PRVA ŽENA LEKAR U SRBIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Draga Ljočić: Prva žena lekar u Srbiji

Iz knjige: Dragan Ivanović, Kolevka zdravstva u Srbiji, Knj. 1. str. 109-114, izdavač: Srpska knjiga, Ruma.

indexDraga Ljočić (Šabac 1855 – Beograd 1926.) jedinstvena po mnogo čemu: pionir ženskog lekarskog poziva u svojoj zemlji i prva žena lekar na slovenskom jugu, neumorni borac za ravnopravnost žena, beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, majka četvoro dece, uzorna supruga i domaćica…

U Šapcu se prvim plačem oglasila 28. februara 1855. kao peto, najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Imala je sedam godina i počela da sriče prva slova azbuke, kad joj je otac osiromašio, ostao bez imanja i spao na pekarski zanat s mesečnim prihodom od sedam talira, koliko je zarađivao i običan sluga kod dobrog gazde.

Osnovnu školu je završila u rodnom gradu a onda je prihvatila njena bivša učiteljica Persida Pinterović, koja je prešla u Beograd za nastavnicu Više ženske škole i, primivši je kod sebe, pomogla joj da, i pored siromaštva, završi sve razrede. Produžila je da sluša predavanja na prirodno-matematičkom odseku Velike škole a onda se, sa 17 godina, odvažila da krene u Cirih i studira medicinu. Bilo je to, znači, 1872. Nadasve patriotski vaspitana, prekinula je studije juna 1876, kada je počeo rat sa Turskom, i požurila da se otadžbini stavi na raspolaganje. Obukla je uniformu, dobila čin sanitetskog poručnika i predano i požrtvovano lečila ranjenike u Beogradu i bolnici u Svilajncu a našla se i u krvavim borbama na Šumatovcu.

U februaru sledeće godine, kada je zaključeno primirje, vratila se u Cirih, jedini evropski grad u kome su žene mogle da studiraju(1), da bi krajem 1878. diplomirala i bila promovisana za doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Imala je samo 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a i prva od svih Jugoslovenki.

Visoko obrazovanje stekla su i Dragina dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije. Pisao je i udžbenike.

Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se nastanjuje kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde će kasnije obavljati i privatnu lekarsku praksu. Najpre je morala da se obrati Ministarstvu unutrašnjih dela i zatraži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom. Učinila je to 26. februara 1879. Ministar je nameravao da joj odbije molbu bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio, ali uz uslov da dr Draga prethodno položi državni ispit. Savladala je i tu prepreku proisteklu iz konzervativnog gledanja na učešće žene u bilo kojoj delatnosti ondašnje Srbije.

Počela je privatnu praksu, ali „pacijenata nije osobito imala“. Naredna godina donela joj je jedno lepo priznanje ali i još jednu nevolju. Postala je član Srpskog lekarskog društva, ali su joj posle jednog nazeba načeta pluća, pa se 1880. zaputila na Krim, u sanatorijum blizu Jalte. Vraća se u proleće sledeće godine i nastavlja privatnu praksu u Beogradu.

Tek 6. jula 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Već 1883. godine donela je značajnu promenu u njenom privatnom životu: 9. januara se udala za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. I u tom najradosnijem trenutku razbila je još jednu predrasudu i bila prva žena u Srbiji koja je posle venčanja zadržala svoje porodično prezime.

A onda slede najteži dani u njenom životu. Početkom oktobra 1883. buknula je Timočka buna. Dvadeset petog oktobra noću uhapšen je i njen suprug Raša. Dvadesetog novembra Draga je rodila ćerku a posle osam dana preki sud u Zaječaru osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, istog dana je stiglo pomilovanje kralja Milana i Raša je, zajedno sa Perom Todorovićem, upućen u požarevački zatvor na šest godina robije.

Dr Draga je ostala sama sa bebom i opterećena brigom o mužu sužnju, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom – kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.

Od diskriminacije prema ženi lekaru odustajalo se jedino u vreme ratova. Tako je bilo i 1885. kada je dr Draga, dok je besneo srpsko-bugarski rat, morala da radi, kao jedini lekar, čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi, kojom je rukovodio profesor Josif Pančić.

Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici.

(Poput roditelja, i Draga će sa suprugom Rašom imati dosta dece: pored Radmile još tri ćerke – Spomenu, Zoru i Olgu).

U decembru 1886. dr Dragu je ministar Garašanin unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje“ – ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Blagodareći njenoj preduzimljivosti, ovo udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“. Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od trideset godina. Zaposleni su je zvali „svojom majkom“.

Bila je i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika.

Došli su balkanski ratovi. Draga je već imala 57 godina i bila načetog zdravlja. Ne štedeći sebe, 1912-1913. radila je danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Buknuo je i prvi svetski rat 1914. Porodica se posle okupacije Beograda povukla u Niš i Draga i ćerka radile u tamošnjoj bolnici. Neprijatelj je napredovao i porodica se podelila. Raša sa svoje 64 i ćerka Radmila sa 29 godina prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju.

Dr Draga, u 60. godini, sa tri kćeri prebacila se železnicom iz Niša u Solun i dalje u Atinu. Odatle, preko Rima i Nice, stigla je u Lozanu, gde je sve vreme rata „organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima“.

Vratila se u domovinu 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time „otvorila put svojim budućim koleginicama“. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju – kao lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena u Beogradu. Za svagda ovenčana epitetom prve žene lekara u Srbiji.

Dr Radmila Milošević-Lazarević, radeći kao lekar na Solunskom frontu, upoznaje se sa književnikom Brankom Lazarevićem, sa kojim se venčava na Krfu, zajedno se prebacuju u Italiju i Francusku i po završetku rata stižu u Beograd.

Kada je suprug 1919. postavljen za ambasadora u Čikagu, ona ga prati i napušta lekarski poziv. Zatim prelaze u Varšavu, Prag i Brisel. Umrla je 1942. godine od pneumonije i sahranjena u Beogradu.

Ništa bez Drage Ljočić

O radnim i humanitarnim kvalitetima tri doktorke – dve Šapčanke i jedne koja je u ovom gradu bila bolnički lekar, govori i gradnja bolnice na Topčiderskom brdu, sa 600 postelja za žene i decu. Kamen-temeljac je položen 8. oktobra 1922. godine.

Prethodno je bilo formirano i Društvo beogradskih žena lekara, koje će sinhronizovati akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga. Predsednica je bila dr Draga Ljočić, potpredsednik dr Marija Fjodorovna Siebold, sekretar Ana Brkić-Milijanović, srednja od tri sestre Šapčanke koje su studije medicine završile u Petrogradu i blagajnik Marija Prita-Vučetić, koja je sa suprugom Nikolom Vučetićem u Šapcu bila bolnički lekar krajem devetnaestog veka.

Bolnica je svečano otvorena tek 1. oktobra 1929. godine. Beogradske žene lekari radile su u bolnici besplatno, jer je bolnica morala da se izdržava od prihoda bolesnika, što je bilo nedovoljno. Prva žena lekar na internom odeljenju bila je Jelica Nešković, kći dr Marije Prite.

Dr Draga Ljočić je učestvovala i pri stvaranju ženskog lekarskog društva posle Prvog svetskog rata, kao i pri podizanju Ženske bolnice na Dedinju, u spomen inicijatorke za gradnju te bolnice, dr Elze Inglis, koja je u Prvom svetskom ratu bila na čelu britanske misije u sastavu srpskog vojnog saniteta.

U čast tridesetogodišnje službe dr Drage Ljočić, njeni prijatelji su 1909. priredili svečanu akademiju a po završetku bolnice na Dedinju jednu bolesničku sobu mermernom pločom označili njenim imenom.

Bila je i prva i jedina žena lekar koja se još na početku svog radnog veka, 1880. godine, bavila poslovima oko uređivanja „Srpskog arhiva“ – časopisa za celokupno lekarstvo.

 Dragan Ivanović/www.rastko.rs

 DOPUNA (Iz knjige dr Dušan Stojimirović: Kazivanja, Narodna biblioteka Smederevo / Ars libri, Beograd (2007), str. 27. Dopuna Brane Dimitrijevića.)

 „Do vremena kada sam ja (1890) došao u Beč na medicinskom fakultetu nije bilo ženskih studenata… Ali nekako u to vreme navališe i devojke na medicinu. Notnagel ( priznat u Evropi kao najjači specijalista interne medicine!) ih začudo nije trpeo. Bio sam prisutan kada je on na jednom predavanju zatražio da se studentkinje udalje s časa, ali pošto one nikako nisu htele da napuste dvoranu, Notnagel je sam izišao iz nje. A potom je poslao svog docenta da nam održi čas. No, i taj docent je zamolio studentkinje na izađu, da bi mogao da predaje. Kako one nisu htele ni onda da iziđu, došlo je do nereda. Studenti su povikali: napolje! Napolje!!! Te su one, naposletku morale da odu. Onda se Notnagel vratio i nastavio da predaje, izjavljujući da ženama nije mesto na medicini. Ovo se događalo negde 1892 ili 1893. godine.“

Na Rastku objavljeno: 2008-04-25

NAŠ BRAT FLORA SENDS…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________

Delo Luiz Miler govori o jedinoj ženi iz zapadne Evrope koja je služila kao vojnik u srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata.

podloga za pripremu 1

Flora Sends, članica britanskih medicinskih misija u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, jedina je žena iz zapadne Evrope koja je služila kao vojnik u srpskoj vojsci i jedina Britanka koja je u „velikom ratu” bila u uniformi i koja je ikada odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

O ovoj izuzetnoj ličnosti, i jedinoj ženi koja je tokom ratnih dejstava uspela da napreduje do oficirskog čina, Britanka Luiz Miler napisala je biografsku studiju „Naš brat, život kapetana Flore Sends”, koju je objavila „Laguna”, u prevodu Nenada Dropulića. Luiz Miler u ovoj biografiji prikazuje svoju neustrašivu junakinju počev od detinjstva u viktorijanskoj Engleskoj, preko dolaska u Srbiju kao dobrovoljca Crvenog krsta i kasnijeg stupanja u vojsku, predavanja koja je držala kada se proslavila, braka sa kolegom oficirom, do boravka u gestapovskom zatvoru tokom Drugog svetskog rata i poslednjih godina u Safoku.

Delo Luiz Miler predstavljeno je na teritoriji Velike Britanije u Beogradu, u rezidenciji ambasadora Majkla Devenporta, koji je, pored autorke i istoričara Slobodana Markovića, dočarao lik Flore Sends.

Flora Sands

Flora Sends sa srpskim vojnicima

– Izuzetno hrabra žena Flora Sends, jedina Britanka među četrdeset dva miliona vojnika, za svoju hrabrost odlikovana najvišim vojnim počastima, jeste ono što povezuje naše dve države. Most među nama je i knjiga Luiz Miler o njenom životu i herojskom poglavlju iz naše zajedničke prošlosti, o kojoj se ne zna dovoljno. Knjiga „Naš brat” poseduje i širu, društvenu, važnost, zbog toga što pokazuje emancipaciju žena tokom Prvog svetskog rata. Ambiciozne žene u ovom delu sveta uživale su više prava, bavile su se muškim zanimanjima, a to su stvari koje su za Britanke bile nezamislive – rekao je ambasador Devenport.

On je značaj ovog dela povezao i sa stogodišnjicom Prvog svetskog rata, koja će biti obeležena sledeće godine. Takođe, ambasador Devenport napomenuo je da je za poštovanje to što potomci onih ranjenika iz Kragujevca, Mladenovca, Vranja i drugih delova Srbije, koje su pazile bolničarke iz Velike Britanije i drugih delova Komonvelta, neguju sećanje na ove hrabre i požrtvovane žene.

Luiz Miler je istakla da je život Flore Sends bio privlačna tema za desetogodišnje proučavanje i zato što je ona, ostajući da živi u Srbiji, postala važan deo istorije ovog podneblja. 

Luiz-Miler

Luiz Miler

– Flora je bila svedok uspona i padova srpske istorije od 1914. godine, kada je sa grupom britanskih bolničarki došla da neguje srpske ranjenike. Preživela je tifus, špansku groznicu, ranjavanje, ofanzive i povlačenja srpske vojske preko Albanije, ali kao da joj to nije bilo dovoljno, kao rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije 1941. godine pošla je u borbu protiv nacista. Flora Sends, i ostale učesnice savezničkih lekarskih misija u Prvom svetskom ratu u Srbiji, stekle su odanost prema Srbiji zbog slobode i prava koji su im bili dati. Radile su ono što im je bilo uskraćeno u matičnoj zemlji, bilo im je dozvoljeno da budu zaista hrabre. I tako se Flora Sends našla u prvim borbenim redovima uz muškarce – istakla je Luiz Miler.

Istoričar Slobodan Marković podsetio je na to da je prošle godine obeleženo 175 godina srpsko-britanskih diplomatskih odnosa, odnosa koji su svoj najsjajniji period imali upravo između 1914. i 1918. godine. Prema Markovićevim rečima, knjiga Luiz Miler govori o časti, vrlini i borbi za ženska prava, zbog toga što su se britanske bolničarke dolazeći u Srbiju rukovodile hrišćanskim moralom, idejom da imaju misiju, da je žrtvovanje za dobro drugoga njihov smisao života. Završetak svog izlaganja Slobodan Marković uobličio je u kritičkom tonu:

– Flora Sends prešla je Albaniju sa srpskim vojnicima, stekla je njihovo poštovanje i prihvatili su je kao punopravnog brata, ona je za njih bila oličenje savezništva Velike Britanije. Međutim, ova knjiga o njenom životu svojevrsna je opomena srpskom društvu, sklonom stvaranju lažnih heroja.

U to vreme se u srpskoj vojsci borila i Milunka Savić, koja je bila odlikovana Karađorđevom zvezdom zato što je sama zarobila dvadeset tri bugarska vojnika. Srbija joj se „odužila” tako što je u mirnodopsko vreme radila kao čistačica u banci. 

M. Vulićević, Politika

ČUVAJTE (SE) SEBE…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 8. avgusta,  pre 82 godine, umro je Arčibald Rajs.

Kao svoje posmrtno zaveštanje ostavio je srpskom rodu rukopis-

ČUJTE SRBI

„Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se“ i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.

Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, ipak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora.

To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.“

Beograd, 1. juna 1928.

R.A.Rajs

Rođen je 8. jula 1875. godine u južnonemačkoj pokrajini Baden. Publicista, profesor Univerziteta u Lozani, poznati kriminolog. 

Na poziv srpske Vlade, 1914. došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom za vreme Prvog svetskog rata. Bio je član delegacije srpske  vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd novembra 1918. godine. Za svoje angažovanje dobio je medalju za hrabrost, ali je Rajs uvek isticao da mu je zahvalnost srpskog naroda jedina nagrada za sve što je učinio u tim teškim danima. Dobronamerni apel “Čujte Srbi“, je neka vrsta napisanog političkog testamenta, o dešavanjima u Srbiji u periodu od 1918. do 1928. godine.

Umro je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu.

Sahranjen je na topčiderskom groblju, dok mu srce, po njegovoj želji,  počiva na Kajmakčalanu…

Šta je sa ostavljenim zaveštanjem prijatelja činio i čini rod srpski od onda, do naših dana, gleda li u ovo i neka druga ogledala i ako gleda,vidi li šta?

Prosudite sami.

Autor: Bora Stanković

_______________________________________________________________________