SLIKAR RAVNICE I RAVNIČARA…

tamoiovde-logo

SAVA STOJKOV

Rođen je 29. marta 1925. godine u Somboru kao sin prvenac zemljodelca Vladimira Stojkova i Milice, devojaštvom Karlić. Osnovnu i Građansku školu završio je u Somboru,a 1941.godine upisuje trgovački zanat i počinje da se bavi aranžiranjem izloga.

stojkov-naslovnaPrva ulja na platnu naslikao je 1942. godine. “Ratna 1941. godina zatekla me je kao petnaestogodišnjeg šegrta u školi tekstilne struke.

Sreća mi se osmehnula kad sam od svog dobrog druga zaposlenog u knjižari dobio celokupan slikarski pribor. Tada su nastala moja prva ulja na platnu kojima sam zabeležio rodni Prnjavor i somborsku periferiju.

Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada I bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.

Sava Stojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. “Sedi i “ćapka” kistom, zagledan u “ništa gde sve postoji”,gradeći iz “dijaloga” dva Save neku stvarnost koja je i nama istinita.”

Pored pejzaža Sava Stojkov je bio i izvanredan portretist. On je slikao likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavljao u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.

Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.

Sava Stojkov je preminuo 20. avgusta 2014. godine u Somboru.

  1. januara 2012 godine,u saradnji sa udruženjem slikara i galerijom “Beli Anđeo” i “Privrednom komorom Beograda” Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u Sredačkoj ulici br 10a.

Izvor: savastojkov.rs

__________________________________________________________________________________

Galerija FotoPlus

VIDOVDAN-SIMBOL KOLEKTIVNOG IDENTITETA SRBA…

tamoiovde-logo

vidovan,-kosovski-boj-wide-jpg_660x330

Uroš Predić-Kosovka devojka

Danas je verski i državni praznik Vidovdan kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Kao državni praznik obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
fTo je, prema mišljenju istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500-tu godišnjicu od Kosovskog boja.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, a na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta cveta crveni kosovski božur.

Na polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat Prvi, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Izvor:rtv.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

Jedno objašnjenje slike „Kosovka devojka“

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio.

Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

narodnimuzej.rs/images/Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima.

Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.

U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija ubrzo postala vazalna država. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) objavljenom 1601. – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
Izvor:rtv.rs/Tanjug 28. jun 2014.

_____________________________________________________________________________________________________

Stihove napisao Milan Rakic 1912. godine
Izvođač: bend „357“

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

OTIDIMO NA KRAJ SVETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Znate li kako izgleda kraj sveta?

Greben Bunda, kraj sveta…

f2Da li zapravo znate gde bi trebalo da se uputite kad nekom kažete „na kraj sveta ću od tebe da pobegnem“ i znate li kako taj kraj sveta izgleda?

Greben Bunda na krajnjem jugu Australije bi mogao da bude baš to mesto koje tražite.

Smešten u Velikom australijskom zalivu, na kraju ogromne Nullarbor ravnice, greben Bunda predstavlja najveći jedinstveni komad krečnjaka koji pokriva oblast od 270,000 kvadratnih kilometara i pruža se hiljadu kilometara u pravcu istok – zapad. Nullarbor ravnica je toliko ravna da se na njoj pruga čuvene TransAustralija želežnice proteže potpuno pravom linijom punih 483 kilometra. Ova suva, skoro pustinjska ravnica dobila je ime po nedostaku drveća na njoj (latinski: nulus-ništa arbor-drvo), i završava se dramatičnim prekidom tla na grebenu Bunda, stvarajući 200 km dugu liticu koja čini Veliki autralijski zaliv.

Slojevi krečnjaka ovog grebena ispisuju geološku istoriju Australije. Beli sloj koji vidite blizu nivoa mora je Wilson Bluffov krečnjak, nalik kredi, koji se formirao nakon što je Australija počela da se odvaja od Antartika pre 56 miliona godina. Ovaj sloj je debeo oko 300 metara, i samo njegov gornji deo je vidljiv na grebenu Bunda.

Iznad belog, nalazi se beličast, siv ili mrki sloj krečnjaka ili kristalnih stena. Čine ga brojni fosili morskih crva i mekušaca. I ostali slojevi su sastavljeni od morskih sedimenata koji su prekriveni nanosima peska. Najmlađi od njih star je između 1,6 miliona i 100,000 godina.

Bunda greben, kako i dolikuje kraju sveta, nije prijateljski naklonjen prema posetiocima. Njegove ivice su veoma krte i nestabilne, pa se ne preporučuje razgledanje okoline van autoputa Eyre. Duž autoputa obezbeđeno je pet vidikovaca do kojih vode obeleženi, šljunkom posuti putevi. Zapadni vidikovac je najposećeniji jer je malo izbačen van kopna, i omogućava najlepši pogled na veliki deo grebena. Zaljubljenici u okeanologiju preferiraju istočni kraj grebena, gde kitovi iz familije Eubalaena australis dolaze u jesen iz oblasti Severnog Antartika, rađaju mlade i ostaju tu nekoliko meseci dok im potomci ne ojačaju dovoljno za samostalan život u jakim strujama antartičkih voda. “Kraj sveta” je njihovo utočište.

Autor: ΜΕΔΙΑΣ

DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

 U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Konjovic Zrelo zito

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Konjovic Palata Porcia

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)

______________________________________________________________________________________________

GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

ib_p006_1_4Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.


ib_p006_1_3Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

ib_p006_1_6ib_p006_1_17Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.


U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

ib_p006_1_7Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs

Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs

______________________________________________________________________________________________

VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

milan_konjovic_veliki_potpis

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše: Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu, Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs



Priredio: Bora*S

ČUDESNO SLANO OGLEDALO…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Salar de Ujuni, najveća slana ravnica na svetu, površine 10.582 kilometara kvadratnih, nalazi se u jugozapadnoj Boliviji i svake godine se prekriva tankim slojem vode.
Kada se to dogodi, ona se pretvara u najveće ogledalo na planeti, koje izgleda potpuno nadrealno.
Toliko je velika da se može videti čak i iz svemira.
Slana dolina je nastala od nekoliko praistorijskih jezera, koja su počela da se transfromišu preko 30.000 do 42.000 godina.
Mada u suvom stanju deluje kao pravi pakao, temperatura u njoj je zapravo veoma prijatna, i iznosi između 13 i 21 stapena Celzijusa.
Prekrivena je slojem soli debljim od jedanog metra, i tokom najvećeg dela godine je potpuno suva.
Izuzetak predstavlja samo kratak period godine, tokom kog je kiša pretvara u nešta zaista čudesno.
Dodatnu čar joj daje i to što u ovom periodu predstavlja mesto gnežđenja ružičastih flaminga – prelepih ptica koje se u letu ogledaju u njenoj blistavoj površini.

Reference: blic online/atlantisbolivia.org
_____________________________________________________________________