Po starom srpskom običaju, jesen je vreme svadbi. Većina parova u Srbiji upravo ovih dana pred matičarom i crkvenim oltarom izgovara svoje „da“. Sve više njih vraća se tradiciji i žele da im ovaj veliki dan protekne što je svečanije moguće.
Foto: Igor Markov /www.markovigor.com/
Odakle potiču svadbeni običaji i šta se očekuje od mlade i mladoženje na venčanju jedna je od najvećih briga budućih supružnika. Ali ne samo njih, već i rodbine koja dobija određene zadatke u skladu sa običajima.
Šta kažu stari svadbeni običaji?
Mlada bi trebala na dan venčanja da pogleda mladoženju kroz verenički prsten, a to će joj doneti njegovu večnu ljubav. Stari uglavnom preporučuju ovaj običaj mladencima, jer će tako nov bračni par imati dug i srećan život.
Na dan svadbe, mladoženja odlazi po mladu, gde se ona “otkupljuje” novcem i dukatima. Nekada su te svote novca bile basnoslovne, ali je knez Aleksandar Karađorđević 1846. izdao naredbu koja je glasila: “Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem.” Time je ovaj običaj ukinut, a danas su od ovog običaja ostale samo šale u vidu simboličnog otkupa mlade.
Još jedan zanimljiv običaj vezan je za jabuku koja se postavi na vrh drveta ispred mladine kuće, pa dok se ona ne obori, mladoženja ne može da uđe u mladinu kuću. Nakon toga, svatovi se okite ruzmarinom i svi zajedno idu na venčanje u opštinu i crkvu.
Naziv “venčanje” potiče od običaja da se mladencima stavljaju venci na glavu tokom ove ceremonije. Venac na glavi simbolizuje čedan život mladenaca do venčanja i blagoslov crkve za mladence. Potom se budućim supružnicima vezuju ruke belom maramicom, što je simbol njihove sloge, povezanosti, vernosti i ljubavi.
Reči koje se izgovore tokom venčanja prepune su simbolike, kao npr: blagoslovi Bože brak ovaj, podaj im život miran, dugovečnost, međusobnu ljubav, decu dobru, složnost duše i tela, udostaj ih da vide decu dece svoje, sačuvaj beskprekornom postelju njihovu, daj im nebesku rosu odozgo i izobilje zemaljsko, ispuni domove njihove pšenicom, vinom i uljem, i svakim dobrom da bi davali i onima koji nemaju.
Posle ceremonije venčanja mlada baca bidermajer preko ramena koji hvataju neudate devojke. Veruje se da će ona devojka koja ga uhvati biti sledeća koja će se udati. Na vratima crkve, kumovi bacaju novac po svatovima, a to je simbol blagostanja koje čeka mladence u zajedničkom životu. Nakon toga, počinje veselje koje zna da potraje i po nekoliko dana.
No, običaji vezani za svadbu se ne završavaju ovim slavljem. Rodbina i prijatelji takođe imaju svoje uloge u ovom činu. Jedan od običaja je da tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina, pa kad mladoženja popije vino može da uzme dukat. Sečenje svadbene torte, koju zajedno obavljaju i mlada i mladoženja je takodje veoma stara tradicija koja simbolizuje zajedništvo mladog para.
I naravno, kada se sve završi i mladenci krenu kući mladoženja će mladu preneti preko praga. To je paganski običaj starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi gazila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke.
Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju
Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.
Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.
BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.
Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.
Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?
Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.
„Profesionalac“
Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.
GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.
Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.
Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“
Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju. Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.
Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!
Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.
METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.
„Balkanski špijun“
Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.
Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.
TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?
Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.
Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!
U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.
Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.
Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa.
U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja.
Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.
Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.
Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.
U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja. Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.
Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.
Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“. Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.
U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku.
Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.
Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.
Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.
U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.
U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.
Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak. Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.
Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.
Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze. Izvor: srbijuvolimo.rs
Ovi običaji u Šumadiji imaju malih razlika u pojedinim delovima ali suštinski su veoma slični. Budući mladenci su zajedno sa svojim porodicama ugovarali vreme svadbenih veselja, načešće je to bivalo u jesen, u septembru i oktobru, a razlog zašto je najčešće birana jesen kao vreme svadbi je taj što u to vreme ima najviše poljoprivrednih proizvoda koji su potrebni: kupus, paradajz, paprika itd.
Drugi razlog su najverovatnije optimalni klimatski uslovi ( podsećanje da u to vreme nije bilo hladnjača).
Svadbena veselja su se najčešće odigravala pod šatorima a ređe u velikim prostorijama (salama). Počinjala su u ranim jutarnjim časovima, kada se okupljala najbliža mladoženjina rodbina i starešine.
Stašine je zajedničko ime za: kuma, starog svata, vojvodu i budućeg devera. Pre polaska po mladu obavljala se ceremonija pijenja u slavu mladoženjki, kićenje fijakera – automobila i kratak doručak. Nakon toga je stari svat pozivao sve prisutne da se krene po mladu, formirao je kolonu automobila (nekad čeza i fijakera).
Na čelu kolone je barjaktar –vojvoda ( muž rođene sestre mladoženjine ili najbliže ako nema rođene).
Za to vreme se kod mladine kuće već okupila najbliža njena rodbina i počelo je vesenje u njenoj kući. Mlada je u svojoj sobi sa frizerom najboljim drugaricama i rođakama. Ispred vrata su dva najsrodija brata koji imaju ulogu stražara. Dolazak kolone svatova je obično bučan, propraćen muzikom i sirenama automobila.
Po pristizanju kod mladine kuće prvo se gađa jabuka koja je okačena na visokoj motki i pričvršćena na kapiju. Jabuku gađa barjaktar. Da bi mu naudili tj. da bi potrošio što više metaka umesto jabuke korste se razne gumene loptice koje se uvijaju u crveni papir a umesto kanapa za kačenje koriste žicu. Ulaska svatovima nema dok jabuka ne bude oborena. Mladoženjini momci (budući dever i još jedan od mladoženjine braće) koriste se raznoraznim trikovima kako bi ukrali mladu . Ulazak kroz prozor ili prolaz pored nespremnih čuvara, samo su neke od metoda kojima se ovi snalažljivi momci koriste.
Ukoliko nijedna metoda krađe mlade ne uspe, sledi nagodba. Mladoženja sa svojom braćom pregovara sa mladinom braćom oko cene za mladu. Ima tu raznoraznih pretnji i ucena a argument mladoženjinih je najčešće “da je druga već spremna“. Pucnji iz puške najavljuju postignuti dogovor i mladina braća izvode mladu. Predaju je deveru koji je njen pratilac svo vreme trajanja svadbenog veselja. Mlada kao znak poštovanja svom deveru daruje deverski peškir od belog platna sa vezom koji je neko iz njene familije ili ona sama izvezla . Peškir mu kači o desno rame. Na peškir se najčešće kače bele pletene rukavice. Za to vreme svatovi sede za stolom bivaju posluženi brzim ručkom (na čačkalicu) .
Formira se nova kolona u kojoj je i mladina rodbina i odlazi se na ceremoniju venčanja.
U povratku na par kilometara ispred kuće vojvoda, beži koloni i priprema sledeću spletku. U korito, koje je obavezan sastojak njegovog poklona (simbolizuje rađanje u kući ) naliva vodu i postavlja ga sa unutrašnje strane kapije, sa buklijom u ruci dočekuje kolonu. Pruža im preko kapije zdravicu koju prvo pije Starojko dok on ispija zdravicu tri puta, prisutni u glas kliču “Stari svat boga moli amn amin“ .
Isto se ponavlja za kuma i devera. Mlada za to vreme prebacuje sito preko kuće ukoliko prebaci sitom kuću smatra se da će brak biti uspešan.Vovoda dozvoljava ulaz jednom po jednom od svatova a kao kaznu što su zakasnili tj. što stigli mnogo posle njega kao vođe kolone plaćaju ulaz ubacuju po neku novčanicu u korito sa vodom.
Buduća svekrva ulazi u kuću prva i seda na stolicu. Mladoženja prenosi mladu preko praga spušta je majci u krilo. Odmah po spuštanju mlade u krilo žene iz komšiluka prosipaju bokal vode i uz gromoglasni smeh brukaju svekrvu “uneredila se“.
Najavljuje se pucanjem iz vatrenog oružja tri puta. Muzika svira doček a prethodno ustali gosti odpozdravljaju gromoglasnim aplauzom. Mladenci odlaze i sedaju na svoje mesto između kuma i starog svata. Pije se u slavu i zdravlje mladenaca uz pesmu “Koj za slave vino pije pomogo mu Gospod Bog“. Nakon toga pristupa se lomljenju kumovske i deverske pogače i prstenovanju snaje.
Dever na prostretom ćilimu neposredno isred kuma i starog svata obuva mladi nove bele cipele i poklanja prsten uz reči “Oprosti kume i star svate da prstenuje dever snaju“ reči ponavlja tri puta okrećući prsten oko sasatavljenih ruku i ispruženih prstiju. Dok se obavlja prstenovanje vojvoda pronosi niz sofru na probu kumosku i deversku pogaču. Slavlje se prekida još jednom kada se po završenom svadbenom ručku pristupa ceremoniji iznošenja i sečenja mladine torte.
Veselje se nastavlja do zore.
Drugi svadbeni dan počinje u znaku vojvode, koji uspavanu atmosferu koristi da napravi što veću zbrku pa obuću koju nađe ispred vrata raznosi po komšiluku a komšijsku donosi kući mladenaca. Penje se na krov odakle galamom uz par pripremljenih pomoćnika budi ukućane. Da bi sišao sa krova i razmrsio zamršeno, traži da mu mlada (šurnjaja) uz merdevine donese na dar košulju a često traži i više. A ako bi neko pokušao da krene uz merdevine sem mlade gađao bi crepom. Najčešće se udovoljava njegovim željama i mlada iznosi dar i uz poljubac predaje vojvodi.
Po obavljenom doručku vojvoda opet predvodi kolonu pešaka u kojoj su obavezno neko od muzičara mladenci, dever i komšiluk. Kreće se u pozivanje zvanica iz mesta tj. bliže okoline. Posluženje je obavezno u svakoj kući. Najčešći dar prilikom poziva za drugi dan svadbe je nešto od živine, kokoške, ćurke guske, kače se za noge o jedno drvo koje nose dva momka koje vojvoda odredi. Kao zahvalnost za dar odsvira se kolo koje u dvorištu pozvanog odigra.
Neretko se domaćin uz prozivke prisutnih lati novčanika pa okiti muziku. Kada obiđu desetak do petnaest kuća vraćaju se i vrše dalje pripreme za drugi dan svadbenog veselja. Po završenom ručku kad krenu kući svako od starešina dobija darove za svakog člana svoje porodice obavijene u bele čaršafe tzv. bokče.
Većina svadbenih običaja poreklo vodi iz Starog Rima, pa je tako poznato da prsten na četvrtom prstu leve ruke simboliše veridbu.
Izvori svedoče da je mlada belu haljinu na venčanju nosila u čast Himena, boga svadbe i nevinosti.
Providan veo i venac od cveća je nosila na glavi. Na sebi je imala haljinu od bele tkanine, a oko struka “Herkulov” čvor, ne bi li oterala zle duhove od sebe i svog braka.
Srednjovekovna venčanja koja su se ugovarala među plemstvom su češće sklapana iz političkih razloga nego iz ljubavi. Mlada je bila ogledalo porodičnog statusa i standarda, izbor svile i svake druge tkanine na njoj bio je odraz imućnosti mladine porodice. One koje su pripadale nižoj klasi, nosile su haljine u zelenoj i plavoj boji. Za njih je venčanje predstavljalo bitan događaj za koji su se oblačile onako kako im je budžet dozvoljavao, ali su u svakom pogledu težile da oponašaju venčanja kakva je organizovalo plemstvo.
Početkom četrnaestog veka izrađuje se venčanica protkana na grudima ili na leđima, sa dugim uskim rukavima i dubokim prorezom spreda koji bi otkrivao haljinu koja je išla do tela. Ove venčanice su se izrađivale od svile i bile bi ukrašene zlatnim pojasom na kojem se isticalo drago kamenje. Mlada je nosila prsten kao simbol večne ljubavi, broš kao odraz nevinosti i venac od cveća na kosi.
Kraljevska venčanja
Victoria & Albert
Poznato je da je princeza Filipa (Phillipa), kćerka Henrija IV nosila tuniku i mantil od belog satena na svom venčanju 1406. godine. En (Anne), vojvotkinja Bretanje, na svom venčanju 1499. godine nosila je takođe belu haljinu.
Bohemijska kraljica Elizabeta (Elizabeth) se udala 1613. godine, a na njenom venčanju deveruše su nosile haljine u beloj i srebrnoj boji ukrašene čipkom.
Jedna od najlepših venčanica svih vremena je svakako ona koju je kraljica Viktorija (Victoria) nosila 1840. kada se udavala za princa Alberta (Albert).
U periodu od 1837. do 1901. pored belih venčanica izrađivale su se i one u krem i ivory nijansi. Ove toalete su bile jednostavnog dizajna i odgovarale su svakoj figuri. Često je veo bio najvažniji detalj. Kao takvom, poklanjala mu se posebna pažnja i svaka mlada je želela da njen veo bude jedinstven. Kako je plava boja bila simbol čistote, mnoge žene su svoje toalete nosile u ovoj boji.
Veliki broj žena nije mogao sebi da priušti glamuroznu belu toaletu, koju nakon venčanja neće više nositi zbog ekstravagantnog dizajna koji ne predstavlja prikladnu odevnu kombinaciju za jedan običan dan. Iz ovog razloga, dame su birale haljine jednostavnog kroja u svetloplavoj ili svetlozelenoj nijansi, a bilo je slučajeva kada su mlade nosile crnu haljinu – ukoliko bi se udavale za udovca.
Industrijska revolucija je svoj pečat ostavila i na istoriji mode. Uskoro su cene venčanica prilično opale, a nova cena je bila više nego pristupačna za sve klase.
Godine 1890. prihvaćeno je da venčana haljina bude bela.
Početak dvadesetog veka donosi promene u dizajnu venčanice. Izrađuju se haljine ukrašene čipkom i biserima. Veliki uticaj na modu ostavlja holivudski glamur i kreacije koje su filmske dive nosile na velikom platnu. Želeći da imaju haljinu “kao iz filma”, mnoge mlade su svoju venčanicu nakon svadbe bojile omiljenom bojom zadržavajući samo okovratnik i dugmad belim.
U dvadesetim godinama izrađuju se venčanice do kolena, koje je svojevremeno Koko Šanel (Coco Chanel) uvrstila u svoje kolekcije haljina za venčanje. Na ovakve toalete obično je išao dugačak veo, po pravilu: što je haljina kraća, to je veo bio duži. U tridesetim godinama kriza je uzela maha i žene su bile primorane da za svoje venčanje umesto venčanice obuku svoju najbolju haljinu. Bitan detalj ovog svečanog outfita je bila tijara.
Grejs Keli
Kada govorimo o istoriji venčanice, ne možemo da ne pomenemo haljinu koju je holivudska diva Grejs Keli (Grace Kelly) nosila na svom venčanju.Venčanica je bila delo Helen Rouz (Helen Rose), poznate američke dizajnerke.
Ona je haljinu pripremala punih šest nedelja. Njena svilena venčanica pokrenula je potpuno novi trend, koji se zadržao do danas.
Gornji deo haljine, koji je pokrivao i vrat mlade, davao je uzvišen, kraljevski izgled. Veo je bio ukrašen sitnim vezom ručne izrade (motiv ptičice na grani) i hiljadama sitnih bisera. U ciframa, haljina se može opisati ovako: 125 metara svile, 40 metara skupocene čipke iz Valensije i hiljade malih bisera.
Svoj pečat u ovoj priči ostavlja i venčanica princeze Dajane (Diana). Njena haljina, koju je nosila na svom venčanju 1982. godine je sinonim za raskoš. Inspirisana viktorijanskim stilom, izrađena od teške svile uz jedinstvene detalje – venčanica princeze ostaje jedna od najzapamćenijih u istoriji.
Danas su mladama dostupne venčanice najrazličitijih stilova i boja, napravljene od kvalitetnih i manje kvalitetnih materijala. Suvišno je isticati popularnost poznatih dizajnera kojima je kreiranje venčanica posao i strast. Bile one izrađene “po poslednjoj modi”, ili pak vintage – venčanice zauzimaju posebno mesto u mašti svake devojčice i životu svake mlade. Zablistajte na svom venčanju u haljini koja će u potpunosti oslikavati vaš senzibilitet i stil.
Jovana Katić–Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog blogaJuliet’s Pen.
TAMOiOVDE 