ŠTA JE ŽENAMA NJIHOVA BORBA DALA…

tamoiovde-logo

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Te davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije izazvane nezadovoljstvom lošim uslovima rada i niskim plaćama. Više od 150 godina od tog događaja, Dan žena je kod nas sve osim ono zbog čega je i nastao.

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Praznik koji bi trebao da slavi ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog spola, osim na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokoje socijalističke zemlje, širom svijeta obilježava se masovnim demonstracijama na kojima žene traže više prava i poštivanje onih prava za koja su se izborile.

Na našim prostorima zadržala se tradicija slavlja i darivanja cvijeća preuzeta iz ranijeg sistema u kojem je 8. mart izgubio ideološku osnovu i pretvorio se u suprotnost svojim idealmia, dok se o pravima žena, njihovom statusu u društvu, nasilju nad njima i mobbingu na poslu kojem su češće izložene, nažalost malo ili nimalo govori.

Danas na stotine žena u trgovinama, kladionicama, super-marketima… rade osam do deset sati dnevno, bez osnovnih ljudskih i radničkih prava, potplaćene su, ne plaća im se prekovremeno, na radnim mjestima mnogima je zabranjeno čak i da sjednu i odmore, a na razgovorima za posao nerijetko ih dočeka pitanje: „Misliš li ti zatrudniti“ čime im se sugeriše da nije izvjesno hoće li ih posao čekati nakon trudničkog odsustva tokom kojeg su im također uskraćena mnoga prava.

Protiv takvog stanja glas je u Sarajevu diglo tek 20-ak žena koje su organizirale protestni marš od Zemaljskog muzeja do Trga Djece Sarajevu noseći transparente i uzvikujući parole „Neću karanfil, hoću prava!“ dok su ih žene sa cvijećem u rukama u čudu gledale, žureći s posla ili na posao gdje im se neće poštovati osnovna prava ali će ih zato radni kolege i šef počastiti cvijetom i otići da se u njihovo ime napiju…

Vratimo se još malo korijenima: Iste godine s početka teksta, 1857., žene su organizovale i sindikat, a godinama poslije na isti datum organizirani su veliki protesti na kojima su žene tražile veća prava koja zaslužuju., a 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plaće i pravo glasa.

Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne„, kazala je 1889. godine Klara Cetkin, žena čije je ime sinonim borbe za prava žena i koja bi se „u grobu okretala“ da vidi kako današnje žene slave ono za šta su se ona i druge aktivistice borile. Klara je 1907. godine organizirala prvu žensku konferenciju, prvi put je Dan žena obilježen 28. februara 1909. a od 1910. je 8. mart proglašen Danom žena. Pa, nek’ vam je sa srećom…

Izvor: nezavisne

_______________________________________________________________________________

Foto čestitka 


____________________________________________________________________________

DAME STVARALE ISTORIJU…

TAMOiOVDE______________________________

DOK SU ENGLESKINJE SANJALE, SEDAM VOJVOĐANSKIH DAMA STVARALE ISTORIJU SRBIJE

TamoiOvde-f1Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom, po prvi put u Evropi pravo glasa su imale i žene. Kao poslanice najdublji trag ostavile Srpkinja Milica Tomić i Bunjevka Mara Malagurski

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene. Štaviše, njih sedam – Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević – izabrane su i za poslanice te skupštine.

– Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale – skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

– Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava? Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Srpkinja Milica Tomić (1859 – 1944) i Bunjevka Mara Malagurski (1894 – 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

– Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka – kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini. – Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

– Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo – kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice. – Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Bunjevke Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

– Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki – dodaje Sedlak.

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Srpkinje Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka – njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati – takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 – 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

– Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva – kaže Spasovićeva. – Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

KAKO SE BRANI ČAST ŽENEMilica Tomic

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga.

Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale.

Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića. 

Marija JovanovicVREME DARIVANJA

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

Izvor: V.Novosti

____________________________________________________________________________________

NEŠTO MI ŽAO RIBICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

KAD BI AJKULE BILE LJUDI

„Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“

ajkule i ribice „Naravno“, reče on. „Kad bi ajkule bile ljudi, imale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje zbog prerane smrti.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od nego tužne. U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica.

 Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost.

Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.

 Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Pustile bi svoje ribice da ratuju za njih. Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na različitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom „heroj“.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost.

Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi.

Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke.

Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd.

Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“

Bertold Breht


 

ŠKOTSKE BOLNIČARKE ŽIVOT DALE ZA SRBIJU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Za razliku od Srba, Britanci imaju kratko pamćenje.

Retko ko u mojoj domovini zna koliko je Srbija propatila, ili da su Srbi stali rame uz rame sa nama. Sramota je što su se dve zemlje sa tako jakim istorijskim vezama toliko udaljile. Nadam se da će se to promeniti, i da će moj rad o “škotskim bolničarkama” u Srbiji i Flori Sandes, jedinoj Britanki u Srpskoj vojsci tokom Velikog rata – koliko god skroman bio – tome malo doprineti.

Ovako govori Luiz Miler, književnica iz Škotske, već godinama obuzeta sudbinom hrabrih Škotlanđanki koje su krajem 1914. pohrlile u Srbiju kako bi negovale ranjene srpske vojnike.

Do ove priče Milerova je, veli, došla sasvim slučajno:

-Tu se, opet, vidi razlika između Srba i Britanaca., jer kod nas je delo ovih žena potpuno zaboravljeno. One se ne pominju u udžbenicima istorije iako je Prvi svetski rat započeo u Srbiji. Istočnom frontu se ne poklanja dovoljna pažnja. To je samo fusnota u britanskoj istoriji. Šteta, jer čim malo zagrebete vidite jednu neverovatnu priču- govori Luiz Miler.

To je storija o jedinstvenoj zdravstvenoj ustanovi u istoriji medicine., o “bolnici škotskih žena” u kojoj su isključivo radili dobrovoljci sa Ostrva. Ovakavih bolnica, gde su negovani ranjenici i bolesnici, samo u Srbiji –  1915. godine rezorenoj i ratom i pegavim tifusom – bilo je četiri: u Kragujevcu, Mladenovcu, Valjevu i Lazarevcu. Jedna je radila u Dobrudži, još tri na Solunskom frontu.  I dve škotske ambulante su u Francuskoj zabrinjavale srpske ranjenike. Zato je ovo, podseća Liuz Miler, i priča o odanosti i požrtvovanju, i bliskosti dva naroda, Škota i Srba.

-Žene su tada u Britaniji bile tretirane kao osobe drugog reda. A kada su došle u Srbiju bile su jednake i sve su, bez izuzetka, govorile o hrabrosti i ljubaznosti našeg naroda. Kakav je to šok za svakoga ko bez razmišljanja prihvata sve što piše o Srbima u ovdašnjim novinama-  podseća Milerova.

Više od 20 Britanki umrlo je u Srbiji. Tri su pokopane u Kragujevcu, među njima i najpoznatija, dr Ellizabet Ros. Na njenom grobu u gradskom groblju u srcu Šumadije piše: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

A Flora Sandes odlikovana je oredenom Karađorđeve zvezde. Ostala je , i posle rata, da živi u Beogradu. Udala se za “belog Rusa”, Jurija Judeniča i 1941. godine ponovo obukla vojničku uniformu. Zato je odvedena u koncentarcioni logor.

– Ona nije bila samo srpska heroina. Flora Sandes je i jedina Britanka koja je zvanično bila vojnik u Prvom svetskom ratu i – jedini oficir. Čin narednika dobila je u Srpskoj vojsci.

Oduševilo me je što vi, Srbi, niste nimalo nalik na nas Britance, ne zaboravljate ljude koji su vam činili dobro – kaže Milerova dodajući da je o Flori Sandes i škotskim bolničarkama osamdesetih godina napisano nekoliko knjiga u Britaniji, ali nisu prošle dovoljno zapaženo.

Njena knjiga “Život kapetana Flore Sandes” već je nominovana za jednu prestižnu nagradu u kategoriji biografije. Napisana je u saradnji sa potomcima junakinje koji žive u Engleskoj i Južnoj Africi.

Verujemo da će ova vredna knjiga biti štampana i u Srbiji, na srpskom jeziku, zapisao je 12. februara 2011. Marko Prelević u “Novostima”.

Iz knjige „Srbija u velikom ratu u 99 slika“- Brana Filipović

NEĆU VIŠE TO DA TRPIM…I TAČKA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

 Pre nekoliko dana pročitah članak ovaj i rekoh sebi- zanimljiv ali i komplikovan slučaj. Hajde da sazovem blogersku porotu. Za početak imamo prijavu oštećenog lica,izveštaj policije i izjavu okrivljenog.

Pročitajte i prijavite se.

Broj porotnika i rok za prijavu nije ograničen.

NEMAČKA: DEČAK TUŽIO MAJKU POLICIJI ZBOG “PRISILNOG RADA”

 Kada je dobila poziv od 11-godišnjeg dečaka koji se žalio da ga majka „prisiljava na rad“, nemačka policija je slučaj shvatila krajnje ozbiljno, ali je nakon ispitivanja ustanovila da je mališan trebalo samo da pomogne u raspremanju i čišćenju kuće. Dečak, za kojeg se jedino zna da je iz zapadnonemačkog grada Ahena, pozvao je danas policiju, žaleći se da ga majka primorava da „po celi dan radi“.

„Moram sve vreme da radim. Nemam nimalo slobodnog vremena“, objasnio je nezadovoljni mališan.

Njegova majka je kasnije rekla policiji da se njen sin tokom vikenda bunio što mora da pomaže u kući i pretio da će je tužiti zbog „prisilnog rada“.

Kada ga je zamolila da pokupi papire s poda, on je okrenuo broj policije. „Po celi dan se igra, a kada od njega tražim da sredi nered koji je napravio, on se žali, tvrdeći da je to prisilan rad“, kazala je dečakova majka.

Izvor: Blic