VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Foto ilustracija: Bora*S
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
Da li ste znali da je najskuplji konj na svetu Fusaiči Pegazus (Fusaichi Pegasus) prodat na aukciji za neverovatnih 70 miliona dolara, tako postavši najvredniji konj ikada.
Cenu konja diktira genetika, ali i predispozicije, te osvojene titule. Prevedeno, zarada.
Čak i ako konj završi svoju takmičarsku karijeru, parenje se isto naplaćuje i prodaje po visokim cenama, stotinama hiljada evra, ukoliko se od dobrih roditelja očekuje šampionsko grlo.
Fusaiči Pegazus zaradio je dva miliona dolara u dobicima pre svog petog rođendana, ali do tada je njegova trkačka karijera bila gotova.
Cena od 70 miliona dolara plaćena je u očekivanju da će proizvesti potomstvo koje pobeđuje na trkama i da će postati velika imena u industriji uzgoja konja.
Jelena Sajić
Izvor: agroklub.rs
Naslov: Bora*S
Ostavili ga u blatu, a do tada zarađivao 300.000 dolara
Neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kada Džen Manski pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna u Earlevileu u Njujorku. Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži.
Foto: Modern Farmer/Toni Horrace
Upoznajte Džastina Tima (Justin Thyme) šampionskog trkačkog konja, koji je napušten i ostavljen da umre, uz pomoć ljudi velikog srca uspeo da se izbori i ustane kao feniks.
Kako prenosi portal Modern Farmer ova neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kadaDžen Manski (Jen Mansky) pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna (Amy Yahna’s) u Earlevileu u Njujorku.
Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži. Džen i Ami brzo su ovom šampionu pritekli u pomoć. Uprkos njegovom teškom stanju, šampion ih je čitavog dana ohrabrivao dok su vukli galone vode, donosili mu seno, hranili ga šačicama trave kako bi mu pomogli da dobije dovoljno snage da pokuša da stane na noge.
Patio i od potencijalno smrtonosne neurološke bolesti
Te večeri, konj zvani Džastin Tim dobio je svoju “GoFundMe” stranicu i preko noći, ljudi velikog srca donirali su dovoljno novca kako bi mu pomogli da stane na noge.
Kada je postalo jasno da šampionu treba više pomoći nego što bi mogli da pruže na farmi, Ami je pokrenula drugi krug finansiranja, kako bi ga poslali u lokalnu bolnicu konja, „Leatherstocking Ekuine Centre“.
Džastin je takođe patio od EPM (Ekuine Protozoal Mieloencephalitis) – zajedničke ali potencijalno smrtonosne neurološke bolesti. Ipak, šampion nije posustajao i nakon dugog oporavka, uspeo je da se izbori.
Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju
Ostaje pitanje, kako je uopšte ovaj konj došao u tu situaciju u kojoj se našao. Izbledela tetovaža dovela je Ami do odgovora.
Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju koji je zaradio skoro 300.000 dolara na stazama u Njujorku, i drugim državama. Na kraju njegove uspešne karijere počeo je njegov spor, bolan put ka dnu, odakle se izdigao.
Niko ga nije hteo ni za klanje
Kao što je Ami saznala, prodat je posredstvom aukcije i smešten je u prepunu prikolicu i bio je pripremljen za klanje. Pošto kupci na aukciji nisu bili voljni da uzmu oborenog konja, Džastina su vukli iz prikolice na obližnji pašnjak gde ga je Džen na kraju našao.
Džastin sada provodi svoje dane na osunčanom pašnjaku. Ima mnogo posetilaca, od kojih su neki finansijski podržali njegov oporavak.
Slađana Aničić
Izvor: agroklub.rs
Odvedi me TAMO… VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…
Vetar u grivi/ulje na kartonu by Bora*S
Međusobni uticaj
ČOVEK I PAS ZAJEDNO SU PREŠLI VELIKI PUT I U MEĐUVREMENU SE MNOGO TOGA PROMENILO U NAČINU NJIHOVIH ŽIVOTA
Zajednički život mnogima predstavlja olakšanje, ali ga može i otežavati.
Čovek i pas su prešli veliki put i, u međuvremenu, način života i jednog i drugog mnogo se promenio (zahvaljujući prvom), s tim da ovaj drugi mnogo češće trpi zbog sebičnosti i načina razmišljanja svog vlasnika.
Kad uporedimo šta je ko od koga dobio, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više profitirao, ali i pas može da bude zahvalan, jer, ako ništa drugo, nije na ivici istrebljenja poput mnogih životinja, već naprotiv, traje.
Cena opstanka
Da ne pričamo o dobrim stranama onoga što je pas dobio. Ionako je to tema o kojoj neprekidno pišemo, baveći se različitim aspektima psećeg života. Osvrnućemo se na probleme koji dobrim delom zavise od načina suživota psa i čoveka i od nemogućnosti psa da se prilagodi svim očekivanjima koja iz tog suživota proizilaze.
Kompulsivno ponašanje, kako se opisuju „izleti“ psa van normalnih okvira, karakteristični su zbog ponavljanja bez obzira na to da li time pas povređuje sebe, ili nanosi sebi štetu na duži rok. Na primer, dobermani ili retriveri, češće od ostalih rasa imaju potrebu da sebi ližu sapi ili noge, a ponekad čak i predmete u svojoj okolini, pri čemu mogu da proizvedu i ozbiljna oštećenja dlake ili kože.
Terijeri su poznati po tome što vole da jure sopstveni rep i, što je najgore, kad ga stignu, spremni su da ga ulove i podobro oštete. Pojedini psi različitih rasa opsesivno ližu neke predmete, drugi piju vodu i kad treba i ne treba, laju kad ima razloga za to, ali i kad nema, i pronalaze dosta načina da se čudnim ponašanjem oslobode muka koje ih muče.
Problem je u tome što se još uvek nagađa šta dovodi do ovakvog ponašanja i da li uopšte može doći do izlečenja. Kada pas stekne neku od loših navika (lizanje, ujedanje repa, lajanje, trčanje u krug, jurenje senke ili fiksacija na pojedine igračke), veoma teško se od nje oslobađa. Tako, na primer, ako se reši problem oštećenja šapa koje je do tada lizao, moguće je da će mu ta navika ostati.
Samo sticanje navika može da bude posledica anksioznosti, usled stalnog ostavljanja, prevelike vezanosti za vlasnike ili nesigurnosti zbog njihovog ponašanja, straha od napuštanja, odvajanja, stresa ili bilo čega drugog što psa pogađa nakon napuštanja uobičajene kolotečine. Osim toga, psi na lancu ili u boksu, kao i ljubimci osuđeni na skučeni životni prostor u stanu, s malo izlazaka, takođe su veoma skloni promeni ponašanja.
Psi koji su izloženi fizičkom zlostavljanju ljudi ili bliskih pasa iz porodice, zbog svoje nemoći počinju da razvijaju poseban način oslobađanja od stresa, koji takođe vodi u neki novi stres.
Uzroke koje smo nabrojali možemo da navedemo i kao podlogu za pokušaj lečenja istih simptoma, jer ukoliko se izvor stresa, neugodnosti ili nemoći saseče u korenu, moguće je da pas odustane od ružne navike.
Međutim, kako je situacija koja je i dovela do lošeg stanja obično vezana za način života vlasnika, teško je promeniti nešto u tolikoj meri da se problem reši. Nažalost, nebrojeno puta se pokazalo da psi s takvim navikama teško odustaju od obrasca, tako da je tek napuštanje porodice u kojoj se navika razvila i premeštanje kod novih vlasnika dovelo do oslobađanja od stresa.
A druga strana?
Čovek, na sreću, sa psom nema takvih anksioznih epizoda, čak možemo reći da dobre strane čuvanja psa toliko govore u korist psa, da nikakvi stresovi i strahovi neće psa spasiti od želje čoveka da se druži s njim. Začkoljica je samo u tome što jedino zdrav pas može da pruži čoveku zadovoljstvo druženja. I ne samo to.
Nije neophodno da se bavimo naučnim studijama da bismo utvrdili koliko pas spasava čoveka od njega samog.
Ali, da ne bismo ostali usamljeni sa iskustvima te vrste, postoje mnogobrojni dokazi kojima nauka potkrepljuje blagotvorni uticaj ovog četvoronošca na najgoreg dvonošca koji je ikada hodao planetom.
Pa da počnemo s primerima. Samo druženje sa psom (doduše, ne samo s njim) pomaže u oslobađanju od stresa. Kako? Dva hormona menjaju svoje količine u krvi. Kortisol pada, a serotonin raste. Prvi je tu kada je stres prisutan, a drugi dovodi do boljeg raspoloženja. I krvni pritisak pada ukoliko se bavite psom i skoncentrisani ste na njegovo maženje.
I jedna od modernih bolesti – depresija, bolje se podnosi sa životinjom pored sebe. Iako ste do sada mogli da zaključite da ne verujemo u nesebičnu i bezrezervnu ljubav i vernost životinja, činjenica je da vezanost psa utiče pozitivno na vlasnika.
Svakodnevna neophodnost u nečijem životu, pa makar to bio i pas, predstavlja jedan vid borbe sa depresivnim stanjem i povećava potrebu čoveka da se bori i bude koristan. Ako ne sebi, onda bar nekom drugom.
Komunikacija takođe predstavlja motiv za čuvanje psa. Ako imate problema sa drugim ljudima i kontaktiranjem s njima, pas predstavlja idealnu temu za razbijanje početne treme. Mislim da nema osobe sa kojom ne može da se priča o psima. Čak i oni koji ih ne vole, često se trude da objasne zašto je to tako, a onda kreće priča bez kraja, dok vaše samopouzdanje raste.
Svakodnevno druženje sa psom podrazumeva i redovne šetnje koje ne bi trebalo da traju manje od pola sata. Pri tome, poželjno je da pas bude pušten kako bi mogao da se priseti svoje skitačke prošlosti i dobro osmotri sve što se na terenu dešava ili se već desilo. Kolateralna „šteta“ ove šetnje je vlasnik koji, hteo ne hteo, mora da prati svog ljubimca i da na taj način pomaže samom sebi, ponekad i na nevoljan način.
Deca izvlače posebnu korist od druženja sa psom.
Pre svega, imaju nekog na koga mogu da se oslone. Veoma je teško naći porodičnog psa kome može da „prekipi“ i da povredi dete koje je pored njega raslo.
Penjanje na glavu, vučenje ušiju, guranje ruke u usta da bi se izvadio slasni zalogaj, deljenje hrane sa ljubimcem, ležanje na njemu i drugi nestašluci koji deci mogu da padnu na pamet dovode do njihovog bržeg sazrevanja i pravilnijeg odnosa prema okolini.
Jedino je bitno da ih stariji upućuju u tajne druženja i ponašanja kako ne bi ipak maltretirali životinju i kako bi kroz tu komunikaciju postali društveno aktivniji i odgovorniji.
Takođe, i deca koja imaju posebne potrebe, boluju od autizma, prolaze kroz rekovalescenciju sa psima i mnogo lakše podnose sve što im se dogadja.
Ko dobija a ko gubi?
Mnogi psi su rođeni srećni i kada bi mogli, verovatno bi i sledeći život poživeli na isti način. Ovaj tekst je više bio posvećen onim drugim koji, nažalost, nisu imali sreće sa svojim ljudskim saputnicima, jer oni nisu razumeli pseće potrebe ili ih, jednostavno, nije ni bilo briga.
Zato je prvi deo teksta pomalo sumoran. Međutim, iako je čovek taj koji u ovoj kombinaciji uglavnom ima više koristi, mora se priznati da i psi mogu da budu srećni što su odabrani da budu uz čoveka.
Dr vet. med. Miloš Stanojević
http: zov.rs
________________________________________________________________________________________
IMAO SAM PSA U DOMU
Svi su se smejali
što sam želeo
da budem dobar
čovek sa psom
a smejali se
ko akrobate
i šutirari mi
nogama psa
jednom sam plakao
oni još jače
šutirali mi
psa koji skiči
a jedne noći
kad bila kiša
pobegao pas
i od mene
Pismeni odgovor na temu:
Moj najneprijatniji dozivljaj
Vesna Ognjenović-Budimir Nešić– „Pozdravi nekog“
________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
Zašto “lenji” roditelji imaju srećne porodice
Časovi baleta, tenisa, klavira, engleskog, posete igraonicama i prijateljima. Moderan roditelj je u svakodnevnoj trci da obezbedi što više u strahu da ne radi dovoljno kako bi osigurao zlatnu budućnost svojim potomcima. Ako se prepoznajete u ovom opisu koristiće vam da saznate više o školi lenjeg ili neaktivnog roditeljstva.
Tom Hodžkins je autor knjige i bloga “The Idle Parent” (Neaktivan roditelj, slobodan prevod) koji podstiču roditelje da na neaktivan način pristupe roditeljstvu.
Naime, roditelji su ubeđeni da će učiniti najbolje za svoju decu ako ih stalno zabavljaju, ispunjavaju im želje i čine sve da im pruže veliki izbor aktivnosti. A kad na zabavu ne misle roditelji tu su televizori, kompjuteri i igrice.
U čemu je tu problem?
Kako kaže Tom Hodžkins, sve ove aktivnosti predstavljaju dodatno opterećenje (u vidu novca i vremena) za već veoma zauzete roditelje. Osim toga, imaju i još jedan negativan uticaj na decu koja postaju nesposobna da se brinu sama o sebi i da sama sebe zabave.
Kada stimulacija dolazi iz spoljnog sveta – bilo da se radi o novom kursu, kompjuteru ili televiziji, deca gube sposobnost kreiranja sopstvenih igara. Ona, u stvari, zaborave kako da se igraju.
Previše stumulisana deca očekuju konstantnu zabavu i zabavljače toliko da se čovek mora zapitati “Šta se desilo sa njihovom maštom?”.
Šta preduzeti?
Hodžkins predlaže jednostavno rešenje koje će ovim porodicama olakšati život i učiniti ga jeftinijim, koje će doneti zadovoljstvo u život dece, učiniti ih samodovoljnim i pomoći im da postanu srećna. Deca koja su sama sebi dovoljna umeju da kreiraju svoj život i ne zavise od mame, tate ili nekog drugog.
Rešenje se, po njemu, zove “neaktivno ili lenje roditeljstvo” i ono veruje u rečenicu “ostavite decu na miru”.
Zauzetom roditelju ova ideja može da izgleda suprotno njegovom instinktu. Zar nam se ne govori uvek da moramo da radimo više a ne manje? Svaki roditelj je pod nekom sumnjom da ne radi dovoljno ili da radi sve pogrešno i da je potrebno raditi više i bolje. Ali, ako se previše mešamo u sve ne dozvoljavamo našoj deci da porastu učeći sama. Dete koje je prezaštićeno neće znati da se brine o sebi.
Šta je to neaktivno roditeljstvo?
Ponašanje koje vodi sigurnom dobitku, kaže Hodžkins. Manje posla za vas a bolje za vaše dete, za uživanje u svakodnevnom životu i takođe za ličnu nezavisnost i sposobnost.
Naravno, neaktivno roditeljstvo ne znači zapostavljanje i puštanje dece da rade šta hoće ili šta god im padne na pamet. Postoji velika razlika između bezbrižnosti i nebrige. Koliko god to zvučalo neverovatno, neaktivan roditelj je veoma odgovoran roditelj. Pre svega jer se celo njegovo nedelanje zasniva na poštovanju deteta i veri u to malo biće.
Neodgovoran roditelj, nastavlja Hodžkins, je onaj koji šetka dete od ustanove do ustanove i predaje ga bilo zabavljačima bilo virtuelnom svetu. Cilj porodice je da bude zajedno. Zbog toga je potrebno osloboditi se prekovremenog rada i bespotrebnih izlazaka i provoditi više vremena sa porodicom, i to kući, za sreću cele porodice.
Šta to znači u praksi?
Nemojte misliti da je lako biti neaktivan roditelj jer je upravo suprotno. Lako je uključiti televizor i pustiti decu da igraju igre na kompjuteru. Ne dozvoliti im da uključe ove aparate je ono što izaziva svađu. Teško je isterati decu u dvorište da se igraju dok vam kukaju za igricama. Ali, samo nekoliko minuta posle te krize videćete decu koja se lepo i srećno igraju napolju.
Nema mesta za mučenike u roditeljstvu. Zamislite da se vi žrtvujete iz dana u dan da biste na kraju imali nervoznu, nezadovoljnu i ljutu decu. Mislite na sebe, kaže Hodžkins. Sreća roditelja je na prvom mestu, jer “kad su roditelji srećni i deca su srećna”. Evo i konkretnih načina da to postignete.
Ograničite aktivnosti vašeg deteta na jedan ili dva dana nedeljno – ili na broj koji daje pravu ravnotežu vašoj porodici.
Sami razmislite o tome kako svakodnevna rutina i obaveze utiču na vas. Organizujte dane tako da vaše dete ima uvek dovoljno vremena za slobodnu igru.
Ne plašite se da kažete detetu da ne može da se bavi nekom aktivnošću ili da mu objasnite da je potreban kompromis.
Jedite zajedno kao porodica u večernjim satima jer se na taj način lako podstiče razgovor o proteklom danu.
Isključite televizor ili računar i pošaljite decu napolje.
Zapamtite da ne važe ista pravila za svu decu – deca su često veoma različita međusobno.
Budite kreativni. Pripremite kutiju slučajno izabranih bezbednih predmeta (loptu, šerpicu, nalepnice) i stavite mu u sobu da se sa njima igra.
Neka vam spavanje bude prioritet (naročito kod manje dece). Sve porodice su srećnije ako su roditelji odmorni.
Probajte kampovanje. Na kampovanju ima dovoljno vremena, prostora i inspiracije za dobru igru.
Izvor: zelenaucionica.com (najboljamamanasvetu.com)
TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________
MEĐUNARODNA BICIKLISTIČKA TRKA „KROZ SRBIJU“ – 2013.
53. Međunarodna biciklistička trka „Kroz Srbiju“ održava se od 11. do 16. juna.
Posvećena je jubileju 17 vekova od potpisivanja Milanskog Edikta i tim povodom, trasa Trke će ići poznatom kulturno-istorijskom i turističkom maršutom „Putevima Rimskih imperatora“. Trka je jedna od retkih sportskih manifestacija, koja će na ovaj način uveličati ovako bitan događaj za Srbiju.
Ovogodišnja Trka pod visokim je pokroviteljstvom Predsednika Republike, g. Tomislava Nikolića. Značajnu podršku Trka ima od Ministarstva omladine i sporta i Ministarstva finansija i privrede, Sektor za Turizam.
Trka će, 11.06. startovati u Nišu, ispred Medijane, odakle će dalje krenuti put severo-istoka ka Boru. Na putu do Bora biciklisti će proći pored Feliks Romulijane u blizini Zaječara. Potom će se uputiti ka Kladovu, gde će ih put dovesti do Trajavnove table. Odatle, Trka ide uz Đerdapsku klisuru ka Požarevcu, u čijoj blizini se nalazi Viminacijum. Dalje iz Požarevca Trka će krenuti put jednog od najvećih antičkih gradova na ovim prostorima, Sirmijuma kod Sremske Mitrovice.
Posle 6 uzbudljivih dana, 16.06., trka stiže iz Sremske Mitrovice u Beograd.
U Beogradu se organizuje velika ceremonija zatvaranja i proglašenja pobednika.
Svake godine na Trci bude više od 360 učesnika karavana, što sportista i njihovih pomoćnika, sportskih delegata, volontera i prijatelja Trke. Ove godine na Trci će učestvovati 25 sportskih ekipa iz Evrope i sveta, što je rekordan broj ekipa do sad.
Pored sportskih aspekata, učesnici i posetioci se na jednistven način upoznaju sa našom zemljom i njenim prirodnim, kulturno-istorijskim i turističkim aspektima.
Biciklisti često kažu „Putevi su naša borilišta“, čime opisuju prirodu ovog sporta. Beskonačni putevi, priroda i svež vazduh, samo su jedan od blagodeti biciklizma. Ako se sve to ukombinuje sa jednom sportskom manifestacijom, poput Trke Kroz Srbiju, dobija se fantastična prilika za sve, i mlade i stare, da se provedu i razonode, upoznaju sa novim i neistraženim delovima Srbije, kao i da nauče nešto više o biciklizmu kao sportu.
Ako vas interesuje da saznate nešto više o ovogodišnjoj Trci Kroz Srbiju, posetite sajt: www.tds.co.rs ili Facebook: www.facebook.com/tourdeserbie
Izvor:.srbijazamlade.rs
_______________________________________________________________________________________________________________________________
TRASA I ETAPE TRKE „KROZ SRBIJU“ 2013.
1. etapa: 11. jun: kružna ulicama Niša (98,7 km).
2. etapa: 12. jun: Niš – Knjaževac – Zaječar – Gamzigrad – Bor (137).
3. etapa: 13. jun: Bor – Majdanpek – Negotin – Brza Palanka – Kladovo (150 km).
4. etapa: 14. jun: Kladovo – Tekija – Donji Milanovac – Lepenski vir – Golubac – Veliko Gradište – Požarevac (186,2 km).
5. etapa: 15. jun: Požarevac – Mala Krsna – Smederevo – Grocka – Resnik – Ostružnica – Umka – Obrenovac – Debrc – Sremska Mitrovica (200 km).
6. etapa:16. jun: Sremska Mitrovica – Veliki Radinci – Beočin – Sremski Karlovci – Inđija – Stara Pazova – Nova Pazova – Batajnica – Zemun – Beograd (127,5 km).
Prolazak 53. Međunarodne biciklističke trke kroz Bor predviđen je za 12. jun 2013. godine u vremenu od 13:3o-14:30 sati.
FOTO FINIŠ današnje, 2. etape u Boru________________________________
Pred ciljem
Foto:Bora*S
Kroz cilj
Foto:Bora*S
Na pobedničkom postolju
Foto:Bora*S
_______________________________________________________________________________________________________________________________
Vozeći prosečnom brzinom od 42 km na sat, deonicu od Niša do Bora, u dužini od 137 kilometara, najbrži biciklisti su prešli za 3 sata i 15 minuta,.
Kroz cilj u Boru, na završetku 2. etape 53. međunarodne biciklističke trke „Kroz Srbija“, prvi je prošao Argentinac Mauro Rikeci ( vozi za japanski klub „Nippo“) sa vremenom 3 h 15 ‘ 47 “, drugi je bio Sergej Nikolaev iz Rusije (vozač tima „Katusha“), dok se za treće mesto izborio Subotičanin Žolt Der ( biciklista mađarskog „Utensilnord“).
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_______________________________________________
NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA
Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre
U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.
Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima
Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu. Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.
U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?
Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.
– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.
Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.
Tarahumarosi jačaju stopala od malena
Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…
… Ili sasvim bosi
Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu.
Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.
Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.
Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti
Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?
Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.
– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.
Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.
Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.
VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!
izvor:www.blic.rs
TAMOiOVDE
BESKRAJNI GALOP – Ulje na platnu
Autor: Bora*S
TAMOiOVDE 