LIVADA, U JESEN

tamoiovde-logo

Otišli su cirkusanti, „atlete” i mečkari, jesen je na izmaku. Tu na Malom polju ili na Grofovim zapećku, kako ga još zovu, ostali su još samo tragovi njihovog boravka, utabano polje i zgažene trave. Nasred livade nalazi se jama, duboka skoro metar i jasno vidljiva među razgaženim krtičnjacima.

tamoiovde-030Tu je još nedavno bio zaboden šatorski jarbol, pri dnu širok i netesan, a pri vrhu tanak i vitak; na njemu barjak. Oko jame izrovano zemljište, sasvim golo, nazire se ilovača izvučena iz dubine. Nije to ona jama od prošle ili pretprošle godine, kako bi se moglo pomisliti. Jer cirkusi dolaze i odlaze, mali provincijski cirkusi sastavljeni od Cigana i mađioničara, od pelivana i „atleta”, svake godine, s jeseni, kao poslednje slavlje leta, kao neki smešni paganski praznik. Ali to nikad nije ista družina niti isti šator, pa ni isti jarbol. Ona jama od prošle godine, ona u kojoj je tada bio zaboden stub šatora, sad se uopšte ne vidi i ne bi se moglo reći gde je bila, jer ta je jama već zarasla kao rana, samo još temeljitije – nije od nje ostao ni ožiljak ; prekrile su je zemlja, trave, korovi. A i ova će uskoro nestati, podlokana kišom i zatrpana zemljom, zatim će je neko vreme skrivati sneg, a kad dođu prolećne mlake kiše i pljuskovi, zatrpaće je zemljom i pokriti travom, kao da je nikad nije ni bilo. I neće biti ni traga od jesenje svečanosti koja je ovde cvetala pod ružičastim šatrama.

I nigde više šarenog vašara, nigde pelivana, nigde kikota majmuna i barikanja tromih slonova. Cirkus je otišao, iznenadno kao što je i došao. Jednog jutra, rano, pre izlaska sunca, mišićavi mladići u mornarskim majicama, koji su tu danima izvodili svoje veštine od kojih je svima zastajao dah, povadili su kočeve, poskidali žice i konopce, oborili ružičasti šator i gordi jarbol sa zastavom. Zatim su sve to spakovali hitro i umešno u svoje drvene kućice, slične velikim lađama. Onda su krenuli, tiho, kao da se kriju, točkovi kućica su škripali tužno, a kroz prozore, pored zamaknutih zavesa, moglo se videti kako posluju oko ručka čarobne žene-ribe, dok se iz dimnjaka dizao plavi dim, jedva vidljiv u jutarnjem plavetnilu neba. Životinje su rikale u kavezima, samo se slon vukao iza povorke, dostojanstveno i lenjo, hladeći se svojim golemim ušima.

Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi sveže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širem od kruga koji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još svetli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda, opervaženi po ivicama tankom čipkom, kao cvetovi, raskvašeni opušci cigareta, ogrizine jabuka, već zarđale koštice od voća, zgaženi fišeci od sladoleda, tragovi konja i ljudi, sasušeni brabonjci cirkuskih zveri, kore hleba, listovi starih novina na kojima su sedeli gledaoci, istrgnute stranice iz đačkih svezaka sa crtežima, kutije od cigareta, od šibica, razvaljene kese od hartije po kojima šetaju mravi. Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, „poni”, zemlja je izrovana kopitama, trava iskorenjena, samo se još nađe pokoja vlat zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele. Malo dalje, vide se tragovi negdašnjeg šatora za majmune; četvrtasti plato, iz kojeg još vire, po uglovima, grubo tesani klinovi od hrastovine, s gornje strane oljušteni ušicama sekire. Mada je prošlo tek nekoliko dana od odlaska cirkusa, trave se već mestimice ispravljaju, kao zelene čelične opruge, naknadno, čudesno, kao da je tek sada sišlo sa njih ljudsko stopalo ili konjsko kopito.

Izvan ovog utabanog polja trave su guste, mirišljave, izmešane s kasnim poljskim cvećem, modrim i žutim, s napuklim zvončićima i svakojakim korovom koji buja pobednički, daveći svojim pipcima, pri vrhu već zarđalim no ne manje snažnim, nežne stabljike cvetova i modrozelenih trava. Ovo je poslednji zamah trava, poslednji srk korenja. Bokvice su isturili svoje potamnele stabljike okićene grozdovima, lišće korova počelo je po ivicama da tamni i da se nabira, pretvarajući se pri vrhu u kandže koje prodiru jedna u drugu. Vodi se tu neka za oko nevidljiva borba, neko bujanje iz kojeg strče pobedničke sablje korova i njihovi dugi pipci, a cveće, pogođeno tom nezasitom navalom proždrljivih trava, buja poslednjom snagom, nekako preterano mirisno. Opijeni i poneseni tim mirisima, teškim i izmešanim, i tim bojama, zbunjujuće isprepletenim, pčele i insekti zuje bezglavo po tom mirišljavom razbojištu, sudaraju se sa zunzarama i osama, sa lažipčelama i leptirima. Poneki skakavac, podnaduo i težak, i sam boje lista koji vene, proleti šumno preko livade, zatim padne, onako težak i trom, u gustu zapletenost bilja, kao divlji, zreli plod.

Tako izgleda livada, pusta jesenja livada posle vašara…

Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac, zamahujući visoko svojim štapom, i zastaje na samoj ivici utabanog polja, tamo gde je bio šator s majmunima. Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveću pogubni učinak jeseni. Onda mu se pogled zaustavlja na parčetu zgužvane hartije koja sasvim strči iz ove botanike i odudara svojim bledim mrtvilom od bujne živosti jesenjeg zelenila. Prvo je dodirnu šiljkom svog štapa, kao što ptica dodiruje kljunom nepoznat plod, zatim se sagnu i raširi je, pa onako kratkovid, ne dižući je sa zemlje, poče da sriče sa nje gotska slova. Bila je to stranica istrgnuta iz nekog nemačkog kuvara kojim su se, bez sumnje, služili cirkusanti i „atlete”, kako bi sačuvali gumenu elastičnost svog tela i čeličnu snagu svojih mišića: Umak od kiselice. Vrti glavom moj otac, sa izrazom ljutnje i prezira, jer se, očigledno, ne slaže sa ovim nemačkim kuvarom, čija se besmislenost sada, u ovim ratnim danima, najtragičnije oseća. A moj otac ima oproban recept za kiselicu koja se spravlja bez masti, samo sa vodom i solju, naravno sa dodatkom nekog aromatičnog bilja i začina, dostupnih svakom, no čija imena još čuva u tajnosti. Eto, zato se on sad mršti, zato nastavlja da čita sa ironičnim osmehom na usnama. Zatim, ponesen tekstom, koji ga samo još više uverava u prednost njegovog načina, on okreće drugu stranu, ne obraćajući pažnju na već stvrdlu skramu ljudskog izmeta koji se nahvatao preko gotskih slova – dijagonalno. „He!”, kliče moj otac, „eto vam, gospodo, vašeg milerama! Eto vam vašeg gotskog umaka!”

I, zadovoljan zbog te male osvete, on se uspravlja, zatim jednim preciznim pokretom mačevaoca nabada tu stranicu na šiljak svog štapa, kako bi još neko vreme mogao da je ima uza se, kao podsetnik. Onda ponovo zakorači u visoke trave, stiskajući pod pazuhom svoj herbarijum (HERBARIUM PANNONIENSIS), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presovani cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodične trave, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate

Danilo Kiš

Izvor:Književnost

_________________________________________________________________________________

STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

tamoiovde-logo (1)

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

3e07cac361df4ab31efe815f4c44558f_lU Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo



PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

LEK IZ PRIRODE…

tamoiovde-logo

ZOVA LEČI I NAJOPASNIJE BOLESTI : evo kako se pravi čaj, sok i lekoviti med! 

Zova je jedna od najdostupnijih biljaka na našim prostorima, a da li ste znali da je nekim ljudima pomogla da izleče i najopasnije bolesti?

zova-dnevne

Foto: pixabay /dnevne.rs

Zbog izuzetno toplog vremena, zova je ove godine procvetala ranije. Vreme je da pronađete drvo zove koje je udaljeno od zagađenja i da uberete cvetove, pa od njih napravite lekoviti sok ili čaj.

Naši preci su decenijama koristili zovu u korist zdravlja, a pri tome su uživali u izuzetno ukusnim napicima.

Za zovu kažu da je jedna od najlekovitijih biljaka na svetu jer sadrži velike količine flavonoida, karotena, vitamina C.

Do sada je poznato da zova leči grip, zapušene sinuse, bronhitis, astmu i alergije. Takođe, dokazano je da sok od zove popravlja imunitet, apomaže i kod dijabetesa i zatvora.

Čaj protiv kašlja

Čaj od suvih cvetova zove leči uporan i suv kašalj. Ovaj čaj možete da dajete i deci, samo je važno da se pre posavetujete sa svojim lekarom. Sve što treba da uradite je da cvetove zove osušite na tamnom i suvom mestu i da ih tako suve smrvite u teglu i čuvate za čaj.

elderflower-847024_960_720Losion za osetljivu kožu

Losion do zove čini čuda za osetljivu kožu. Pravi se tako što sa dve šolje ključale vode prelijete 25 grama osušenog cveta zove i poklopite. Kada se ohladi, procedite u čistu staklenu posudu i čuvajte u frižideru.

Losionom natopite komadić vate i očistite lice. On umiruje i osvežava osetljivu kožu. Losion od zove bi trebalo da upotrebite tokom naredna tri dana.

Sok od zove

Svi najradije tokom letnjih dana pijemo sok od zove. On se veoma jednostavno pravi. U 1 litru hladne vode potopite 20 cvetova sveže zove. Neka stoji na hladnome mestu (ali ne u frižideru) 24 sata.

Procedite, dodajte 800 grama šećera i sok od 1 limuna i ostavite da odstoji još 24 sata. Povremeno promešajte, da se šećer rastopi.Procediti kroz duplu gazu i sipati u boce.

Ovaj sok se pije razređen sa vodom, a možete koristiti i mineralnu gaziranu vodu za pripremu soka.

lilac-berries-486651_960_720Crna zova, lek protiv raka

Jedan čovek iz Bugarske, napravio je pravu pometnju tvrdeći da mu je lek od crne zove pomogao da pobedi rak.Crna zova raste oko rečnih kanala, i daje plod koji podseća na borovnice.

Plodovi sazrevaju krajem avgusta i početkom septembra. Plod treba da bude dobro zreo da bi imao lekovita svojstva. Kada uberete bobice, operite ih i stavite u tegle, ređajući naizmenično jedan red bobica, pa jedan red šećera, dok se tegla se ne napuni do vrha, prenosi Webtribune.rs

Čuvajte teglu na mestu gde ima sunca, tako da može da dođe do vrenja. Nakon dve nedelje, teglu treba zatvoriti i staviti u frižider.

Možete napraviti 2, 3 ili 4 tegle, ali morate imati najmanje dve da biste imali dovoljno ovog leka do iduće godine.Uzimajte najmanje 1 kašičicu svakog jutra na prazan stomak, 10 minuta pre obroka. Oni koji su koristili ovaj lek kažu da im se jednom pobeđen rak nije više vraćao.

 Izvor:dnevne.rs (stil.kurir.rs)

________________________________________________________________________________

POVEZANOST DUŠE I TELA…

tamoiovde-logo

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

42257274456ded9ee12107999375706_w640

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

________________________________________________________________________________

KUPUS STAR PET VEKOVA…

tamoiovde-logo

Futoški kupus

PLODNA RAVNICA

Stanovnici Futoga, smeštenog nа sredini toka Dunаvа, na 1270-om kilometru i udaljenog desetak kilometara od Novog Sada, u jednom od najplodnijih delova Panonske nizije, stotinama godina neguju i čuvаju od uništenjа seme svog nаdаleko poznаtog proizvoda: Futoškog kupusa, koji se odlikuje izuzetnim biološkim i tehnološkim kаrаkteristikаma.

kupus2KUPUS STAR PET VEKOVA

Od svojih prvih pomena sredinom XIII veka, Futog je poznat kao prometna trgovačka varoš. Na plodnom tlu i pogodnom mestu, bio je domaćin nadaleko poznatog Mitrovdanskog vašara.

Za vreme turske vladavine, 1578. godine prvi put u istoriji se pominje proizvodnja kupusa u Futogu. Kada vek kasnije Turci napuste ovo mesto, poljoprivreda se obnavlja, mesto se širi i postaje poznato po proizvodnji kupusa.

Ovim proizvodom se snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kao lekom, čak i od opakih bolesti poput kuge. Izgradnjom puteva i prolaskom pruge kroz Futog, kupus stiže na tržište širom Evrope.

Nа trаdiciji duge proizvodnje Futoškog kupusа i trgovine nа Mitrovdаnskim vаšаrimа, koji se održava baš kаdа futoški kupus dospevа zа berbu, nаstаlа je ,,Futoškа kupusijаdа’’, današnje mesto susretаnjа ljudi, rаzmene robа i informаcijа.

GINISOV REKORD. Futožani su 2008. godine osvojili i Ginisov rekord za najveće jelo od kupusa u jednoj posudi, kada su napravili 6556 sarmi.

kupus3FUTOŠKI KUPUS

Osnovne karakteristike Futoškog svežeg kupusa su kvalitetan i pogodan hemijski sastav sa većim sadržajem šećera, malim sadržajem kiselina i belančevina.

List Futoškog kupusa je nežne građe i tanke nervature i kompaktno preklapa dve trećine glavice.

Ove osobine ga izdvajaju kao najpogodniju sortu za upotrebu kako svežeg tako i namenjenog kišeljenju, kada se postižu najbolje organoleptičke osobine.

Ovaj kupus pripada beloj vrsti kupusa, a njegova srednje kasna i kasna sorta su namenjene kišeljenju i potrošnji u svežem stanju. Glavica je blago spljoštenog-ovalnog oblika sa slabo naglašenom nervaturom i prosečnom težinom od 1,5 do 3,5 kilograma. Listovi su tanki i lako savitljivi. Futoški kiseli kupus je ćilibarno-žute boje, umereno kiselog i slanog ukusa, rastresitih i elastičnih glavica.

BRIŽLJIVA SELEKCIJA

Futoški kupus je autohtoni kupus izdvojene populacije koja se po svojim karakteristikama razlikuje od ostalih belih kupusa. Njegova specifičnost je u selekcionom radu kojim su očuvane karakteristike populacije, dok je tehnologija proizvodnje uobičajena.

Proces proizvodnje kisleog kupusa je fermentacija šećera sadržanog u svežem kupusu u mlečnu kiselinu (mlečno kiselinsko vrenje).

Sprovedena je potpuno prirodno, u veoma strogim higijenskim uslovima uz dodatak kuhinjske soli ali bez dodataka drugih aditiva i konzervanasa, čime se postiže prepoznatljiv ukus i blagi, prijatni miris Futoškog kiselog kupusa.

kupus4

FUTOŠKI KUPUS NA STOLU. Na stolu, Futoški kupus se nalazi u svežem stanju, kao salata od svežeg ili ukiseljenog kupusa ili u jelima sa povrćem ili mesom.

PONOS FUTOŽANA

Geografski položaj, klima i sastav zemljišta presudni su faktori u stvaranju ove od davnina poznate i nadaleko čuvene sorte. Futoški kupus, kroz vekove, trpi određene promene uslovljene klimatskim, prirodnim i ljudskim faktorima, ali je sva svoja kvalitetna svojstva zadržao i do danas. Futoški kupus se izvozi u nekoliko zemalja Evrope, a prošle godine je prva pošiljka otišla i za Australiju.

Izvor:agrarije.com
________________________________________

JAJA JAPANSKIH PREPELICA…

tamoiovde-logo

Jaja japanskih prepelica priznati za lek i izdavati na recept

Već nekoliko vekova u japanskoj i kineskoj, a kasnije i ruskoj literaturi nalaze se članci i studije o korisnosti jaja japanske prepelice za ljudski organizam, a naročito za:
Krv, krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.

201512241932581709-55970ea5 Pored korisnosti za nabrojane organe, mora se posebno naglasiti da su jaja japanske prepelice vrlo korisna: za decu koja se razvijaju, za regeneraciju – podmlađivanje organizma, kao korisna hrana za dijetalce, za rekovalescente.

Jaja se uzimaju protiv sledećih bolesti: povišen pritisak, čir u stomaku, bronhijalna astma, malokrvnost, migrena, nervno rastojstvo

Za navedene bolesti potrebno je popiti 240 komada jaja, u presnom (sirovom) stanju. Prva tri dana uzima se po 3 jajeta, a kasnije po 5 jaja, što znači da kura od 240 komada jaja traje 49 dana.

sloDeci ispod 10 godina davati po 4 jajeta na dan, deci ispod 5 godina po 3 jajeta, a ispod 3 godine po 2 jajeta na dan.

Jaja se jedu odjednom i to ujutro na prazan stomak, pola sata pre doručka. Jaja se uzimaju bez dodatka ili sa dodatkom, limunom ili neki drugi sok.

Bolesnici koji boluju od šećerne bolesti treba da izbegavaju zaslađivanje sa šećerom ili medom.

 Tri meseca posle završetka kure, ako se za to vreme ukaže potreba, kura se može, na isti način i sa istom količinom jaja, ponoviti, a preporučljivo je prve godine uzeti 2 kure.

Ova jaja su bogata vitaminima: A, B, C, D, E, mineralima: GVOŽĐA, FOSFORA, KALCIJUMA, CINKA, BAKRA, kao i važnim aminokiselinama, te svaki organizam čoveka može u njima da nađe korisnost.

PREMA STUDIJI NAUČNIKA, lekara – specijalista iz SSSR-a, prepeličja jaja su: dragocen, dijetalan produkt, a njihova upotreba ima višestruko dejstvo. Po svojoj hranljivosti jedno prepeličino jaje odgovara 5 kokošijih jaja.

10689737_1642547389292808_5312107450787048775_n1Lekari sanatorijuma grada Soči Ministarstva odbrane SSSR, stekli su izvesno iskustvo u primeni jaja japanske prepelice kod različitih bolesti.

Japanski naučnici su proučavali dejstvo prepeličinih jaja na ljudski organizam. U jajima se nalaze biološke aktivne supstance – stimulatori zdravlja, a po količini fosforne materije one prevazilazesve vrste produkta. u tom jajetu se nalaze nezamenljive aminokiseline – metionin, koji reguliše razmenu holesterina, fenimalanin, koji igra veliku ulogu u radu višeg nervnog sistema, triptofam i lejuin.

Već sada se može govoriti o njihovom višestrukom korisnom dejstvu. Zapaža se njihovo povoljno dejstvo na centralni nervni sistem, na srce, na sistem krvnih sudova i na metabolizam. Oni stimuliraju krvotok, poboljšavaju dejstvo crevai želuca, kao dijetalni produkt prepeličjih jaja se lako usvajaju od strane organizma i ne izazivaju negativne pojave.

image-4d913a459f201622cae3e2bc666f9d04e8ffea6aac811b266bc96a2c50ffe826-VU RUSIJI SU JAJA PRIZNATA KAO LEK !!!!

„Januara meseca 1968. godine mi smo fomirali jednu grupa od 20 bolesnika koji su bolovali od različitih bolesti i za njihovo lečenje su bila primljena prepeličja jaja.

Za sada naše posmatranje daje nam mogućnost da sa uverenošću tvrdimo da prepeličja jaja ubrzavaju i stimulišu protok žuči i znatno poboljšavaju razmenu materija (metabolizam) u organizmu.

Veći deo tih bolesnika posle dva meseca lečenja tim jajima se mnogo bolje oseća, poboljšao im se apetit, rad creva i sposobnost za rad.

Bolesnici su dobijali svaki dan izjutra 5 prepeličjih jaja na prazan stomak, na 20-30 minuta pre dobijanja hrane. Veći deo bolesnika iz grupe uzete na posmatranje, bolovao je od HRONIČNOG HOLECISTITA (7 bolesnika). Posle 2 meseca lečenja oni su se svi mnogo bolje osećali. Nestala je gorčina u ustima, podrigivanje, bolovi sa desne strane grudi, ispod rebra.

Kod bolesnice koja je patila od BRONHIJALNE ASTME nestali su nastupi kašlja, ona se osećala mnogo bolje, ali ne može se reći da se ona potpuno izlečila od te bolesti. Kod jednog bolesnika, koji je bolovao od BRONHIJALNE ASTME, napadi su se ponavljali ali u lakšem obliku i nisu izazivali kod bolesnika gubitak sposobnosti za rad. Zato da bi se doneo zaključak o efikasnosti dejstva prepeličjih jaja na organizam tog čoveka, trebalo je produžiti kuru (njegovo lečenje).

Grupi bolesnika uzetih za posmatranje pripadali su još i bolesnici koji su bolovali od ARTERIOSKLEROZE, KARDIOSKLEROZE, INFARKTA, MIOKARDITA I ENEMNEZE. Za vreme lečenja prepeličjim jajima napadi stenokardita su se javljali, ali bez gubitka sposobnosti za rad. Slična pojava je bila kod bolesnika koji su bolovali od krize krvnih sudova u vezi sa MIGRENOM.

936816_121576028043533_1472972336_nREZULTAT PRVIH EKSPERIMENATA POTVRĐUJE LEKOVITO DEJSTVO PREPELIČJIH JAJA KOD NEKIH BOLESTI, ali da bi se doneli tačniji zaključci i da bi se dublje proučilo dejstvo tih jaja na ljudski organizam treba još pažljivo da vršimo posmatranje tih bolesnika, koji su počeli kuru lečenja prepeličjim jajima.

Osim toga, treba kod ovih bolesnika vršiti s vremena na vreme kliničke i biološke analize krvi, mokraće i sistematski meriti pritisak krvi.

Neosporno, ovo novo sredstvo lečenja zahteva dublje proučavanje. U vezi s tim mi nameravamo u skorijoj budućnosti da stvorimo od bolesnika koji u jačem stepenu boluje od pojedinih bolesti, grupe radi njihovog posmatranja. Mi nameravamo da u našoj poliklinici proučimo dejstvo prepeličjih jaja još i kod takvih bolesti kao što je BRONHIJALNA ASTMA, ŠEĆERNE BOLESTI (DIJATETIH), HIPERTOMIJA. „

Azurjan i Buldakov

Glavni terapeuti Sočinskog
Sanatorijuma Min. odbrane SSSR-a

 H. TETERINA

Zamenik glavnog lekara medicinskih odeljenja – Centralne poliklinike                                                              Ministarstva zdravlja SSSR

13. januara 1968.

OPŠIRNIJE: prepelice.rs

Izvor: peticije24.com

NAPOMENA: TAMOiOVDE prenosi ovaj tekst kao zanimljivu informaciju, ne preporučujući samim tim poštovanim čitaocima upotrebu jaja japanskih prepelica  bez konsultacije sa lekarima.

__________________________________________________________________________________

JELO ZA SVA VREMENA…

tamoiovde-logo

CICVARA

Cicvara se kuva odvajkada u krajevima koje naseljavaju Srbi. Najstarije recepture su zapisane još u manastirskim knjigama i u njima se cicvara priprema od brašna žitarica, pre svega pšenice, ali i raži, ječma, ovsa…

15812787389d5e520282cfe444c2e037_L

Foto: srbijuvolimo.rs

A od kada je kukuruz „preplivao“ okean i počeo da osvaja evropske njive kukuruzno brašno je preuzelo ulogu glavnog sastojka cicvare.

Tu su još mast, ulje, maslac i kajmak kao neophodne masnoće za dobru cicvaru i, jaja, povrće, pavlaka, razne vrste sireva, koji ukus dovode do – savršenstva.

Kako se pravi cicvara?

Rastopi se prvo masnoća pa joj se zatim doda brašno i onda meša sa bezgraničnim strpljenjem, jer tek kada se brašno sasvim sjedini sa rastopljenim kajmakom i postane jednolična masa bez grudvica, i kada počne da se odvaja od zidova posude u kojoj se spravlja, cicvara je gotova (za otprilike 250 grama kajmaka treba potrošiti 4-5 kašika brašna).

Veliki majstori kuhinje tvrde da postoji i jedna „mala tajna“: nikako ne sme da se menja smer u kome se meša cicvara, to mešanje mora da bude neprestano i u jednom te istom ritmu. Jedna od tajni ukusa cicvare je da mora da se služi – topla.

Najprostija cicvara se dobija, kada se u pola litra vode koja vri dodaje uz stalno mešanje pšenično belo brašno sve dok se ne dobije masa bez grudvica. A onda se dodaje so po ukusu, kajmak po mogućnosti, kao i mleko, mast ili grudvice sira. Na laganoj vatri se meša dok se sve ne skuva. Za ovakvu cicvaru se može koristiti i belo projino (kukuruzno) brašno.

Naravno, vešti kulinari ne prave pitanje, umešaju zajedno i kajmak, i beli sir, i kačkavalj, i mocarelu…. šta „napipaju“ u frižideru. Svaki put, u zavisnosti od pojedinačnog učešća ovih dodataka, ukus je različit, a po pravilu, onaj ko jede – prste na kraju mora da poliže. A uz kiselo mleko sve ide još bolje.

Do kada se cicvara meša na vatri?

Sve dok mast ne počne da izlazi na njenu površinu, a to se lako prepoznaje, čim se stvori fini tanki sjajni sloj odozgo, a cicvara počne da se lagano kašikom odvaja od dna. Tada se i prvi put proba i dosoli ako treba.

Kada se skine sa vatre mogu da se ubace 2-3 umućena jajeta i pažljivo promeša. Pa se vrati na vatru uz mešanje još otprilike 3-4 minuta.

Autor: R. Popović
Izvor: family.rs/Srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________________

BESMRTNO STABLO JABUKE…

tamoiovde-logo

Stablo Lozovke odbija da se preda

U ukrajinskom gradu Kroljevec nalazi se neobičan jabukar u kome je posađeno samo jedno stablo jabuke, staro 220 godina. Njeno stanište nazivaju i „kolonija jabukovog drveta” zbog desetina zasebno ožiljenih grana koje cvetaju i rađaju, što ovu voćku čini praktično besmrtnom.

1755Čini se da je drvo razvilo neobično efikasnu strategiju preživljavanja i sposobnost da opstane i narednih nekoliko vekova. Posađeno je i raslo kao obično stablo jabuke sve do prirodne starosti kada su grane počele da se spuštaju ka tlu.

Umesto da propada, drvo je počelo da razvija pojedinačne sisteme korenja iz grana koje su dodirivale zemlju. Pre pedeset godina je imalo devet ovakvih grana, a sada ih ima preko dvadeset.

Cveta i rađa svake godine, ali je zanimljivo da pažljivo štedi svoje kapacitete, pa svake godine cveta jedna polovina, dok druga odmara. Rađa plodove srednje veličine, nakiselog i blago oporog ukusa, stare lokalne sorte poznate kao Lozovka ili Kneževka.

canvasLegenda kaže da je drvo posadio princ Petar Sergejev iz plemićke porodice Meščerski. Njegov grob i spomenik se nalaze ispod drveta, gde je sahranjen 1848. godine. Od tada je, navodno, drvo počelo da stvara svoju koloniju.

Druga legenda kaže da je drvo ukleto, pa zbog toga izgleda kao žbun, a ne kao plemenito stablo.

индексNekoliko naučnih timova je detaljno proučavalo ovaj fenomen, ali nisu mogli da ponude konačno objašnjenje mehanizma preživljavanja stabla Lozovke.

Od 1972, drvo je proglašeno spomenikom lokalnog značaja, a 1998. godine je dobilo status nacionalnog simbola.

Izvor i galerija fotografija: medias.rs

__________________________________________________________________________________________

TREBA IMATI SVOJU RUŽU…

tamoiovde-logo

IZVOLITE, POSLUŽITE SE…

Slatko od ruža

Prvo…treba imati svoju ružu.

Sve o učenju ljubavi od jedne ruže možete naći u knjižici koja se zove „Mali princ“. Napisana je srcem deteta i namenjena svoj deci sveta, a naročito onoj zaboravljenoj u odraslim ljudima.

TAMOiOVDE-ruže-ulje-image0075rouz

Ilustracija: Bora Stanković

Dakle, neophodno je da uzgojite svoju ružu; nije toliko neophodno da je zasadite (ali je poželjno) koliko se traži da je posećujete svakog jutra i večeri, da joj se divite (jer divljenje itekako potpomaže rastu a i razvija samopouzdanje!), da joj opraštate istovremeni rast trnja… da poštujete njeno stremljenje ka nebu… i zalivate njene korene u zemlji.

Tu i tamo, sasvim je u redu ako je koji put i poljubite…

Ruža se stalno menja…slabašan izdanak, pa grmčić, nežan pupoljak koji iz dana u dan postaje raskošan cvet. Ali da li je ruža zaista i postala ruža…znaćete po osobenom mirisu. Kada zamiriše, znak je da je malo biće cveta postalo svesno svoje ružine prirode…i da deli svoje mirisno srce svima…

Eto lepote koja se nesebično daruje svima; jednako ptici i pčeli i ljudskom oku. Eto trenutka u kome treba da zastanete, da se ogledate u kapi rose na latici, da pomilujete nežnu baršunatost cveta….da udahnete duboko, duboko njen miris…tu nežnu esenciju samog bića ruže.

Najogoljenija je poruka Gospodnja zabeležena u tom mirisu. Izvorna molitva.
I u spiralnom plesu latica. U drhturavoj treperavosti boja na njima.
Gledajte u ružu…i postanite ruža. Makar na trenutak.
Makar samo jednom.

Sada je ruža spremna.

Desi se taj rascvetali maj u vašem dvorištu.

Zapravo recept ide ovako: potrebno je u bašči uzgajati s ljubavlju damasknu ružu (majsku ružu, đulbe-šećerku)…kada se rascveta u mesecu maju, u punom sjaju i mirisu, baštenskim makazama izrezati cvetove i odneti ruže na astal u avliji.
Strogo u hladovini, pod začudjenim pogledom mačke.

Odvojiti latice, NEŽNO. Tankim, spretnim, ženskim prstićima.
Izmeriti ih, i odmah spremiti istu težinu šećera. Oprati ruže pod mlazem hladne vode, nakratko, u đevđiru! Sada ih treba iseckati, hvatajući prstohvat po prstohvat latica. U međuvremenu staviti litar vode sa šećerom da zavri…i ubaciti latice.
Smesta će pobeleti…ali će nastaviti da mirišu.

Skriveni…ali možda najvažniji sastojak jeste – da dok „petljate“ oko ruža mislite samo na stvari, dogadjaje i ljude koji donose radost u vaš život….tako će se slatko napuniti ljubavlju, smehom i nestašlukom….poput majskog sunca kojim su ruže osunčane.

Posle 15- ak minuta kuvanja dodajte limontus…Gle čuda. Vratiće se njihovo ružičasto rumenilo.
A onda kuvajte na tihoj vatri dok se dovoljno ne zgusne (znate ono dok ne krenu dve kapi sa kašike, ili još bolje probajte na porculanskoj tacni da li je dovoljno gusto, da li se staklasto steglo!).
Sklonite šerpu sa vatre.
Naravno, to je šerpa koja se koristi SAMO za kuvanje slatka.

Onda sledi pravilo: ili vruće slatko u vruće tegle, ili hladno u hladne…kako volite.

Slatko od ruža treba držati negde duboko u kredencu, ili na najvišoj polici u špajzu, samo ga retko treba prepustiti milovanju sunca…u protivnom, postaće previše erotično.

Daleko od radoznalih i urokljivih očiju…nije za svačiji pogled. I nije za svačije usne, niti nepca; treba ga dati samo osobi koja vam je naročito draga…sa kojom gradite bliskost. Ili za koju pouzdano znate, svim dubinama svog srca, da je jedna od duša retkih i dragocenih u vašem životu.

Mora se izneti sa dužnim poštovanjem, u Japanu bi sigurno napravili „ceremoniju kusanja slatka“….ali ovo je još uvek sirova Srbija, sa prašinom vetra u nozdrvima.

Prva stavka je izneti teglu sa slatkom i deo presipati u posebno staklence, staviti ga na srebrni poslužavnik sa ručkama. Po starinskom običaju, na poslužavniku se nalazi izheklani milje od najtanjeg konca ili beli vez….Pored kristalne činijice sa slatkom se stavlja srebrna kašičica i visoka čaša za vodu od najtanjeg stakla….najbolje izvorska, živa voda.

Gotovo sakralno treba pomeriti poklopac sa činijice u kojoj je ružičasto i mirisno slatko…od ruža. Majska ruža, ili đulbešećerka….rukom brana…nežnom rukom domaćice, u bašči.

Izvolte, poslužite se…mek, ženski glas. Nekada je to devojački sopran, nekad taman alt. Obično poslužavnik nosi devojka ili ženska čeljad iz kuće…Izvolte poslužite se je najlepše rečeno čista srca, prirodno, spontano, kao kada voda klizne niz kamen praveći slap…

Gost obično kašičicom „zahvati“ malo od tog mirisnog slatka i prinese ustima…gde se rastopi u neponovljiv ukus, svojstven samo ružama. Praćen jedinstvenim mirisom.

Verujem da srce prave žene u svom središtu ima upravo taj miris.

Slatko od ruža treba jesti samo u posebnim, čudesnim prilikama….onim kada vam osećanja naviru na usta, kada srce raste, prerasta okvir tela i grad u kome živite i neobjašnjivo počne da se širi celom vasionom…u onim prilikama kada se zagrcnete od sopstvenih osećanja.

Kada biste nekom hteli da kažete da ga volite, a reči nikako da izadju….
Kada osećate da vas ljubav vreba…i da će vas zaskočiti iza prvog ćoška. I nema vam bežanja.
Kada u kući ima sasvim male dece koja kriju andjele po ćoškovima.
Kada konačno duboko, i do balčaka oprostite sebi i prigrlite sebe.
I obavezno, obavezno…u prisustvu žena, makar devojčica.
Ženski princip je nezaobilazan kada je u pitanju slatko od ruža.

Vreme? Najbolje i najuzbudljivije vreme jeste sumrak, kada se ionako sreću dva sveta, dan i noć. Kada iz dvorišta počnu da ćarlijaju mirisi behara….a svici stidljivo počnu da trepere ispod drveća.

Ili u sasvim rano, napuklo letnje jutro, zaplavljeno nebom, još dovoljno daleko od žege.

Ipak, pazite se dobro da ne gledate u ženske oči dok kusate slatko….a naročito ne u oči domaćice koja ga je spremala…

Sva ljubav koju nosi žena u grudima se preliva u to magično slatko…sve ono što je tog jutra snevala, koga je i kako u snu grlila….pa sva dnevna sanjarenja dok je brala ruže, odvajala latice…i napajala se mirisom, pa nakon toga dok je kuvala slatko…šok iznenadjenja kada latice promene boju zbog toplote i kada ponovo zadobiju ružičastu kada se stavi limontus…

Dakle, slatko od ruža ne kusajte ako niste spremni odmah položiti svoje srce pored njega… da uhvati i poprimi malo od neizrecivog mirisa. Dakle, samo za veoma, veoma hrabre.

U protivnom, kusati to slatko, kao i sve napred napisano – nema smisla.

Autor: Sonja

__________________________________________________________________________________________

JA SAM ODGOVORAN ZA SVOJU RUŽU…

ČUČUK STANINI DANI…

tamoiovde-logo

Stani u čast, heroini koja je čitav svoj život posvetila borbi za slobodu pravoslavnih naroda, i koja je odavno “odjahala” u legendu, njeno rodno Sikole organizovalo je minulog vikenda po 15. put kulturno umetničku manifestaciju „Čučuk Stanini dani“.

Pre dva veka, iz rodnog Sikola s obronka Deli Jovana, uzjahala je konja hrabra devojka Stana Plještić  i krenula u Negotin, da lično od Veljka Petrovića, najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka ište i povrati svoje, silom joj oduzete svadbene darove.

Darove povratila nije, ali mala Stana velikog Veljka osvojila, jeste.

Planula je strasna, romantična, mitska ljubav u vremenu burnom, ispunjenom turbulentnim, istorijski čak presudnim događajima. Ljubav koja ih je narenih nekoliko godina spajala  na čardaku Baba-Finkine kule u Negotinu ali i vodila u mnoga mesta od Poreča  do Sokobanje,  gde su  hrabri ratnik i lepa „mala“ sa Deli Jovana delili  i postelju i kuburu i jatagan.

Ljubav i zajedničko vojevanje male Stane i junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog predanja. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena…

Stana je rođena 1795. godine u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu i brata Mihajla. Stasala je u lepo, crnomanjastu devojče. Ne baš visoka, no vitka stasa, zvučnog i prijatnog glasa. Bila je inteligentna, plahe naravi, ratoborna ali i plemenita. U sedlu konja sigurna je bila a oružjem vešto baratala. Kažu da se od puške i noža nije odvajala.

I kažu još, divno je pevala pesme narodne.

08082015700Učestvujući u skoro u svim bitkama zajedno sa svojim životnim saputnikom i krajinskim junakom Hajduk Veljkom, ranjavana je četiri puta. Rane je usput vidala i učešće u borbama za slobodu naroda nastavljala.

Zbog svoje hrabrosti, spretnosti, opisanih veština i karakternih osobina postaje u narodu svom, ali i među Turcima poznata i poštovana, a zbog svoje sitne građe dobija nadimak Čučuk.

Braneći od Turaka Negotin, Veljko je poginuo 1813. godine, a Stanin se život pretvara u bekstvo.

Nekoliko godina kasnije životni put joj se ukršta sa Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. On, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać, jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj, nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

08082015695mSa Veljkom poroda nije imala, ali je Stana sa kapetanom Jorgaćem izrodila dva sina Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka. U Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i našavši se u bezizlaznom položaju digli su poput Sinđelića na Čegru, barutanu u vazduh, izginuvši zajedno s Turcima.

Tako Stana u svojoj 26. godini, po drugi put postaje udovica.

Umrla je 1849. godine u Atini. Kažu u bedi i višestrukoj žalosti, Za svojim prerano i nasilno ugašenim ljubavima, mrtvim sinovima i svojom Srbijom. Sahranjena je pod Olimpom. Opet kažu, sa neostvarenom željom da se vrati u Srbiju i svoje rodno Sikole.

Nažalost, do današnjeg dana, nema podignutog spomenika ovoj večnoj junakinji srpske istorije, a sticajem raznih okolnosti ne poseduje ni svoje grobno obeležje na mestu gde je sahranjena.

Šta je iz napred iznetog istorija a šta legenda, teško je utvrditi.

Kao i priča o receptu ruža za usne od ljutih, crvenih papričica koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka.

Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrije se laticama ruže i ostavi da odstoji.
Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

„Čučuk Stanini dani“

08082015745Manifestacija „Čučuk Stanini dani“ koncipirana je da otrgne od zaborava stare običaje, da neguje i sačuva etno baštinu i izvorno narodno stvaralaštvo.

Za priznanja ove tradicionalne manifestacije, izvodeći igre, pesme i narodne umotvorine iz kraja iz koga dolaze, ovog 8. avgusta, nadmetala su se kulturno-umetnička društva:

08082015731„Zoran Gajić“ iz Rgotine (Zaječar), „Banjica“ iz Krivelja (Bor), „Beloinje“ iz Beloinja (Svrljig), „Slavuj“ Iz Novog Badovca (Kosovska Mitrovica), „Hajduk Veljko“ iz Rečke (Negotin), „Đerdan“ iz Međurečke  (Ivanjica), „Osanica“ iz Osanice (Žagubica), „Svilen konac” iz Starog laništa (Jagodina), „Mladost iz Pecke (Osečina), „Čučuk Stana“ iz Sikola (Negotin) i  „Karpoš“ iz Kumanova (Makedonija).

Pored dodeljenih nagrada najboljima u mnogim kategorijama za sveukupnog pobednika ovogodišnjih Čuluk Staninih dana stručni žiri proglasio je KUD „Beloinje“.

Po završetku zvaničnog programa, priređena je svečana večera za sve učesnike u programima manifestacije i narodno veselje za sve posetioce.

Autor: Bora Stanković





TAMOiOVDE FotoPlus (klikom do uvećanja)



SLATKO OD LUBENICA…

tamoiovde-logo

Bakin recept

Ovaj starinski recept za slatko od lubenica, kao iz bakinog špajiza je jednostavan, ako već do sada niste probali, svakako vam preporučujemo da napravite jer je po mišljenju mnogih, jedno od najlepših.

5f89920a7794ac933d849e559caf88ea_LPotrebno je:

– 1 kg očišćene i u kockice isečene kore lubenice
– 1,5 kg šećera
2 limuna
– štapić vanile

Odstranite crveni deo lubenice i samu zelenu koru. Od preostalog žuto-belog dela formirajte kockice dok ne dobijete 1kg.

Stavite u šerpu, prelijte hladnom vodom (samo da pokrije kockice), dodajte i pola kašike sirćeta, pa stavite na šporet da prokuva.

Čim prokuva procedite, pa uspite novu vodu i stavite da ponovo prokuva. Postupak ponavljajte 6-7 puta dok kockice lubenice ne postanu staklaste.

Od šećera sa malo vode skuvati gust sirup, pa mu dodati oceđene kockice lubenice, vanilu i limun isečen na kolutiće. Sve kuvate na nižoj temperaturi dok slatko ne bude gustine retkog meda.

Dobijenu smesu skinite sa šporeta, odstranite penu, ako se pojavila, pa pokrijte šerpu vlažnom krpom. Ostaviti preko noći, pa sledeći dan slatko uspite u čiste tegle i dobro zatvorite.

(Pored štapića vanile, možete uključiti i 3 štapića cimeta, 50 gr svežeg đumbira, u kockicama, nekoliko klinčića ili koristiti limetu umesto limuna).
Izvor: srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________

STARI ZABORAVLJENI KOLAČI…

tamoiovde-logo
Kažu, stara vremena uvek su bolja od ovih novih. Nekako je sve bilo lepše, jednostavnije, a ponekad i jeftinije.
12102-tulumbe_zoomSećate se onih starih zaboravljenih kolača, kakve su pravile naše bake i majke. Danas, neko novo vreme. Promenilo se sve, pa i kolači.

Domaćice pretražuju na Googlu nove recepte, kako bi nadmašile jedna drugu i za slavu uvek prezentuju neke nove kremaste kolače. U trgovinama uglavnom kupujemo domaće kolače, čiji je osnovni sastojak keks.

Kako je bilo nekada?

Pa, naše bake nisu imale sve te namirnice da bi napravile sve te vrste kolača, ali svi pamtimo one topljene kolače u šerbetu sa orahom u sredini, obavezni su bili na tadašnjim slavama, a ponekad i jedina vrsta koja se pripremala.

U zaboravljene stare kolače možemo da ubrojimo i tulumbe, urmašice, orasnice, salčiće, carsku pitu. Ima svega toga još uvek, u pojedinim domaćinstvima se još uvek prave, tamo gde su starije generacije to prenele na novije.

Tufahije ili pečene jabuke napunjene orasima, suve žute torte, vanilice, kolače sa šargarepom ili sa makom. Sve smo to (skoro) zaboravili.

Lepo je setiti se.
Izvor: sakosova.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

UTIŠAJTE SRCE…

tamoiovde-logo

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Li-Cing-JenKako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

FARBANJE JAJA PRIRODNIM BOJAMA…

tamoiovde-logo
Bliži nam se Uskrs i u većini domova vlada užurbana atmosfera kako bi se sve na vreme pripremilo za uživanje sa porodicom. Ono čemu se deca najviše raduju jeste farbanje jaja. Ove godine iznenadite svoju porodicu jajima ofarbanim prirodnim bojama.

uskrsnja-jaja-03Prirodne boje su one koje nastaju kao proizvod biljnih pigmenata. Boje se mogu izolovati raznim procesima ekstrakcije, pri čemu se najčešće dobijaju crvena, plava, ljubičasta, zelena, žuta i smeđa boja, ali i njihove međusobne nijanse.

Bićete iznenađeni širokom paletom boja i nijansi koje se kriju u biljkama, a igranje različitim kombinacijama biljaka, vaša uskršnja jaja će biti impresivna. Svi prirodni materijali moraju da se kuvaju sa jajima, a nakon kuvanja jaja se ostavljaju sa biljnim materijalom da prenoće. Ujutru izvadite jaja, osušite, i pošto jaja farbana prirodnim bojama nemaju sjaj, ukoliko želite premažite ih jestivim uljem.

Savet: S obzirom da prirodne boje nisu toliko intenzivne kao veštačke, stavite dosta biljnog materijala. Npr. za farbanje šest jaja vam treba dve do tri veće cvekle, ili pola kilograma spanaća, ili pet velikih kašika kurkume, ili 200gr odmrznutih kupina.

Kako ofarbati jaja prirodnim bojama?

uskrsnja-jaja-02Na dno šerpe stavite jedan sloj jaja, zatim sipajte vodu iznad njihove visine. Dodajte jednu kašičicu sirćeta. Dodajte biljni materijal kojim želite da bojite jaja. Zagrejte vodu, jaja i sirće do temperature ključanja. Zatim smanjite temperaturu i kuvajte još 15 minuta.

Ako ste zadovoljni bojom, izvadite jaja iz šerpe. Ako niste zadovoljni i želite intenzivniju boju, privremeno izvadite jaja iz tečnosti u kojoj su se kuvala. Procedite boju kroz filter za kafu, prekrijte jaja dobijenom bojom i ostavite ih da prenoće u frižideru.

Kako dobiti prirodne boje?

Crvena
Veća količina prokuvanim ljuski crvenonog luka, konzervisane trešnje sa sokom, paradajz sok, maline.
Roze
Sveža ili ukiseljena cvekla, sok od brusnice ili sveža brusnica, maline, sok od crnog grožđa.
Narandžasta
Prokuvane ljuske žutog luka, kuvana šargarepa, čili prah, paprika.
Ljubičasto – plava
Cvetovi ljubičica, manja količina prokuvanih ljuski crvenog luka, čaj od hibiskusa, crveno vino.
Plava
Konzervisane borovnice, prokuvani listovi crvenog kupusa, sok crnog grožđa.
Zelena
Prokuvani listovi spanaća i koprive.
Zeleno – žuta
Prokuvane kore zelene jabuke sorte Zlatni delišes.
Žuta
Prokuvana kora pomorandže ili limuna, prokuvana šargarepa, prokuvane semenke celera, prokuvani mleveni kim, prokuvana kurkuma u prahu, čaj od kamilice, zeleni čaj.
Zlatno – smeđa
Semenke mirođije.
Smeđa
Jaka crna kafa, instant kafa, prokuvane ljuske crnog oraha, crni čaj.

Mali saveti za početnike
uskrsnja-jaja-04• Svežinu jaja možete proveriti tako što ih uronite u sud sa hladnom slanom vodom. Ako potonu znači da su sveža.

• Da biste izbegli pucanje jaja, prilikom kuvanja u vodu stavite i kašičicu sirćeta. U slučaju da se to ipak desi, belance će se odmah zgusnuti na ivici ljuske.

Drugi recept je da se u vodu stavi so, i da se jaja kuvaju na tihoj vatri, odnosno da voda blago struji, a ne da vri. Jaja mogu da se kuvaju i na pari, ali to traje nešto duže, oko 25 – 30 minuta.

• Ako želite da jaja lako oljuštite, čim se skuvaju uronite ih u hladnu vodu.

• Pre farbanja, jaja bi trebalo oprati u razblaženom sredstvu za pranje posuđa kako bi se sa ljuske uklonila masnoća i prljavština. Isti efekat se postiže i ako se jaja prebrišu krpicom namočenom u sirćetu.

• Ofarbana jaja dobiće visoki sjaj a boje će biti intenzivnije ako ih posle farbanja premažete salvetom na koju ste prethodno naneli malo ulja, masti, putera ili margarina.
Izvor: ekokuce.com

_________________________________________________________________________________

DAN TEK VENČANIH-MLADENCI….

tamoiovde-logo

Zašto se slave Mladenci?
Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Marta prethodne godine.

fe4bbe81600a40063594e597e00eb05b_MNa taj dan mladenci u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone.

Toga dana mlade domaćice pokazuju svoje umeće i spretnost.
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani.

Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.

Mladenci su praznik sa mnogo običaja u Srpskom narodu.
Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići, i simbolizuju dug, srećan i sladak život.

Mladenčići se premazuju medom, domaćice ih nude deci i svima koji dođu u kuću pre podne.
Posećivanje mladenaca i donošenje poklona, običaj je modernih dana, koji je nastao u gradu, ali ga je i selo veoma brzo prihvatilo.

Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali je u praksi ipak drugačije.
Mladencima toga dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji.

Valja napomenuti i da Mladenci uvek padaju u vreme posta, tako da i gozba koja se sprema toga dana mora biti posna zbog zdravlja i napretka dece mladih supružnika.
Autor: Maja Bukumirovic
Izvor:rtk.co.rs

_______________________________________________________________________________

mladencici-6a9a96787e03b5fc173cfbdfde4127a3_header

Foto: knjazevackevesti.blogspot.com

Recept za pripremu mladenčića

500 g brašna, 25 g kvasca, kašika šećera, dve kašike maslinovog ulja, malo soli i med za premazivanje.
Od navedenih sastojaka umesiti testo (dodati i malo mlake vode), ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica.
Poređati ih u pleh, takođe ostaviti pola sata da se ’odmore’, a potom ih peći na umerenoj vatri dok ne porumene. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan. (organvlasti.com)

_______________________________________________________________________________

Dan tek venčanih
MLADENCI
Ako ove nedelje obeležavate Mladence, nemojte da dozvolite da vaše slavlje izgubi osobenost. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake.

Thumb_RUKETo je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Srećni mladenci!

Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života.

Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U slavu hrabrih hrišćana
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.

Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci – svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci – jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave – u Hristovom carstvu.

Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Starinski običaji

Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine.

Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta – „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih“ – materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Moderni običaji

Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti.

Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju.

Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata).
Izvor:stil-magazin.com

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ČUDA ZASAVICE…

tamoiovde-logo
Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Zasavica

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.

– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)



FOTOPLUSDIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA


Priredio: Bora*S

LEGENDA KOJA TRAJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Koko Šanel

Kakva bi bila današnja moda bez Koko Šanel? Njene kostime i danas nose poznati širom sveta. O „Mitu Šanel“ može se dosta toga videti i saznati na izložbi u njenu čast, u Hamburgu. 

0,,17459912_303,00Nedostatak samopouzdanja se Koko Šanel sigurno ne može prebaciti. „Ta jednostavna haljina postaće svojevrsna uniforma za sve žene koje imaju ukusa“, najavila je samouvereno francuska modna dizajnerka, davne 1926. godine, čitaocima američkog modnog časopisa „Vogue“. Šanel nije mislila ni na šta drugo, nego na čuvenu „malu crnu haljinu“.

0,,16536079_404,00

Jednu od čuvenih „malih crnih“ nosi
Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija

Ta kreacija u raznim varijantama i danas ima svoje mesto u ormarima pripadnica lepšeg pola. Doduše, Šanel nije ta koja je izmislila „malu crnu haljinu“, ali upravo je ona od tog jednostavnog, ali elegantnog komada odeće napravila modni kult. Uskog kroja i potpuno crna, u to vreme je rušila društveni tabu. Do tada su žene bile prilično pokrivene, a crna boja je uz to važila i za boju posluge. Ali sam magazin „Vogue“ je bio ubeđen u uspeh i napisao: „Haljina, koju će nositi ceo svet.“

I tako je i bilo.

U međuvremenu, žene širom planete nose haljine ove dizajnerke. I ne samo haljine, već i kostime, torbe i nakit. Ne treba zaboraviti ni na čuvene parfeme, poput „Chanel N° 5“.

„Mit Šanel“ može se osetiti i na izložbi u Umetničkom muzeju u Hamburgu. Od 28. februara do 18. maja 2014. godine, tu se može doživeti duh istorije i delim modne imperije, jer gostujuća izložba obuhvata i 70 kreacija Koko Šanel. Moguće je videti i kreacije drugih modnih dizajnera, kojima je kao inspiracija poslužila Šanel.

Od krojačice do vlasnice modne kuće

0,,17459919_401,00

Koko Šanel, 1935, foto Men Rej

Uspon u svetu mode Gabriele Šanel, rođenoj 1883. godine, nije ni kom slučaju bio predoređen. Nakon smrt majke 1895. godine ona je rasla u domu za nezbrinutu decu. Tamo je naučila krojački zanat koji će je kasnije učiniti slavnom.

Čuveni nadimak „Koko“ dobila je kasnije, kada je nastupila u jednom kafiću – kao pevačica. Ali njenu ljubav je bila moda, a ne muzika. Godine 1910. napravila je prvi veliki korak u ovom poslu: Koko Šanel je u Parizu otvorila prodavnicu šešira. Godine 1913. otvorala modni butik, a dve godine kasnije modnu kuću. Najkasnije 20-tih godina kada su joj mušterije iz ruku istrgle „malu crnu haljinu“, francuska modna dizajnerka bila je i finansijski zbrinuta.

Ali zašto su baš njene kreacije bile dobro prihvaćene?

„Ženskom telu ponovo sam dala njegovu slobodu“, rekla je jednom čuvena dizajnerka. 20-tih godina prošlog veka, žene su počele manje da pokrivaju delove svog tela, pa su samim tim i zračile sa više samopouzdanja. Korzeti su pripadali prošlosti. Šanel je svojim kreacijama pogodila potrebe ciljne grupe i označila ukus vremena. Jednostavno i elegantno, udobno i sa stilom – takve su bile njene kreacije.

0,,17459916_404,00

Kostim iz kolekcije za jesen/zimu 1959/1960

Ali Šanel je pre svega bila autentična. Iz njene modne kuće nije izašla ni jedna kreacija, koju ona sama ne bi nosila.

„Odelo čini čoveka“, kaže poslovica. U skladu sa tim, Šanel je doprinela stvaranju „nove žene“ koja više ništa nije imala sa zastarelom durštvenom slikom, prepunom strogih moralnih normi. Dužina suknje smanjila se od gležnjeva do ispod kolena – ako su žene uopše još nosile suknje. I Koko Šanel je ponekad nosila pantalone.

0,,17075476_404,00

Karl Lagerfeld, 2008.

Smrću velike modne ikone, 1971. godine, mit ove dizajnerske kuće ni u kom slučaju nije bio okončan. Marka se isprva našla u problemima – sve do 1983. kada je umetnički direktor postao nemački dizajner Karl Lagerfeld. On pri tome za svoje kreacije neprestano koristi ideje Koko Šanel. Recept za veliki uspeh ove modne kuće, možda bi mogao da se objasni rečenicom: „Dobro krojena haljina stoji svakoj ženi. Tačka!“. Tako jednostavno se objašnjava i mit o njoj.

Autor: Mark von Lipke / Jakov Leon/Odg. urednica: Dijana Roščić

Izvor:dw.de

____________________________________________________________________________________________

ZDRAVI BUDITE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kako izlečiti prehladu za jedan dan!

Efikasna prirodna zamena za Coldrex i Fervex.

Prehlada i grip spadaju u najcešća cold-300x195oboljenja respiratornog trakta, a prehlada se javlja češce nego sve ostale bolesti zajedno. Većina ljudi se prehladi nekoliko puta godišnje, obično u proleće i jesen.

Ako osećate da će te se razboleti morate odmah početi da preduzimate neophodne mere. Počevši sa borbom protiv prvih simptoma prehlade u početnoj fazi, moguće je da se spreči razvoj ozbiljnih oboljenja (gripa, bronhitisa itd) i zapaljenskih procesa u organizmu.

Šta raditi ako osećate prve simptome prehlade i kako zaustaviti širenje bolesti i ojačati opšte zdravstveno stanje?

Ova tri jednostavna, ali efikasna i proverena narodna recepta pomoći će vam da se izborite sa početnim simptomima prehlade i gripa, zaustaviti i spećiti napredovanje bolesti.

Kako izlečiti prehladu za jedan dan.

1. Ovaj napitak je prirodna zamena za popularan „Coldrex i „Ferveks“, koji možete napraviti sami bez odlaska u apoteku, a koji je jednako efikasan da ne kažem i bolji.

Ako osećate prve simptome prehlade ili gripa uradite sledeće:

U 1,5 litar prokuvane i ohladjene do sobne temperature vode dodajte 1 supenu kašiku krupne (poželjno morske) soli, sok od jednog limuna i 1 gram askorbinske kiseline. Askorbinsku kiselinu u sebi poseduje šumeća tableta ili vitamin C u prahu. Po zelji možete zasladiti kašikom meda. Dobro promešajte i popijte ovaj rastvor u roku 1,5 sata. Po potrebi ponovite jos jednom.

 Kod prvih simptoma prehlade odlično pomaže i ovaj recept.

Ugrejte 100 ml crnog vina, dodajte u njega 1/4 kašikice mlevenog bibera i 1 kašiku meda. Promešajte i popijte toplo pred spavanje.

grzaniec-199x300 I treći, provereni recept, koji sam takođe isprobala na sebi i koji je 100% efikasan.

Poznati lek protiv prehlade i kašlja – vruće pivo sa medom.

Ne može se reći da je ova mešavina ima prijatan ukus, ali veoma je efikasna!
Flašu piva od 0,5 l (tamnog ili svetlog) naspite u u šerpicu i ugrejte, da bude vruće. Skinite sa vatre i dodajte 2 kašike meda i prstohvat cimeta i karanfilića i  promešajte. Pijte u toku večeri, pred spavanje, malim gutljajima. Posle lezite u krevet.
Moram reći da je ova smeša ima prilično neprijatan ukus, ali kod prehlade, gripa i kašlja deluje veoma efikasno.

Ovaj napitak omekšava  i smanjuje kašalj, poseduje anti inflamatorno dejstvo, podstiče znojenje, koje izvlači prehladu iz organizma. Jer znojenje, kao i u slučaju recepta sa vinom, je odavno poznata i priznata metoda lečenja početnih simptoma prehlada i gripa, koje uključuje odbrambene mehanizme organizma, koji se bore sa virusima.

 U sva ova tri slučaja možete prirodnim pitem pobediti prve simptome prehlade i gripa bukvalno za jedan dan.

Budite zdravi

___________________________________________________________________________________________

Koja je razlika između prehlade i gripa.

gripBoli Vas grlo i imate povišenu temperaturu? Naučite kako da na najbolji način otklonite ove simptome, ozdravite u rekordnom roku i zaštitite ljudi oko sebe.

Vreme je sve hladnije, a supe, čajevi i topla garderoba su ponovo u modi. To moze značiti samo jedno – počela je sezona prehlade i gripa.

Pitali smo našu doktorku da nam odgovori na najčesća pitanja u vezi sa ovim dosadnim zimskim napastima i tako pomogne da lako prevaziđemo sve neprijatne simptome.

Koja je razlika izmedju prehlade i gripa i kako da znam šta od to dvoje imam?

Prehlade izazivaju stotine različitih virusa, a simptomi su curenje nosa, upaljeno grlo, povišena telesna temperatura i kašalj, ali retko se ozbiljno iskomplikuju. Prosečna odrasla osoba ima prehladu od dva do četiri puta godišnje.

Grip je, medjutim, izazvan specifičnim virusom.

Uzrokuje simptomi visoke telesne temperature, glavobolju, bolovi u mišićima i zglobovima i kašalj. Ako ste „zakačili“ pravi virus gripa, računajte da će te odsutstvovati sa fakulteta ili posla bar 10 dana.

Da li treba samo da sačekam da prođu simptomi koje imam?

U većini slučajeva prehlada prođe za 7-10 dana. Posetite ipak svog lekara ako imate temperaturu višu od od 38 stepeni, duze od dva dana, iskašljavate zelenkasti ili krvavo obojen ispljuvak, bol u uhu ili glavi koji se pojačava, ako ste astmatičar i astma vam se pogoršava, ili ako ste zabrinuti i želite da se pregledate.

Osećam se grozno, ali imam tako mnogo posla. Da li da uzmem slobodan dan ili da sve stoički pregrmim u kancelariji?

Najbolji način da što pre ozdravite jeste da odležite i uzimate puno tečnosti. Ako se osećate loše, svakako da nećete moći da radite produktivno. Po pravilu bi trebalo da ostanete kod kuće. Za običnu prehladu 2-3 dana u krevetu biće dovoljno, kako bi ste izbegli da po povratku na posao zarazite svoje kolege. Kašljite ili kijajte u maramicu pa je odmah bacite. Uvek posle toga perite ruke.

Da li preperati protiv prehlade i gripa zaista deluju, ili je to samo bacanje novca?

Preparati protiv prehlade i gripa ublažavaju simptome, ali ne skraćuju trajanje bolesti. Neki preparati sadrže pseudoeferin koji smanjuje curenje iz nosa. Ova supstanca „daleki rođak“ „speeda“, pa moze da učini da se osećate omamljeno i nervozno. Kako ovi lekovi deluju samo simptomatski ( ne utiču na uzrok bolesti), uzimajte ih samo u jednoj dozi, recimo pred spavanje.

 Ostanite zdravi prirodnim putem

Ako se u kući neko razboleo od gripa, koristite eukaliptusovo ulje za brisanje stvari jer je jak antiseptik. Počnite da uzimate cink, vitamin C i selen kako biste pripremili imuni sistem za borbu protiv bilo koje infekcije.

Ako ste čuli da vino pomaže kod prehlade, to nije tačno. Možda će vama biti toplo i imati osećaj omamljenosti, ali nema nikakvih dokaza da alkohol pomaže u lečenju prehlade. Izbegavajte alkohol dok ste prehlađeni i dajte svojoj jetri oduška.

Tečnosti treba uzimati više od 2 litra na dan. Kad imate povišenu telesnu temperaturu vaš apetit slabi i lako mozete dehidrirati. Najbolje da uzimate velike količine vode, biljnih čajeva, sveže ceđene sokove od voća i povrća i bistre supe. Cillj je da uzimate na svakih sat vremena 200-300 ml tečnosti od ujutru do uveče. 

Jedite supe, dodajte ishrani biljne začine i povrće. Tamjan, bosiljak, lovor, limun, beli luk… imaju zaštitno dejstvo protiv infekcije i ublažavaju umor. Supi dodajte proteine, na primer pileće meso.

Izvor:uspesnazena.com

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FILOZOFIJA SLOBODE…

tamoiovde-logo

Laš Fr. H. Svensen: FILOZOFIJA SLOBODE

Laš Fr. H. Svensen (1970) profesor je filozofije na Univerzitetu u Bergenu. U ovoj provokativnoj i zanimljivoj knjizi čije najzanimljivije odlomke objavljujemo uz dozvolu izdavača autor pokušava da osvetli mnoge dimenzije ovog pojma: od ontoloških ili metafizičkih do političkih i ličnih. Jedna od polaznih ideja ove knjige jeste da naše poteškoće s razumevanjem slobode delimično proističu iz mešanja različitih pojmova o slobodi.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Nema apsolutne slobode izražavanja

felj01_ocp_w360_h500Liberalna demokratija se zasniva na kritici, na tome da svi građani imaju pravo da iskažu svoj stav o smeru u kojem se društvo razvija, i istaknu ono što smatraju pogrešnim.

Liberalne demokratije nikada ne dostižu apsolutnu ravnotežu: sadrže individue i grupe s različitim interesima, koji pokušavaju da kontrolišu društvo u skladu s tim interesima. Moraju postojati funkcionalne javne arene u kojima se ta neslaganja mogu ispoljiti nenasilno, a to je moguće samo pod pretpostavkom slobode izražavanja. Takva kritička kultura zahteva toleranciju. Pojam tolerancije je, međutim, u novijem dobu poprimio oblik koji može podriti slobodu izražavanja, pre nego je unaprediti.

Srž slobode izražavanja je jednostavno da čovek ima slobodu da se javno izrazi. Svaka razumna diskusija o slobodi izražavanja podrazumeva da ona ima izvesna ograničenja. Nikada nije bilo – a teško da će ikada biti – društva u kojem je sloboda izražavanja apsolutna. Svaka razumna diskusija danas će takođe pretpostaviti da nam je potrebna sloboda izražavanja, jer je to jedan od osnovnih principa liberalne demokratije. Svako ko bi poništio slobodu izražavanja kao takvu, morao bi takođe ukinuti liberalnu demokratiju, a to je toliko marginalno stanovište da se na njega nećemo obazirati u daljem tekstu. Diskusija će se baviti pitanjem ograničenja koje sloboda izražavanja treba da ima.

U raspravama o slobodi izražavanja najčešće se prvenstveno ističe uloga koju državne sankcije mogu ili treba da imaju. Ima i drugih pretnji slobodi izražavanja. Džon Stjuart Mil, na primer, ističe društvene restrikcije, što znači da ljudi mogu odlučiti da se ne iskažu jer se plaše reakcija društvenog okruženja. Kada se izgradi čvrst društveni konsenzus o nekoj temi, cena izražavanja suprotnog stanovišta može biti velika. Još jedna opasnost jeste pritisak privatnih organizacija, koje, na primer, mogu zapretiti da će pojedinac izgubiti ekonomsku podršku ako izrazi stav koji organizacija ne zastupa. U ovom poglavlju ipak ću se mahom ograničiti na državne sankcije koje zakon dozvoljava, i proceniti ih uz pomoć Milovog takozvanog principa štete.

Pregled istorije slobode izražavanja može se započeti Sokratovom odbranom iz 399. godine stare ere, ili s Velikom poveljom sloboda (1215). Ili se mogu istaći pluralizam i tolerancija u muslimanskoj kulturi osmog i devetog veka. Pomalo je ipak anahrono učitavati modernu problematiku prava u starije kulture. Princip slobode izražavanja više spada u moderniji istorijski kontekst, posle protestantske reformacije i verskih i političkih sukoba koje je pokrenula. Prvi zaista značajni spis o slobodi izražavanja napisao je Džon Milton, koji je 1644. objavio traktat Areopagitica.

Areopagitika je reakcija na pokušaj Britanskog parlamenta da zaustavi publikacije sa sadržajem koje su iz različitih razloga smatrane neželjenim. Milton je izneo niz argumenata u korist slobode izražavanja. Među najvažnijima je i stav da možemo doći do istine samo ako razmotrimo sva postojeća stanovišta, i da nema individue koja je sama dovoljno mudra da pronađe istinu za sve ostale. Mnoštvo ideja je ključno kako bi razum mogao ispunjavati svoj zadatak, naime, tražiti istinu. Stoga je napisao da „onaj ko ubije knjigu, ubija sam razum.“ Taj argument slobodi izražavanja daje instrumentalnu vrednost u potrazi za slobodom.

Možemo napraviti grubu razliku između konsekvencijalističkih i deontoloških argumenata za slobodu izražavanja. Konsekvencijalista polazi od toga da postupci nisu „po sebi“ dobri ili loši, moralni ili nemoralni. Da li je neki postupak dobar, zavisiće u potpunosti od njegovih posledica. Isto tako, nijedan postupak nije po sebi loš, i sve što uradimo može biti dobro dokle god to ima boljih posledica od drugih alternativa. U ovako širokoj definiciji ostaje otvoreno pitanje šta se smatra „boljim posledicama“, ali se to najčešće određuje kao sreća, blagostanje ili nešto slično. Argumentacija koja se iz te perspektive zalaže za slobodu izražavanja tvrdiće da su posledice takve slobode bolje od njenih alternativa. Konsekvencijalističko stanovište pripisuje slobodi izražavanja čisto instrumentalnu vrednost u dostizanju datog cilja. Konsekvencijalističko opravdanje slobode izražavanje jeste da je neophodan preduslov funkcionalne demokratije. Građani moraju imati mogućnost da izraze, pročitaju, čuju, prihvate i odbiju različita shvatanja, što obuhvata i shvatanja koja smatraju neprihvatljivim.

FILOZOFIJA SLOBODE _________________________________________________________________________________

Država ne može delovati unapred

felj02_ocp_w380_h300Bez slobode izražavanja ne bismo imali učesničku demokratiju. Uvek bismo mogli imati pseudodemokratiju u kojoj građani imaju pravo glasa, ali ako ne mogu slobodno obrazovati svoje mišljenje ona neće biti istinski demokratska, jer će joj nedostajati sam proces koji predstavlja srž demokratije.

Nedostatak konsekvencijalističkih argumenata jeste to što odbrana pada ako se pokaže da će se ostvariti bolje posledice ukoliko se u pojedinim slučajevima ili na opštoj bazi sloboda izražavanja ukine.

Deontološki argumenti će tipično tvrditi da ljudi imaju pravo na slobodu izražavanja, i da imamo obavezu da to pravo poštujemo, bez obzira na posledice. Takvi argumenti se često zasnivaju na obziru prema autonomiji građana. Prava su teške, normativne veličine. Ona su, kao što je ranije rečeno, vrsta aduta, što znači da imaju veći značaj od eventualnih dobara koja bi se mogla dobaviti postupanjem u suprotnosti s njima. Nedostatak deontološkog argumenta jeste to što se čini kontraintuitivnim reći da posledice nisu važne, ma koliko bi nepovoljne mogle biti.

Srednja pozicija bi se mogla nazvati slabim konsekvencijalizmom, i ona se zalaže za to da pravima normalno treba dati apsolutnu važnost, ali priznaje da obzir prema posledicama može biti važniji u pojedinim slučajevima. Jedna od osnovnih ideja liberalne demokratije jeste da su svi građani ravnopravni, i da svi imaju pravo da izraze svoje viđenje društva, kakvo jeste i kakvo bi trebalo da bude, a to obuhvata i sve one koji nisu pristalice liberalne demokratije. Pri tom može biti situacija u kojima se od tog principa odstupa, na primer, ako izvesni iskaz predstavlja veliku i neposrednu opasnost po dalje postojanje liberalne demokratije.

Slabi konsekvencijalista će se prema slobodi izražavanja mahom odnositi kao prema apsolutnoj veličini u političkom kontekstu, ali će istovremeno ostati otvoren za mogućnost da obziri prema posledicama mogu prevagnuti, ako se pojave naročito teški dokazi koji to podržavaju. Takav konsekvencijalizam neće jasno definisati koliko ozbiljne posledice moraju biti kako bi prevagnule. Po mom mišljenju se mora raditi o specifičnoj i neposrednoj opasnosti po bezbednost države ili pojedinca.

Slična ideja bila je jasno formulisana na američkom vrhovnom sudu, u slučaju Brandenburg protiv Ohaja (1969), gde je utvrđeno da je sloboda izražavanja neporeciva, osim kada određeni iskaz ima za cilj „da neposredno ubrza ili izazove protivzakonit postupak u bliskoj budućnosti, a verovatno je da će uspeti da ga ubrza ili izazove.“ Iz takvog principa proizlazi da država ne može delovati unapred, i cenzurisati iskaze koji bi na duže staze potencijalno mogli biti štetni – mora biti verovatno da će iskaz direktno prouzrokovati „protivzakonit“ postupak, i da mora biti reči o neposrednoj pretnji. Možemo, međutim, zamisliti da će slabi konsekvencijalista smatrati da ni iskaze koji u perspektivi mogu predstavljati opasnost, ne treba zaštititi slobodom izražavanja.

Odbrana slobode izražavanja najčešće ne polazi isključivo ni od konsekvencijalističkog ni od deontološkog stanovišta, već se sastoji od mešavine obe vrste argumenata. Često se smatra da demokratija ne može postojati bez velike slobode izražavanja, i time se ta sloboda posmatra kao sredstvo u cilju demokratskog razvoja, a istovremeno se tvrdi da svi imaju pravo na slobodu izražavanja, iako bi se ona mogla upotrebiti za podrivanje demokratije.

Džon Stjuart Mil pruža jednu od najčuvenijih odbrana slobode izražavanja u knjizi O slobodi (1859). Milov liberalizam, što podrazumeva i njegovu odbranu slobode izražavanja, zvanično je konsekvencijalistički utemeljen, ali je adekvatnije posmatrati njegovu poziciju kao mešovitu teoriju s utilitarističkim i deontološkim elementima – a takođe i značajnim dodatkom etike vrlina. Pojam slobode je suštinski kamen temeljac Milove političke filozofije, a ne princip koristi. Mil smatra da mora postojati najveća moguća sloboda za izražavanje i raspravu o svakom stanovištu, koliko god bi se nemoralnim moglo učiniti. Moramo imati apsolutnu slobodu da se izrazimo o svakoj temi, bilo da je naučna, moralna ili teološka. I to nema nikakve veze s brojem pristalica nekog shvatanja: „Kada bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protiv javnog mnjenja, tada celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta, nego što bi taj isti čovek, samo kada bi mogao, imao pravo da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Debata i kritika ključ demokratije

felj03_ocp_w380_h300Jasno je da u mnogim slučajevima određeni iskaz može prouzrokovati štetu u vidu povrede prava, kao kada advokat ili lekar prekrše obavezu na poverljivost podataka.

Obzir prema zaštiti ličnih podataka u mnogim će slučajevima postaviti jasne granice slobodi izražavanja. Ima, međutim, i veliki broj složenijih slučajeva, jer eventualna povreda prava zavisi od konteksta u kojem se iskaz pojavljuje. To znači da iskaz koji nije problematičan u jednom kontekstu, može biti kažnjiv u drugom. Milov primer je da mora biti dozvoljeno napisati članak u novinama o trgovcima žitom koji dozvoljavaju da siromašni gladuju, ali da se s pravom može kazniti osoba koja to izgovara pred razjarenom ruljom koja stoji pred kućom jednog od tih trgovaca. U praksi će to uvek biti stvar procene, ali Mil eksplicitno tvrdi da svaki iskaz može izgubiti svoj „imunitet“, ako su okolnosti u kojima se iznosi takve da on predstavlja neposredan poziv na štetan postupak. Takođe je jasno da sloboda izražavanja kod Mila ne obuhvata iskaze koji podrazumevaju kažnjivu prevaru ili prinudu.

Milov princip štete nagoveštava da bi trebalo imati veoma široke okvire slobode izražavanja, i neko će to nazvati „fundamentalizmom slobode izražavanja“, jer joj se daje prednost nad mnogim drugim važnim vrednostima liberalne demokratije. Princip štete, međutim, počiva na uvidu da je sloboda, što podrazumeva i slobodu izražavanja, sama žila kucavica demokratije, i da se stoga ne može potisnuti iz obzira prema drugim dobrim ciljevima.

Razvoj demokratije odvija se preko debate i kritike. Kritika može biti veoma neprijatna. Može se doživeti kao uvreda, ili povreda, čak i kada čovek sam uviđa da je ispravna – ili možda naročito tada. Pojam „kritika“ ima etimološko poreklo u grčkom krinein, što znači razdvojiti, urediti, razlikovati, odlučiti, presuditi, pregledati itd. Kritika ne predstavlja samo dokaz izvesnih tvrdnji, već je i praksa koja ima za cilj razlikovanje odbranjivog od neodbranjivog. Najčešće se pojavljuje u obliku negativne kritike, koja se isključivo usredsređuje na ono što je neodbranjivo, i pokušava da utvrdi greške i nedostatke osoba, grupa, institucija, shvatanja, iskaza i praksi.

Oštra kritika se ne kosi s idejom jednakosti među ljudima, već je, naprotiv, neraskidivo povezana s njom. Ako odlučim da ne kritikujem neku osobu ili grupu zbog stanovišta koje smatram pogrešnim samo zato što verujem da su suviše osetljivi da kritiku prime, upravo se prema njima ne ophodim kao prema jednakima. Nema sasvim objektivnog kriterijuma koji određuje kada kritički iskaz predstavlja uvredu. Stoga se može učiniti da je bolje prikloniti se čisto subjektivnom kriterijumu koji podrazumeva da neko zaista jeste povređen samo na osnovu toga što se oseća povređenim.

To je očigledno neodrživ kriterijum, jer je teško da ima ijednog kritičkog iskaza koji niko u bilo kom smislu ne bi mogao doživeti kao uvredu. Ako, na primer, kažem „Marksova teorija o kapitalu je neodrživa“, neko ko se snažno identifikuje s Marksovim teorijama sigurno bi se mogao osetiti uvređenim, ali svakako da ja zbog toga nisam prekoračio nikakvu granicu. Navedimo nekoliko primera s nešto grubljim jezikom: „Volerenga je jadan klub“, „sving muzika je sranje“, ili „ekstremni desničari su retardirani“. Ovi iskazi će nesumnjivo biti uvredljivi navijačima Volerenge, ljubiteljima svinga i ekstremnim desničarima. Pitanje je da li oni s pravom mogu tvrditi da je došlo do povrede, i da li činjenica da se za neki iskaz posle procene može reći da predstavlja uvredu ima posledice po njegov status u svetlu slobode izražavanja.

Pitanje da li je iskaz X uvredljiv svakako je povezano s emotivnom reakcijom primaoca. Ona se, međutim, kao i sve druge emotivne reakcije, može smatrati razumnom ili nerazumnom u odnosu na svoj objekt, jer ćemo jednu reakciju smatrati adekvatnom, a drugu neadekvatnom. Osećaj uvređenosti osim toga obično prati mišljenje da čovek ima razloga da se oseti uvređenim. Taj razlog unosi element racionalnosti koji prevazilazi čistu subjektivnost, i koji se može sagledati iz nešto nepristrasnijeg ugla.

Razlog ukazuje na odliku samog iskaza koji treba da potvrdi da je osećaj uvređenosti razumna reakcija. Tada se pomeramo iz sfere čiste subjektivnosti i zalazimo u objektivni, ili makar intersubjektivni prostor. Polazeći od ovoga možemo reći da iskaz X treba smatrati istinski uvredljivim ako se društvo složi s mišljenjem „povređenog“ da je X zaista uvredljiv. Problem je u tome što različite zajednice unutar jednog društva mogu imati različita mišljenja o uvredljivosti iskaza X. Možda će ga religijska zajednica, na primer, smatrati uvredljivim, dok sekularni deo društva neće, ali se tim problemom ovde nećemo detaljnije baviti. U svakom slučaju je jasno da je potrebno nešto više od pukog osećaja uvređenosti. Mora se navesti i razlog zbog kojeg je X uvredljiv, i taj razlog moraju prihvatiti i drugi.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Tolerancija kao osuda

felj04_ocp_w360_h500Sloboda izražavanja može biti u sukobu s drugim pravima, od autorskog prava do zaštite ličnih podataka, i u tim slučajevima će morati da se povuče.

Princip štete, međutim, obuhvataće uvredu samo ako imamo pravo da ne budemo uvređeni. Ako takvo pravo nemamo, a lično smatram da ga nemamo, onda nema ni sukoba prava. Iskazi sami po sebi ne predstavljaju vrstu povrede koju zakoni moraju sprečiti. Svet bi po svemu sudeći bio bolje mesto kada bi se čulo manje iskaza punih mržnje, ali bi svet u kojem su takvi iskazi zabranjeni ipak bio gori od sveta koji ih dozvoljava.

Najvažniji aspekt međuljudske komunikacije nije obzir prema tuđim osećanjima. Uvreda, ili nešto što se doživljava bolnim, nije nužno nešto što treba izbegavati. Sloboda izražavanja je često bolna, ali neretko povređuje upravo one stavove koji to zaslužuju, jer su neodbranjivi. Obzir prema tuđim osećanjima može biti relevantan, i svakako je nemoralno uvrediti nekoga samo uvrede radi, ali takav nemoral ne treba da bude predmet zakonodavstva.

Čini se da je kultura izražavanja, koja je toliko usredsređena na kritiku, veoma netolerantna, a tolerancija je nesumnjivo jedna od najvažnijih vrlina liberalne demokratije. Reč „tolerancija“ potiče od latinskog tolerantia, što znači istrpeti ili izdržati nešto. Tolerancija ima karakter osude (implicitno ili eksplicitno). Čovek može biti tolerantan samo prema nečemu što na neki način smatra pogrešnim, ili u najmanju ruku manje vrednim. Tolerantan je samo ako je kritički procenio da je nešto neodrživo. Ne može biti tolerantan prema sopstvenim shvatanjima, a stoga ni prema tuđim shvatanjima koja su saglasna s njegovim. Svet u kojem se svi slažu u svemu bio bi svet bez tolerancije, jer bi ona bila sasvim nepotrebna. Čovek ne može biti tolerantan ni prema stavovima koje nije kritički razmotrio, nego je prema njima ravnodušan. Da bi nešto „tolerisao“, dakle, čovek prvo mora imati negativan stav prema tome, zatim mora imati moć da to otkloni ili se bori protiv toga i, najzad, mora odlučiti da to ipak ne učini.

Tolerancija zahteva prihvatanje prava drugih da žive drugačije, misle drugačije, i izražavaju drugačije stavove. Ne zahteva da se slažemo sa svima, već samo da ne prisiljavamo druge da žive, misle i izražavaju se kao mi. Naprotiv, tolerancija se uopšte ne kosi sa oštrom kritikom onoga što tolerišemo. To je srž čuvene Volterove formulacije: „Ja se ne slažem niti s jednom rečju koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.“ Volter time hoće da kaže da čovek mora poštovati tuđe pravo da iznese izvesnu tvrdnju, ali da to nije isto što i poštovanje same tvrdnje. Takvo poimanje tolerancije je, međutim, izbledelo u novijem dobu, i sada se smatra da je neophodan pristanak ili „priznanje“ onoga što se toleriše. To je pogrešno razumevanje logike tolerancije, jer je ona moguća samo pod pretpostavkom da se čovek ne slaže s onim što toleriše, i zapravo je izuzetno netolerantno tražiti slaganje sa svim ostalim načinima življenja i mišljenja. Iako istinska tolerancija uvek sadrži element osude, ona počiva na dubljem uvidu u važnost pluraliteta shvatanja i življenja za postojanje individualne slobode i liberalnog društva.

Tolerancija ni u jednom društvu nikada nije bila potpuna, i uvek je bilo izvesnih shvatanja ili iskaza koji se nisu tolerisali. Džon Lok, koji je svojim delom Pismo o toleranciji (1689) bio važan rani zastupnik verske tolerancije, upečatljiv je primer. On ističe da zadatak zakonodavstva nije da utvrdi šta je tačno, a šta netačno, već da samo stvori bezbednost za građane. U skladu s tim Lok tvrdi da verska ubeđenja ne treba da budu predmet političkih regulativa. Navodi, ipak, dva velika izuzetka od tog pravila, i tvrdi da ne treba tolerisati katolike i ateiste, jer su katolici odani stranoj moći, a ateisti ne prihvataju božansku volju koja je izvor prava i morala. U današnjoj Norveškoj ne možemo tvrditi da su katolici i ateisti predmet tolerancije, jer nikome ne pada na pamet da ih prisili da odustanu od svoje vere odnosno nedostatka vere. Tolerancija je u tom slučaju nepotrebna. S druge strane se može reći da se bogohulni iskazi u izvesnom smislu ne tolerišu, jer još imamo paragraf o blasfemiji, pa u tom smislu možemo nametnuti pravne sankcije izjavama tog tipa. Paragraf je „uspavan“, ali je u principu i dalje moguće iskoristiti pravnu zabranu blasfemičnih iskaza

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Razlikovanje između prava i morala

felj05_ocp_w360_h500Liberalno društvo ne sme određivati koja se verska ubeđenja i kritike tih ubeđenja smeju iskazati.

 To znači da čovek ima pravo da ih izražava kako god hoće. Moguće je, na primer, s pravom zabraniti nekoj verskoj zajednici da emituje svoju poruku preko ogromnih zvučnika na određenom mestu okupljanja, ne zato što nam se poruka ne dopada, već jednostavno zato što je zvuk toliko glasan da ometa druge. Pravo slobodnog izražavanja nije pravo na izražavanje u bilo kom kontekstu i bilo kakvim sredstvima.

Poslednjih godina imali smo niz slučajeva u kojima su različite verske zajednice tvrdile da su pojedini iskazi povredili njihovo versko osećanje, bilo da se radilo o romanima, predstavama, filmu ili karikaturi. Iz perspektive principa štete, ovde je ključno proceniti da li postoji pravo koje štiti verska osećanja i uverenja od uvrede. Te grupe tvrde da je sloboda izražavanja legitimna, dokle god pojedini iskaz ne vređa ničija verska ubeđenja. Jasno je kakav će biti odgovor na to pitanje, polazeći od Milovog principa štete. Možda se može reći da povreda verskih osećanja spada pod „štetu“ u širem smislu. Ali kao što smo rekli, princip štete zahteva da se povreda odnosi na nečija prava, a povreda osećanja nije povreda prava. Stoga ne bi trebalo zabranjivati iskaze s takvim učinkom.

Da li su rasistički iskazi dopustivi? Rasizam je kao fenomen u fundamentalnoj suprotnosti s osnovnom liberalnom idejom jednake vrednosti svih ljudi. Stoga bi neko mogao pomisliti da će se liberalizam pozitivno postaviti prema zabrani rasističkih iskaza, i smatrati da ih treba kažnjavati. U liberalnoj demokratiji imamo obavezu da ističemo ideju o jednakoj vrednosti svih ljudi, i da se stoga borimo protiv rasizma, ali zabrana rasističkih iskaza nije rešenje. Protiv njih se pre treba boriti dokazivanjem njihove neosnovanosti. Može biti situacija u kojima rasistički iskazi predstavljaju relativno jasnu opasnost po jednu ili više etničkih manjina, ali će tada izgubiti svoj imunitet sa stanovišta principa štete.

Važno je napraviti razliku između moralne i pravne tolerancije, između onoga s čime se ne slažemo, ali što nećemo napasti moralnom kritikom odnosno pravnim sankcijama. Povredu prava ne treba tolerisati ni moralno ni pravno. Druge vrste povreda, nečijih verskih ubeđenja, na primer, apsolutno treba tolerisati pravno, ali ne nužno i moralno, u zavisnosti od cilja i posledica datog iskaza. Neke druge povrede bi trebalo tolerisati i pravno i moralno. Politički relevantno pitanje jesu granice pravne tolerancije, dok se granice moralne tolerancije moraju prepustiti pojedincu i civilnoj sferi.

Toliko širok princip slobode izražavanja koji nalazimo kod Mila , ima svoju cenu, jer će se ljudi osećati oštećenima i uvređenima, i s vremena na vreme mogu nastajati ozbiljni konflikti. Pojedinci će tvrditi da je ta cena previsoka, da moramo biti pragmatični i „izvagati“ različite obzire. Onda se postavlja pitanje kako je moguće „izvagati“ vrednost slobode izražavanja i vrednost verskih osećanja, na primer. Koje bi merilo trebalo upotrebiti? Za verskog fundamentalistu odgovor je jednostavan, jer će religija uvek biti prva, ali onda se udaljavamo od liberalne demokratije. U istinski liberalnom društvu izvesne slobode imaju status apsolutnih prava koja ne mogu biti predmet „vaganja“ različitih obzira i interesa u drugim pitanjima. Prava se ne uspostavljaju samo zato što je to „korisno“. U okvirima liberalne demokratije potrebni su nam principi koji regulišu sukobe vrednosti. Liberalna demokratija ne može opstati bez određenih osnovnih principa koji se ne mogu potisnuti – ili „vagati“ – te smatrati nevažnim kada nastanu neprijatni sukobi.

Iako sam pristalica pravne tolerancije govora mržnje, nisam nužno pristalica i moralne tolerancije u tom pogledu. Odbrana slobode izražavanja u potpunosti se može pomiriti s oštrom kritikom određenih iskaza i date kulture izražavanja. Liberalna prava građanima omogućavaju prostor za samostalno odlučivanje, što s izvesnim ograničenjima podrazumeva i nemoralne izbore. Sloboda izražavanja ljudima pruža mogućnost da se izraze na način koji može biti bolan ili uvredljiv, iako se time ne postiže ništa dobro. To što je određeni iskaz po svemu sudeći netačan ili nemoralan, nije važno u proceni da li ga treba zaštititi pravom slobodnog izražavanja. Jedan od stubova liberalnog društva je razlikovanje između prava i morala. Dozvoljeno je biti nemoralan, ali je nemoral svakako opet nemoral. Možemo uputiti najsnažniju moralnu kritiku govoru mržnje, ali ga ne smemo napadati zakonima.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Tradicija ograničava izbor

felj06_ocp_w360_h500Ljudi moraju imati pravo da iznose pogrešne ili odvratne stavove, ali čovek takođe mora imati puno pravo da istakne da je to što govore pogrešno ili odvratno.

Takva kritika se u potpunosti može pomiriti s principom da je sloboda izražavanja nepovrediva. Ukratko, neophodno je istovremeno biti svestan dve stvari: da čovek može braniti nečiju slobodu izražavanja, i kritikovati to što govori.

Pojam slobode o kome govorim, naročito se ne obazire na moral. Ne navodi recepte za dobar život, već pokušava da skicira okvire koji su neophodni za mogućnost ostvarenja dobrog života u slobodi. Mnoge vrste dobrog života moguće su unutar tih okvira, ali i mnoge vrste lošeg. Vrednost političke slobode na kraju krajeva sastoji se od doprinosa ličnoj, individualnoj slobodi. Ne možemo staviti znak jednakosti između političke i lične slobode, jer je politička sloboda samo deo, i jedan od mnogih preduslova lične slobode. Ovaj deo knjige naslovljen je „Etika slobode“ zbog toga što ćemo razmotriti kako bi trebalo živeti, i bliže pogledati kako je sloboda povezana s moralom i životnim smislom. Ukratko, razmotrićemo kako slobodi možemo dati realnu supstancu u životu.

Uslovi lične slobode strahovito su se menjali. Tek u novijem dobu životni standard i višak vremena i materijalnih resursa više nije rezervisan samo za nekolicinu, a to slobodu izbora čini najvažnijim aspektom postojanja. U ranijim društvima je životom većine dominirala sasvim drugačija nužnost i borba za opstanak. U poznom modernom društvu, u kojem većina može zadovoljiti osnovne materijalne potrebe, potraga za identitetom postaje glavno zanimanje. Šta ćete postati zahvaljujući svojoj slobodi? Čarls Tejlor piše:

Pitanje kako bi trebalo da živim svoj život dotiče se pitanja kakav život ima vrednost, ili kakav život može ispuniti obećanje sadržano u mojim talentima, ili zahteve koji se postavljaju nekome s mojom darovitošću, ili šta sačinjava kvalitetan, smislen život – nasuprot životu usmerenom ka sekundarnim ciljevima ili trivijalnostima. To je stvar jake procene, jer ljudi koji postavljaju ova pitanja uopšte ne sumnjaju da čovek, sledeći svoje želje i sklonosti, može skrenuti na pogrešan put i ne uspeti da ostvari dostojan život.

Jaka procena je razmišljanje o onome što čovek želi da postane. Jedna od glavnih Tejlorovih tvrdnji jeste da se desila ključna promena u osnovi jakih procena modernog doba. Može se reći da su jake procene u predmodernom ili tradicionalnom društvu posedovale izvesnu prirodnost time što su uglavnom bile određene društvenim kontekstom u kojem čovek odrasta. Tradicionalna društva ljudima pružaju nedvosmislenu definiciju onoga čime bi trebalo da se bave. Tradicija ograničava izbor, i ljudi najčešće imaju malo znanja o drugačijoj vrsti života. U takvim društvima ima manje autonomije, ali je jednostavnije pronaći smisao života jer čovek ne mora da ga traži. U modernom društvu, međutim, društveni kontekst je znatno više pluralistički – ili fragmentarniji – i stoga jake procene gube svoju prirodnost, i sve su više predmet eksplicitnih izbora pojedinca.

Pripadnost određenoj grupi i dalje je važna za identitet, ali moderni čovek pripada znatno većem broju grupa od predmodernog. Danas možete biti građanin Norveške, dete vijetnamskih imigranata koje stanuje u Belgiji, fizičar, kreacionista, demokrata, ljubitelj blek metal muzike, homoseksualac i filatelista. Sve će to doprinositi vašem identitetu i povezivati vas s raznim grupama. Okviri jakih procena su znatno labaviji i neodređeniji, i manje je očigledno kakva osoba čovek treba da bude. To ne znači da je svaki izbor jednako dobar. Ima boljih i gorih procena u uspostavljanju identiteta i smislenog života. Ali nije tako jednostavno odlučiti kakvim životom treba živeti. Kako je to Viktor Frankl formulisao: „Za razliku od životinja, čoveku instinkt ne govori šta mora da radi. I za razliku od ljudi prošlih vremena, tradicija mu ne govori šta bi trebalo da radi. On najčešće čak i ne zna šta duboko u sebi želi da radi.“ Upravo zbog toga što je nejasno šta bi trebalo da postane, pozni moderni čovek je obuzet – možemo reći i opsednut – samoostvarivanjem. Sve veća eksplicitna težnja ka samoostvarenju takođe svedoči o individui koja najčešće ne uspeva u potrazi za sobom. Kako je to opet Frankl izvrsno primetio: „Bumerang se vraća samo ako lovac koji ga je bacio nije pogodio cilj, a isto se tako čovek vraća samome sebi i cilja na samoostvarenje samo ako nije uspeo u svom poduhvatu.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Kontrola sopstvenog identiteta

frlj07_ocp_w360_h500Moderna individua je oslobođena stega tradicije, ali je stekla novu odgovornost prema svojoj ličnosti, pre svega odgovornost da bude ta ličnost.

Kako je to Niče formulisao: „Moraš biti ono što jesi.“ Takva individua odnosi se refleksivno prema samoj sebi. Izvesna mera refleksije odlikovala je ljude u svim društvima, ali se ona radikalizuje u društvima čiji su članovi manje vezani tradicijom koja im objašnjava ko su. To znači da pojedinci u sve većoj meri moraju konstruisati sopstveni identitet polazeći od sredstava koja im stoje na raspolaganju, jer jastvo više nije dato. Jastvo postaje nešto što se mora stvarati, nadgledati, održavati, menjati itd.

Ta misao je centralna u poznijoj filozofiji Mišela Fukoa. On odbacuje ideju o postojanju datog jastva koje može funkcionisati kao norma. Nema „esencije“ u koju se možemo uzdati, i stoga je naš zadatak da stvorimo same sebe kao „umetničko delo“. Ne treba pronaći sebe, već izumeti sebe. Takva konstrukcija jastva odigrava se, osim ostalog, i putem onoga što Fuko naziva „askezom“, što znači da subjekt neprekidno radi na samom sebi kako bi zagospodario sobom. Subjekt time radi na sebi dok je okružen nebrojenim strukturama moći koje postavljaju granice tom oblikovanju. Ali te okvire subjekt može prevazići.

Fuko posmatra pojedinca kao društvenu konstrukciju, ali konstrukciju sa sposobnošću da stvara samu sebe. Nedostatak Fukoove definicije jeste to što ne navodi principe ili norme obrazovanja jastva. Naprotiv, on odbacuje predstavu o opštem moralu, o praktičnim, opštevažećim principima ili nečemu sličnom. Sasvim je otvoreno šta će jastvo postati. Pitanje je da li je previše otvoreno. Najbliža definicija norme koju nalazimo kod Fukoa jeste životni stil kao privlačna koncepcija pri stvaranju jastva. On sumnja da ćemo ikada uspeti da „sazrimo“. S obzirom na to da nema normi za stvaranje jastva, ono u suštini nikada ne može znati šta je i kuda ide, uvek se udaljava od samog sebe, i shvata oslobođenje kao neprekidan rad na sprečavanju da ostane isto. To je jastvo koje nikada neće uspeti da postane ono što jeste, upravo zato što ne zna – niti ima najblažu slutnju – šta bi trebalo da bude. To je jastvo koje ne uspeva da ispriča koherentnu priču o sebi, jer mu je budućnost sasvim neodređena.

Kao što je Pol Riker istakao, razumevanje jastva zahteva da čovek može ispričati donekle koherentnu priču o tome šta je bio i šta će postati. Posedovanje jastva znači da čovek može objasniti sebe, reći šta je bio, šta će postati, i šta je sada, između prošlosti i budućnosti. A najvažniji aspekt te priče je pitanje: Šta te interesuje?

Smisao i identitet može se uspostaviti samo ukoliko se čovek interesuje za nešto. Nije sasvim jednostavno utvrditi šta to znači. U tom pitanju se slažem s mišljenjem Harija Frankfurta. Interesovati se za nešto znači ceniti to, u širem smislu je to predmet nečije želje, ali želje koju čovek želi da ima. To nije nešto prolazno, već se čovek poistovećuje s time, i smatra to izrazom onoga što jeste. Brigom o nečemu svet postaje smislen i život dobija smer. Kada čovek odluči da je određena želja izraz onoga što jeste, on istovremeno izgrađuje sebe kao osobu. Ono za šta se najviše interesujemo jeste ono što volimo. Frankfurt stoga piše da je ljubav osnov praktičnog razuma i krajnji izvor naših vrednosti. Zahvaljujući tome možemo pripisati vrednost nečemu drugom. Frankfurt preuzima aristotelovsko stanovište da će samo ako izvesne stvari tražimo radi njih samih, i sve ostalo imati nekakav smisao. Čisto instrumentalne aktivnosti dobijaju smisao kada se podrede aktivnostima koje su vredne same po sebi.

Takođe je važno da nisam i suviše svestan sebe kada se interesujem za nešto. Ako me X zanima samo da bih mogao reći samom sebi da sam osoba koju zanima X, činim to iz pogrešnih razloga. Ako, na primer, dobrovoljno pomažem životinjama kojima je potrebno udomljavanje, to je samo po sebi pohvalno. Ali time se mogu baviti iz više razloga: zato što vidim da je životinjama potrebna pomoć, ili zato što samog sebe želim da smatram osobom koja pomaže životinjama. S obzirom na našu ogromnu sklonost ka samoobmani, lako možemo skliznuti s jednog u drugo, ali je velika razlika između postupka izvedenog iz jednog i iz drugog razloga. U prvom slučaju je objekt mog interesovanja u centru moje pažnje, dok sam u drugom ja najvažniji.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Preduslovi smislenog života

felj08_ocp_w360_h500Čovek koji se interesuje za nešto poistovećuje se s time. Filozof Hari Frankfurt smatra da je interesovanje naša vodilja i u pojedinom i u opštem, definišući time ono što jesmo.

Slično kao i Hajdegerova „briga“ (Sorge), interesovanje okuplja sve naše učešće u svetu i u izgradnji sebe. Interesovanje obrazuje jastvo i sve njegove projekte. Ako me nešto istinski zanima, to postavlja granice mom delatnom životu, jer izvesne postupke ni pod kojim uslovima ne bih izvršio. Ta ograničenja onoga što mi je uopšte zamislivo, definišu i granice mog jastva, mog identiteta. I obrnuto, osoba bez tih ograničenja neće imati identitet, jer će ono što u bilo kom trenutku čini biti određeno okruženjem. Kako je to Frankfurt formulisao:

Svaka stabilna odlika volje koju bi mogao imati, proizvod je neličnih, kauzalnih uticaja. Ona ne slede iz toga što želi da bude osoba određenog tipa, ili da se posveti određenoj vrsti života. Ne uspostavlja je njegova volja, već slučajnosti izvan volje. Drugim rečima, njegovu volju u potpunosti određuju okolnosti, a ne njegova suštinska priroda. Nijedna odlika njegove volje nije nužna, pošto nijedna ne potiče iz njegove prirode. To znači da mu nedostaje lična esencija koja bi obuhvatala neophodne uslove za njegov integritet. Uprkos svemu, on nema ličnih granica čiju bi nepovredivost mogao braniti. On u suštini nije ništa. Ono što u svakom trenutku jeste, nije ništa drugo do ono što mora biti, nešto proizvoljno.

Frankfurt tvrdi da su ljudi jedina bića koja su u stanju da sebe shvate ozbiljno, a pod time podrazumeva da je za nas najvažnije da „sve uradimo kako treba“, da otkrijemo šta bi trebalo da budemo i živimo u skladu s tim uvidom. Kao što smo već istakli, identitet i interesovanje neraskidivo su povezani. Da bismo „sve uradili kako treba“ osim ostalog moramo i otkriti svoja interesovanja. Frankfurtovo mišljenje je da bi trebalo da se interesujemo za ono što nas zaista interesuje. On tvrdi da naša interesovanja na kraju krajeva ne zavise od nas, jer ih određuje „nužnost volje“.

Nužnosti volje jesu ono za šta čovek ne može da se ne interesuje. Budući da je podvrgnut nužnostima volje, ima stvari koje čovek ne može da ne uradi ili odbije da uradi. Naša interesovanja u krajnjoj liniji određuju biologija i druge prirodne okolnosti, tako da mi na to ne možemo uticati, tvrdi Frankfurt. Neke nužnosti volje su opšteljudske, dok druge zavise od pojedinca, ali Frankfurt generalno smatra da se ljudi mahom interesuju za iste stvari, jer ima relativno malo varijacija u biološkim, psihološkim i spoljnim uzrocima koji formiraju našu volju. Ako se moramo interesovati za ono što nas interesuje, ako biologija i okruženje skoro u potpunosti određuju naša interesovanja, čini se da nema normativnog prostora na osnovu kojeg se bilo ko od nas može smatrati odgovornim za ono što ga interesuje. Gubimo logički prostor za racionalnu procenu smisla i morala.

Ovo je takođe problematično zbog toga što Frankfurt moral posmatra kao nešto izvedeno, zasnovano na interesovanjima. Ali ima tako mnogo interesovanja. Frankfurt želi da izbegne aspekt morala, jer želi da predstavi moguće preduslove smislenog života, ali smisleni život nipošto ne mora biti moralan život. Kapo u koncentracionom logoru koji vodi najnemoralniji mogući život, može biti predan svom poslu i živeti sasvim smisleno. Ali i biti moralan je oblik smislenog života, a čak i ako takav život nije nužno smisleniji od nemoralnog, ipak je u moralnom smislu bolji.

Trebalo bi da je nekontroverzna tvrdnja da su izvesni načini života bolji od drugih, da je Raul Valenberg, na primer, živeo moralnije od Adolfa Ajhmana. To ne znači da je Valenbergov život bio smisleniji, ili da je on bio požrtvovaniji od Ajhmana. Ajhman se u izuzetnoj meri brinuo o svojim poslovima u organizaciji deportacije Jevreja u koncentracione logore. Kako sam Frankfurt ističe: „U posvećenosti svojim idealima nacista može steći sposobnost prevazilaženja samog sebe, mogućnost samopožrtvovanja, stapanja s velikom zajednicom istomišljenika, ljudi koji se nesebično i hrabro posvećuju onome što smatraju važnim.“ On takođe tvrdi da će uvek postojati određeni broj uzroka onome što jeste i što činite, što znači da niste mogli biti drugačiji ili postupiti drugačije, dokle god je niz uzroka takav kakav je. Za Frankfurta se sloboda stoga sastoji iz svesrdnosti, iz izvršavanja postupaka zato što čovek želi da ih izvršava, i ako pri tom želi tu želju. Kada ste svesrdni, kada vaša volja nije podeljena, kada se u potpunosti interesujete za nešto, uživate sasvim poseban oblik slobode. Veću slobodu od te čovek ne može dostići, tvrdi Frankfurt.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Prihvatljivi i neprihvatljivi postupci

felj09_ocp_w380_h300Polazeći od stanovišta filozofa Harija Frankfurta, čini se da moramo reći da i Valenbergovu želju da spasi što je moguće više Jevreja, i Ajhmanovu želju da što već broj njih sprovede u koncentracione logore treba smatrati nužnostima volje.

Onda logički moramo zaključiti da je Valenberg „sve uradio kako treba“ time što je svesrdno prigrlio svoje želje, i da je Ajhman učinio to isto. Onaj ko poznaje Valenbergovu i Ajhmanovu biografiju neće posumnjati da su se obojica iskreno interesovala za ono što su činili, da su bili svesrdni, i da je to njihovom životu donosilo smisao i identitet. Ali bi takođe trebalo da je izvesno da je Valenbergovo „sve kako treba“ bilo znatno ispravnije od Ajhmanovog, a teoriju koja briše tu razliku teško je ozbiljno shvatiti. Da li je moguća normativna procena Valenbergovog života kao boljeg od Ajhmanovog u okvirima Frankfurtove teorije? Frankfurt priznaje da postoje postupci koji su neprihvatljivi iz moralnih ili drugih razloga, ali je istovremeno teško videti kako se ta razlika između prihvatljivih i neprihvatljivih postupaka može povući u okvirima njegove teorije o slobodi.

Frankfurt je krajnje skeptičan prema mogućnosti da čovek igra aktivnu ulogu u određenju sopstvenih interesovanja. Stoga je jednako skeptičan prema normativnom pitanju za šta bi trebalo da se interesujemo, delom zbog toga što nije na nama da to odlučimo, a delom zbog toga što se na to po njegovom mišljenju ne može odgovoriti ne-cirkularno. Zaključuje da „osnovno i suštinsko pitanje koje čovek postavlja o svom životu ne može biti normativno pitanje kako bi trebalo da živi“, zato što je takvo pitanje smisleno postaviti samo na osnovu odgovora na prethodno pitanje za šta se čovek zapravo interesuje. Procena onoga što nam je važno, za šta se interesujemo i za šta bi trebalo da se interesujemo, nikada ne može poći ni od čega. I razumno je tvrditi da procena onoga za šta bi trebalo da se interesujemo mora doći posle razjašnjenja onoga za šta se zapravo interesujemo. Frankfurt takođe pravi razliku između onoga za šta je „vredno“ interesovati se i onoga za šta nije, ali nije izvesno kako on može povući tu granicu.

Frankfurt je u pravu kada tvrdi da to normativno pitanje ne može poći ni od čega, da se svako razmatranje o tome kako bi trebalo živeti može odigrati samo na osnovu zaliha shvatanja i želja koje su već tu. Kada bismo pošli ni od čega, izbor bi bio sasvim proizvoljan, jer bismo odlučivali bez ikakvog razloga da izaberemo jednu opciju namesto druge. Izbor mora praviti razliku, a ako to treba da bude smislen izbor, mora praviti smislenu razliku. To, međutim, podrazumeva da već imamo predstavu o tome šta je smisleno, što pak podrazumeva da se interesujemo za nešto. Ali to ne znači da se normativno pitanje ne može legitimno postaviti i da se ne može doći do odgovora – a zatim korigovati čovekova interesovanja i život kojim već živi. Frankfurt ipak tvrdi da s obzirom na to da pitanje za šta bi trebalo da se interesujemo zavisi od pitanja za šta se zapravo interesujemo, „svaki odgovor na to pitanje mora poći od očigledno subjektivnih razmatranja“. Ako je to sve što se može reći, onda smo porekli svaku racionalnu osnovu za moralnu pohvalu ili osudu.

Kao što smo videli, Frankfurt definiše slobodu kao saglasje između sklonosti prvog i drugog reda. Takvo saglasje može se uspostaviti time što će se sklonosti prvog reda uskladiti sa sklonostima drugog, ili tako što će se sklonosti drugog reda uskladiti sa sklonostima prvog. Frankfurt se prvenstveno priklanja drugoj alternativi, jer smatra da od nas ne zavisi za šta ćemo se interesovati.

Da li je to ispravno? Iako akter ima pozitivnu identifikaciju drugog reda sa svojim sklonostima prvog reda i postupa u skladu s time, nije očigledno da je zbog toga nužno slobodan. Tvrdim da pored toga moramo imati u vidu i sledeće: da bi bio slobodan, čovek takođe mora biti u stanju da utvrdi da se ne može identifikovati s nekom sklonošću, da može postupiti suprotno njoj, jer ima dovoljno dobrih razloga za to, i da može modifikovati svoju sklonost. I sam Frankfurt priznaje izvesnu mogućnost da čovek svesno može promeniti svoja interesovanja, ali ne objašnjava kako je to moguće, što je utoliko problematičnije ako takva promene ne može biti predmet voljne kontrole.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Odgovornost nije stvar karaktera

felj10_ocp_w360_h500Interesovanja se menjaju. Ono za šta se čovek trenutno interesuje ne mora biti podudarno s nekim prošlim ili budućim interesovanjem.

Istovremeno je za Frankfurta ključno da čovekova interesovanja nisu neposredno podvrgnuta njegovoj volji, niti da se mogu menjati. Čovekovo najosnovnije interesovanje mora biti nešto neizbežno. Samo ako poseduje takav oblik nužnosti, interesovanje može poslužiti kao osnova konkretnog smisla u životu, tvrdi on.

Aristotel tvrdi da niko ne može izbeći da se ponaša u skladu sa svojim karakterom, ali i to je ipak u izvesnom smislu svojevoljno, jer smo mi sami delimično prouzrokovali sopstveni karakter Hari Frankfurt eksplicitno odbija aristotelovsku teoriju, i tvrdi da odgovornost za sopstveni karakter – i postupke koje izaziva – nije pitanje stvaranja ili uzrokovanja tog karaktera, već o „preuzimanju odgovornosti za njega“.

Frankfurtove nužnosti volje vezuju čoveka time što on ne može želeti ništa što već ne želi. To se ipak ne doživljava kao nešto nametnuto, jer čovek i ne želi ništa drugo. Sartrovski rečeno, u Frankfurtovoj teoriji ima previše činjenica a premalo trenscendencije. Više egzistencijalističko ili libertarijansko stanovište priznalo bi da je jastvo u velikoj meri nešto dato, i da ga pojedinac u izvesnom smislu mora prisvojiti, priznajući da je autonomno, ali će libertarijanac ipak tvrditi da akter mora imati sposobnost da prevaziđe to što je dato, da preoblikuje i redefiniše samog sebe, polazeći od radikalnog izbora. Po Frankfurtovom viđenju, mogućnost takvog radikalnog izbora uopšte nije preduslov autonomije, već naprotiv, nešto što podriva mogućnost autonomije. U situaciji u kojoj jastvo ne bi već bilo dato, u kojoj ne bi bilo granica ljudske volje, čovek ne bi mogao da se orijentiše i ne bi imao kriterijume za izbor jastva. Problem je u tome što Frankfurt postavlja oštru dihotomiju u kojoj je jastvo ili u potpunosti dato, ili sasvim nezavisno od svake datosti.

Niko sebe ne može stvoriti ni iz čega. Mi imamo mnoštvo shvatanja o svetu i samima sebi, i niz vrednosti i sklonosti. Tek se za šačicu tih shvatanja, vrednosti i sklonosti iole razumno može reći da je izabrano. Svakako da imamo sposobnost da mnogo šta od toga razmotrimo i promenimo – kao kada se lišimo neke predrasude, ili naučimo da volimo neko jelo – ali je to opet nešto što možemo učiniti samo polazeći od drugih sklonosti, vrednosti i shvatanja koja u suštini nismo birali. Stvaranje sebe ex nihilo jednostavno nije moguće, i ako zahtevamo da jastvo u potpunosti mora biti stvar izbora kako bi čovek bio slobodan, zahtevamo nešto što se nikada ne može ostvariti. Svako stvaranje i modifikacija jastva mora se odigrati na osnovu nečeg već datog. Ne možemo modifikovati samo sklonosti prvog reda, već i drugog, polazeći od sklonosti trećeg reda. Ali će se i te sklonosti trećeg reda zasnivati na nekoj datosti, i nikada nećemo biti u stanju da donesemo bezuslovan izbor koji se ne gradi na već postojećim shvatanjima i sklonostima.

Onaj ko bi želeo da ni iz čega stvori samog sebe biće isti kao i Čovek iz podzemlja Dostojevskog, koji smatra da je sloboda moguća samo pod pretpostavkom potpune nezavisnosti od svake zamislive vlasti ili sile. Postupak je za njega slobodan samo ako se ne može objasniti nikakvim spoljnim uticajem. Pošto svoj razum i osećanja doživljava kao posledice takvog uticaja, istinski slobodni postupci ne smeju zavisiti od njih. Iz toga sledi da istinski slobodni postupci ne smeju polaziti od akterovih želja, sklonosti i vrednosti. Ali to je daleko od našeg shvatanja slobodnog aktera koji izvršava slobodne postupke. Da bih bio slobodan akter, moji postupci moraju u nekom smislu poticati od mene i biti izraz onoga što jesam. A to što jesam ne može se, međutim, shvatiti polazeći od mene samog, apstrahovanog iz okruženja.

Kako je to Čarls Tejlor formulisao: „Svoj identitet mogu definisati samo na osnovu fenomena koji nešto znače. Ali isključenje istorije, prirode, društva, potrebe solidarnosti, svega što ne nalazim u samom sebi, znači eliminaciju svih kandidata za ono što ima značenje.“ Sloboda je u krajnjoj liniji sloboda žrtvovanja za svoja interesovanja, a ona nikada ne nastaju u vakuumu. Ali čovek ima sposobnost da porazmisli o svojim interesovanjima, da se zapita da li treba da ih ima, i kako će se žrtvovati za njih. Tako definiše ono što jeste.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Pravedna analiza sebe

felj11_ocp_w360_h500Osim predstave o onome što smo sada, svi mi, izuzev nekolicine najsamozadovoljnijih, imamo ideju i o budućem, boljem izdanju sebe.

Svakako je moguće da postoje ljudi s toliko neadekvatnom slikom o sebi da misle da su savršeni, i bez mogućnosti poboljšanja. Ljudi u izvesnim ekstremnim situacijama, na ivici smrti od gladi, na primer, verovatno ne razmišljaju naročito mnogo o tome kako mogu postati bolji. I pri kraju života mnogi verovatno misle da sve samo može ići nizbrdo, da će čovek neumitno postajati sve gore izdanje samog sebe, kako slabe telo i duh. Ali većina nas je svesna da imamo još da prevalimo pre nego što postanemo ono što bi trebalo da budemo – kao i da nikada nećemo dostići cilj.

Može se čak reći da osećamo obavezu prema takvom promatranju sebe. Kako je to Kant formulisao, čovek je jedino biće koje ima uvid u sebe, i koje ima obavezu da taj uvid traži, kako bi time postalo bolje. Kant takođe smatra da imamo razloga da verujemo da će većina nas doći do razočaravajućeg rezultata, uspemo li da sprovedemo trezvenu i pravednu analizu sebe. Prema Kantu, međutim, čovek ima sklonost ka samoobmani, tako da najčešće ne dolazi do istinitog uvida u svoje očajno stanje. Samoobmana će ipak retko kada biti toliko potpuna da ne možemo shvatiti da postoji razmak između onoga što jesmo i što želimo da budemo.

Hari Frankfurt tvrdi da je značaj morala u razmatranju vrednosti i smislenog života znatno precenjen. Tu je možda u pravu, i u svakom slučaju je jasno da postoje i druge vrednosti pored morala, kao i da se ne mogu sve vrednosti podrediti moralu ili se redukovati na njega. Umetničko delo, na primer, može imati neposredno negativnu moralnu vrednost, ali ipak imati veliku estetsku vrednost – prekoračenje morala zapravo može predstavljati estetsku snagu. Ako bismo izbacili moralna prekoračenja iz književnih dela Žana Ženea ili Luj-Ferdinana Selina, istovremeno bismo umanjili njihovu estetsku vrednost. Čak i ako uvažimo estetsku perspektivu nekog dela ili postupka, to ne znači da smo obesnažili moralnu perspektivu. Ništa nas ne sprečava da moralno užasavajući postupak posmatramo kao veličanstveno umetničko delo, i istovremeno smatramo da zaslužuje moralnu osudu ili čak kaznu. Neophodno je istovremeno imati dve misli u glavi, ali one nisu u suprotnosti. Stoga moramo priznati da Frankfurt delimično ima pravo kada kaže da moramo priznati i druge vrednosti osim moralnih u definiciji smisla i vrednosti života, ali to ne znači da moralne vrednosti možemo zanemariti – one su nezaobilazne.

Vaša lična sloboda je sloboda da ostvarite izvesne vrednosti u svom životu, i morate preuzeti odgovornost za njih. Slobodan život ne mora biti naročito smislen, iz prostog razloga što pojedinac može izabrati da besmisleno upotrebi svoju slobodu. Isto tako ni smislen život ne mora biti naročito slobodan, jer pojedinac može pronaći smisao u načinu života u kojem sloboda ne igra veliku ulogu.

Zamislimo ženu koja je doživela verski preobražaj i koja dolazi do zaključka da je živela nemoralnim i bezvrednim životom kao „emancipovana“, te donosi drastičnu odluku da se priključi radikalnom verskom pokretu, uda se i podvrgne muževljevoj volji, jer joj nova vera tako nalaže. Ne sme ni da izađe iz kuće ako nije u pratnji svog muža, i mora skoro sasvim da se pokrije. Ne može da se zaposli i nimalo ne odlučuje o porodičnom budžetu. Ono što je važno za našu temu jeste da je odlučila da se u svemu podvrgne muževljevoj volji. Takva žena zadovoljava kriterijume autonomije utoliko što živi u skladu s vrednostima koje je razmotrila i svojevoljno prihvatila. S druge strane je sebi praktično oduzela prava i živi bez sopstvene volje. Zadovoljava kriterijume minimalne autonomije, i stoga je odgovorna za život koji je izabrala. Na primer, smatrali bismo je akterom sa sposobnošću krivice. Istovremeno ona je izabrala život koji upravo svodi autonomiju na minimum. Autonomija i samoostvarenje nisu nužno podudarni ideali, jer iako je autonomija nužan preduslov samoostvarenja – zbog toga što čovek bez autonomije ne može ostvariti svoje jastvo – nije izvesno da li će to samoostvarenje unaprediti ili sprečiti dalji razvoj autonomije.

Kraj

Izvor:danas.rs/danasrs/feljton