladavine, 1578. godine prvi put u istoriji se pominje proizvodnja kupusa u Futogu. Kada vek kasnije Turci napuste ovo mesto, poljoprivreda se obnavlja, mesto se širi i postaje poznato po proizvodnji kupusa.

Ovim proizvodom se snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kao lekom, čak i od opakih bolesti poput kuge. Izgradnjom puteva i prolaskom pruge kroz Futog, kupus stiže na tržište širom Evrope.

Nа trаdiciji duge proizvodnje Futoškog kupusа i trgovine nа Mitrovdаnskim vаšаrimа, koji se održava baš kаdа futoški kupus dospevа zа berbu, nаstаlа je ,,Futoškа kupusijаdа’’, današnje mesto susretаnjа ljudi, rаzmene robа i informаcijа.

GINISOV REKORD. Futožani su 2008. godine osvojili i Ginisov rekord za najveće jelo od kupusa u jednoj posudi, kada su napravili 6556 sarmi.

FUTOŠKI KUPUS

Osnovne karakteristike Futoškog svežeg kupusa su kvalitetan i pogodan hemijski sastav sa većim sadržajem šećera, malim sadržajem kiselina i belančevina.

List Futoškog kupusa je nežne građe i tanke nervature i kompaktno preklapa dve trećine glavice.

Ove osobine ga izdvajaju kao najpogodniju sortu za upotrebu kako svežeg tako i namenjenog kišeljenju, kada se postižu najbolje organoleptičke osobine.

Ovaj kupus pripada beloj vrsti kupusa, a njegova srednje kasna i kasna sorta su namenjene kišeljenju i potrošnji u svežem stanju. Glavica je blago spljoštenog-ovalnog oblika sa slabo naglašenom nervaturom i prosečnom težinom od 1,5 do 3,5 kilograma. Listovi su tanki i lako savitljivi. Futoški kiseli kupus je ćilibarno-žute boje, umereno kiselog i slanog ukusa, rastresitih i elastičnih glavica.

BRIŽLJIVA SELEKCIJA

Futoški kupus je autohtoni kupus izdvojene populacije koja se po svojim karakteristikama razlikuje od ostalih belih kupusa. Njegova specifičnost je u selekcionom radu kojim su očuvane karakteristike populacije, dok je tehnologija proizvodnje uobičajena.

Proces proizvodnje kisleog kupusa je fermentacija šećera sadržanog u svežem kupusu u mlečnu kiselinu (mlečno kiselinsko vrenje).

Sprovedena je potpuno prirodno, u veoma strogim higijenskim uslovima uz dodatak kuhinjske soli ali bez dodataka drugih aditiva i konzervanasa, čime se postiže prepoznatljiv ukus i blagi, prijatni miris Futoškog kiselog kupusa.

FUTOŠKI KUPUS NA STOLU. Na stolu, Futoški kupus se nalazi u svežem stanju, kao salata od svežeg ili ukiseljenog kupusa ili u jelima sa povrćem ili mesom.

PONOS FUTOŽANA

Geografski položaj, klima i sastav zemljišta presudni su faktori u stvaranju ove od davnina poznate i nadaleko čuvene sorte. Futoški kupus, kroz vekove, trpi određene promene uslovljene klimatskim, prirodnim i ljudskim faktorima, ali je sva svoja kvalitetna svojstva zadržao i do danas. Futoški kupus se izvozi u nekoliko zemalja Evrope, a prošle godine je prva pošiljka otišla i za Australiju.

Izvor:agrarije.com
________________________________________

POEZIJA RADOJKINE HARMONIKE…

Karijera za Ginisa

Radojka Živković, rođena u Globoderu kod Kruševca, prva je dama srpske harmonike i jedini muzičar u svetu sa 71 godinom profesionalnog staža. Zvanična potvrda o tome posthumno je stigla. Nakon dve i po godine čekanja, Radojkino ime našlo se i u najpoznatijoj zbirci rekorda, Ginisovoj knjizi.

Prvi nastup Radojka je imala 30. marta 1932. u beogradskom hotelu „Union“. Beleška na stranicama „Politike“, o najvećem aplauzu koji je među dvadesetšest takmičara harmonikaša ponela osmogodišnja devojčica, za Ginisovu komisiju bila je potvrda o početku sedam decenija duge muzičke karijere.

Dar za muziku nasledila je od oca Tihomira Tomića. Tika Globoderac, kako su ga zvali, poznati harmonikaš i učitelja, pomogao joj je da pronikne u tajne instrumenta koji će joj odrediti životni put.

„Ona je jako volela pevanje, iako je bila instrumentalista. Mnogim pevačima sa kojima je sarađivala davala je savete koje su jako uvažavali, jer i ona sama, kao izvođač, je kroz sviranje zapravo pevala. Bila je i kompozitor. Napisala je jako puno pesama, jako puno kola. „Odakle si sele“ je njena pesma, što mnogi ne znaju„, kaže Marija Stojaković, unuka.

Čitav radni vek Radojka je ostala verna jednoj produkcijskoj kući, Radio Televiziji Beograd koja kao nacionalno muzičko blago i danas čuva njene trajne snimke. Prvi je načinila sa osam godina, a poslednji 1997. godine, pet godina pre nego što će se zauvek od svih oprostiti.

„Radojka je bila čudo! Uopšte zvuk njene harmonike je do te mere karakterističan i ako treba da ja dam neki svoj glas, i glas mog srca, onda je harmonika u rukama Radojke Živković bila nešto što se zove poezija„, kaže Ljubiša Pavković, dugogodišnji šef Narodnog orkestra RTS-a.

Za sedam decenija rada Radojka je sa suprugom Tinetom Živkovićem, profesionalnim i životnim saputnikom, širom sveta imala preko 12.500 nastupa.

Duo harmonika jedinstvenim zvukom i prepoznatljivom narodnom nošnjom, dostojno je promovisao izvornu srpsku tradiciju. Na ponos
naciji, za uzor kolegama.

„Ostavili su dubok trag u narodnoj muzici. Napravili su divan putokaz svima nama i tako sledimo ih i trudimo se da sviramo sve ono što su oni virali, i da pokušamo, ako možemo, i da nadgradimo„, kaže Novica Negovanović, kompozitor, svirač i pevač narodnih pesama.

Harmonika je bila Radojkin život, a najveća radost sinovi, Slobodan i Zoran, koji su muzički talenat poneli u genima baš kao i unuci- Marija, Aleksandar i Milena, vrhunski izvođači klasične muzike.

„Bila je jako ponosna na to što smo se svi opredelili za muziku. Kad god dođe s puta sedne i sluša kako mi sviramo, šta vežbamo, išla je na naše koncerte. Volela je da nam svira „Traktorsko kolo“, jedno od njenih najlepših. Zajedno smo izvodili njeno „Radojkino kolo“, to smo snimili za televiziju, i volela je jako da peva pesmu „Unučići lučići“. To je bila njena kompozicija koju je ona posvetila nama, unučićima„, kaže Marija Stojaković, unuka.

Priča o Radojki i lozi Tomića, čiji je najtalentovaniji predstavnik bila, sačuvana je i medju koricama knjige „Muzički rodoslov-muzika u genima“. U njenu čast, a kao zavet koji joj je prilikom poslednjeg susreta 2002. godine dala, napisala je snaja Snežana, najzaslužnija i što se ime prve dame srpske harmonike našlo u knjizi Ginisovih rekorda.

Pripremila Vesna Kezović Miljković

Izvor: rts.rs

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

NAJVIŠI ČOVEK KOJI JE ŽIVEO NA ZEMLJI…

Bio je visok 2,7 metara

Još s devet godina Robert Vodlou prerastao je svog oca, a kasnije je postigao visinu od čak 2,7 metara i tako postao najviši čovek koji je hodao našom planetom.

Foto: Screenshot

Robert Vodlou rodio se 22. februara 1918. godine s gotovo četiri kilograma, a ubrzo nakon toga počeo je da raste neverovatnom brzinom, pa je već sa šest meseci imao 13,5 kilograma, što je dvaput više od normalne težine dece njegovog tadašnjeg uzrasta.

Kao petogodišnjak u dečjem vrtiću nosio je odeću čija veličina je odgovarala sedamnaestogodišnjaku.

Samo tri godine posle toga Vodlou je dosegao visinu od gotovo dva metra, tačnije bio je visok 1,87 metara, a težak 90,7 kilograma.

S deset godina je nosio cipele veličine 53, dok mu je na kraju noga stala u cipelu broj 110. Svaki par cipela morao je da plaća po 100 dolara.

Kad je Robertu bilo 12 godina saznao je da ima hiperaktivnu hipofizu, zbog čega je rastao neverovatnom brzinom. Godinu kasnije postao je izviđač, pa su morali da mu sašiju prilagođenu uniformu, vreću za spavanje i šator. Vodlou je u to vreme jeo čak pet puta više hrane nego njegovi vršnjaci.

On je bio najstariji od petoro dece. Svi članovi njegove porodice bili su normalne visine i telesne strukture. Kao mladić morao je da šije odeću, a za jedno njegovo odelo potrošilo bi se po tri puta više tkanine nego za odelo normalne veličine.

S devetnaest godina je i službeno postao najviši čovek na svetu s 2,59 metara.

Bio je poznat kao „nežni div“, a novac je zarađivao javnim nastupima. Prilikom jednog radijskog razgovora, novinar ga je upitao ljuti li se kada u njega ljudi ‘zure’, na šta je on samo mirno odgovorio: „Ne, i ja njih pogledam“.

Umro je u snu s 22 godine, 15. jula 1940, i to od infekcije stopala. Tad je težio 222,26 kilograma, a bio je visok 2,7 metara.

Kovčeg mu je bio težak 453 kilograma, a sahranjen je u rodnom gradu Altonu u američkoj državi Ilinois.

Porodica je odlučila da većinu njegovih stvari uništi, strahujući da bi mogla da se javno izlaže kao uspomena na “nekakvog čudnog lika”, piše „Biznis insajder“.

Izvor:b92.net/ Express/Ivana Barišić 

_____________________________________________________________________________________

UTIŠAJTE SRCE…

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
“Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

LICE BLAGOSTANJA…

Kineski milijarder zakupio 140 hotela i nagradio svojih 6.400 radnika odmorom u Parizu!

Kineski milijarder Li Đinjuan poveo je na izlet u Francusku 6.400 svojih radnika, kako bi tamo proslavili 20-godišnjicu njegove kompanije.

Tom prilikom oni su u Nici oborili svetski rekord zahvaljujući ljudskom lancu koji su formirali, napravivši pritom „milenijumsku fotografiju“.

Šef kompanije „Tiens Group Company“ rezervisao je 140 hotela u Parizu gde su njegovi radnici imali priliku da posete Luvr i druge znamenitosti glavnog grada Francuske.

Grad Pariz je ovom prilikom zaradio 13 miliona evra.

Ekskurzija na Azurnoj obali

Zatim se Li Đinjuan sa svojim radnicima uputio na jug Francuske.

Na Azurnoj obali je rezervisao 4.760 soba u hotelima sa četiri i pet zvezdica u Nici i Monaku.

Pomoću 147 iznajmljena autobusa Li je skupio svoje radnike u Nici kako bi formirali najduži ljudski lanac na svetu i upisali se u Ginisovu knjigu rekorda.

Liovi radnici se upisali u Ginisovu knjigu rekorda

Monako, Nica i Kan bi na ovom nesvakidašnjem izletu najboljeg šefa na svetu i njegovih radnika trebalo da zarade oko 20 miliona evra.

Li Đinjuan – 24. najbogatiji čovek u Kini, na čelu je konglomerata „Tiens“, koji se bavi poslovima u oblasti biotehnologije, hotelijerstva, obrazovanja i bankarskih usluga.

Za putovanje i smeštaj svojih 6.400 radnika, od kojih 5.400 dolazi iz Kine, kineski biznismen je morao da zakupi 140 hotela i kupi 7.600 voznih karata – pravi logistički podvig.

Izvor:vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________

NAJSKUPLJE UMETNIČKO DELO…

Gogenova slika prodata za rekordnih 300 miliona dolara

Slika „Kada ćeš se udati?“ francuskog slikara Pola Gogena prodata je za 300 miliona dolara i tako je postala najskuplje ikada prodato umetničko delo, prenosi BBC.

Slika dve devojke sa Tahitija “Nafea Faa Ipoipo” (When Will You Marry?) naslikana je 1892. godine i bila je u vlasništvu švajcarskog kolekcionara, a decenijama je bila na pozajmici u Kunstmuseum Baselu.

Kako prenosi SEEcult.org, vlasnik je odlučio da je proda posle nesporazuma sa tim muzejem i najave rekonstrukcije.

Švajcarski kolekcionar Rudolf Stehelina iz Bazela, koji ima više od 20 radova impresionizma i postimpresionizma u svojoj kolekciji, rekao je „Njujork tajmsu“ da neće otkriti identitet kupca, navodi ovaj portal.

Kako se dodaje, prema nepotvrđenim informacijama „Njujork tajmsa“, slika je prodata Muzeju u Kataru.

Gogenova slika bi, prenosi SEEcult. org, trebalo da bude narednih godinu dana na izložbama u Bejeler fondaciji u Bazelu u martu, zatim u madridskom Muzeju kraljice Sofije, te u Filips kolekciji u Vašingtonu.

Novi vlasnik će je, kako se navodi, dobiti u januaru sledeće godine.

Prethodni rekord držala je slika „Kartaši“ Pola Sezana prodata 2012. godine za 259 miliona dolara.

Izvor:pressonline.rs/Tanjug

---

---

 

TEČNO I PRILIČNO I VEČNO…

Po potražnji treći napitak na svetu, posle vode i čaja, ima dugu tradiciju. Pili su ga Sumeri, Egipćani, Rimljani, Germani… Mnogi kao lek.

Vekovima je usavršavan kako bi dobio prepoznatljiv ukus kakav ima i danas

Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju

Kako je nastalo

Priča o ovom penušavom piću počinje pre 6000 godina kada je jedan pekar iz oblasti oko Eufrata i Tigra nehotice ostavio testo predugo na suncu. Proces varenja je počeo, a ishod je bila lepljiva, tečna masa s opijajućim dejstvom, preteča današnjeg piva. Sumeri su nastavili da neguju kulturu piva, te je ovaj narod na visokom stepen razvoja poznavao četiri načina spravljanja piva od uvrelog testa. Sumerske žene, koje su se bavile varenjem piva, pravile su ga od dvozrne pšenice, jedne od najstarijih kultivisanih vrsta pšenica u ljudskoj istoriji.
A da je i u starom Egiptu pivo bilo voljeno piće svedoče i zidne slike koje prikazuju ljude kako ga ispijaju. U ovoj zemlji piramida i faraona pivo su pila i deca kao užinu, a prema starom običaju, ukoliko bi Egipćanin devojci ponudio gutljaj piva, njeno prihvatanje značilo bi veridbu. Pivo se spominje i u jednom od najstarijih dela svetske književnosti, „Epu o Gilgamešu”: „Jedi hleb, Enkidu, to priliči životu. I pij pivo, kao što je običaj na Zemlji.”

Kasnije je pivo preneto u Evropu, gde su i germanska plemena (pretežno žene) pravila ovaj napitak, kako to potvrđuju amfore za pivo koje potiču iz 800. godine pre nove ere. Tokom srednjeg veka pivo je opstalo zahvaljujući monasima koji su u manastirima pokušavali da poboljšaju njegov kvalitet. Bilo im je važno da naprave što hranljivije i jače pivo kako bi što lakše podneli oskudne dane posta. Pravilo je, naime, bilo: „Ono što je tečno, ne prekida post”. Jedno predanje kaže da su monasi preko Alpa poslali papi u Rim posebno pivo, kako bi ga uverili da može da se uzima tokom posta. Međutim, dok je stiglo pred vrhovnog sveštenika, pretvorilo se u kiselu čorbu. Papa je u toj sumnjivoj čorbi video, umesto uživanja, pokajanje i dao svoj blagoslov. Pivo je u to vreme proglašeno „hrišćanskim lekovitim napitkom”, a posao manastirskih pivara doživeo je procvat, što ih je činilo imućnim i poznatim širom sveta.

Čuveni deda sa jagodinskog piva

Gde su nikle prve pivare

Nakon što su rimski legionari doneli pivo u Evropu 55. godine pre nove ere, njega su sve do početka srednjeg veka pravile žene. Pivo se tada smatralo hranom i pićem posebno korišćenim na svetkovinama. Bavarski manastiri posebno su se isticali u visokom kvalitetu ove slavne „tečne hrane”, te je upravo u Bavarskoj, u gradu Frajzingu, i nastala prva pivara „Vajenštefan”, koja ga od 1040. godine i danas proizvodi. Tek u 13. veku počela je njegova komercijalna proizvodnja i u drugim zemljama. Da je Nemačka bila jedan od najvećih proizvođača piva, govori i podatak da je samo u Hamburgu u 16. veku postojalo 600 pivara.

Kod nas je prva pivara nastala u Pančevu 1722. godine i važi za najstariju na Balkanu. Otvorio ju je Jevrejin iz Požuna, Abraham Kepiš, ali sredinom 19. veka većinski vlasnik postaje porodica Vajfert. Ona je i zaslužna za nastajanje pivarske industrije u Beogradu 1872. godine. Tada je Ignjat Vajfert sagradio prvu parnu pivaru na današnjem „Mostaru”. Da pivo, pak, ima dužu tradiciju u Srbiji, i to još od vladavine Nemanjića, svedoči i Dečanska povelja iz koje saznajemo da je u to vreme bilo poznato ohmeljavanje i dobijanje slada iz žita.

Od kada postoje čaše i krigle

Staklene čaše postojale su još u starom Egiptu, Mesopotamiji i Siriji, a zahvaljujući Rimljanima proizvodnja je krenula i u Evropi. Oni su koristili staklene čaše za vino, ali nije poznato od kada su u upotrebi one za pivo. Preteče krigli bili su bokali od kalaja, porcelana i srebra. Današnje staklene krigle vrlo su omiljene, jer su napravljene od debelog stakla, te tako održavaju pravu temperaturu ovog pića. Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju. No, u svetu je uobičajeno da svako pivo ima svoju čašu, a one se, prema vrstama, potpuno razlikuju.
Čaša za „Pilsner ”, recimo, uža je pri vrhu kako bi se bolje osetila aroma i sa stalkom, kako ne bismo grejali čašu držeći je po sredini celom šakom. Svetlo pivo na Oktoberfestu u Minhenu služi se u velikoj bavarskoj krigli, takozvanoj „mas” krigli. Napravljena je od keramike, teška oko kilogram i u nju staje nešto više od litar piva.

Krigle koje su u 17.veku koristili nemački oficiri

Čaše za pšenično pivo su visoke i šire pri vrhu, pa ta vrsta piva mora sporo da se sipa zbog velikog udela ugljen-dioksida. Za tamna piva pogodna je čaša u obliku pehara, jer takav oblik čuva ugljen-dioksid i podstiče da se pivo uzima u malom broju gutljaja. Postoje i neobične čaše, popun onih u obliku čizme, nastale nakon obećanja jednog pruskog generala da će, ukoliko vojnici ispune zadatak, popiti pivo iz sopstvene čizme. Zadato obećanje, pak, nije ispunio, ali je naredio da se izradi čaša u obliku čizme, u koju može da stane i dva litra piva.
Danas postoje i svetleće pivske čaše koje se okreću. Pivara „Badvajzer” izradila je interaktivnu pivsku čašu, sa čipovima koji omogućavaju da ljudi postanu prijatelji na „Fejsbuku” čim se kucnu. A za one koji pivo najviše vole da piju iz flaše, dobra vest je da je „Hajneken” napravio i interaktivnu flašu koja svetli prilikom kucanja i ispijanja.

Od čega se pravi

Proizvodnja piva je složen postupak. Poznato je da osnovu svakog piva čine žitarice, pa se tako u Evropi najviše koriste ječam i pšenica, a u Americi, Aziji i Africi i kukuruz, pirinač, raž, ovas i šećerna trska. Konačni proizvod dobija se mešanjem slada, hmelja, kvasca i vode koja čini oko 90 odsto sastava. Slad je vrlo važan sastavni deo piva, jer određuje boju, jačinu i gustinu. Slad može da se dobije od pšenice, zobi ili raži, ali se ipak najčešće koristi ječam, jer stvara najviše šećera, pa ga pivare zbog toga najčešće upotrebljavaju. Tokom Drugog svetskog rata, usled nedostatka ječma, najčešće je korišćena zob.

Osnovu svakog piva čine žitarice koje, naravno, koristi i naša pivara u Beogradu (nekad i sad)

Hmelj su u prozvodnji piva koristili još srednjovekovni sveštenici. On pivu daje aromu i znatno utiče na njegov ukus oštrim gorkim dodatkom. Pivski kvasac ranije se nije koristio u proizvodnji, ali on danas određuje vrstu piva i omogućava dobijanje standardizovanog kvaliteta. Ulogu kvasca u proizvodnji piva prvi je otkrio francuski mikrobiolog i hemičar Luj Paster 1873. godine koji je izumeo (po njemu nazvan) postupak pasterizacije koja produžava rok flaširanom i konzerviranom pivu. Na kraju, voda, odnosno njena tvrdoća, takođe utiče na kvalitet piva. Voda češkog „Plzenskog” piva, primera radi, veoma je meka što utiče na njegov vrhunski kvalitet.

Koje vrste postoje

Piva mogu da se podele prema različitim merilima, a danas postoji više od 30.000 različitih vrsta. Po mestu vrenja kvasca u procesu proizvodnje, piva se najpre dele na ejl, pivo gornjeg vrenja, i lager, pivo donjeg vrenja. Prema glavnoj sirovini za proizvodnju sladovine piva mogu da budu ječmena i pšenična, što je najčešći slučaj. Uprkos Zakonu o čistoći piva iz 1516. godine, koji je doneo bavarski vojvoda Vilhelm VI, da ono mora da sadrži isključivo slad pomenutih žitarica, u mnogim zemljama to nije slučaj, pa se u Evropi može naći i takozvano ražano pivo koje ima pikantni ukus, ili afričko pivo zasnovano na prosenom sladu. Prema boji, postoje svetla, crvena, tamna i crna, a prema udelu alkohola alkoholna (u proseku od 0,5 do 10 odsto alkohola) i bezalkoholna piva (do 0,5 odsto).

Svetski rekord najjačeg piva drži škotsko pivo „ Brewmeister Snake Venom” sa 68 odsto alkohola.

U poslednje vreme pivare se sve više utrkuju ne bi li tržištu ponudile što primamljivija piva i tako pružile novi izazov strastvenim pivopijama. Tako je danas vrlo omiljen radler, pivo s limunom. Nastanak ove ukusne i pitke smeše vezuje se za minhenskog krčmara Franca Kuglera, koji je držao krčmu nedaleko od kapija svog grada. U junu 1922. godine kroz grad je najezda prolazila biciklista, te je Kugler morao da napoji 13.000 žednih grla. Kako mu ne bi nestale sve rezerve piva, vični krčmar našao je rešenje, da pivo pomeša s limunadom, što se na kraju ispostavilo kao neopisivo osvežavajuće, te se od tog trenutka ova smeša velikom brzinom raširila.
Postoje i mnoga čudna piva poput „ Turnip the Beets” iz Denvera koje se sastoji od repe i cvekle, „ Mama Mia! Pizza” u čijoj se pripremi koristi čitava pica „margarita”, uključujući paradajz, bosiljak i beli luk, kao i jedinstveni izum “Rocky Mountain Oyster Stout“ koji se pravi od sedam različitih vrsta slada, hmelja visokog kvaliteta i bikovih testisa.

Da li ima lekovita svojstva

Da pivo nije služilo samo za uživanje kraljeva na dvorovima i kao dar bogovima, kako je to bio slučaj u Egiptu, govore i recepti koje su egipatski lekari propisivali pacijentima. Egipćanke na visokim položajima koristile su ga kako bi osvežile kožu, ali i smanjile opasnost od raznih kožnih oboljenja. Poznato je i da se Kleopatra nije kupala samo u magarećem mleku, već i u kupki od piva. U staroj Grčkoj Hipokrat je koristio pivo za pročišćenje mokraćnih kanala.

Čak je i jedno savremeno istraživanje pokazalo da ljudi koji ne piju pivo dvostruko više pate od kamena u bubrezima nego pivopije. Pivo sadrži vitamin Be, magnezijum, selen, kalijum, kalcijum, kao i gvožđe. Bogato je i ugljenim hidratima, a u njemu se nalaze i neki antioksidansi koji utiču i na cirkulaciju i količinu šećera u krvi.

Ni glasoviti francuski slikar Eduar Mane (1832–1883) nije mogao da odoli prizoru iz jednog francuskog kafea

Prema novijim istraživanjima američkog naučnog časopisa za hranu i poljoprivredu, u velikom broju piva nalazi se i silicijum, te tako njegovo unošenje u umerenim količinama (jedna „zidarska flaša” odnosno pola litra dnevno) pomaže i u jačanju kostiju. Tako je nobelovac Tomas Man svakodnevno uzimao svoju dozu piva pred spavanje. Kako su nemački i američki istraživači otkrili, pivo pomaže i u lečenju raka. Naime, hmelj sadrži supstancu ksantohumol koja ima hiljadu puta jače dejstvo nego zeleni čaj i soja.

U Americi su pivare već dobile dozvolu da na tržište izbace takozvano „pivo protiv raka”. Jedno portugalsko istraživaenj otkriva da šnicla marinirana u pivu smanjuje kancerogene materije i do 70 odsto kada se prži u ulju.

Da li goji

Učinak piva za zdravlje je nesumnjiv. Uprkos tome mnogi ga izbegavaju, jer veruju da je ono zaslužno za naš poveći trbuh koji nazivamo „pivski stomak”. Da li je to samo mit ili ne, zanimalo je i španske stručnjake koji su želeli da otkriju zašto pivopije u Španiji ne dobijaju takozvani pivski stomak, za razliku od svojih rođaka po flaši – krigli u Engleskoj. Njihovo istraživanje pokazalo je da puko ispijanje piva ne nanosi masne naslage u predelu stomaka, već je za to zaslužan povišen apetit i neredovno kretanje koje ide uz to. Dok Španci uživaju u malim količinama piva uz tapas (laka predjela), sirovu hranu ili ribu, u Engleskoj se neretko uz veće količine piva uzima krompir ili kobasica.

Tim iz Velike Britanije došao je do sličnog zaključka i tvrdi da je pogrešno pivo svrstavati u visokokalorična pića. Prema njihovim tvrdnjama, 100 mililitra voćnog soka sadrži više kalorija od isto toliko piva. Stručnjake Londonskog univerziteta zanimalo je i kako pivo deluje na polove. Oni su ispitali 891 muškarca i 1098 žena starosti između 25 i 64 godina koji su u proseku nedeljno pili 3,1 (muškarci) odnosno 0,3 (žene) litra piva. Istraživanje je pokazalo da kod muškaraca pivo nema nikakve veze s telesnom masom. Kod žena su rezultati bili prilično neočekivani. Pokazalo se da su žene koje umereno piju pivo čak vitkije od svojih onih koje to ne čine.

Kako nastaje pena

Većina pivopija voli kada se njihovo omiljeno piće peni. Pena je puna sitnih mehurića, pa ne samo da izgleda lepo, već daje miris i gorčinu i znak je dobrog kvaliteta. Tako se prilikom proizvodnje mora voditi računa da li se koristi dobar hmelj u dovoljnim količinama, koliko se dugo kuvaju sastojci, kolika je količina belančevina u sladu, jer bez njega nema ni te veličanstvene bele krune na vrhu čaše.
Mnogi, pak, ne vole penu, pa prilikom sipanja vode računa da je toče duž ivice čaše. Pivo bez pene u Belgiji, recimo, ne dolazi u obzir. Oni pivo toče tako da se stvori bar tri prsta pene koja zapravo i nastaje prilikom sipanja, odnosno oslobađanjem mehurića ugljen-dioksida.

Stručnjaci su ispitivali zašto je pena kod irskog piva „ Guinness” gušća i čvršća nego kod ostalih. Tajna je u tome što se pena ovog piva sastoji od azota, a ne od ugljen-dioksida, što dodatno utiče na njegov kvalitet. Minhenski fizičar Arnd Lajke je, opčinjen pivskom penom, sproveo niz ogleda kako bi ispitao koliko se dugo pena održava kod pšeničnog piva. Došao je do ishoda da je potrebno tačno 276 sekundi dok potpuno ne nestane. Za svoj pionirski podvig odlikovan je takozvanom „Ig Nobelovom nagradom”, koja se dodeljuje za ona istraživanja koja „ne mogu da se ponove ili, bolje rečeno, ne bi trebalo da se ponove”.

Ko su najveće pivopije

Kako je Napoleon rekao, „kad pobediš, zaslužuješ pivo, kad izgubiš, potrebno ti je”. Nesumnjivo je da je pivo omiljeni saputnik mnogih naroda i da ga svi rado piju bez obzira imaju li povoda ili ne. Međutim, prilikom utvrđivanja u kojoj zemlji se najviše popije, postoje različita istraživanja zasnovana na različitim merilima. Česi važe za najveće pivopije sa 160 litara po glavi stanovnika. Za njima slede Austrijanci sa 108, dok Nemci zauzimaju treće mesto sa 100 litara. Mi zauzimamo zlatni sredinu sa ispijenih 65 litara godišnje. Međutim, ako se uzme u obzir ukupna količina popijenog piva, onda vrh liste bez premca zauzimaju Kinezi sa 45 milijardi litara godišnje, što čini 27 odsto ukupne potrošnje u celom svetu. To je donekle i razumljivo s obzirom na to da su najmnogoljudniji narod na svetu. U stopu ih prate Amerikanci, a onda i Brazilci i Rusi.

Česi važe za najveće pivopije na svetu

Ko su najveći proizvođači

Kinezi čine sam vrh liste i kada je u pitanju proizvodnja piva. Prema podacima preduzeća „ Hopsteiner”, Kina proizvodi oko 370 miliona hektolitara, a za njom slede SAD (233), Rusija (110) i Nemačka (106). Srbija zauzima 18. mesto sa 18 proizvođača ovog alkoholnog pića. Kada je reč o pivarama, prvo mesto zauzima belgijsko-brazilska pivara „ Anheuser Busch” (sa 17 brendova poput „Budweiser”, „Corona”, „Beck’s”) sa 18 odsto ukupne svetske proizvodnje. No, ako se uzme broj pivara i vrste piva proizvedene u jednoj zemlji, Nemačka je bez konkurencije sa 1300 pivara i 5000 različitih vrsta.
Autor: Aleksandar Živković
Izvor:politikin-zabavnik.rs/broj: 3274/

_________________________________________________________________________________________

PREDMET ŽELJA MNOGIH…

  NAJLEPŠE OSTRVO U EVROPI

World Travel Awards ponovo je proglasio Madeiru za najlepše ostrvo u Evropi zbog neverovatne prirode, prirodnih bazena od magmatskih stena, prelepih litice koje gledaju na okean i šarmantnih gradića.

Pogledajte zašto je predmet želja mnogih svetskih putnika.

Madeira, koja se nalazi u Portugaliji, najveće je ostrvo istoimenog arhipelaga, u kom se nalaze i Porto Santo i Desertas. Prosečna temperatura ovde iznosi 22 stepena leti i 18 zimi, što znači da je ovde gotovo večno proleće.

Ovde postoje prirodni bazeni od magmatskih stena, a kupatila Porto Moniz zapravo su niz prirodnih bazana koji kao da se stapaju s okeanom.

Madeira je prepuna lepih plaža, kakva je Kaleta. Voda je čista i mirna – savršena za plivanje ili ronjenje i istraživanje morskih dubina, a popularni su i jedrenje i paraglajding.

Madeira je prepuna levada, sistema irigacionih kanala od kamena, koji presecaju ostrvo. Uz levade su obično i odlične staze za istraživanje unutrašnjosti ostrva. Najpoznatija levada je Levada do Caldeirao Verde, koja prolazi ispod vodopada.

Najbolji način da se ostrvo istraži je obilazak brodom. Naravno, i pogled koji se pruža sa najviših delova ostrva je spektakularan.

Arhitektura najvećeg grada Madeire, Funšala, izgleda predivno gledano s mora. U Funšalu ima i prelepih starih crkava i šarenih pijaca…

Grad je takođe domaćin najvećeg vatromet spektakla koji se organizuje za svaki doček Nove godine.

Čak je dospeo i u Ginisovu knjigu rekorda.

Foto: Porto Bay Hotels & Resorts / Flickr.com

Madeira karneval jedna je od najvećih uličnih žurki u Evropi. Održava se svakog petka pre Vaskršnjeg posta.

Foto: Jamie Neely / Flickr.com

FOTO: PININTEREST, FACEBOOK

Izvor:pressonline.rs/B92, BIZNIS INSAJDER /

_________________________________________________________________________________________________

BRAZILE, USTANI I VRATI SE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Brazil u suzama
Brazil je u suzama, zemlja fudbala je u suzama posle katastrofe svoje reprezentacije u polufinalu Svetskog prvenstva.

Brazil je doživeo najteži poraz u istoriji, pošto je Nemačka u Belo Horizonteu slavila sa neverovatnih 7:1.
Ovo je ujedno bio i najubedljiviji poraz nekog domaćina Mundijala, a Nemačka je postala prva reprezentacija koja je sedam puta tresla mrežu protivnika u polufinalu.

Nemci će imati priliku da naprave više u odnosu na prethodna dva prvenstva, kada su završavali na trećem mestu.

Pobednik ovog meča u borbi za titulu igraće protiv Argentine ili Holandije.

Ništa nije govorilo da će biti tako, pošto su Skolarijevi izabranici bolje otvorili meč i imali inicijativu u uvodnim minutima.

Međutim, rano primljen gol potpuno ih je paralisao, a onda je usledio „Blickrig“ Nemaca koji su za šest minuta postigli četiri gola. Do kraja Brazil nije uspeo da se oporavi i doživeo je najteži poraz u istoriji.

Brazil je okončao period od 38 godina bez poraza na domaćem terenu, ali je to uradio na najgori način. Crni dan u istoriji brazilskog fudbala.

Brazilci su bili oslabljeni neigranjem najboljih igrača Nejmara i Tijaga Silve, ali i pored toga niko nije očekivao da će se nešto slično desiti. Nemačka je nemilosrdno rušila mnoge rekorde, izjednačen je najteži poraz Brazila (6:0 od Urugvaja 1920. godine), a prvi put u istoriji neki brazilski golman primio je sedam pogodaka.

Selektor ‘Selesaa’ Luis Felipe Skolari izjavio je da je krivica za ovu katastrofu isključivo njegova, dok se David Luiz izvinio svim Brazilcima.

Predsednica Dilma Rusef takođe je tužna zbog poraza nacionalnog tima.

U senci ubedljive pobede i mnogih negativnih rekorda ostala je činjenica da je Miroslav Kloze postao najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava sa 16 golova. Kloze je prestigao Ronalda i osamio se na čelu večne liste.

Selektor ‘pancera’ Joakim Lev istakao je da i pored ubedljivog trijumfa tim mora ostati skroman i ponizan, dok je najbolji pojedinac meča Toni Kros naglasio da je ovo bila najbolja predstava Nemačke otkad on igra.

Iako je Kloze oborio rekord Ronalda, njegov saigrač Tomas Miler preti da mu preotme čelo večne liste strelaca, na nekom od budućih šampionata.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

_____________________________________________________________________________________________________

Predsednica Brazila: Tužna sam, kao i svi
Predsednica Brazila Dilma Rusef podelila je tugu sa svojim narodom posle ubedljivog poraza 7:1 od Nemačke u polufinalu Mundijala.

“Kao i svi Brazilci, veoma sam tužna zbog poraza. Saosećam sa svima nama, navijačima i igračima“, napisala je predsednica na Tviteru, ali nije dozvolila sebi da bude pesimista, već je pokušala da oraspoloži sugrađane.
“Ne smemo da budemo slomljeni. Brazile, ustani, otresi poraz i vrati se“, dodala je Dilma Rusef.

Uprkos tome, Brazilci na stadionu pogrdno su skandirali predsednici pri rezultatu 0:5, a nepristojne pesme na njen račun pevale su se oko tri minuta.

Mnogo je bilo protesta pre i tokom SP zbog velikih troškova održavanja Mundijala, a nadajmo se da posle ubedljivog poraza ipak neće biti ozbiljnijih nereda.

Izvor:b92.net

_____________________________________________________________________________________________________

KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Najmanja knjiga koja se čuva u Srbiji je dimenzija pet sa pet milimetara.

Najplodniji autor kod nas je Karolj Andruška, grafičar i ekslibrista iz Sente koji drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa

U Srbiji jedna od najmanjih knjiga je „Olimpijska zakletva“, štampana u Nemačkoj 1970. godine.

Dimenzije su joj pet sa pet milimetara, ima 16 strana i, naravno, može se čitati samo pomoću lupe. Izdata je povodom Olimpijade u Minhenu, odnosno proslave stogodišnjice prve cilindrične štampane mašine i sadrži olimpijsku zakletvu na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i švedskom jeziku. Svojevremeno je odštampano ukupno 15 primeraka, a jedan od njih je završio kod našeg poznatog grafičara Živote Pavlovića, koji ga je 2001. godine poklonio Narodnoj biblioteci Srbije.

Tako je „Olimpijska zakletva“ ušla u zbirku minijaturnih knjiga Narodne biblioteke, koja trenutno sadrži oko 230 primeraka.
Prema rečima magistra Dejana Vukićevića, koji je zadužen za brigu o ovome fondu, prva minijaturna knjiga u svetu štampana je 1468. godine. To je „Diurnale mogantinum“, koju je objavio Gutenbergov učenik Peter Šefer, u dimenzijama 94 puta 65 milimetara. Iako su jedno vreme bile vrlo populame, za šta je posebno zaslužna Marija Antoaneta, koja je imala običaj da ih nosi u rukavici, izdavačka i tipografska praksa minijatura nije uzela većeg maha, izuzev u Sovjetskom Savezu.
– Minijaturnim knjigama nazivaju se sva štampana izdanja čija visina, širina i debljina ne prelazi 100 milimetara. Kada je u pitanju određivanje visine, postoje nedoumice da li treba računati visinu hrbata (kod izdanja u tvrdom povezu) ili visinu knjižnog bloka (u broširanom izdanju one se poklapaju). U svakom slučaju, dva su razloga što su knjige pravljene u tako malim dimenzijama. Prvo je bila praktičnost. Naime, one su bile zgodne za čuvanje ili, recimo, za nošenje tokom putovanja. Međutim, ubrzo je glavni razlog za njihovu izradu postao prestiž štampara, koji su tako hteli da se dokažu – objašnjava Vukićević, i dodaje da se minijatume knjige jos nazivaju i mikroskopska izdanja, mikroizdanja, patuljci, kolibri ili liliputi.

Sve mini-knjige iz fonda Narodne biblioteke potiču iz 20. veka, pri čemu polovinu zbirke čine dela Karolja Andruška, grafičara i ekslibriste iz Sente (rođen 1915). Osim što drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa (dosad ih je izradio oko 4.380, dok njegovi najproduktivniji konkurenti na tom polju imaju duplo manji učinak), Andruško je najplodniji autor minijaturnih knjiga u Srbiji. Napravio ih je barem 220, a u većini ovih knjižica predstavljene su njegove minijaturne, ručno otisnute grafike.
Andruškove mini-knjige su objavljivane u tiražima od 100 ili 200 primeraka. U njima se nalaze serije njegovih drvoreza o Senti, tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Beogradu, Kanarskim ostrvima, Španiji, Sjedinjenim Državama, manastirima Srbije, kao i mnogim gradovima Mađarske i Slovenije, koji su vrlo detaljni. Dimenzije ovih knjiga su najčešće četiri puta pet ili tri puta četiri centimetra, mada je napravio i nekoliko veličine pet puta pet milimetara. U jednoj od njih našle su se njegove ilustracije poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića -priča Vukićević.

Inače, pravi biser zbirke minijaturnih knjiga Narodne biblioteke je knjižica sa nazivom „Ratni manifest kralja Franje Josifa“, u kojoj se ovaj vladar obraća balkanskim narodima, iznoseći razloge zbog kojih je objavio rat Srbiji. Knjižica visine 24 milimetra štampana je na srpskom jeziku, a pitanje je zašto je tako krupna stvar prezentovana u tako malom formatu.
– O tome možemo samo da nagađamo. Ipak, alkica koja se nalazi na ovom izdanju upućuje nas na zaključak da je ona mogla da posluži i kao neka vrsta amajlije koju su nosili vojnici – kaže Vukićević.
Ostatak ove neobične zbirke, pored domaćih čine ruske, francuske, engleske i poljske minijaturne knjige. U njima se, između ostalog, nalaze bibliografije, monografije raznih institucija (škola, fudbalskih klubova, komunističke partije ili ličnosti, poput pesnika Puškina, Šandora Petefija, Hajnea, kao i teniserke Monike Seleš), nekoliko političkih pamfleta, rečnika, nešto teološke literature, ali i poznata dela srpske i svetske književnosti.
Treba reći i da se trenutno obavljuju pripreme za izložbu minijaturnih knjiga koja bi, prema rečima Vukićevića, trebalo da bude organizovana za nekoliko meseci.
Petar Blečić /Blic/02.09.2007./
Izvor: nb.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

MOŽE I OVAKO…

TAMOiOVDE______________________________________________________

GDE NOVA GODINA PRVO DOLAZI ?

Stanovnici ostrva Kiribati su prvi stanovnici planete Zemlje koji su dočekali novu 2104. godinu.

Kada je u Srbiji 31. decembra bilo 11.00 sati, oni su slavili ulazak u Novu godinu.

 Trideset tri Kiribati koralna ostrva čine jednu republiku, koja je smeštena u centralnom delu Tihog okeana, oko 4.000 kilometara jugozapadno od Havaja.  

 

Nova godina se slavi na Kiribatima tako što se žitelji sastaju u tradicionalnim kućama „maneaba“ i u ponoć izlaze na ulice i nazdravljaju. 

Nije im hladno tada, čak naprotiv. Klima je topla i vlažna i verovatno je da će se mnogi i okupati na prelepim peščanim plažama.

Ipak, jedna velika opasnost preti ovim ostrvima. Globalno zagrevanje preti da podigne dramatično nivo svetskih okeana, a pošto je prosečna visina Kiribati ostrva četiri metra, stanovnici i vlast ove male republike su veoma glasni u borbi protiv klimatskih promena. 

autor: DJO /Izvor: Novimagazin

---

BLIZANCI ROĐENI U DVE RAZLIĆITE GODINE

  Dok su ljudi širom sveta pratili staru i dočekivali Novu godinu, dve majke donele su na svet dve poslednje bebe u 2013. i dve prve bebe u 2014. godini.

Poslednjeg dana 2013. godine, dva minuta pre ponoći, u vašingtonskoj bolnici „Medstar“, Jaleni Santos rodila je devojčicu Lorejn Jaleni Begazo, tešku 2,8 kilograma, da bi samo tri minuta kasnije, 1. januara 2014. svetlo dana ugledao i njen brat blizanac Brendon Ferdinando Begazo, težak 2,5 kilograma.

– Ovo je prvi put da se supruga porodila, bebe su divne i ona je veoma srećna – rekao je otac blizanaca Voren Begazo.

I u Torontu, u „Trilijum“ bolnici jedna majka je rodila bliznakinje, takođe u razmaku od svega nekoliko minuta, koji su, međutim, bili presudni, jer su devojčice rođene u dve različite godine.

Gabrijela Salgeiro, teška 3,1 kilogram, rođena je 31. decembra 2013. osam minuta pre ponoći, a njena mlađa sestra Sofija (2,6 kg) u prvom minutu prvog januara.

– Ovo nije loš način da ispratite staru i dočekate Novu godinu – izjavila je majka Lindzi Salgeiro, i dodala, da će biti zabavno kada budu slavile rođendan na dva različita dana.

---

SLIKANJE SA DEDA MRAZOM – može i ovako

 Dok mi kitimo jelku i zavijamo sarme, ljudi širom sveta hrane komad drveta, jedu ubuđale ptice ili gađaju pudingom plafon!

Slikanje sa Deda mrazom: Može i ovako

Zašto biste se slikali samo sa Deda Mrazom i poklonima, kada možete i sa puškom?

U Skotsvilu u Arizoni, lokalni klub ljubitelja oružja organizuje godišnji događaj „Deda Mraz i mašinke“.

Roditelji i deca mogu da biraju iz čitavog arsenala pištolja, sačmara, mašinki i bacača granata, koje koriste kao dodatnu scenografiju za fotografisanje sa Deda Mrazom.

Ovaj događaj je toliko popularan da ljudi često satima čekaju u redu na svoju priliku.

 A u Slovačkoj, za prazničnom trpezom, glava porodice bi trebalo da kašikom zahvati loksu, božićni puding, a zatim njime gađa plafon.

Navodno, što više lokse ostane na plafonu, to će žetva naredne godine biti bogatija.

---

NAJNEOBIČNIJI DOČEK 2014. godine

  Putnici ruskog broda, koji su zaglavljeni u ledu na Antarktiku od 24. decembra, dočekali su uz pesmu i veselje 2014. godinu iako su najnoviji spasilački pokušaji propali zbog loših vremenskih uslova.

Putnici zaglavljenog ruskog broda dočekali 2014. Foto: AP

Jaki vetrovi i kiša sprečili su spasilački helikopter da priđe putnicima ruskog broda, saopštili su australijski zvaničnici, prenela je agencija AFP.

Brod „Akademik Šokalski“, s 52 putnika i 22 člana posade, nalazi se na oko 180 kilometara istočno od francuske baze na Antarktiku.

Nasukani putnici postavili su na Jutjub snimak, kojim su poručili da se zabavljaju baveći se naukom na Antarktiku. Glasno, horski, vikali su reči specijalno komponovane pesme da je sramota što su još tamo zaglavljeni.

Jedan od vođa ekspedicije Kris Turni rekao je da je u novu godinu ušao sa čašom australijskog vina i da na brodu vlada dobro raspoloženje, jednim delom zahvaljujući specijalno komponovanoj pesmi.

Svi su nečim zaokupljeni, rekao je on, navodeći da neko pakuje naučnu opremu, dok drugi uče da šiju ili da igraju salsu.

Do sada su tri broda ledolomca morala da odustanu od akcije spasavanja putnika zbog loših vremenskih uslova, a jedan od zvaničnika je rekao da bi odluka u vezi spasavanja mogla da bude doneta u kratkom roku.

Brod nijednog momenta nije bio u opasnosti od potonuća, a 74 putnika i članovi posade imaju dovoljno zaliha hrane.

Na ruskom brodu su naučnici i turisti koji su krenuli na obilazak istorijskog putovanja australijskog istraživača Antarktika Daglasa Mausona pre jednog veka.

---

NOVOGODIŠNJI VATROMET U DUBAJIU OBORIO GINISOV REKORD 

 Novogodišnji vatromet u Dubaiju ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najveći i najduži.

Video:youtube.com

– Deset meseci priprema i više od 500.000 projektila bilo je potrebno da bi se proizveo vatromet u trajanju od šest minuta – objavljeno je na Ginisovoj internet stranici i istaknuto da je reč o novom svetskom rekordu.

Prethodni rekord držao je Kuvajt iz 2012. godine sa ispaljenih 77.000 projektila.

Vatromet u Dubaiju prostirao se 96 kilometara duž obale, od Burdž Kalife, najviše zgrade na svetu, visoke 828 metara, do veštačkog ostrva u obliku palme – Palm Džumeira.

Sa 400 mesta ispaljeno je 450.000 raketa na kojima je radilo 200 pirotehničara.

Vatromet je koštao šest miliona dolara objavila je lokalna televizija.

Izvor: Agencije/ rtrs.tv

---

DOŠLA JE. I ŠTA SAD? (https://tamoiovde.wordpress.com/2011/01/05/dosla-je-i-sta-sad/)

Priredio:Bora*S

---

IMA NEŠTO U TOM: DA TE MRZE A DA TI SE DIVE…

TAMOiOVDE________________________________________________

PESNIK  DUŠKO TRIFUNOVIĆ (ovde) ULAZI U GINISOVU KNJIGU REKORDA?

Muzički urednik Radio Novog Sada Bogica Mijatović zauzeo se u sredu da pokojni pesnik Duško Trifunović (1933-2006) udje u Ginisovu knjigu rekorda, s obzirom da je književnik čije su pesme najviše komponovane i snimljene.

„Iz njegovih knjiga koje imaju finu i zgodnu metriku za pisanje muzike ja sam skupio 239 različitih pesama koje su muzičari uglazbili. Po tome je on apsolutno prvi u svetu i zato treba da se nadje u Ginisovoj knjizi“, rekao je Mijatović za novosadski Radio 021.

Mijatović je najavio da će uputiti poziv predstavnicima Ginisove knjige rekorda da se i sami uvere u navedene podatke.

Duško Trifunović je po izbijanju rata u Sarajevu 1992. godine došao u Novi Sad, a sahranjen je 2006. u Sremskim Karlovcima. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano Sarajevska rok scena, a najpoznatiji je postao po saradnji sa „Bijelim dugmetom“.

Izmedju ostalih, njegove su pesme „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, kao i pesma koju izvodi Zdravko Čolić -„Glavo luda“.
izvor: Beta

---

ŠTA BI DAO DA SI NA MOM MJESTU

Šta bi dao da si na mom mjestu
da te mrze a da ti se dive
šta bi dao

Šta bi dao za veliku gestu
mjesto svoga da tvoj život žive
šta bi dao

Ti budi srećan sad
što si preko puta
ti što nas strašni let
nad provalijom dijeli
jer ovo je mojih pet minuta
a pred tobom stoji život cijeli

Šta bi dao da možeš ovako
dići ruke a puk da te slijedi
šta bi dao

da l bi i ti u svom srcu plako
kao što se moje srce ledi
da l bi i ti?

---

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači – ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću…

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću…

---

Priredio: Bora*S

UMRO JE PETAR KRALJ…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Mediji u Srbiji, danas, 10. novembra 2011.  objavili su ovu tužnu vest:

Veliki srpski glumac Petar Kralj preminuo je danas u 70. godini života posle duge i teške bolesti.

Evo šta tim povodom o velikanu  srpskog glumišta pišu „Večernje novosti“:

„Kralj je rođen 4. aprila 1941. godine u Zagrebu. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Bio je član Ateljea 212 od 1968. do 1979. godine, kada je prešao u slobodne umetnike. Naviše predstava je igrao u Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu.

 Dobitnik je mnogih priznanja, između ostalog, „Statuete Joakim Vujić“, kao i najprestižnije glumačke nagrade „Dobričin prsten“ (1996. godine) koja se jednom godišnje dodeljuje za životno delo, a laureati ove nagrade su najveći bardovi srpskog glumišta.

 Nagrada „Pavle Vujisić“, koja se na niškim Filmskim susretima dodeljuje za životno delo, uručena mu je 2006. godine, a nagradu za životno delo na Sterijinom pozorju dobio je 2010. godine.

 Naslovnu ulogu u monodrami „Živeo život Tola Manojlović“ na sceni Ateljea 212 neprekidno je igrao više od četiri decenije i tako postavio svojevrstan rekord u svetskim razmerama.

 Petar Kralj je bio oženjen bivšom balerinom Sonjom Divac, a iz prvog braka ima ćerku Milicu Kralj, rediteljku.

 POSLEDNJA PREMIJERA U ATELJEU 212

Poslednju premijeru Petar Kralj je igrao u Ateljeu 212 sa Cecom Bojković. Predstavu „Matica“ režirao je Rahim Burha, po tekstu Gorana Petrovića.“

  Priredio: Bora*S