U ČEMU JE TAJNA…

Koristili je stari Grci, Egipćani i Rimljani: Ova biljka je proglašena najzdravijim povrćem na Zemlji!

O njenoj hranljivoj vrednosti više nego dovoljno govori činjenica da sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Reč je o biljci koja se naziva potočarka (Nasturtium officinale).

Iako su od davnina poznata njena lekovita svojstva, ova je biljka kroz generacije pomalo zaboravljena. Poreklo potočarke je područje Evroazije, no danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu.

Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba.

Antički grčki lečnik i otac medicine Hipokra tcenio je ovu biljku i preporučivao je za lečenje katara pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije.

Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu, a time i produktivnost. Sada je službeno međunarodno istraživanje proglasilo ovu lisnatu zelenu biljku trenutačno najzdravijim povrćem na planetu, odnosno namirnicom broj 1.

U čemu je tajna

Potočarka zaustavlja i smanjuje oksidativni stres i povećava antioksidacioni učinak. Potočarka utiče na razmenu hemijskih jedinjenja u našem metabolizmu te reguliše poremećaje koji nastaju, što je značajno u pristupu lečenja prirodnim putem.

Potočarka čisti krv, osvežava, podstiče apetit i pročišćava celi organizam. Kod autointoksikacije – toksemije, preporučuje se konzumiranje potočarke nakon dugog zimskog perioda. Potočarka u pučkoj medicini ima veliku primenu u lečenju i to kao sveža i u obliku svežeg soka. Preporučuje se uzimanje svežeg soka u razmeri 1 : 5, jedan deo soka i pet delova vode jer čisti sok može izazvati upalu želuca i ždrela. Sveži sok potočarke uzimamo prema propisanom receptu jer nije preporučljivo svakodnevno uzimanje soka, već s prekidima, odnosno pauzama.

Gorušičino ulje koje sadrži većim se delom izlučuje kroz bubrege te u njima pojačava cirkulaciju i pojačava mokrenje, dok duža upotreba može nadražiti bubrege. Sok potočarke je omiljeno sredstvo za spoljnu upoterbu kod oboljenja kože, kožnih nečistoća, kod ispadanja kose u vidu utrljavanja soka ili stavljanja obloga. Kao oblog od zgnječenih listova koji stavljamo na obolela mesta smanjuje pojavu sunčanih pega na koži te leči šugu i razne kožne nečistoće.

Naučna istraživanja govore o zaustavljanju rasta tumora i metastaza (eksperimentisano na životinjama), ako se ekstrakt potočarke ubrizga u deo tela te kao pomoć u lečenju kardiovaskularnih bolesti i u zaustavljanju širenja raka dojke.

Ujedno se okorelim pušačima preporučuje uzimanje salate od potočarke jer izvrsno deluje i sprečava štetne posledice pušenja.

Za pripremu obloga lišće potočarke možemo smrviti, isceckati tako da dobijemo kašastu smesu koju onda nanosimo na obolelo mesto. Pre stavljanja obloga tretirano mesto očistimo alkoholom, stavimo kašastu smesu i previjemo. Oblog držimo od 2 do 4 sata te posle skidanja operemo, tj. isperemo i namažemo mašću ili uljem. Obloge od potočarke primenjujemo kod raznih kožnih nečistoća, pogotovo onih koji su nastali delovanjem raznih gljivica.

Dobro oprane listove u više voda, i odstajale u slanoj vodi i sirćetu te ponovno isprane možemo uzimati za pripremu salate. Salatu začinimo sitno naseckanim belim lukom, maslinovim uljem, sokom limuna, malo soli i papra te po želji dodamo i tanko rezani luk i pustimo da odstoji izmešana tri sata.
Uzimamo kao dijetalno jelo kod navedenih oboljenja.
(alternativainformacije)
Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

NAŠLA SREĆU MEĐU OBLACIMA…

Danica Tomić, naša prva žena pilot: Znanje je „krala“ od supruga, majora Miodraga Tomića, pilota sa najvećim brojem pobeda u Prvom svetskom ratu. Godine 1928. godine letela nad provalijom dubokom 2.500 metara.

Danica Tomić

U vreme kada je ženama bilo mesto u kući, kada je vrhunac zabave bio izlazak na korzo, a dometi se merili veštinom savladavanja recepata, Danica Dženi Tomić maštala je o nebeskim visinama.

Neustrašiva, ambiciozna i strpljiva, dugo je čitala knjige o avionima i letenju koje je mogla da pronađe, dok nije došlo vreme da i sama sedne u pilotsku kabinu. Godine napornog rada su se isplatile – ušla je u istoriju kao prva žena pilot u našoj zemlji! Bilo je to tridesetih godina prošlog veka, u doba kada je i u svetu vazduhoplovstvo važilo za mušku profesiju.

Udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka, majora Miodraga Tomića, Danica je bila u prilici da uživa u privilegijama koje njegova pozicija donosi. Mogla je da vreme troši kod modistkinja naručujući novu čipku iz Pariza, dok čeka da se dragi vrati kući. Ali, nije htela.

Na zemlji se osećala kao ptica u kavezu. Miris benzina i ulja bili su joj draži od toaletne vodice, a brujanje motora zvučalo je kao najlepša muzika. Znanje je krala od Miodraga, pilota sa najvećim brojem vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu. A on je nije sputavao.

I tako je 1928. godine, na proslavi 15. godišnjice aerodroma Beograd, privukla pažnju prestoničkih novinara kada je letela nad provalijom, dubokom 2.500 metara. Njene akrobacije ostavile su novinare bez daha.

U časopisu „Ilustrovani list“ objavljena je njena fotografija ispred aviona i tekst: „Gospođa Danica Tomić, supruga majora Tomića – prva žena u našoj zemlji koja je letela nad provalijom od 2.500 metara.

Ona je prva žena u nas koja je pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.

Novinari jesu bili zadivljeni, ali ne i Danica. Umesto da uživa u pohvalama, nastavila je da vredno radi na ostvarenju sna.

Imala je sreće – u jesen 1930. godine u „Politici“ je objavljen oglas Društva rezervnih letača za prijem kandidata u civilnu pilotsku školu u Beogradu. Konkurs je bio otvoren i za žene i muškarce, pa se, uz podršku supruga, Danica prijavila.

Nije bila jedina žena – društvo su joj pravile Kristina Gorišek i Zagorka Plećević. Mada je Kristina bila iskusnija, a Zagorka napravila prvi uspešni samostalni let, Danica je dozvolu dobila godinu dana pre njih, 1933. godine.

Bila je bolja i od mnogih muškaraca, pa je tako, na predlog nastavnika, među prvima u svojoj klasi, izašla na završni ispit. Praktični deo ispita trajao je oko sat i 30 minuta, a članovi komisije, sastavljene od oficira iz Komande vazduhoplovstva, bili si iznenađeni veštinom kojom Danica upravlja avionom.

Ocenili su da „kandidat leti vrlo mirno, sigurno, staloženo i sa veoma retkim samopouzdanjem“. Tako se Tomićeva upisala u istoriju kao prva žena u Jugoslaviji sa dozvolom turističkog pilota.
Tokom Drugog svetskog rata, major Tomić je, kao i većina jugoslovenskih pilota, pao u zarobljeništvo. O Danici se gubi trag sve do kraja rata, kada su, pretpostavlja se, zajedno otišli u „obećanu zemlju“, Ameriku. I u zaborav.

KUMOVALE AVIONIMA

Koliko su žene u našoj zemlji volele da se vinu pod oblake, dokazuje njihovo interesovanje za letenje. Prva žena na ovim prostorima letela je još pre Prvog svetskog rata, doduše kao saputnica poznatog ruskog pilota Masljenikova. Ostala je upamćena kao gospođica M. Živković.

Druga gospođica, ali Dunđerski, takođe je ušla u istoriju jugoslovenskog vazduhoplovstva – kao kuma. Ona je krstila prvi avion „Udruženja rezervnih avijatičara“ i nazvala ga je „Naša krila“.

PRVI BORBENI LET
Do početka Drugog svetskog rata odškolovano je na desetine žena pilota koje su 1939. godine, zbog predstojećeg rata, sve morale da prođu vojni deo obuke, održan u Smederevskoj Palanci na tamošnjem aerodromu.

Posebno se izdvaja Marija Draženović koja je postala pilot kao tinejdžerka – imala je samo 15 godina. Ona je tako vešto upravljala avionom, da publika koja je prisustvovala polaganju, nije mogla da poveruje kada je videla da iz letelice izlazi žensko, i to devojčurak.

Za vreme Drugog svetskog rata prevozila je poštu i lekove, ali osećala se obespravljeno jer su na borbene zadatke leteli isključivo muškarci. Marija nije krila nezadovoljstvo, pa je komandant 113. lovačkog puka odlučio da je povede na pravi ratni zadatak – bombardovanje nemačkog voza kod Vinkovaca. Bio je to prvi borbeni let jedne žene na Balkanu.

Marija je u istoriju upisana i kao prva žena ratni pilot u našem ratnom vazduhoplovstvu. Do danas je ostala i jedina.
Marija Dedić
Izvor:novosti.rs

---

---

BEG U SLOBODU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Iz Beograda pobegli u crnotravsku bajkovitu divljinu

Braća Branislav i Đorđe su ostavili studije i posao i prestoničke svetlosti i način života zamenili životom seljaka i to u brdovitoj Crnoj Travi, odakle su pobegli skoro svi njeni žitelji.

U selu Madžare na nadmosrkoj visini od 1200 metara vode bogato domaćinstvo i hrane se darovima prirode.

„Bio sam na drugoj godini Prvanog fakulteta kada sam shvatio da ne želim da budem deo sistema, da završim fakultet, da se laktam za posao, da dobijem neki ćošak od kancelarije, da mi ceo život naređuju. Spakavao sam stvari i došao ovde gde su mi živeli baba i deda“, prča Branisalv sa kosom u dredovima.

Bilo je to pre 10 godina. Četiri godine kasnije pridružio mu se i brat Đorđe, već afirmisani beogradski kuvar.

 „Slobodu sam hteo. Sabrao sam i oduzeo i izračunao da ne mogu više da živim u prepunom Beogradu, među ljudima koji stalno jure, među smrkuntim i nervoznim licima. Iz Madžare su stizale vesti o raju i ja sam želeo da živim u raju. I živim“, priča mlađi brat, koji retkim gostima nudi jaku šljivovicu i domaći kačkavalj.

Branislav i Đorđe gaje 13 krava zaboravljenih buša i jednog bika, kao i sve vrste živine, voće i povrće. Imaju plodne voćnjake, beru borovnice, pečurke i šipurke. Uzgajaju svoje salate, spanaće i začine. Kuvaju i mese bolje od mnogih domaćica, a od prodaje viška dolaze do novca.

„Ponekad im ukradem recept za neko jelo. Kad krenem kući, potrpaju mi torbe sa specijalitetima, kao da se vraćam iz bogatih rođaka sa sela – priča njihova majka Gordana, čija je prostrana kuća u Krnjači prazna bez sinova.

„Nisam bila za ovu varijantu jer sam se bojala da ne ostanu gladni u nedođiji, ali ispalo je drugačije, srećni, a meni smao unici nedostaju“, priča Gordana koja je došla u posetu.

Život u crnotravskom selu je težak. Do njiva i livada stiže se preko brda i dolova. Ovde zima stiže u jesen i završava se početkom leta. Ipak, momcima sa beogradskog asfalta je upravo tako nešto tebalo.

„Neograničena sloboda i duhovna i fizička. Tamo moraš da budeš deo tuđeg, ovde si deo svog koncepta na beskrajnom duhovnom prostranstvu“, obašnjava Branisalv.

Nisu pustinjaci, kako ih mnog meštani doživljavaju, pre svega zbog njihovih dugačkih kosa i želje da biraju svoje društvo, ali i devojke, koje ovde mogu da se izbroje ne prstima.

„Za nas se ne bi udala ni jedna Crnotravka. Kažu nam da smo bogati i da mnogo radimo a one vole lagodan život, beže u gradove“, primećuju braća Spasić iz Beograda.

Iz njihove kuće na malom proplanku čuje se samo rege muzika, a preko leta se okupi društvo rasejano po svetu. Tada muzički nadarena braća uzmu gitare i zabavljaju goste, uz rakiju koju peku ali ne piju, iz sireve, pogače, ali i meso koje takođe proizvode a ne jedu.

Autor: Milica IvanovićIBlic

jugmedia.info

NA IVANJDAN, ŠETNJA KROZ ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Danas je Ivanjdan.

Narodno praznovanje Ivanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kada u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve.

U nizu živopisnih običaja na Ivanjdan posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od ivanjskog cveća, praćeno pesmom devojaka.

U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre (kresovi), oko kojih se igralo i pevalo. (rts.rs)

---

 Sa velikim zadovoljstvom koristitim prigodu, da na ovaj dan, Ivanjdan,  predstavim nedavno objavljenu, izuzetnu i knjigu neprolazne vrednote, ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA ISTOČNE SRBIJE,  autorke  Stojane Cane Perčić.

Koncipirajući način predstavljanja, imao sam dilemu, koliko ličnog ostaviti Ovde i da li to uopšte činiti?

Razlog je jednostavan. Pretpostavljena subjektivnost, moja.

A ona otud, što gospođu Canu poznajem dugi niz godina, pratim njenu ljubav i požrtvovanje, imam sreću i zadovoljstvo da u nekim segmentima i službeno i privatno sarađujem sa njom. 

Znam  dužinu i težinu trnovitog puta koji je prevalila, da bi ova knjiga bila pred nama. Nezainteresovanost i nerazumevanje zajednice i pojedinaca, „od danas do sutra zavlačenja“, lažna obećanja, nedostatak sredstava…

A onda je Cana stavila tačku na tuđa obećanja i svoja po tom osnovu očekivanja.

Bez ičije finansijske pomoći pripremila je i odštampala ovo dobro delo.

Bora*S

---

U Encikolopediji se nalazi mnogo informacija za više od 250 lekovitih biljaka.

Stojana Cana Perčić

Saznaćete koje su biljke najbolje za lečenje određenih bolesti, kako se beru, suše, čuvaju, i pripremaju za upotrebu, koji se delovi biljaka koriste: koren, kora, list, cvet, seme, plod ili cela biljka, način spremanja čajeva, melema, tinktura, krema, losiona, i spravljanje lekovitih čajeva od otrovnih biljaka. Ova knjiga je dobar savetnik, za svaki dan i svaku kuću, za zdravlje, lepotu i dug život – bez bolesti.

Recepture i saveti sakupljani su više decenija. Proveravano je više od dve hiljade recepturaza lečenje bolesti koje se najčešće sreću kod našeg naroda. Sve recepture i saveti objavljeni su u ovoj Enciklopediji, da služe narodu za dobro zdravlje, a i da se sačuvaju od zaborava.

Mnoge bolesti za koje se traži spas u savremenoj medicini, mogu se lečiti lekovitim biljem, lekovitom hranom i drugim prirodnim lekovima, a ta lečenja mogu biti sigurnija i manje skupa. Priroda produžava da bude najbolja apoteka. Zato je treba čuvati, oplemeniti je sadnjom ugroženih vrsta lekovitog bilja i ponešto ubrati za svoje zdravlje.

Oba dela su objavljena u jednoj knjizi, jer po mnogo čemu predstavljaju celinu, koja će biti od velike pomoći, kako školskoj deci tako i odraslim, zdravim i bolesnim ljudima.

Lekovito bilje je od davnina korišćeno za lečenje različitih bolesti. I ako nisu znali kako se zove biljka, znali su da je upotrebe za lečenje određene bolesti.

Takvo znanje o lekovitom bilju se prenosilo sa kolena na koleno, kroz vekove.

Upotreba lekovitog bilja kao terapijskog sredstva u našem narodu ima bogatu i veoma dugu tradiciju. O tome svedoče mnogobrojni pisani dokumenti.

Najstariji kodeks srpske medicine je iz XIV veka u kome se opisuje upotreba različitog domaćeg i stranog lekovitog bilja.

Naši najpoznatiji prosvetitelji, u oblasti lekovitog bilja, su Zaharije Stefanović Orfelin, Josip Pančić, Sava Petrović, Rista Gostuški i Jovan Tucakov.

Tek u XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin pored narodnog imena dodaje i latinski naziv biljke. Od tada je, uz narodni naziv biljke, obavezan bio i latinski naziv. Biljke bez latinskog naziva, ne bi trebalo da se pojave, ni u jednom atlasu niti knjizi o lekovitom bilju. S obzirom da ima mnogo različitih biljaka sa istim narodnim nazivom, moglo bi doći do nezamislivo velikih grešaka prilikom pripremanja lekovitih preparata.

Pisani dokumenti o upotrebi lekovitog bilja u lečenju definišu, kako medicinski aspekt tako i etno-kulturološki prostor jednog naroda.

Družeći se sa biljkama, biljarima i knjigama o lekovitom bilju, nailazila sam na mnogo grešaka kod opisa biljaka, naziva ili upotrebe lekovitog bilja. Trebalo bi više posvetiti pažnju lekovitom bilju kada se zna da ono služi za lečenje i poboljšanje zdravlja obolelih ljudi.

Za pripremanje ovog ATLASA koristila sam znanje dr Jovana Tucakova i sopstvena  saznanja o lekovitom bilju. Obuhvaćeno je i obrađeno više od 250 lekovitih biljaka koje se najčešće upotrebljavaju kao monokomponentne ili u mešavinama, sa detaljnim opisom kako izgledaju, gde rastu i koji se delovi biljaka koriste.

Radi prepoznavanja u prirodi, slika se u boji, sa napomenom na kakvom staništu se mogu naći, koje lekovite elemente sadrže i za koje se bolesti primenjuju kao pomoćno lekovito sredstvo.

Upotreba lekovitog bilja, pripremanje čajeva, melema, tinktura i drugih preparata, nalaze se u recepturama drugog dela ove knjige.

Potreba stanovništva za lekovima još nisu u potpunosti zadovoljene, pa je neophodno obučiti stanovništvo za prepoznavanje lekovitog bilja i njegovu upotrebu. Uporedo sa proizvodnjom važnih lekovitih sredstava treba potpunije iskoristiti bogatu prirodu naše prelepe i prebogate SRBIJE.

Ovom ENCIKLOPEDIJOM mogu se služiti bolesni i zdravi, mladi i stari, planinari, izviđači, sakupljači lekovitog bilja i izletnici koji vple da se upoznaju sa izgledom pojedihih biljaka i njihovom upotrebom za lečenje različitih bolesti. Pisana je jasno i razumljivo, bez uveličavanja i ulepšavanja, a na osnovu kazivanja ljudi koji su svoju bolest izlečili biljem. Obuhvaćene su biljke podesne za primenu u lečenju većeg broja bolesti, a istovremeno se mogu lakše naći na našim livadama, brdima, usecima, međama i pored reka. Mnoge biljke se mogu zasaditi u baštama i njivama kako bi se zaštitilo ugroženo lekovito bilje. Ova knjiga treba da bude podstrek lekarima, prijateljima prirode, učiteljima na koje biljke treba obratiti pažnju i beležiti kako pojedine biljke podnose sušu ili preveliku vlažnost. Lekovito bilje se ne može proučavati u zatvorenom prostoru. Treba otići u prirodu, posmatrati ga i ispitivati, beležeći svaku promenu.

Zahzvaljujući geografskom i geomorfološkom položaju istočne Srbije, na ovim prostorima raste više od 300 lekovitih biljaka koje su u široj primeni.

Sakupljanje lekovitog bilja treba raditi razumno, ljudski bez nasilnog uništavanja, jer treba ostaviti najbolji primerak i za naredne generacije. Poznavanje i upotreba lekovitog bilja je deo kulturne istorije čovečanstva. Može se reći da nijedna farmaceutska disciplina nije toliko vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama biljnog i životinjskog porekla – farmakognozija.

Moj jedini cilj je da pomognem bolesnima, a i zdravim ljudima kako bi im život bio lepši i radosniji. Korišćenje lekovitog bilja u lečenju ima svoju dugu istoriju. Vekovima je bio jedini lek i spasilac obolelih ljudi, koji su znali da uberu i skoriste biljke za svoje zdravlje.

Zato neka svaka vaša šetnja u prirodi bude traganje za mirišljavim lekovitim darovima prirode.

Svakom čitaocu želim svako dobro i mnogo zdravlja.

 HEMIJA NE MOŽE DA ZAMENI SVE PRIRODNE SASTOJKE

 Stojana Cana Perčić

---

ULJE ZA SUNČANJE

 1. U litar zagrejanog maslinovog ulja staviti četiri kašike svežeg lista hajdučice, kamilice i bosiljka. Izmešati i ostaviti da stoji nedelju dana. Izvaditi bilje i pod pritiskom iscediti ulje. Izmešati sa ostalim uljem, procediti i koristiti.

2. Iscediti po 100 grama soka iz krastavca, soka iz šargarepe i limunovog soka. Staviti u litar maslinovog ulja i zagrevati do ključanja. Uz neprestano mešanje dodati 200 grama bilo koje kreme.

3. U litar maslinovog ulja dodati po šaku nevena, cvet kamilice, cvet hajdučke trave i cvet kantariona. Ostaviti na toplom da stoji mesec dana, uz povremeno mućkanje. Procediti i koristiti protiv opekotina od sunca i za sunčanje.

---

---

 

DAN MAGARICA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________

U vizitorskom centru Specijalnog rezervata prirode Zasavica, kod Sremske Mitrovice, četvrti put obeležen je Dan magarica.

Specijalni rezervat prirode Zasavica

   Želja organizatora ove privredno-turističke manifestacije je da ukažu na vrednost ovih životinja.

   Farma magarica u Zasavici podignuta je radi proizvodnje kvalitetnog mleka, ali i  da se sačuva ova stara vrsta domaćih životinja kojih u našim selima ima veoma malo.

   Odrasli su ih fotografisali, deca su ih jahala a svi zajedno uživali su u prirodi i lepom danu.

Sa više od stotinu grla, farma magarica u Zasavici najveća je na Balkanu. Većina mališana prvi put je videla magarca uživo.

U magarećem mleku, Kleopatra se kupala, Grci su ga smatrali odličnim lekom a Rimljani luksuznim pićem. Analize su pokazale da sadrži 60 puta više vitamina Ce nego kravlje.

„Napravili smo farmu muznih magarica koje su specifične po tome što daju mleko koje je isto ljudsko i zaista je izuzetan lek za razne bolesti“, objasnio je Slobodan Simić, upravnik Specijalnog rezervata prirode Zasavica.

Magareće mleko, kažu u Zasavici, otklanja umor, jača imunitet i podmlađuje. Od njega u specijalnom rezervatu prirode, prave sir, sapun i kreme za lice.

 „Sapun i kreme sadrže po 20 odsto magarećeg mleka“, naglasila je Tamara Vladisavljević, proizvođač kozmetike. „Poznato je po tome što hrani kožu, zateže i izbeljuje.“

Zbog bogatstva biljnog i životinjskog sveta u Zasavici, uskoro bi trebalo da se otvori i terapijski vrt.

Po rečima Mirjane Novković iz Inkluzivnog centara, vrt će biti pogodno mesto za odmor osoba sa invaliditetom i svih onih koji žele da ublaže posledice stresa jer, kako je rekla, zaista doprinosi da se čovek bolje oseća.

Povodom Dana magarica, održano je i takmičenje u pripremanju paprikaša.

Među dvadesetak ekipa, najbolji su bili gosti iz Noćaja. Član pobedničke ekipe Zoran Getejanac otkrio je tajni recept: jača vatra, duže vreme kuvanja i ljubav prema  kulinarstvu. Ove godine održan je i izbor za najleše ukrašenu životinju.

Titulu je osvojila mala Runda, koja ima samo osam meseci.

Izvor: rts.rs/subota, 27. apr 2013.

---

FOTO PLUS  by Bora*S

---

---

SRPSKA KAFANA U NJUJORKU NA LISTI “101 NAJBOLJI RESTORAN NA SVETU”…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Lokal autentičnog naziva “Kafana”, čiji je vlasnik Srbin, a koji se nalazi na Menhetnu, uvršten je na listu 101 najboljeg restorana na svetu, prema analizi američkog nedeljnika “Njuzvik”.

Ovaj restoran nalazi se na Ist vilidžu, u elitnom delu Njujorka. Otvoren je 2008. godine i odmah je postao jedno od omiljenih mesta za izlazak u tom delu grada. Vlasnik i idejni tvorac “Kafane” je Vladimir Ocokoljić, koji je upotrebio svoje porodično i profesionalno nasleđe da bi stvorio prostor u kojem će se svako dobro provesti i u koji su svi pozvani.

Kako bi preneo atmosferu dobrog, starog boemskog šmeka, kakav je nekada postojao u restoranima njegovih predaka, Ocokoljić je u Njujork doneo namešaj iz kuća svojih dedova, uključujući tu i jedan stari luster. Njegov otac, arhitekta, stigao je u Njujork i pomogao sinu da ostvari svoj san.

U enterijeru je zadržana “gola cigla”, karakteristična za Menhetn, ali obogaćena brojnim starim fotografijama porodice Ocokoljić i antikvitetnim razglednicama starog Beograda.

– Ne mogu da kažem da “Kafana” predstavlja tipičnu beogradsku kafanu s početka 20. veka, ali svakako predstavlja moje viđenje Beograda, onakvog kakav je zapisan u sećanjima moje porodice – ispričao je Ocokoljić za američki portal “Bturn”.

Kako kaže, i recepti su originalni i “drevni”.

– Recepti za pite i salate su od moje tetke, mame i bake, a za roštilj su oni iz “Srpskog kuvara”, objavljenog još 1930. godine – kaže vlasnik ove kafane.

(E. T. / Bturn.com)/telegraf.rs

________________________________________________________________________________________

„U KOŽU ULAZI MI JESEN“

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

JABUKA Jabuka je središnji simbol ljudskog sveta. Svi koji su pokušavali da ovladaju svetom prikazivani su sa jabukom u ruci.

Ona u sebi nosi magnetsku snagu sjedinjavanja, odnosno kako knjiga Postanja kaže, saznanja suprotnosti, dobra i zla.

Sa ljudskim razdvajanjem suprotnosti, gubitkom jedinstva, ona se proširila po celom svetu, da bi i danas čuvala nešto od tajne sloge, koja se uvek na tren pojavi kada jabuku rasečemo na pola da bismo je pojeli.

Šumska jabuka,kiselica

Divlja jabuka, koja je predak skoro svih sorti jabuka , otporno je drvce razgranate krošnje, do 10m visoko. Cveta u aprilu krupnim nežnim cvetovima a u jesen se poznaje po granama svinutim pod teretom gustih niski plodova. Poreklo joj je središnja Azija. Raste u celoj Evroaziji u mnogo podvrsta. Voli sunčane brdske padine, ocedito zemljište bogato krečnjakom. Ima je u listopadnim šumama kraj puteva i na livadama.

Svojim suštinskim bićem divlja jabuka nam pročišćava duh i telo tako što ih oslobadja svega što izaziva netrpeljivost, odvratnost i beznadje. Uz njenu pomoć možemo uspostaviti osećaj za meru i naslutiti snagu prirodnosti koju smo izgubili. Pitome jabuke su „veštačke tvorevine“-one su klonovi utvrdjenih sorti, genetski jednaki, i zato su unutar sorti, ujednačene po ukusu i veličini.

Divlje jabuke kao i ostalo divlje voće ,prirodno se polno razmnožavaju i zato je svako drvo jedinstveno. Plodovi su im mali, do 2 cm u prečniku, ali mnoga stabla imaju i krupnije plodove, jer su delimično ukrštene sa pitomim sortama. Divlje jabuke čuvaju snagu i izdržljivost koje su kultivisane jabuke izgubile.

Tvrde su , otporne i nakisele (otud kiselice), ali čast je i zadovoljstvo jesti plodove tako otpornog i postojanog optimizma. Beru se u jesen, kada su potpuno zrele, i za zimu se čuvaju u slami. Kada tako odstoje omekšaju i budu veoma ukusne. Nekada su ih po selima pekli u rerni i jeli sa medom kao poslasticu ili bez meda kao lek za pokvaren stomak. Mogu se seckane ili rendane sušiti i koristiti za voćne čajeve-same ili izmešane sa sušenim divljim kruškama, šipcima, drenjinama, trnjinama i gloginjama.

Zahvaljujući g-đi  Danici Horvat-autor: Bora Stanković

___________________________________________________________________________________________________________