ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

KLIMATSKE TEMPIRANE BOMBE…

tamoiovde-logo

Džinovski krateri u Sibiru su znak KLIMATSKE TEMPIRANE BOMBE

Kada je ruski pilot, leteći iznad Sibira 2014. godine, u zemlji ugledao ogrome, naizgled vanzemaljske kratere, ostao je u potpunom šoku.

c80228a7adaef4dac76889ce6f12c709Trideset metara široka rupa pojavila se na poluostrvu Jamal, i to praktično ni iz čega, baš u vreme sukoba u Ukrajini.

Međutim, to je bio samo početak, jer su počele da se pojavljuju novi krateri.

U nedostatku boljeg objašnjenja, kao uzroci ove neobične pojave navodili su se vanzemaljci i podzemni projektili, navodi „Vašington post“.

66b4b44ec78a78b57d2e3146e18ee499

Foto: Tanjug/AP

Ipak, na kraju se ispostavilo da rupa nije nešto čime bi se pozabavili agenti Molder i Skali, već posao za klimatologe.

Naime, arktičke zone se greju velikom brzinom, a leto 2014. godine bilo je jedno od toplijih.

Kao rezultat te klimatske promene, naučnici iz Nacionalne okeanske i atmosferske administracije (NOAA) zaključili su da permafrost, trajno zamrznuta zemlja koja pokriva tundru, počinje da se topi.

Na koji način zamrznuti metan eksplodira i napravi 30 metara široku rupu u zemlji?

99b1bc7afcec9eebbc525da18bcc0f1d

Foto: Tanjug/AP

Uzevši u obzir dovoljno niske temperature i dovoljno visok pritisak, metan i voda mogu zajedno da se zamrznu i formiraju takozvani „metan-hidrat“.

Permafrost (gore pomenuta zamrznuta zemlja) drži metan-hidrat hermetički zatvoren, međutim ako počne da se topi, topi se i jedinjenje metana i vode. Onda metan počinje da se ispušta kao gas, i automatski stvara pritisak sve do trenutka dok tlo ne eksplodira.

 Ovakav proces dešava se isključivo zbog globalnog zagrevanja, a stvari u budućnosti deluju još lošije.

Naime, ako se ovakav trend globalnog zagrevanja nastavi, koncentracija ugljen dioksida u narednom veku mogla bi da se poveća za 25 puta, navode američki naučnici!

c866ff8a5fd027bdf030964977a8a54e

Foto: Tanjug/AP

U mnogim časopisima ovom procesu dat je adekvatan naziv: Vremenska bomba koja samo čeka da eksplodira.

 Da stvar bude još gora, jedan od džinovskih kratera nalazi se na samo 10 kilometara od ogromnog polja gasa u Sibiru.

„Siberian times“ piše da je kombinacija i ovakva blizina dva opasna i zapaljiva gasa ozbiljna opasnost za taj deo regiona, te da najgori scenario može imati ozbiljne posledice po planetu.

V. F. , Business Insider , | 25. 03. 2016

Izvor:blic.rs


PRVI UTISAK SE TEŠKO MENJA…

tamoiovde-logo

Sedam sekundi je dovoljno da donesemo sud o neznancu. Čim se upoznamo, nesvesno se zapitamo da li možemo da verujemo toj osobi i da je poštujemo.

128038675556d82f095f333686843580_w640

Thinkstock

ZA sedam sekundi ne može se uraditi mnogo toga, ali je sasvim dovoljno da donesemo sud o osobi koju smo tek upoznali. Zvuči surovo, mada istraživanja pokazuju da nam je baš toliko potrebno da ocenimo nekog. Da ga „spakujemo“ u fioku iz koje ćemo ga kasnije teško prebaciti.

Često ne znamo i ne razmišljamo zašto nam se neko na prvu loptu nije svideo, ali Ejmi Kadi sa poslovne škole Harvard otkriva kako ovaj proces zapravo funkcioniše.

Čim upoznamo nekoga, zapitaćemo se, čak i kada toga nismo svesni: „Mogu li da verujem ovoj osobi?“ i „Mogu li da je poštujem?“ Ako su oba odgovora potvrdna, osoba će dobiti visoku ocenu.

Istraživanja pokazuju da utisak o pouzdanosti osobe donosimo u deliću sekunde, preciznije u njenom desetom delu.

Mada se čini da nije fer da o nekom donosimo sud, a da nismo pošteno ni progovorili sa njim, to je neophodno kako bismo znali kako da se ponašamo, smatra sagovornik „Života plus“, poslovni trener Zoran Drobnjak.

Screenshotfff– Prvi utisak je momenat kada smo doživeli osobu na određen način i stavili određenu etiketu na naš doživljaj te osobe. Da li smo bezbedni u njenom okruženju? Šta da očekujemo? Naravno, prvi utisak nije uvek ispravan. Naprotiv, ako je osoba u nekom ekstremnom raspoloženju, pozitivnom ili negativnom, ovo će značajno iskriviti naš utisak.

Svakome se dogodilo da je neko ostavio fantastičan prvi utisak i mi tu osobu visoko vrednujemo iako ona nikada više ne ispuni ta očekivanja. Važi i obrnuto, nekoga smestimo nisko na osnovu prvog utiska, a on posle toga stalno daje više – kaže Drobnjak.

Druga strana u tim situacijama ne može da uradi mnogo. Prvi utisak se, nažalost, teško menja, a ljudi nerado premeštaju fasciklu sa našim imenom iz jedne u drugu fioku. Jer, to zahteva napor. Istraživanja pokazuju da čak i kad smo suočeni sa činjenicama koje su u suprotnosti sa našim prvim utiskom, skloni smo da ih zanemarimo.

Imamo fantastičan primer o ovom fenomenu u Bibliji. Niko nije prorok u svom selu je čuvena rečenica koju je Isus uputio meštanima svog rodnog Nazareta. Kada se Isus vratio u Nazaret, meštani ga nisu prihvatali kao proroka. Kritikovali su ga kao drvodeljinog sina. U ovom primeru vidimo nemogućnost ljudi da promene svoj prethodni utisak o nekome pa makar to bio i Isus Hrist – primećuje Drobnjak.

Dok ćemo u nekim oblastima imati priliku da se popravimo, makar to podrazumevalo mukotrpan rad, nekad imamo samo jednu šansu. Stručnjaci savetuju da se u situacijama kad znamo da ćemo nekog važnog upoznati, bilo da je reč o razgovoru za posao ili o sastanku sa klijentima, prvo dobro pripremimo.

Da vežbamo govor, pogled i samouvereno držanje ispred ogledala i da obratimo pažnju na svaki pokret, jer studije pokazuju da naši sagovornici više gledaju neverbalnu komunikaciju nego ono što izgovorimo. Nekoga ćemo ovim tehnikama možda lako prevariti. Ali, ako je preko puta dobar „čitač“, neće mu promaći uvežbanost naših pokreta i teško će nam poverovati.

– Svi težimo da se predstavimo što bolje, ali najviše cenim autentičnost. Ona demonstrira da smo u redu sami sa sobom i da ne filtriramo našu ličnost. Kada smo takvi, drugi nam više veruju jer bez filtera, blokada, skrivanja izražavamo ličnost. Gluma se primećuje i smanjuje verovanje drugih u naše namere, izjave, iskustvo. I zato treba da nam svima bude cilj da budemo autentični – poručuje Drobnjak.

Ali, čini se da živimo u dobu kojem se više vrednuju materijalna dobra nego autentičnost. U pozadini ona dva pitanja koja postavljamo sebi kad nekog upoznamo, izviruje i treće „Može li ova osoba da mi koristi?“ I ne čudi onda da mnogi u želji da impresioniraju okolinu akcenat stavljaju na statusne simbole, poput skupe garderobe i automobila. To nije greška, smatra naš sagovornik jer odelo možda ne čini čoveka, ali utiče na prvi utisak o njemu.

– Istraživanja su dokazala da ljude u uniformi odmah doživljavamo kao autoritet. Ovo čak ide dotle da je obezbeđenje u tržnom centru percipirano kao autoritet od velikog broja ljudi. Isto je i sa ljudima u odelu kojima odmah dajemo etiketu da rade nešto bitno i da su jako važni. Greška je, ipak, osloniti se samo na statusne simbole, a ostalo ostaviti neizgrađeno i prazno – veruje Drobnjak.

I zato, umesto da razmišljamo samo o fasadi, bolje da se koncentrišemo na unutrašnjost kuće. Jer će to onda učiniti da i fasada zasija.

– Dobro je da izgradimo sebe kao ličnost, volimo i vrednujemo sebe, osećamo se dobro u svojoj koži, imamo život u kojem uživamo, da budemo iskreni prema sebi i drugima. U tom slučaju ćemo gotovo uvek ostaviti pozitivan prvi utisak, kao i svaki sledeći – zaključuje Drobnjak.

Izvor: superzena.b92.net

___________________________________________________________________________________

KOLIKO DUGO ČEKATI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NADANJE

Želje su te koje nas pokreću na ostvarenje ciljeva, dajući nam energiju da idemo ka njima.

TamoiOvde-nadanje1

Ilustracija Srđan Pečeničić

  Želje su veoma važne emocije.

  Kao što nas strah pokreće na udaljavanje od nečega, tako želje pokreću ka nečemu. Ali nisu sve naše želje u dometu naših moći. Postoje želje koje možemo sami da ostvarimo, ali i one na čije ispunjenje ne možemo da utičemo.

  Kada nismo u mogućnosti da bilo šta uradimo kako bismo ostvarili željeno, tada počinjemo da se nadamo – želimo na pasivan način. U svim situacijama u kojima nemamo moć da doprinesemo ostvarenju željenog, ostaje da se nadamo.

  Neke želje su ljudima toliko važne da sa njihovim ostvarenjem povezuju svoje postojanje na ovom svetu ili smisao svog života. Kada je neka od važnih želja osujećena, pojedincu ostaje da se nada da će sile koje su izvan njegove moći povoljno delovati i omogućiti ostvarenje.

  Moć nadanja omogućuje pojedincu da istraje u svom pogledu na svet i onda kada ništa u stvarnosti ne podržava njegovo gledište. Kada pojedinac shvati da se njegova želja sa kojom se poistovetio nikada neće ostvariti, nastaje slom njegovih predstava o sebi, drugima i svetu i javlja se ono bolno osećanje koje zovemo očaj ili beznađe.

 Nadanje pomaže ljudima da izdrže periode nepovoljnih okolnosti, na koje ne mogu uticati. Tada je nada svetlo na kraju tunela koje pomaže da se podnese i ono što bi bez toga bilo nepodnošljivo. Zato u teškim situacijama bliski ljudi jedni drugima pomažu da održe nadu – da izbegnu ili odlože očaj. To rade roditelji sa decom, zdravi sa bolesnima, političari sa narodom…

 Nada može biti i zavodljiva. Ljudi ulaze u emocionalne veze sa nadom da će se izabrani partner tokom vremena ipak promeniti, da bi kasnije, posle nekoliko godina, shvatili da se to neće desiti. Tada raskidaju ili se razvode.

 Tačno je da bi partner mogao da se promeni kada bi to hteo, ali iskustvo pokazuje da se to retko dešava. Zato je ova vrsta nade samoobmanjivanje koje zovemo lažna nada.

Ipak, ljudi imaju pravo da se nadaju sve dok postoji i najmanja šansa da se nešto dogodi.

 Nekada čudima treba dati šansu. Pitanje je samo koliko dugo čekati.

 Kada ljudi odbijaju da prihvate stvarnost, to čine zato što imaju neku svoju logiku koja takvu stvarnost čini potpuno neprihvatljivom. Kada preispitaju uverenja koja tvore ovu logiku, ljudi postaju sposobni da prihvate i onu stvarnost koja se ranije činila neprihvatljivom.

 Lažno nadanje im više nije potrebno.

Nekada najbolje pomažemo bliskoj osobi ne tako što je spasavamo od očaja i stvaramo joj lažnu nadu, već tako što sa njom iskreno razgovaramo.

Zoran Milivojević/politika.rs/19.10.2013./

ŽIVOT NA VRHU STENE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Gruzijski monah Maksim Kvavtaradze (59) već 20 godina živi u potpunoj osami na 40 metara visokoj steni Katshkhi.

Kada želi da siđe sa stene iznad manastira, Maksim je potrebno 20 minuta da se spusti niz stepenice.

TamoiOvde-Maksim1Namirnice mu obično donose i podižu vernici pomoću kanapa, a on sam silazi dva puta nedeljno kako bi se molio s njima.

Pre nego što se zamonašio 1993. godine, radio je kao radnik na dizalici, pa je oduvek voleo visine.

„Ovde je tolika tišina da možete osetiti Božije prisustvo”, kaže o. Maksim.

 Njegovi jedini posetioci su sveštenici i grupe problematičnih mladih ljudi koji traže utehu u manastiru u podnožju planine.

TamoiOvde-Maksim4Fotograf Amos Šaple posetio je monaha, ali mu on nije odmah dozvolio da se popne na stenu. Umesto toga proveo je četiri dana moleći se po sedam sati. Na kraju mu je dozvoljeno da se popne uz stepenice.

Maksim mu je rekao da se zamonašio nakon boravka u zatvoru, kada je odlučio da promeni svoj život. Kada je tek došao na vrh stene, spavao je u frižideru.

 Sada se na vrhu stene nalazi udobna koliba sa krevetom.

Stenu Katshki koristili su stolpnici, hrišćanski podvižnici koji žive na vrhovima stubova i stena. Praksu je, u 15. veku, zaustavila otomanska okupacija.

Vekovima je ova stena bila napuštena, a lokalno stanovništvo je samo proučavalo misteriozne ruševine u njenom podnožju.

TamoiOvde-Maksim2Planinar Aleksander Japardize je 1944. godine predvodio grupu koja je prva dokumentovala vrh stene i otkrila ostatke kapele i skelet monaha koji je tu živeo.

Ubrzo nakon pada komunizma i ponovnog oživljavanja religije u Gruziji, o. Maksim je odlučio da živi na vrhu stene, kao što su to nekada činili stolpnici.

„Kao mladić sam pio, prodavao drogu i slično. Kada sam završio u zatvoru, znao sam da je vreme za promenu. Sa prijateljima sam pio u okolini i viđao sam ovo mesto, gde se zemlja sreće sa nebom. Znali smo da su monasi nekada živeli ovde i osećali smo veliko poštovanje prema njima. Prve dve godine nije bilo ničega, te sam spavao u starom frižideru, koji me je štitio od vremenskih neprilika“, ispričao je Maksim.

Naknadno je, zajedno sa lokalnom hrišćanskom zajednicom, napravio stepenice, obnovio crkvu i izgradio kolibu.

TamoiOvde-Maksim3Ljudi koji se nađu u životnim problemima dolaze, ostaju i traže savet od o. Maksima i mladih sveštenika. Bivaju ugošćeni pod uslovom da se pridruže sveštenicima u molitvi po sedam sati dnevno, a pomažu i u službi.

Stolpnici su bili grupa ranohršćanskih asketa koji su provodili vreme sedeći ili stojeći na vrhu uskih stubova.

Najpoznatiji je Sveti Simeon Stolpnik, koji je od 423. godine proveo 30 godina na vrhu stuba.

Sveti Alimpije Solpnik je u šestom veku proveo 67 godina na stubu. Poslednjih 14 godina je proveo ležeći, budući da više nije mogao da stoji.

Izvor: The Telegraph/radiosvetigora.wordpress.com

___________________________________________________________________________________