KAD JE NIČE PLAKAO…

“Kad je Niče plakao” – rađanje bliskosti kroz psihoterapijske razgovore

Literarni susret dva velika intelektualca, Fridriha Ničea i Jozefa Brojera, opisan u vrhunskom romanu čuvenog američkog psihijatra Jaloma pruža priliku da učimo na tuđim greškama, tragamo ka dubinama ljudskog uma, budemo deo njihovog nesvesnog i neizmerno se povežemo i saživimo sa kompleksnim ljudskim bićem.

Malo je reći da je roman „Kad je Niče plakao“ dar svima onima kojima se čini da žive izbore koji su im nametnuti, svima onima koji se osećaju sami sebi stranim, svima onima koji su zbog različitih distrakcija izgubili kontakt sa onim što im suštinski treba kako bi vlastito življenje učinili kvalitetnim.

Jedna mudra i neobično slobodna žena filozof je znala kako ostati dosledan samom sebi i živeti svoje odluke. Za Lu Salome brak je „eufemizam za dobrovoljno ropstvo žene“. Nju ne dotiču konvencije, ona neguje slobodu da bude ono što jeste i da se ponaša u skladu sa tim.

U svoj roman Jalom upravo uvodi motiv ove neobične žene kako bi spojio dva izvrsna uma devetnaestog veka, kako bi čitaocima predstavio opsežan opis psihoterapijskih razgovora u kojima saznajemo tok lečenja opsesije i pratimo proces rađanja snažnog prijateljskog odnosa iz prvobitnog nepoverenja i obostrane neiskrenosti.

Do uzajamnog razumevanja i bliskosti junaci dolaze razotkrivanjem svojih snova i rešavanjem potisnutih problema sa kojima su se obojica nosili. Ključan trenutak povezivanja bila je spoznaja da dele mnogo toga zajedničkog iako u potpunosti vode različite živote.

Sa jedne strane je uvaženi lekar Brojer, porodičan čovek koji se velikim delom posvetio svojoj profesiji, dok je njegova sušta suprotnost samotnjak Niče koji sebe smatra posthumnim filozofom iz razloga što vreme u kom živi ne razume njegovu filozofsku misao. Plod učinka moćne metode koja se slikovito naziva „čišćenje dimnjaka“ bilo je njihovo obostrano otvaranje, deljenje snažnih osećanja, usamljenosti, otuđenosti, obesmišljenosti, koje je dovelo do transformacije psiholoških stanja i odbacivanja svih iluzija.

U ovom delu saznajemo da intelektualac devetnaestog veka i čovek ovdašnjeg vremena imaju mnogo toga zajedničkog. Disciplinu, vernost, posvećenost i dužnost prema porodici i profesiji Niče smatra sitnim vrlinama. Njegova poruka je da ne možemo doprineti prosperitetu porodice niti dati svoj maksimum profesiji kojom se bavimo, ako nismo zadovoljni sobom i ne pratimo svoje potrebe i želje.

Ne treba čekati simptom da bismo shvatili da nam neko okruženje ne prija. Ničeu su napadi migrene bili znak koji ga je odvojio od univerzitetske profesure. Biti u kontaktu sa samim sobom je jedna od poruka koju nam ovo delo šalje, to je dar koji svako duguje samom sebi i njega treba negovati. Dok se ova dvojica velikana nisu susrela, ni sama nisu znala koliko toga skrivaju od sebe samih i koliko je deljenje ranjivosti i ljudskosti sa pravom osobom lekovit proces.

Niče nam otkriva kako ljudi na razne indirektne načine pokušavaju da ostvare svoje skrivene želje. Objašnjava da je za roditeljstvo potrebna zrelost, i da se baš zbog otuđivanja od sebe sama, dešava da neki roditelji kroz ostvarenja svoje dece pokušavaju da dosanjaju sopstvene osujećene želje i zaštite se od tereta prohujalog vremena.

Još jedno upečatljivo i primenljivo sredstvo savremenom čoveku može biti od koristi da se lakše nosi sa trenutnim životnim poteškoćama. U knjizi se to naziva „kosmičkom perspektivom“ i odnosi se na veštinu izmicanja iz neprijatne situacije i njenog sagledavanja iz šire perspektive. Ovo može biti jako delotvorno kod čestih, propratnih prepreka sa kojima se čovek svakodnevno susreće u urbanom i brzom sistemu življenja.

Nema sumnje da se mnogo toga iz ove knjige može primeniti danas, ukoliko smo voljni i strpljivi da učestvujemo u procesu saznavanja. Na tom putu pravo uživanje je dosezati do novih spoznaja uz dubokoumne razgovore Ničea i Brojera.

Piše: Helena Marković

Izvor: kultivisise.rs/14/11/2019

---

Preporuka: LU SALOME, MUZA NIČEA I RILKEA…

---

KAD JE NIČE PLAKAO

Autor : Irvin Jalom

Roman

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof… Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize… tajni sporazum… mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.

Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom „terapijom razgovorom“. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu.

U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Izvor: knjizare-vulkan.rs

---

 

SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU…

Vladeta Jerotić citati

Pored titula književnika, lekara, psihoterapeuta i mnogih ostalih, Vladeta Jerotić je pre svega erudita.

Vladeta Jerotić je rođen u Beogradu 1924. godine, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Nakon diplomiranja na Medicinskom fakultetu odlučuje da se specijalizuje za neuropshijatra. Ne zaustavlja se ni tu, već nastavlja svoje obrazovanje u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao i psihoterapiju.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić član je Udruženja književnika Srbije, kao iMedicinske akademije i SANU-a. Napisao je veliki broj radova iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe, održava brojna predavanja na iste teme u Beogradu, dok je pre putovao po celoj Jugoslaviji sa istim ciljem.

Pored mnogbrojnih dela, izdvajamo citate iz knjige Samo dela ljubavi ostaju, koja je objavljena 1996. godine.

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…“

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ’izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ’suviška srca’.“

Analizom stare narodne poslovice „Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad“,Jerotić objašnjava da je svaka poslovica ili dvosmislena ili višesmislena. Ovu poslovicu, on poistovećuje sa čovekovim psihološkim stanjem, i zato raščlanjuje čoveka po njegovim fizičkim i duhovnim karakteristikama.

Govori da su telesne funkcije čoveka pažljivo posmatrane i proučavane, ali to nikada nije dovoljno. Uvek se pojavi neka nova sitnica, koja može da pobije sve prethodne zaključke.

„A šta reći tek o duhovnim funkcijama čovekovim, o „religioznom čoveku“, o čovekovom verovanju u besmrtnost duše, o njegovoj dubokoj potrebi za ritualima, o žrtvovanju i molitvi!“

„Samo dela ljubavi ostaju“ Jerotić navodi kao jednostavnu istinu.

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.“

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.“

Preko saveta iz proročišta u Delfima: upoznaj samog sebe, Jerotić takođe naglašava potrebu za samospoznajom govoreći: „Savremena psihologija, a filozofija je ovo i ranije znala, s pravom upozorava da čovek ne može da dela pravilno, a ni da procenjuje dela i postupke drugih ljudi, dok ne upozna svesne, i još više nesvesne motive, pre svega emotivne, a onda i intelektualne prirode, koji podstiču, upućuju i determinišu sve naše vidljive radnje.“

Vladeta Jerotić za današnjeg čoveka zapadnoevropske hrišćanske civilizacije misli da nedovoljno voli i poštuje samog sebe. Konzumiranje duvana, alkohola i droge pokazuje ovu teorijsku misao u praksi. Svaki čovek je svestan štetnih posledica ova tri poroka, ali je jako mali broj spreman da im odoli.

Da li ljubav uvek pobeđuje? – pita se i Vladeta Jerotić

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.“

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.“

„Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?“

Strah je još jedna od bolesti današnjice, a, ili je nedovoljno istražena, ili je isuviše subjektivna stvar.

Strah

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?“

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.“

Pred kraj knjige, Jerotić ohrabruje čoveka da shvati njegovu pravu svrhu bivstvovanja. Treba da shvati da je on i hram i tvrđava, što je ujedno i naša poruka kao zaključak:

„Čitav mineralni, biljni i životinjski svet, podjednako onaj koji živi u vodi, na zemlji ili u vazduhu, prisutan je u u telesnom sastavu čoveka.“

 Vana Filipovski

Izvor:  kultivisise

---

---

 

LIČNE GRANICE …

Zašto je zdravo reći ne?

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bismo imali razmenu sa okolinom, smatra učenik utemeljivača geštalt terapije Frica Perlsa, Gari Jontef.

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Rad na sebi i lične granice

Rad na sebi može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Jedan od oblika rada na sebi može da bude i psihoterapija. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

Piše: Kristina Pota Radulović, magistar specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut

Izvor: gestalt.org.rs

______________________________________________________________