UBEDI SEBE DA SI SREĆAN
Najnovija istraživanja o efektima takozvane „škole pozitivnog mišljenja“ koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.
Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost.
Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.
Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.
Vašarska psihologija
Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac.
Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.
Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost.
Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije – dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital.
Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.
Žrtve optimističkog fundamentalizma
Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”.
Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.
Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi. U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što – ako iza misli ne stoji iskreno uverenje – ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke.
Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju.
Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.
Zorica Žarković
Iz časopisa “Biznis i finansije”
Izvor:vizionarski.wordpress.com
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
TAMOiOVDE 