POZAJMICA RADA, ŠKOLA MORALA…

tamoiovde-logo

OBIČAJI:„Gradim kuću – dođi mi na mobu“

Srbi su u prošlosti veoma poštovali instituciju razmene rada i pomoći drugima. Jedan od vidova te pomoći bila je moba, zahvaljujući kojoj je svaki član zajednice mogao uspešno da obavi najvažnije praktične poslove i tako obezbedi opstanak svoje porodice.

mobari-1Etnološka nauka mobu objašnjava kao običaj udruživanja rada ili običaj racionalne raspodele ljudskog rada u srpskim seljačkim zajednicama koje su imale specifičnu ekonomsku organizaciju.

Moba se kod Srba pojavljuje nakon raspada seoske zadruge, koja je u prošlosti bila najvažnija društvena institucija. U seoske zadruge je bio uključen veliki broj porodica, koje su veoma dobro funkcionisale u okviru zajednice.

To znači da se brinulo da uvek bude dovoljno radnika za obavljanje svih vrsta poslova. Međutim, tokom vremena broj članova u zadrugama se smanjivao, a u 19. veku one potpuno nestaju. To je uticalo na razvoj različitih običajno-pravnih institucija razmene rada među kojima je moba bila najvažnija.

Moba- škola morala

Običaj sazivanja mobe danas je gotovo izgubljen, ali nekada je bio sastavni deo života srpske seoske zajednice. Moba je označavala okupljanje ljudi, pre svega, radnika i onih koji radnike opslužuju radi obavljanja važnog zajedničkog posla. Najčešće je to bio neki poljoprivredni posao, koji jedno domaćinstvo, samo, ne bi moglo da završi u ograničenom vremenskom roku. Bez organizovanja mobe nisu se mogli obaviti žetva, zatim kosidba, orezivanje vinograda, branje kukuruza, kao i teški poslovi prevlačenja tereta i zidanje kuće.

Takva organizacija zajedničkog rada iako se zasnivala na dobrovoljnosti, bila je uslovljena i određenim etičkim normama. Proizašla iz praktičnih potreba pojedinca, ali i hrišćanskog odnosa prema bližnjem, moba je bila i jedna vrsta škole morala. Rad se davao i uzvraćao i uvek se znalo da onaj ko je pozvan da radi može da računa da će mu ta usluga biti uzvraćena.

U klasičnoj mobi jasno se znala uloga svakog učesnika, a podela rada je izvršena i po polu i po uzrastu.U takvim zajedničkim poduhvatima su učestvovala i deca, koja su pomagala oko manjih poslova, kao što je nošenje vode ili prenošenje lakšeg tereta, ali i najstariji članovi zajednice. Stari nisu mogli da rade teške poslove, ali su pomagali svojim savetima i predlozima.

Za neke poslove, koji su bili veoma teški, kao obrađivanje vinograda, seljani su unapred utvrđivali redosled obavljanja određenih radova. Takva vrsta planiranja, po principu „danas se kopa vinograd u jednoj porodici, a sutra kod nekog drugog“, veoma podseća na još jednu važnu instituciju udruživanja rada u seoskim srpskim zajednicama u prošlosti, poznatu kao „pozajmica”.

imagesMobe su imale širu socijalnu ulogu, jer iako su se ljudi okupljali prvenstveno zbog rada, u takvim prilikama su se i družili, zabavljali uz pesmu i igru, tu su se mogli sresti momak i devojka, a organizovana su i razna nadmetanja, kao nadmetanje kosača. Obaveza organizatora mobe je bila da obezbedi hranu i vodu, a ponekad je domaćin pozivao i nekog muzikanta. Glavni obrok se služo na njivi, ali i u kući domaćina.

Moba je bila veoma važna prilikom zidanja kuće. Naime, u prošlosti, kada se gradio stari tip kuće poznat kao „dinarska brvnara“ ili bondručni tip kuće, koju je svaki domaćin podizao, sazivala se moba da bi se taj posao lakše i brže obavio. Međutim, od 50-tih godina prošlog veka, kada je izgradnja kuće podrazumevala angažovanje obučenog majstora-zidara, mobe su organizovane da bi se pripremio materijal za gradnju.

U tom periodu moba više nema onu formu koju je imala ranije i vremenom će, posebno sa pojavom mehanizacije u selima, izgubiti svoj prvobitni značaj.

Pored klasične mobe u srpskom seoskom društvu u prošlosti postojale su „milosrdne mobe“, koje su sazivane da se pomogne najsiromašnijim ljudima u selu ili porodicama koje je zadesila nesreća, kao što je smrt najsposobnijeg člana domaćinstva.

Ta vrsta pomoći se zasnivala na ljudskoj dobroti, bez obaveze uzvraćanja, ali je bila i u tesnoj vezi sa još jednim principom seljačkih društava, po kome se nisu dozvoljavala velika odstupanja, ni u siromaštvu, kao ni u bogatstvu.

Pozajmica rada – korektno poslovanje

Jedan od važnih načina međusobnog pomaganja kod Srba bio je običaj pod nazivom „pozajmica rada“. Ova vrsta razmene rada odvijala se sa strogo utvrđenim reciprocitetom u uzvraćanju usluge. Pri pozajmici se poštovalo pravilo: kada se rad daje i kada se uzima, koje vrste rada se uzimaju i koje se uzvraćaju. Rad se merio prema težini i strogo se poštovalo pravilo da se težak posao, kao što je kosidba, ne uzvraća lakšim, na primer, branjem kukuruza ili skupljanjem šljiva.

Koliko se vodilo računa o tome da se pravilno uzvrati rad, govori podatak da je početkom 20. veka, započelo zapisivanje vrste rada koji je pozajmljen. U okolini Valjeva je, u tom periodu, za obavljanje nekog posla utvđena mera izražena u jednoj nadnici. Tako se tačno znalo koliko je nadnica vredeo određeni posao. Ovo utvrđivanje je bilo veoma važno za egzistencijalno održanje jedne porodice, jer niko nije smeo da da, ali ni da uzme neodgovarajuću količinu rada od drugih. S druge strane, takva strogost je obezbeđivala stabilne odnose u seoskom društvu, kao i da nijedna porodica ne bude previše opterećena. Reč je, dakle, o vrlo korektnom poslovnom odnosu.

U okviru razmene rada, postojao je i običaj formiranja radnih koalicija, praktikovan, na primer, u selima oko Pirota. Radne koalicije su podrazumevale razmenu rada između jedne porodice sa tačno određenim brojem drugih porodica. Zbog osetljivosti poljoprivredne proizvodnje insistiralo se u tom slučaju na tačno utvrđenom broju radnika.

Zanimljivo je, kako je jedno tradicionalno i ne mnogo pismeno srpsko društvo vodilo računa o stvarima koje danas spadaju u domen menadžmenta. Seoska društva su imala velike potrebe za saradnjom, koja se uspostavljala i u krajevima gde je stočarstvo dominiralo nad ratarstvom. U ovim područjima naročito je bila razvijena institucija „bačije“. Reč je o vrlo kompleksnom sistemu udruživanja stada koje ide na ispašu, ali osim toga „bačije“ su podrazumevale i razvijen sistem raspodele svega što se od stoke dobije, pre svega mleka i proizvoda od mleka do vune.

Žetelice-i-žetva-običajiPriča o običaju udruživanja rada kod Srba ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli „prela“.

Ova lepa i romanitična kućna okupljanja ljudi naročito su karakteristična za zimski period, kada nema mnogo rada u polju i kada se većina poslova obavlja u kući. Tada se rade sitni tzv. ženski poslovi, kao predenje vune, pletenje, tkanje, vez.

Prela su imala izražen zabavni karakter i u njima su podjednako učestvovali i muškarci i žene. Žene su radile svoj posao, a muškarci su se najčešće okupljali radi zabave.

Danas moba u svom prvobitnom smislu ne postoji. Njeni recidivi možda bi se mogli naći u prilikama kada se obratimo prijateljima za pomoć, na primer oko selidbe ili nekog drugog posla i kada to zapamtimo da bi im jednom uzvratili.
Olivera Milovanović ( СВЕВЛАД)
Izvor: srpskaistorija.com

________________________________________________________________________________________

Na postavljenom putokazu ka „Gradim kuću – dođi mi na mobu“, zahvalan sam Donni Petrović.

Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

EVO ZAŠTO TE NEĆU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bogataš sponzoruši: Evo zašto te neću oženiti!

235 Jedan od naših stalnih slušalaca, koji se samo tako i predstavio, posalo nam je duhovit i poučan prilog koji govori o pismu koje je za kratko vreme postalo pravi hit na internetu.

 Kažu da je istinito, pa vam ga i mi prenosimo.

Naime, izvesna devojka koja je odlučila da potraži bogatog supruga putem onlajn foruma, nedavno je dobila odgovor i to od generalnog direktora finansijske korporacije “J.P. Morgan” koji joj je, što bi rekli u žargonu – objasnio.

 Mlada i lepa djevojka“, kako je sebe opisala na forumu, postavila je pitanje šta treba da uradi da bi se udala za bogatog čoveka.

 Pismo je glasilo ovako:

 Biću iskrena u svemu što ću ovde napisati.

Imam 25 godina i jako sam lepa. Imam stila i dobar ukus. Želja mi je da se udam za čoveka koji zarađuje najmanje 500.000 dolara godišnje. Možda mislite da sam pohlepna, ali, po meni, zarada od milion dolara godišnje u Njujorku spada u srednju klasu.

Moj zahtev je razuman. Ima li na ovom forumu neko s godišnjom platom od 500.000 dolara, a da nije oženjen? Ako ima, za njega imam jedno pitanje: Šta treba da uradim da se udam za tebe? Oni koje sam dosad upoznala najviše su zarađivali 250.000 godišnje i to je, izgleda, moja gornja granica. Ako neko želi da se preseli u rezidencijalnu četvrt na zapadu Njujorka, 250.000 jednostavno nije dovoljno.

Zbog toga, ovde ponizno postavljam nekoliko pitanja:

1) Gde se najčešće druže bogate neženje? (Navesti adrese barova u koje izlaze)

2) Na koju starosnu grupu treba da ciljam?

3) Zašto je većina supruga bogataša prosečnog izgleda?

4) Kako odlučujete koja će biti vaša supruga, a koja samo devojka?

Gospođica Priti“.

 Gospođici je odgovor ubrzo stigao, i to od strane nikog drugog do direktora korporacije “J.P. Morgan”:

“Pročitao sam tvoj post s velikim zanimanjem. Postoji mnogo devojaka koje imaju slična pitanja kao što su tvoja.

Dopusti mi da ti odgovorim iz profesionalnog ugla. Moj godišnji prihod je veći od 500.000 dolara, što zadovoljava tvoje potrebe.

S gledišta poslovne osobe, bila bi loša odluka oženiti tebe. Ostavimo pojedinosti na stranu i pokušajmo na to gledati kao na razmenu “lepote” za “novac”. Osoba A pruža lepotu, dok osoba B tu lepotu plaća novcem.

Međutim, ovdje postoji jedan ozbiljan problem. Tvoja lepota će nestati, ali moj novac neće, bar ne bez nekog ozbiljnog razloga. Činjenica je da se moj prihod može uvećavati iz godine u godinu, dok ti iz godine u godinu teško možeš da budeš lepša.

Stoga, s gledišta ekonomije, ja sam uvažavanje imovine, a ti si amortizacija imovine. Ako je tvoja imovina samo lepota, ona za deset godina neće vrediti ništa. Rečnikom Vol Strita, svaka trgovina ima početnu tačku, a izlazak s tobom je “tačka početka trgovine”.

Ako je trgovinska vrednost nečega pala, mi ćemo je prodati jer nije dobra ideja držati dugoročno nešto što propada. Možda će ti ovo grubo zvučati, ali propadanjem tvoje lepote biznismen će te prodati ili dati pod “zakup”.

I pazi devojko, onaj ko zarađuje 500.000 dolara godišnje nije budala. Možda će izaći s tobom, ali te neće oženiti. Savetovao bih te da odustaneš od svoje potrage za bogatim čovekom. Inače, i sama možeš da postaneš uspešna i da zarađuješ 500.000 godišnje. Za to imaš više šanse nego da oženiš bogatu budalu”.

 

Stvarno joj je “objasnio”, zar ne?

Izvor: 202beograd202.wordpress.com

PLAVA PRINCEZA I LEPI ZEKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________

NEMOGUĆA SITUACIJA…

Istorija diplomatije to neće zabeležiti, a dogodilo se ovako: Unila, ćerka Prvog ministra na dvoru jedne severne kraljevine, ludo se zaljubila u lepog Zeku, seljaka sa Uba, dok je ovaj čekao da se vrati u domovinu posle zarobljeništva.

kaporNiko ne zna gde su se upoznali, ni kako, ni na kom jeziku; niko ne zna gde su vodili ljubav i koliko dugo, a dogodilo se ovako: u maju 1945. Zeka iz Uba, koga je rat bacao tamo-amo po čitavoj Evropi, kosio je travu na imanju Prvog ministra, zajedno sa još pet zemljaka i jednim Italijanom iz San Benedeto del Tronta.

I baš kad je seo da prezalogaji sa drugarima ispod divljeg kestena, u leđa mu udari mala lopta. „Šta je ovo, pobogu, braćo?“ – povika zeka iz Uba, koji nije nikada video kako se igra golf. Toliko se naljutio što ga posle bombi i metaka gađaju, povrh sveta, i nekakvim lopticama da lepo sede na nju i nastavi da doručkuje.

Uskoro, dotrčaše i igrači, a među njima i Unila. Tražili su svuda oko kosača, tražili i tražili, a Zeka sve vreme lepo sedeo i pravio se nevešt. Na kraju, posle jedno sat i po vremena, njemu se sažali plavokosa Unila, pa joj pruži lopticu i tako im se prvi put dotakoše prsti.

Nevolje započeše onoga dana kad lepi Zeka otputovao prvim transportom kući, u Ub. Unila prestade da jede i ne progovori više ni jedne jedine reči. Posle izvesnog vremena njen otac poseti jugoslovenskog ambasadora, koji je još nosio ratnu uniformu, nagorenu na više mesta. Ispričao mu je čitav slučaj.

Takva i takva stvar, kaže, očajni smo, jedinica nam je, pomozite ako Boga znate! Sa svoje strane, ja ću učiniti sve da bilateralni odnosi, koji zbog politike naše Konzervativne partije nisu ni izbliza na nivou mogućnosti naših zemalja, dostignu nivo robne razmene u smislu povećanja rasta od sedam i po procenata u odnosu na 1939, ako kao indeks uzmemo sto, a videćemo i šta se može učiniti sa dugoročnim kreditima koje ste nedavno tražili od konzorcijuma crne metalurgije…

– Kako se zove taj čovek? – skoči ambasador.

– Zeka iz Uba! – promuca Prvi ministar.

– Ništa vi ne brinite, ekselencijo! – reče ambasador. – Iskopaćemo ga mi, pa taman da je igla u plastu sena…

I tako, poleteše teleksi i diplomatski kuriri na sve strane, a Unila samo sedi u kuli, ćuti, tuguje i kopni iz dana u dan. Drž’ tamo, drž’ vamo, pronašli lepog Zeku kako pije pivo ispred zadruge u Ubu. Najpre nije ništa priznavao, ali trećeg dana ipak progovori: jeste, veli, bila je jedna mala, a vi sudite kako znate i umete; ja ne mogu više!

Tu ga odmah odvedu na podšišavanje i kupanje, a nokte na nogama i rukama lično mu je sređivao predratni kraljev pedikir. Posle ga obuku u Diplomatskom magacinu od glave do pete, ni majka rođena ga ne bi prepoznala! Tri dana je pola državnog protokola učilo lepog Zeku da jede nožem i viljuškom i da se briše salvetom, a ne rukavom.

– Pa, dobro, bre, Zeko – pitao ga neki čovek iz protokola – kako si razgovarao sa ministrovom ćerkom kad ne znaš ni jedne jedine reči, ni jednog jezika na svetu?

– Šta tu ima da se razgovara? Dam joj tumača u ruku i gotovo.

I tako, trećeg dana, kada se završila skraćena obuka u lepom ponašanju, Zeka je useljen u jednu ispražnjenu vilu na Senjaku, a umesto posluge služili su ljudi iz protokola, preobučeni u majordomuse. Iste večeri, specijalnim, kraljevskim avionom, stiže u Beograd i Unila. Nije se malo zaprepastila kad vide kako živi tipičan jugoslovenski zemljoradnik, koji je, umesto volova, u vrtu imao samo bele ponije.

Ljubljenju nikad kraja! Nisu izlazili iz postelje sve do idućeg dana u podne, a onda su doručkovali kladovski kavijar sa šampanjcem. Istina, lepom Zeki su cevanice bile modre od muvanja, jer su ga majordomusi neprestano udarali ispod stola kad nešto pogreši. Zaslepljena ljubavlju, Unila nije primećivala ništa čudno u ponašanju svoga dragana, a sve što bi promucao prevodilac bi ulepšavao, tako da je stalno ispadao fin i poetičan.

I tako, posle telefonskog razgovora sa tatom, Prvim ministrom, robna razmena između naše dve, ne baš prijateljske zemlje, skoči preko noći za sedam i po procenata u odnosu na 1939.

Ali sve ima svoj kraj, pa i ova nemoguća situacija. Petog dana, u trenutku nepažnje šefa ceremonijala, dok su večerali uz zapaljene šestokrake svećnjake u baroknoj trpezariji (a baš su jeli škampe), Zeka ispi vodu iz srebrne zdele u kojoj je plivala kriška limuna, pa ćerci Prvog ministra najzad posta sve jasno! Pravila se još te noći da ništa nije primetila, ali već sutradan ujutro je otputova natrag, u svoju severnu kraljevinu.

kapor1Veliko je pitanje dokle bi Zeka iz Uba dogurao da su ga naučili da ne pije vodu iz srebrnih zdela u kojima pliva kriška limuna! Možda bi odigrao značajnu ulogu u međunarodnoj politici? Ovako, još kraljevski avion nije bio ni na kraju piste, a njega iseliše iz one vile. Eno ga, živi još na Ubu, oženio se i ima troje dece i čopor unučića.

A vi, pazite šta radite, ako želite da se oženite ćerkom Prvog ministra neke severne kraljevine!

Ona voda sa limunom služi, naime, za pranje prstiju, a ne za piće.

Momo Kapor

Vesti Online

MAJA „MAGRIT“- ARHITEKTA, PLETILJA, FOTOGRAF, BLOGER…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Maja Vučeković poznata i kao Magrit za sebe kaže da je arhitekta ali i pletilja i fotograf amater. Pletenjem se aktivno bavi već duži niz godina i spremna je da ovu drevnu hipstersku veštinu prenese i na druge.

Pletenje je među poslednjim hipsterskim trendovima i veoma popularno među mladim devojkama poslednjih godina. Kad si ti sama počela da se baviš time?

-Pletenju me je naučila mama kad sam imala oko 5 godina, a moj prvi rad ponosno je koristila za uvijanje posude sa testom, dok narasta. Kasnije me je upravo postojanje stranih pletačkih blogova i sajtova pokrenulo da i ja pokrenem svoj, a dobijanje novih prijatelja samo podstaklo da nastavim time da se bavim. Uvek sam volela da radim rukama, tako da je pletenje samo čekalo da mi postane opsesija !

Da li bi za sebe rekla da poseduješ eksperte veštine ili uvek postoji mogućnost za poboljšanja. Da li to znači da bi mogla da ispleteš sve što zamisliš?

-Mislim da među pletačima postoje izvesne grupacije, tako da postoje oni koji pletu uglavnom čarape, drugi džempere, treći kape… Tako sam ja možda ekspert za kape i džempere, ali nisam za čipkane šalove. I ne nameravam da postanem…
Postoje strani časopisi i televiziske emisije koje uvek donose vesti o novim tehnikama i materijalima, a uvek se radujem kad mogu nešto novo da probam ili pokušam. Naročito volim da istražujem Ravelry – sajt svetskih razmera, sa preko milion članova, na kome imamo i našu grupu i forum Serbia.

Koji ti je omiljeni rad koji si uradila i najteži poduhvat?

-Mislim da najviše volim bež kapu, jer je mekana i ima motive lišća (na slici ispod). Mišljenja sam da, ako niste zadovoljni nekom pleteninom, bolje da poparate nego da je kao takvu nosite, ili poklonite. Najtežeg poduhvata … zapravo nema. Svaki rad koji je bio težak, zamoran ili “nije išlo” sam prekinula i ostavila po strani, do boljeg raspoloženja.

Iako si arhitekta po profesiji, baviš se i pletenjem na neki način, organizuješ kurseve i podučavaš pletenje. Kako i kad si došla na ovu ideju?

-Mislim da mi je arhitektura samo pomogla u shvatanju ove veštine. Oboje su sklop tehnike i lepote. Na ideju za kurseve sam došla sasvim spontano, podučavajući poznanike… Nisam očekivala više od 3 zainteresovana polaznika. I sama sam prijatno iznenađena koliko mladih ljudi se i dalje interesuje!

Kako je kurs organizovan ?

-Prijave su za sada preko e-mail adrese skola.pletenja@gmail.com.
Kurs se sastoji iz 3 dela, početnog, srednjeg i naprednog, a časovi se održavaju jednom nedeljno, kako bi se dalo vremena za vežbu kod kuće. Između svakog dela pravimo dvonedeljne pauze, tako da ukupno kurs može trajati i 4 meseca.

Koliko bi trebalo vremena početniku sa prosečnim veštinama da nauči da solidno plete?

-Sve zavisi od polaznika, od njegove želje i spremnosti da vežba. Na kraju početnog kursa svi savladaju osnovne tehnike, a mogu isplesti šal. Kasniji kursevi su dopuna tehnikama, te na kraju naprednog već pletemo kape, rukavice … Kasnije organizujemo i tematske časove. 

Šta bi savetovala početnicima ?

-Savetovala bih da ne očekuju od sebe da budu sjajni pletači već na prvom času. Da se opuste, uživaju, jer pletenje nije takmičenje. Sasvim suprotno, na druženjima uvek razmenjujemo nova iskustva.

Osim što omogućava da se urade stvari po svojoj meri i ukusu koje su još koristi pletenja?

-Relaksacija 🙂 Druženje… Da budete drugačiji od ostalih, ili imate sjajne poklone.

Izlagala si stvari i na poslednjoj decembarskoj Modi za poneti. Šta si imala u ponudi i kako je reagovala publika?

-Na „Modi za poneti“ nastupale smo kao Grupa Zaplet, a tu se nećemo zaustaviti! Zadovoljne smo, u ponudi smo imale razne zimske aksesoare, ali smo se potrudile da budu moderni, različitih boja, a i funkcionalni. Publika je reagovala jako veselo i lepo, oduševljeno da se i takvi proizvodi mogu kupiti, a i naručiti.

Domino magazin