PISMO KOJE MU JE PROMENILO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Kako je tuga usled smrti žene uticala na Morzeov pronalazak telegrafa?

Život Semjuela Morzea bio je pun razočaranja, ali možda su ga baš ona inspirisala da patentira telegraf, jedan od izuma koji je zauvek promenio način komunikacije…

13177302_1081267428562860_2019783789003166095_nSlikar i pronalazač Semjuel Morze, rođen 27. aprila 1791. godine, najpoznatiji je po izumu telegrafa i Morzeove azbuke. Ovi njegovi izumi su kasnije podstakli pojavu telefona, a mnogo kasnije interneta i na kraju smartfona. Vratimo se malo unazad…

Pre svih ovih izuma, ljudi su komunicirali putem pisama. Jedno takvo pismo dobio je i Morze, a nije ni slutio da će mu ono preokrenuti život i naterati ga da pronađe način da ljudi međusobno brže komuniciraju i saopštavaju dobre, ali i loše vesti, piše National Geographic.

Pismo koje mu je promenilo život

Naime, kako bi upotpunio kućni budžet, Morze je morao da otputuje u Vašington i naslika markiza de Lafajeta kako bi zaradio hiljadu dolara. Za vreme svog boravka u Vašingtonu, Morze se dopisivao sa svojom voljenom ženom Lukrecijom, koja je čekala njihovo treće dete. Pisala mu je da je ponosna na njega, da ga mnogo voli i da jedva čeka da se ponovo nađu na okupu.

Morzeov odgovor je takođe bio pun ljubavi i čežnje, ali nažalost, njegova supruga nije stigla da pročita njegove tople reči, jer je u međuvremenu preminula usled srčanih smetnji usled porođaja.
Umesto od svoje drage, Morze je dobio pismo od svog oca koji mu je saopštio tužnu vest i to tek nakon što je sahrana uveliko bila obavljena. Iako mu je život bio ispunjen brojnim razočaranjima, Morze je bio očajan jer usled spore komunikacije nije mogao da stigne ni na sahranu svoje žene.

Putovanje u Evropu

Sedam godina kasnije, Morze se ponovo našao na putu, ali je ovog puta išao brodom u Evropu. Na putovanju se sreo sa doktorom Čarslom Džeksonom, s kojim je dosta razgovarao o elektromagnetizmu, što je predstavljalo prekretnicu u razvoju njegovog izuma.

Okupiran idejom kako informacije treba da putuju brže, počeo je da razvija i menja već postojeću telegrafsku šifru tako što je razvio kod za svako slovo.
Vratio se u Vašington 1838. godine u nadi da će ubediti kongres da mu odobre sredstva za električni telegraf, ali nije uspeo u tome.
Na sreću, iste godine Morze je naučnom timu na Institutu Frenklin u Filadelfiji demonstrirao kako radi njegov telegraf, pa je ubrzo dobio 30,000 dolara za izgradnju telegrafske linije.

Prvu telegrafsku poruku je Morze poslao 1844. godine iz Vašingtona u Baltimor, a ona je glasila: „Šta je Bog radio“ (Biblija, Knjiga brojeva 23:23).

Ubrzo su ljudi počeli da šalju razne poruke putem telegrafa čime se način komunikacije i poslovanja izmenio zauvek postavši mnogo brži.
Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

POTOPLJENA ISTORIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Otkriven izgubljeni egipatski grad na dnu mora

TamoiOvdeArheolozi su otkrili drevni grad koji je Mediteransko more progutalo i zatrpalo tonama mulja, stena i peska pre 1.200 godina.

Originalno nazvan „Herakleon“ od strane Grka, a potom preimenovan u „Tonis“ od strane Egipćana, postojanje ovog drevnog grada po prvi put je potvrđeno 2000. godine kada je dr Frank Godio, podvodni arheolog, napravio jedno od najznačajnijih otkrića 21. veka.

Zajedno sa svojim timom sa Evropskog instituta za podvodnu arheologiju, Godio je otkrio „izgubljeni grad“ u Aleksandriji.

Poslednjih 13 godina istraživači su mukotrpno iskopavali ovaj grad, podižući davno zaboravljene komade istorije na površinu.

Kako se na površini sakupljao materijal, Godiov tim je bio u stanju da napravi virtudelni model grada – onako kako je mogao da izgleda pre hiljadu godina.

Popularno gledište jeste da je ovaj grad bio luka zbog lokacije na kojoj se nalazio, a otkriveni predmeti idu u prilog ovoj tvrdnji.

Iako je jedna velika misterija rešena, postoji još jedan veliki znak pitanja kada je ovo otkriće u pitanju.

Vrlo malo stručnjaka sa potpunom sigurnošću može da kaže kako je ovaj grad završio na dnu mora. Šta je izazvalo njegovo potonouće? Da li se sam urušio? Da li je u pitanju bila prirodna katastrofa?

Godio je proveo brojne sate pokušavajući da sklopi sve delove ove slagalice kako bi došao do odgovora.

Njegova teorija?

Masivno kamenje korišćeno u izgradnji vrlo lako je moglo da potone kroz mekanu glinu koja je temelje držala na svom mestu, a u slučaju zemljotresa, ceo grad je mogao da „sklizne“ i izgubi se u morskim dubinama.

B92 /glassrpske.com

ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Na današnji dan, 23. maja 1901.godine, u Beogradu je postavljena

Prva izložba srpskih foto-amatera

Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.

img_064

Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija

   Prikazano je 960 fotografija 35 autora.

Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.

   Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi… Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.  

rts.rs/


  Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar). Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.

      sr.wikipedia.org


          PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine

Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.

img_023

Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija

Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.

Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.

Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.

Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).

Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).

img_024

Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu              Foto: rastko.rs/fotografija

Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.

  Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)

   Monografija se sastoji iz:

 1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;

2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;

4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;

5. tekst monografije.

Izvor: rastko.rs/fotografija

Nastaviti s čitanjem: ·   Branibor Debeljković: Uvod·   i    Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

img_085

Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda
rastko.rs/fotografija

img_046

Marko Stojanović: Dečaci sa periferije
rastko.rs/fotografija

img_052

Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju.
rastko.rs/fotografija

img_062

Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice
rastko.rs/fotografija

_________________________________________________________________________________________________

img_049

Marko Stojanović: Zaspali bozadžija
rastko.rs/fotografija

img_055

Vojislav Stevanović: Domaći zadatak
rastko.rs/fotografija

img_075

Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija)
rastko.rs/fotografija

img_069

Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?)
rastko.rs/fotografija

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima. No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

imagesMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Oldcolumbiasfield

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

250px-Pupin_coil

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (19091926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

imagespupPočasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 19251926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

800px-Pupin_Hall

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine

m.p(OVDE možete čitati knjigu- PDF)

Priredio: Bora*S

SVETSKO ČUDO – ŽEZLO MOĆI…

tamoiovde-logo

ŽEZLO MOĆI 

Takozvana Turovićeva igla je mnogo više od arheološkog otkrića.

Moderna metalurgija ne poznaje tehnologiju kojom je napravljen ovaj predmet sa Hisara

1-0e4694cce4Početkom januara 2002. godine, novine su objavile gotovo neverovatnu vest: na arheološkom lokalitetu Hisar, u samom centru Leskovca, pronađena je „igla“ dugačka 64,5 santimetara stara oko 33 veka. Ova igla, još neutvrđene namene, ne bi bila toliko zanimljiva da nije napravljena od nerđajućeg čistog gvožđa, savršenijom metalurškom tehnologijom od današnje!?

Ubrzo je shvaćeno da leskovačko otkriće prevazilazi arheološka interesovanja, pa se, ubuduće, rezultati istraživanja na tzv. Turovićevoj igli neće objavljivati, jer „mogu biti od strateškog značaja za našu državu“.

Embargo na hisarsko čudo

Igla je, za sada, u jednom sefu, u Arheološkom institutu u Beogradu. Tamo nam je i pokazana, a u kabinetu dr Milorada Stojića razgovaramo o hisarskom otkriću.

Stojić kaže: „U septembru 1999. godine obavili smo mala arheološka iskopavanja na lokalitetu Hisar u Leskovcu, takoreći, u samom centru grada. Tom prilikom, pronašli smo višeslojno naselje brnjičke kulturne grupe koja se razvija od oko 1300. do 1050. godine pre naše ere. I to je bilo prvo istraženo naselje ove kulture koja je teritorijalno obuhvatala Pešter, Rašku, oblast Kosova, basen Južne Morave, Pčinjski basen, a konstatovani su prodori ove brnjičke zajednice u dolinu Strume, kao i u Trakiju. Na lokalitetu u Leskovcu, dokumentovan je celokupan razvoj ove kulture.“

Kako je nađena igla?

– Posle ovih iskopavanja, jedan od radnika, Šćepan Turović, u najdubljem delu profila je u jednoj našoj sondi, pronašao predmet od gvožđa u obliku velike igle, dužine 64,5  santimetara. Pozicija u kojoj je nađena i njena tipološka sličnost sa istovremenim bronzanim predmetima, na primer, sa iglama s lokaliteta Glasinac u istočnoj Bosni i sa Kosova, uverila nas je da je reč o autentičnom predmetu brnjičke kulturne grupe, sa samih njenih početaka, to jest, oko 1300. godine pre naše ere“, kaže dr Stojić.

Bila bi to veoma lepa vest za arheologiju, dodaje Stojić, i sve bi se, verovatno, završilo pojavom igle na naslovnoj strani nekog časopisa za arheologiju. Ali rezultati analiza koji su obavljeni u Nuklearnom institutu u Vinči i u laboratoriji smederevske železare „Sartid“, ukazale su da predmet ima „neka izuzetna svojstva“. Naime, tzv.metodom energetske disperzione iks-fluorescentne spektroskopije utvrđeno je da je „iglana činjena od čistog gvožđa, to jest, da u njoj ni u tragovima nema primesa drugih metala(!?) što je „čini izuzetnom u globalnim svetskim razmerama“. Ovo nam je, sem arheologa dr  Stojića, potvrdila i dr Mirjana Marković koja je i radila analizu igle u Vinči. Ona je, kratko i odlučno, rekla: „Makrokomponenta igle je gvožđe i nijedan drugi metal nije detektovan!“

 Poznato je da, u zemaljskim uslovima takvi predmeti od čistog gvožđa, do sada, nisu proizvedeni, bar, koliko istorija pamti?

– Da, to je tačno. Zato smo, u prvi mah, pomislili da je reč o meteoritskom gvožđu, ali ta mogućnost je odbačena, jer meteoritsko gvožđe obavezno prati nikl, a na našoj igli nikl nije registrovan! Da bismo otklonili svaku sumnju u kvalitet igle sa Hisara, posle Vinče, ponovili smo analize i u smederevskom ‘Sartidu’. U ‘Sartidu’ je analiza vršena americijumom, a u Vinči sa kadmijumom. Uobičajeno je da ovakve probe traju kratko do desetak minuta. Međutim, ova naša igla testirana je 75 000 sekundi, u prvom vinčanskom eksperimentu, a u drugom, smederevskom, 100 000 sekundi što isključuje svaku mogućnost greške, kaže Stojić.

Rendgenski snimak igle pokazuje da na njoj nema nikakvih pukotina-foto:srbinside.blog.rs

Šta je još utvrđeno?- Drugo bitno, i na prvi pogled, prepoznatljivo svojstvo igle je što na njoj nema ni utragovima korozije! Dakle, metalurzi 13. veka pre naše ere proizveli su predmet od čistog, plemenitog, dakle, i nerđajućeg gvožđa. Snimak, načinjen ultramodernim rendgenom u ‘Sartidu’, pokazuje da je predmet sačinjen od savršeno kompaktnog gvožđau kome nema ni najmanje pukotine, niti tragova korozije! Da bi se otklonila svaka sumnja o predočenoj ekspertizi, u istoj vinčanskoj aparaturi, testiran je i američki etalon gvožđa, poluga od navodno elementarnog gvožđa o čemu postoji atest na ambalaži. Analiza je, pak, pokazala da u ovom, američkom etalonu, osim gvožđa ima i drugih metala, tako da se, sada, može postaviti pitanje:

Američki etalon

Ko je kome etalon? Američki etalon leskovačkoj igli ili obrnuto? Stojić dodaje da su u toku hemijske analize koje će pokazati šta „Turovićeva igla“ osim gvožđa još sadrži, ali, bez sumnje, utvrđeno je da drugih metala u igli nema. I tu stižemo do embarga na dalje obaveštavanje javnosti o „Turovićevoj igli“. Jer, igla će biti“predmet dugoročne naučne pažnje pošto je, očigledno, da taj predmet, pored ostalog, sadrži i formulu o trajnoj zaštiti od korozije“. Identifikacija ove formule, kaže Stojić, imala bi dalekosežne ekološke posledice u najboljem smislu reči. Drugim rečima; dobilo bi se „večito“ gvožđe, to jest, nerđajuće gvožđe moglo bi, beskrajno, da se reciklira i iznova prerađuje. Time bi se znatno smanjio utrošak energije u dobijanju gvožđa koje je i dalje vodeća tehnološka sirovina i ove postindustrijske ere.

Da li je neko, već, pokušao da proizvede „večito“ gvožđe?- Poznato je da su Rusi, sedamdesetih godina, u eri sovjetske kosmičke ekspanzije, nastojali da, u vasionskim uslovima, proizvedu čisto gvožđe i bez primesa ostalih metala. Da li su u tome potpuno uspeli o tome šira naučna javnost nije upoznata, kaže Stojić. Ruski istoričar nauke dr Aleksandar Gobrovski tvrdi da je u vremenu koje savremena nauka naziva praistorijom, na Zemlji postojala visoko razvijena civilizacija koja je stradala u katastrofi kosmičkih razmera, najverovatnije, od udara komete ili meteorita o Zemlju. Ali Gobrovski tvrdi da je ta visoko razvijena civilizacija uspela da odabranim pojedincima ili grupama manje razvijenih naroda prenese deo svojih visokih znanja. I pre arheološkog čuda iz Hisara otkrivani su predmeti od čistog i nerđajućeg gvožđa za čiji nastanak i postojanje nije bilo racionalnih objašnjenja.

 Rat iz Mahabharate

Publicista Sreten Petrović podseća da na desetak kilometara južno od Delhija u Indiji, nedaleko od kule Kutab Minar, čuda arhitekture iz 13. veka, stoji džamija sagrađena jedan vek ranije. U njenom predvorju postoji stub visok 7,30 metara, a nanjemu je sanskritom ispisano sedam redova teksta koji saopštavaju da je stub, u 5. veku, podigao hindu kralj Čandra Varman. Stub je, takođe, od potpuno čistog gvožđa, a i danasna njemu nema nikakvih tragova rđe, dakle, potpuno je istih osnovnih karakteristika kao inaša igla iz Hisara.

Iako vreme od 18 vekova i prostor od nekoliko hiljada kilometara razdvajaju indijski stub od leskovačke igle, izvesno je da su napravljeni prema istim tehnološkim principima, nepoznatim savremenoj nauci.

Gobrovski nas, u knjizi „Svet u kome (ne) živimo“ ponovo podseća na drevno indijskiep Mahabharata, koji beleži: „Bleštavi projektil, sjajan kao vatra bez dima, bio je ispaljen. Mrak je pritisnuo svečetiri strane sveta… Činilo se da je Sunce sišlo sa svog puta.“ To oružje bilo je „obavijeno munjama“ i „bilo je blještavo kao 10 000 sunaca“. Zatim, „razlegao se prasak gromova, mada je nebo bilo bez oblaka, Zemlja je zadrhtala, pao je mrak, pomračilo se Sunce“. Priznaćete da liči na opis nekog vanzemaljskog, nuklearnog rada u kome je sigurno bilo u upotrebi i nerđajuće, „večno“  železo.  Zato igla iz Hisara može biti za buduću, ne samo arheološku nauku važna – fusnota. 

Božja kuća

Arheolog Stojić je, naime, već, pokušavao da odgonetne upotrebnu funkciju igle.

On kaže: „Šta pretpostaviti za simboličko značenje nerđajuće igle od čistog gvožđa iz Leskovca? Da li su tvorci ovog izuzetnog predmeta unapred odlučili da on mora da budeod čistog i uz to nerđajućeg, plemenitog gvožđa? Za kakve je potrebe izrađen? Naziv igla za ovaj i slične predmete samo je puka konvencija savremenih istraživača, koji, osim nekih krajnje uopštenih tumačenja, i ne pokušavaju da pronađu odgovor na pitanje uloge i značenja takvih predmeta čak kada imaju veoma indikativan kontekst,  kao što su, na primer, grob, kuća, jama. Još je nepodesniji naziv „ukrasna igla“. Ako neko u XIII veku pre n.e. od komada gvožđa hiljadama i hiljadama udaraca čekića iskuje predmet složenog i tipičnog oblika i naglašene veličine, koji je uz to nerđajući – nepropadajući – on svakako ne može da bude „igla“ niti „ukrasna igla“.

On može biti jedino predmet određene simboličke namene. Ne postoji način da se utvrdi njegova simbolička namena, tu čak ne pomažu ni analogije, imajući u vidu netipičnost geneze simbola. Ipak, čini se da sam oblik ovog predmeta i „čistoća“materijala od kojeg je izrađen upućuju na njegovo moguće značenje.U suštini, predmet iz Leskovca, i njemu slični, mogu se razumeti kao veoma stilizovane antropomorfne predstave: bikonična glava – kao glava čovekolikog bića, izduženo zadebljanje u obliku paralelopipeda kao telo, a ostatak predmeta istovremeno kao ruke i noge – nešto čime se neposredno deluje. Dakle, ako se ovako posmatra ovaj predmet, on može predstavljati samo znak izuzetnog dostojanstva njegovog vlasnika – statusni simbol – žezlo moći. Taj predmet istovremeno predstavlja nešto što je odmah vidljivo – određenu formu, ali u sebi nosi nešto što se ne vidi – čistoću – potpunu elementarnost i nešto što tu materiju, veoma  sklonu koroziji i brzom propadanju, čini, poput zlata, večnom i neuništivom. To što onsadrži u sebi to je božansko – neuništivo, forma predmeta je samo božja kuća u kojoj bi trebalo da se nastani božanski duh.    

Dragan Jovanović

 sr.scribd.com


***

S U D B I N E – NAŠAO „SVETSKO ČUDO“ POSTAO SOCIJALNI SLUČAJ

Čovek koji je otkrio dosad najstarije pronađeno kovano gvožđe, takozvanu Turovićevu iglu, živi od osam hiljada dinara

1607_ocp_w380_h300Leskovčanin Šćepan Turović, istraživač od nerva, zaljubljen u brdo Hisar, nedaleko od centra Leskovca, penzionerske dane najradije provodi u tom delu grada na Veternici, jer sa tog uzvišenja najbolje može da vidi leskovačku pitominu.

– Hisar je moj drugi dom. Nebrojeno dana sam proveo ovde, jer sam ne samo zaljubljen u taj ,,prirodni isečak moje tuge“, nego i neponovljivu lepotu ovoga kraja – kaže Turović koji je pre nekoliko godina stekao svetsku slavu, jer je upravo na brdu Hisar, pronašao čuvenu iglu koju je profesor dr Milorad Stojić, sa beogradskog Arheološkog fakulteta, nazvao – ,Turovićeva igla.

– Šta vredi što se moje ime sa poštovanjem izgovara širom sveta kada sam bukvalno socijalni slučaj, jer živim od sedam-osam hiljada dinara penzije. Za svoj pronalazak nisam dobio nikakvu nagradu, ali verujem da ću ove godine dobiti Oktobarsko priznanje Leskovca, jer su poznati leskovački novinari i istoričari prikupili potpise i sročili predlog – kaže Šćepan Turović, arheolog-amater, inače kuvar u penziji.

Turović nam pokazuje požutele papire i nekoliko novih pronalazaka za koje tvrdi da su takođe vredni pažnje naučnika, ali malo ko želi da čuje glas ,,leskovačkog čudaka“, zaljubljenika u tajne Hisara i njegove istorije. On dodaje da mu nije do slave, nego do pune istine o Hisaru i tajnama koje se kriju u njegovim nedrima.

Kaže da od njegovog otkrića ne bi bilo ništa da se nije zainteresovao Arheološki institut iz Beograda, odnosno Milorad Stojić, koji se dugo bavi lokalitetom Hisar. Takođe dodaje da se istraživanjem Hisara bave i drugi, ali je potrebno više upornosti i više znalaca kako bi ovo brdo dobilo pravo mesto u arheologiji.

– Gvozdenu iglu sam slučajno pronašao i, razumljivo, nisam znao njenu pravu vrednost – skromno zaključuje marljivi Šćepan.

U čemu je, u stvari, vrednost, ali i misterija „svetskog čuda“ nazvanog ,,Turovićeva igla“ i zašto je ona toliko značajna za arheologiju? Ono što se golim okom može proceniti, to je da je dugačka 64,5 centimetara, ali su naučnici posle ispitivanja utvrdili da je stara čak 33 veka. Drugi, takođe, izuzetno značajan podatak je da je napravljena od čistog gvožđa, bez ikakvih primesa drugih metala. Kojom tehnologijom ili kojim metodama izrade su se drevni kovači služili, i odakle im materijal takvih karakteristika, pitanja su na koja, za sada, nema valjanog odgovora.

Zanimljivo je reći da su ranije slični, ali od bronze pravljeni predmeti, pronađeni na lokalitetu Glasinac u Bosni. Taj pronalazak, ma koliko bio značajan, manje je fascinirao naučnike od ,,Turovićeve igle“, jer je, na primer, reč o čistoći gvožđa koje je i u današnjim uslovima tehnološkog razvoja nemoguće ostvariti.

– Pre nego što je odložena u sef Arheološkog instituta u Beogradu, ,,Turovićeva igla“ je prošla detaljna ispitivanja u Nuklearnom institutu u Vinči i laboratoriji ,,Sartida“ koja su samo potvrdila da je u pitanju izuzetno otkriće – ocena je profesora Stojića.

Do sada najstarije pronađeno kovano gvožđe potiče iz sedmog veka pre naše ere iz Male Azije, pa tako ,,Turovićeva igla“ tu granicu pomera za sedam vekova, a centar metalurške civilizacije tog doba u naše Pomoravlje. Jedno od mogućih rešenja misterije ,,Turovićeve igle“ je u tzv. ritualnom kovanju na koje se nailazi u istoriji na više mesta. U procesu kovanja, umesto vode, prilikom kaljenja koristi se krv, čak i ljudska. Postoje zapisi da je u rimskom periodu ovo rađeno i da su najbolji mačevi iskivani korišćenjem krvi robova!

foto:juznasrbija.info-Hisar

Intenzivna istraživanja Hisara, brda nedaleko od centra Leskovca, pod rukovodstvom profesora Stojića, biće nastavljena. Proteklih godina, posebnu pažnju stručnjaka privukao je pronalazak zida iz rimskog perioda. Rimski bedem je ukopan u praistorijsku fortifikaciju iz 14. veka pre nove ere. Pronađeni su i zanimljivi fragmenti živopisa, što navodi na zaključak da su ovi zidovi pripadali nekom sakralnom kompleksu.  Posebno vredi pomenuti da je pronađena jedna zatvorena celina u kojoj je bilo dosta predmeta među kojima i divan srebrni novac Stefana Lazarevića. Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere. Obimni radovi su poslednjih godina obavljeni na dva lokaliteta – na mestu gde je pronađen centar crne metalurgije i na samom platou na površini od 250 kvadratnih metara.

Cilj kompletnog uređenja Hisara, koje bi trebalo da se obavi narednih godina, podrazumeva ne samo dalje arheološko ispitivanje, nego i uređenje ovog zanimljivog prostora. Po zamisli projektanata, najznačajniji objekat će biti specijalizovani muzej metalurgije gvožđa u kome će se nalaziti posebna radionica za konzervaciju predmeta.

– Kada se to dogodilo svi ćemo biti ponosni, a ubeđen sam da Hisar zaslužuje pažnju svih nas – kaže Šćepan Turović, arheolog-istraživač iz Leskovca.

Metalurgija od pre nove ere

Na Hisaru je pronađena i topionica metala iz vizantijskog perioda, što ukazuje da se ovde neprestano odvijala metalurgija gvožđa od 14. veka pre do 14. veka nove ere.   

Autor: Danilo Kocić /www.danas.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S