CVET TREŠNJE, SIMBOL LEPOTE I KRATKOĆE TRAJANJA ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

Cvetanje trešnje – praznik u Japanu

Svakog proleća, počevši od najjužnijeg ostrva Okinave, pa do najsevernijeg Hokkaida, u Japanu počinju da cvetaju trešnje.

cvece-cvet-tresnja-kajsija-prolece-toplo-vreme_660x330

RTV (Vladimir Molnar)

Ovo je gotovo magičan momenat za Japance, koji se tokom tih nekoliko dana ponašaju kao da je u njihov kraj stigao karneval.

U parkovima, voćnjacima, u gradovima i selima, svugde gde ima trešanja, okuplja se i staro i mlado, donosi se hrana i muzika i zajedno svi učestvuju u jednom od najneobičnijih običaja.

Kada Japanci kažu “cvet” to najčešće znači cvet trešnje, koji se smatra jedinstvenim simbolom lepote, ali i kratkoće trajanja života. Stoga je Hanami običaj izuzetno važan za ovu istočnjačku zemlju.

Cilj je naći najbolje mesto ispod neke rascvetale trešnje, pa se često dešava da jedan ili nekoliko članova grupe dođu uveče u park, ili u voćnjak u kome ima rascvetalih trešanja, samo da zauzmu što bolje mesto za svoje prijatelje, kolege, članove porodice – koji će se tu okupiti tek sutradan popodne.

„Posmatranje cvetanja trešnje je događaj u kom učestvujem od detinjstva. Japan ne bi bio Japan bez trešnjinog cveta – toliko nam to znači „, kaže Mieko Nakai.

Dok traje hanami, zapostavljaju se neki radni zadaci, odlažu neke obaveze, čini sve da se provede što lepše i isprati taj prelepi cvet kratkog trajanja, ali neverovatne lepote.

Neki Japanci, kažu poznavaoci, odlaze na hanami više zbog jela, pića, zabave, a cvetove se nekada i ne sete da pogledaju, pa zato i postoji poslovica „Hana jori dango“, što znači „kolač je važniji od cveta“.

To ipak ne umanjuje misticizam jedne od najstarijih tradicija u zemlji izlazećeg Sunca.

Izvor: rtv.rs

________________________________________________________________________________

HAJDE, „HRABRI“, HAJDE…

tamoiovde-logo

Uprkos požaru, propupeo 750-godišnji najveći poljski hrast

Uprkos prošlogodišnjem požaru koji su vatrogasci jedva savladali, najveći i jedan od najstarijih hrastova u Poljskoj „Hrabri“ na radost Poljaka propupeo je ovih dana, a na društvenim mrežama Poljaci su mu odmah otvorili profil podrške „Hajde, ‘Hrabri’, hajde“.

Poland Old Oak TreeUobičajena pojava da drveće propupi na proleće u ovom slučaju je podstakla u Poljskoj pravu euforiju, zato što su stručnjaci tvrdili da taj hrast iz Donje Šlezije na zapadu Poljske, upisan na listu spomenika prirode i kulture, neće uspeti da se oporavi od požara prošlog novembra.

„Neizmerno smo srećni. Najraznovrsnijim metodama smo mu pomagali da se oporavi od požara. Prvi znaci oživljavanja ne garantuju ipak definitivni uspeh. Najteže je pogodjena centralna grana i moguće je da je hrast jako oslabljen.

Držimo mu palčeve“, kazao je danas televiziji TVN24 šumar Ježi Vilanovski.

Hrast ‘Hrabri’ dobija nakon prvih mladih izdanaka čestike od poljske dece koja mu žele puno zdravlja, a na portalu „Hajde, ‘Hrabri’, hajde“ Poljaci navijaju i prate kako se stari hrast budi ovog proleća.

„Hrabri“ je proglašen za spomenik prirode i zaštićen 1966. godine, ali taj hrast iznikao oko 1.250 godine u današnjem prirodnom parku blizu Pjotrovica, štićen je još pre Drugog svetskog rata.

„Hrabri“ je visok 28 metara, raspon krošnje dostiže 16 metara, obim stabla 10, te je najveći hrast u Poljskoj, a treći po veličini u srednjoj Evropi.

Vinovnici prošlogodišnjeg požara, najvećeg do sad, koji su hrast potpalili iznutra, do sada nisu otkriveni, a ako ih uhvate, po poljskim zakonima, preti im tri godine zatvora.

Snimak požara:

Izvor : zelenasrbija.rs (Beta)

_________________________________________________________________________________

KRPELJ NIJE BAUK…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Napast sa kojom se treba izboriti

31cDolaskom toplijih dana i proleća, počinju uvek aktuelni problemi za vlasnike pasa, napast zvana krpelji.

Oni su se več razbudili i počeli da napadaju ljubimce tokom šetnji.

Krpelji su ektoparaziti koji žive na toplokrvnim životinjama i na ljudima. Prisustvom na koži iritiraju domaćina, mogu da dovedu do alergijskih reakcija, a ako je invazija veća, mogu i da uzrokuju krpeljsku paralizu i anemiju. Najveća opasnost od krpelja je što su oni prenosioci pojedinih bakterijskih, virusnih i protozoalnih oboljenja.
Staništa krpelja su najčešće šume, visoke trave, grmlje, šiblje i predeli pokriveni žbunastom vegetacijom, pa zato ako se krećete po ovakvim mestima, obavezno nakon toga dobro pregledajte psa. Krpelji se najčešće zakače u predelu pseće glave i vrata. Najlakše ih je primetiti kad se nasisaju krvi, jer im se tada poveća veličina.

Babezioza
Najčešće oboljenje koje krpelji prenose na pse je babezioza (piroplazmoza). To je parazitska bolest pasa i drugih domaćih životinja. Rasprostranjena je širom sveta, a pojavljuje se i u mnogim područjima naše zemlje. Najčešći uzročnik babezioze pasa je Babesia canis. Infekciju prenose krpelji.
Babezioza pasa je jedna od najčešćih protozoarnih parazitoza pasa u urbanim sredinama. Javlja se u sezoni kad ima krpelja, iako nije isključena mogućnost pojave oboljenja i van sezone, naročito kod latentno inficiranih pasa kada se oboljenje naglo javi usled dejstva stresnih faktora. Mladi psi su naročito osetljivi na infekciju i ukoliko se bolest ne leči, sledi uginuće za dva do tri dana nakon ispoljavanja kliničkih simptoma. Otpornije životinje lakše prebole bolest, a klinička slika je slabije izražena.

Uklanjanje
Prilikom uklanjanja, krpelj se nikako ne sme fizički povrediti, kidati, paliti, niti iritirati različitim sredstvima: uljem, benzinom, alkoholom i sličnim. Svi ovi postupci još više iritiraju krpelja i favorizuju lučenje pljuvačke, a s njom i ulazak uzročnika i nastanak infekcije. Iz tog razloga, uklanjanje krpelja sa kože psa treba prepustiti veterinaru. Krpelj se odstranjuje pincetom, hvatanjem rilice (usni aparat) što bliže koži, a posle odstranjivanja mesto uboda se dezinfikuje. Krpelje je potrebno u što kraćem roku odstraniti sa životinje.

Prevencija
Prilikom šetnje ljubimaca, treba je izbegavati područja gde ima krpelja (visoka trava, šiblje, grmlje), pogotovo u proleće i leto. Nakon šetnje treba obavezno pregledati psa. Ako se na životinji zapazi krpelj, potrebno ga je izvaditi. Ako nakon vađenja krpelja na koži nastanu bilo kakve promene, ili životinja ima poremećaj zdravstvenog stanja, potrebno je zatražiti pomoć veterinara.
U sezoni krpelja, naročito s proleća, treba koristiti specijalne preparate protiv krpelja u obliku ogrlica i spot-on preparata koji se mogu pronaći i na našem tržištu.

Znaci bolesti
Bolest najčešće počinje naglim povećanjem telesne temperature od 40 do 41 stepen Celzijusa koja se održava nekoliko dana. Pas je bezvoljan, malaksao, odbija hranu, ima ubrzan puls i leži. Opšte stanje mu je poremećeno. Zbog intezivnog propadanja eritrocita dolazi do malokrvnosti i urin je tamne boje. Svi ovi znaci daju sliku teškog oboljenja, pa se što pre treba obratiti veterinaru

Dr vet. Darko Drobnjak/ zov.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

PRIČA O VERNOSTI I PRIVRŽENOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NASTAVLJA SE LJUBAVNA PRIČA RODA KLEPETANA I MALENE

roda-gnezdo_620x0Ljubavna priča najslavnijih roda u svetu nastavlja se nakon što je mužjak Klepetan, posle duge zime ponovo, 12 put za redom doleteo u Brodski Varoš svojoj ženki Malenoj.
Malena je roda ženka koju je pre 20 godina ranio jedan italijanski lovac i od tada su njena krila slomljena, a o njoj je brigu preuzeo nekadašnji domar varoške Osnovne škole, sada penzioner Stjepan Vokić.

Rodan Klepetan, kako ga zove Vokić, doleteo je sa prvim danima proleća. I dok je prošle godine kasnio pet dana, ove godine je, kaže, došao 12 sati ranije.

Vokić je za zagrebački „Jutarnji list“ ispričao da ga je šum krila i klepetanje kljunova probudio u cik zore. On je srećan što će o njima brinuti i ovog leta.

Priča i kako je roda Malena nestrpljivo čekala svog mužjaka – klepetala je kljunom i zurila u nebo, dok je Vokić oštrio udice, krpio mreže, kojima će im obezbeđivati hranu, ali i nosio granje na krov kako bi im osigurao gnezdo i kako bi, kaže, Kelepetan imao što manje posla oko „ljubavnog gnezda“.

Žali se da svi samo dolaze da ih slikaju, ali da nikom ni na pamet ne pada da im nešto kupi.
Očekuje se da povratak Klepetana ponovo po svetu zakotrlja ovu neobičnu ljubavnu priču dve rode, priču o vernosti i privrženosti.

Podseća se da je ova neobična priča stigla čak do Kine, a prenela ju je državna agencija Hsinhua čiji su novinari prošle godine posetili Vokića i uverili se u istinitost ptičje ljubavi.
Psiholog Mirjana Krzmanić je tim povodom rekla:
„Lepa je to priča jer kakvih je malo oko nas. Dobro je da ljudi prepoznaju lepotu te priče, da joj se vesele“.
Izvor:Večernje Novosti /Tanjug/

______________________________________________________________________________________________________________

http://www.jutarnji.hr/rodan-klepetan-je-stigao-kuci-/1017439/

______________________________________________________________________________________________________________

DOM VISIBABE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Stara planina-jedna od poslednjih oaza pravog vesnika proleća

Tan2014-2-21_111055148_4_620x0STAROPLANINSKE vrtače i uvale oko Crnog vrha, obrasle grabom, mahovinom i sitnom bukovinom, na nekih 12 kilometara od Pirota prema Gornjem Visoku, stanište su retke vrste džinovskih visibaba, koje polako ali sigurno nestaju na Balkanu, ali i u ostatku Evrope.

Ova vrsta pravih vesnika proleća u Srbiji se može naći na svega još nekoliko lokacija, a ima retka staništa i u Turskoj, Bugarskoj i na nekim grčkim ostrvima. U zemljama zapadne Evrope ih više nema.

16 (2)Student završne godine postdiplomskih studija beogradskog Šumarskog fakulteta Filip Jovanović, ne propušta priliku da svakog proleća u rodnom kraju obiđe staništa ove retke biljke koja mu je na studijama praktično tema.

 – Zaljubljenici u prirodu iz zapadnoevropskih zemalja dali bi pravo bogatstvo da pronađu džinovske visibabe, koje su u njihovim krajevima poodavno iščezle, da se samo slikaju kraj njih, da uživaju u njihovoj lepoti i okruženju – kaže Jovanović. On dodaje da u Evropi ima svega dvadesetak vrsta ovih biljaka, ali da nisu sve vesnici proleća, kako se to obično u narodu veruje.

16 (3)_620x0– Prave visibabe, poput ove džinovske, uspevaju na nadmorskim visinama od 1.100 do 1.400 metara. Jedini pravi vesnik proleća je džinovska visibaba – objašnjava Jovanović.

– Ima onih koje cvetaju u jesen, a najviše vrsta precveta do prolećne ravnodnevice. Nažalost, ima i „zaljubljenika u prirodu“ koji nisu svesni vrednosti ove biljke, pa je beru ili jednostavno iščupaju sa sve korenom i stave u vazu dok ne uvene.

Prema njegovim rečima, osim što su pravi dragulj u prirodi, visibabe imaju veliku ulogu i u fitofarmaciji, odnosno medicini.

V. Ćirić/novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

STARA PLANINA- BABIN ZUB


Foto: Bora*S

KAKO PEVA U JAJETU PTICA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

PET PISAMA

TAMOiOVDE-Art -img_0595

NA TRAGU SUSRETA – Ulje na lesonitu
Autor: Bora*S

  PRVO PISMO

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
pod zatreperenim jezikom;
a brava —
Nju moraš da izmisliš.  A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
u nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
u ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti
iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
težinom prećutanog, a sećanja dužinom
varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
ta rukavica, pa pokret okleva
nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje —
Nisam ti rekao: ovde je već zima.

    DRUGO PISMO

  Tvoja nenapisana pisma  ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
u treznoj groznici iščekivanja,
u fugi nekog putovanja, ili
u nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
i snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
u muziku koju voliš; upisao na marginu
stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
noću, kad istina njena svetli kao fosfor
između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
ne rastvara taj otrovni lepak godina
što vezuje nadu za prostor, a vreme
za vernost prostorima nade.
A nesreća —
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
nista ne može nas da zameni
u ovom rasporedu posledica
upisanom božjom rukom
u amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
koje se suši,
u tvoja pisma, ona nepročitana.

    TREĆE PISMO

  Jedno si leto bila preobražena
u svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
u ogledalu, kad mudro stanem u senku
iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
nemiran crtež svetlosti u vazduhu
gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
da izmucam: volim. Kakvo leto!
(Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
kada u prisećanju otkrivamo slojeve
godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
sve to izmislio? Ne verujem, postoje
dokazi: ožiljici neke uporne nade
što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
vrča iz kojeg jos vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

    ČETVRTO PISMO

  Crno mastilo gusne u infarkt
na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
smisao, krio se u prekidu, u zjapu
beline, u porazu
započetog poteza —

Kada bih mogao da ti napisem pismo
od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom —

Možda bih umeo da ti iskažem
zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
smisao svog imena, uzroke svoga trajanja —

Ovako, mogu samo da opisujem:
kao da neko voljeno lice učim i pamtim
dodirom, kao slepac.

    PETO PISMO

 Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
koji sam nekad zvao i zavičajem
labudova? Duborez bora oko očiju
koje ćes prepoznati, možda, izvela je
nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
sa praznim godinama. Inače sam sličan
dvojniku koji ostane u ogledalu
kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
u neku od mogućih budućnosti, prebrojati
ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
prestrojavanju, pročitati sve između redova
pisama nenapisanih i naučiti napamet
tu opasnu šifru,
radost naučiti
da raste na kamenu, kao mahovina —

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

Ivan Lalić

___________________________________________________________________________________________

https://www.youtube.com/watch?v=_xUwUttBBlQ

BELINA PAHULJA NA BALKANU, CVETANJE TREŠNJI U JAPANU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PROLEĆE OVDE: Slike predela ovog dela Srbije, danas 28. marta, koje  je baba Marta ogrnula belom snežnom dolamom.

190120131134babaMarta

TAMOiOVDE- foto Bora*S

190120131132ggg

TAMOiOVDE- foto Bora*S

DSC09912mala

TAMOiOVDE- foto Bora*S

 

 

 

 

 

 

Jutro

TAMOiOVDE- foto Bora*S


PROLEĆE U JAPANU: Slike koje bude zavist

Dok se Balkan i dalje muči sa “produženom rukom” zime, u Japanu je proleće stiglo i to u punom cvetu!

Širom Japana procvetale su trešnje, pa su i turisti pohrlili u Zemlju izlazećeg sunca da se dive pahuljastim cvetićima.

 

10097884975152c933992b1928995395_orig

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

9448458595152c93463d6f327870939_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Štaviše, pošto su sva stabla bila u punom cvetu već 22. marta, ovo je drugo zabeleženo najranije cvetanje trešanja u Japanu.

Sezona cvetanja drveća poznata je kao Hanami i pripada važnoj tradiciji ove zemlje.

Poreklo običaja posmatranja cvetova datira od pre hiljadu godina kada su aristokrate uživale u pogledu na procvale trešnje i pisali pesme i priče inspirisani divnim pejzažima.

Danas se sezona uglavnom koristi za organizovanje izleta.

___________________________________________________________________________________________________________________________

6827289055152c9351074b688132921_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

20110822145152c9364801e778843133_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

19131326835152c937c9ff2641301287_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

___________________________________________________________________________________________________________________________

18455078895152c938d5f0f008326183_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

10269824905152c939aa339132725044_v4 big

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

14660541625152c93b2b196386493273_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

___________________________________________________________________________________________________________________________

8538154065152c93ce590d590631563_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

21323817445152c93ebb742367154139_v4 big

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

18079289375152c940473e5459693777_v4 big

Beta / AP Photo

____________________________________________________________________________________________________________________________
Izvor:www.b92.net

TUGA DA TE UHVATI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.

Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.” Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.

U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se po dvorištu:

– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.

Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.

 Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine.

– Otkud lisica crvena kad je žuta!
– Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.

Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči:

– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti…

Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.

– Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.

A unučad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.

Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku. Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.

Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:

– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?

Ja prvi digoh ruku.

– Evo ga, Branko će nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.

Učiteljica se trže i začuđeno nadiže obrve.

– Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno.
– Nije tačno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.

Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.

– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.

Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo. Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.

Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno, budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav… hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:

– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.

Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a mi đaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.

 Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.

– A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.

Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.

Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

 Branko Ćopić „Bašta sljezove boje

ĐURĐEVDAN-DAN CVEĆA I LJUBAVI…

tamoiovde-logo

NA DAN CVEĆA I LJUBAVI

Najveći prolećni i svakako jedan od najomiljenijih narodnih praznika je – Đurđevdan.

Uziman je za kalendarski međaš koji datumski polovi godinu na dva dela, od Đurđevdana do Mitrovdana, a običaji kojima je propraćen su veoma raznovrsni, bogati i živopisni. Po veselosti se ističu praznični uranak, pletenje venaca, hvatanje maje i prva muža.

Svuda gde Srbi žive svet je, pogotovu mladež, odlazio na uranak, dočekujući zoru u veselju i viteškom odmeravanju. Bilo je za prekor ako neko dočeka đurđevdansko jutro u postelji. Budnost i hitrost se tražila i zbog tzv. predavanja sna, pa se zato na Đurđevdan niko nije odazivao na nečiji poziv. Verovalo se da će takvome, ako se odazove, onaj ko ga poziva „predati“ pospanost, tromost i lenjost, što će ga pratiti do sledećeg Đurđevdana.

Pletenje đurđevdanskih venaca kojima su kićeni izvori, vratnice, dvorišni ulazi, kuće i privredne zgrade, pogotovu za stoku, takođe je rasprostranjeno u svim srpskim predelima. Takav običaj održao se do danas.
Hvatanje maje – donošenje vode od bistrih kapi, uhvaćenih sa vodeničkog vitla u kojoj su se umivale i kupale devojke, verujući da će tako steći i očuvati lepotu lica, počelo je da se gubi sredinom dvadesetog veka. Običaj prve muže stoke, naročito u stočarskim krajevima, očuvan je do našeg vremena.

Poznati etnolog Mile Nedeljković je zabeležio da je Đurđevdan u privrednom pogledu značio početak nove poslovne godine. O tom prazniku su sklapane pogodbe za poslove u narednoj godini, pogađalo se sa momcima i slugama o uslovima najma, određivalo o udelu stočara u zajedničkoj ispaši i muži stada, izmirivane su poreske i druge obaveze.

Vradžbine su, u suštini, produkt ljudske mašte, a najčešće se vezuju za neki praznik, jer samo tako mogu da budu uspešne. Mladi Đurđevdan, prolećni cvetovi, probuđeni biljni sokovi i bujanje prirode je kao stvoreno za sprovođenje običaja vračanja i metanisanja.
U mnogim srpskim krajevima, čak i u ratno vreme, organizovani su đurđevdanski uranci, zatim pletenje venaca i njima kićenje kapija, zgrada, bunara, kao i odnošenje napravljenog krstića i na njemu venčića po njivama i vinogradima. Vence pletu devojke i mlađe žene, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Uveče je na svaku zgradu nabacivan ili kačen venčić, a na kapiji, da ga ne bi ukrali, stavljao se izjutra, pre sunca, kada se išlo rano na bunar po đurđevdansku vodu.

Na bunar je stavljen venac, a onda bi svaki sud sa vodom ukrašavali vrbovim prutom, a kad vodu donesu kući u jedan sud iz koga će se umivati ukućani potapani su cvetovi zdravca, đurđevka, đula i jorgovana. Sve ove biljke su upletene u vence, a dodavane su grane graba, trave hvatanac i mlečike, kojima je pridavana magijska moć.

Ženskom svetu je preporučivano da pre sunca protrči i orosi se u mladom žitu i da rosom umije lice. Onda će joj, vele, lice biti mlado kao rosa. Momci su na uranak odlazili još s večeri. Bilo je više uranačkih četa i one su sa frulama, dvojnicama, sviralama, kasnije i sa harmonikama, prolazili kroz sela.

Za Đurđevdan je proglašeno strogo primirje i nije smelo da dođe do bilo kakve zamerke među ljudima, jer bi to bio greh. Postojao je običaj da se na nekoliko raskrsnica peku jaganjci i pojede vruće pečenje. Pre sunca su se muškarci vraćali kući, a prolaskom kroz selo, tamo gde ima devojaka, skidan je i odnošen venac sa kapije, što se često čini i danas. Negde je i kapija odnošena malo dalje od kuće. To je značilo da će devojci na jesen trebati venčić kao nevesti, a da je kapija otvorena da bi mogli da dođu prosci. Oko sikadanja kapije bivalo je svađa, zamerki, pa i traženje pravde preko suda.

LEKOVITA ROSA
U Rusiji je đurđevdanska rosa smatrana čudotvornom i lekovitom, pa su rano na Đurđevdan progonili stoku kroz polja da se njima okvasi. Tom prilikom je stoka terana vrbovom granom, osvećenom na Cveti, da bi bila zdrava i množila se.
Đurđevdan je kod svih evropskih naroda važan praznik. U Italiji je nekada praznovan kao dan stočara, a danas je postao uglavnom dan mlekara, koji tada počinju novu trgovačku godinu, produžujući stare i sklapajući nove ugovore.

RADI ZDRAVLJA
U okolini Niša, uoči Đurđevdana je u neki sud sipana voda, pa su u nju stavljani crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, kopirva, vrba i čuvarkuća, a sve to radi zdravlja ukućana. Tom vodom što je prenoćila s jajetom i biljem, ujutru se umivaju ukućani. Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa, posle čega se zakopa ispod voćke koja dotle nije davala ploda, da bi rađala sledeće godine.

KAKO SE OŽENITI
Postoji verovanje da ako se momak ne ženi, a vreme mu je i već odmiče, treba u tajnosti da skine đurđevdanski venac sa neke devojačke kapije. Venac treba da potopi u vodu da stoji tri dana, pa tom vodom da se umije i da popije bar jedan gutljaj. Oženiće se do sledećeg Đurđevdana.

OBREDNE REČI
Prilikom branja biljaka za vence, izgovaraju se obredne rečenice. Žutocvetni đurđevak se bere s blagoslovom: „Oj, đurđevče, Đurđev venče, zdrav bi ko te brao i u vence upletao“. Onda: „Beli đule mirisavi, za kapu ga diko stavi“, „Berem travu vatanac, vatajte se devojke (ili momci) za mene“, „Na grabu sam – grabite me, grlite me, ljubite me“. Mlečika se bere kao simbol, da porodilje imaju obilno i zdravo mleko, a mladićima da poraste muškost. Drenove grančice radi zdravlja, a resnate grane vrbe radi muške dece.

Piše: Zorica Golubović -“ Treće oko“

Foto: elfwood.com/politikin zabavnik

____________________________________________________________________________________________

Pročitaj: DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

UMESTO ZELENOG,TEPIH BELI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

Sredina meseca aprila. Umesto zeleno-cvetnim, uobičajenim za ovo doba godine, predeli Tare, Kremne i Zlatibora prekriveni su snežnim tepihom. Umesto reči-fotografije govore.

Tekst i foto: Bora Stanković