MISTERIJA GROŽĐA…

Znate li zašto ne postoji sladoled sa ukusom grožđa?

Lepo i toplo vreme, zelenilo i opšti optimizam koji sa sobom nosi vreme, gotovo su nezamislivi bez kugle finog sladoleda, ali samo ako nije od grožđa.

Sećate li se kada ste zadnji put jeli sladoled sa ukusom grožđa? Sećate li se kada ste zadnji put uopšte videli sladoled sa ukusom grožđa?

Da, definitivno nije pitanje oko kojega bi se previše zamarali i verovatno to niste ni primetili, ali pravi sladoled od grožđa ćete teško naći, a i ovih “veštačkih“ nema preterano mnogo na tržištu.

Postavlja se pitanje kako je to moguće s obzirom da se radi o jednoj od najrasprostranjenijih voćki na svetu, ali izgleda kako još uvek nismo otkrili način kako od nje stvoriti zadovoljavajuću poslasticu.

Glavno da već planiramo kolonizujemo druge planete, a ni običan slatkiš ne možemo napraviti…

Internetom kruži urbana legenda kako je prvi sladoled od grožđa pokušao da napravi slavni sladoledžija Robert Green još 1876. godine, ali nije uspeo zbog prisustva antocijanina, molekula u samom plodu koji sprečava smrzavanje.

Nakon veka neuspeha isto je pokušao i Ben iz slavnog lanca poslastičarnica Benand Jerry’s, koji se na ovu nemoguću misiju odlučio kako bi osvojio Becky, sestru svog poslovnog partnera. Ne znajući tačno šta radi, Ben je počeo dodavati u sladolednu smesu i opnu (kožicu) grožđa, što je povećalo nivo antocijanina i uzrokovalo stvaranje hladnog krema bolje čak i od klasičnog sladoleda.

Svoje otkriće je odmah odneo Becky na degustaciju koja se, naravno, totalno oduševila, a dva¬ tri liza je dala i svom psu. Na njen i Benov šok, pas se nakon nekoliko trenutaka srušio i uginuo, a dvojac je tek kasnije saznao kako je grožđe za njih veoma toksično.

Ben je te informacije prosledio farmaceutskoj industriji i vlastima koje 1982. godine zabranjuju proizvodnju bilo kakvih hladnih poslastica od grožđa, a zabrana važi sve do 2028. godine. U svakom slučaju, zanimljiva priča, ali sa stvarnošću ima otprilike veze kao iumetnost sa Tidalom.

Istina, grožđe (i suvo grožđe) jesu toksični za pse, ali ne toliko da životinja umre istog trena i niti u kojem slučaju dovoljno da se zbog toga zabrani proizvodnja jednog prehrambenog proizvoda, jer bi se na isti način morala zabraniti i čokolada, avokado ili suvo grožđe. Osim toga i same činjenice kako antocijanin stvarno deluje kao svojevrsni antifriz, sve ostalo možemo smatrati bapskom pričom, a pravi razlog zašto nećete tako često naleteti nasladoled od grožđa leži u činjenici da on jednostavno nema prirodnog ukusa.

Istina, sveže je grožđe slatko i prepoznatljivog ukusa kada se jede u komadu, ali njega mu uglavnom daje kožica koja se pak vrlo teško prerađuje i ozbiljno narušava samu teksturu poslastice.

Neki proizvođači zato koriste veštačke arome, ali ni to nije najsrećnija opcija pa su oni, kao i potrošači, jednostavno odustali ili furaju ovaj ukus na minimumu.

To nikako ne znači da nam ne možete javiti ako znate neku poslastičarnicu koja zna kako se radi posao, rado bismo proverili šta je prava istina!

Izvor: vestinet.rs/(Opušteno.rs) _________________________________________________________________________________

POLJUBAC NA JAVNOM MESTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Koliko košta?

 Poljubac na javnom mestu, u mnogim zemljama, može skupo da košta. Ma koliko ovo neverovatno zvučalo u 21. veku, bizarni propisi, neretko su na snazi i u omiljenim letovalištima, pa se turisti u nemalom broju država izlažu riziku da dođu i u sukob sa zakonom.
Ako je i logično da se u islamskim zemljama valja ogrtati, voditi računa o dužini suknje i razrezu na bluzi, teško je shvatljivo da u zapadnoj Evropi još vladaju puritanski propisi „od pre Prvog svetskog rata“.

Tako, u Francuskoj, na primer, dalje važi zakon iz 1910. godine, kojim se zabranjuje ljubljenje na peronima železničkih stanica. Cilj je, svojevremeno, bio da se onemogući kašnjenje vozova. Ali, zakon niko nije ukinut ni u vreme superbrzih vozova. Za kršenje ovog propisa nije predviđena drakonska kazna, ali važi naredbe da istog časa napustite stanicu.
Kazna za ljubljenje može da se „zaradi“ čak i u Italiji. U Eboliju, u Kampaniji, važi zakon koji zabranjuje ljubljenje u automobilu. Razlog je bezbednost u saobraćaju, a kazna za prekršaj je 500 evra. Na slavnom britanskom univerzitetu Oksford, zabranjeno je ljubiti se u kampusu, pa je za zaljubljene određena „zona za ljubljenje“ – u lokalnoj menzi.

Islamske zemlje ne tolerišu mnoge, za nas tek, sitnice. Tako je u Istanbulu u restoranu od bračnog para na turističkom putovanju zatraženo da za stolom sede jedno nasuprot drugom, a ne jedno pored drugog. U unutrašnjosti Turske, javno ljubljenje može da donese i ozbiljnije probleme.

Zakonski obračun sa nežnostima pred očima javnosti, još je stroži u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poljubac pred drugima, apsolutno je isključen i u veoma posećenim letovalištima, čak i među supružnicima. Godine 2010. se, tako, u Dubaiju britanski bračni par poljubio u restoranu i zbog toga dobio – mesec dana zatvora!

U Dubaiju se za neprikladno ponašanje smatra ne samo ljubljenje, nego i grljenje, plesanje, ili puštanje glasne muzike na javnom mestu. Vanbračni parovi ne smeju da se drže za ruke. I, pažnja, oznaka muškarca i žene na istim vratima toaleta ne znači da tamo mogu da budu zajedno. Zbog toga je jedan češki bračni par na aerodromu saslušavala policija. Novčana, ili čak zatvorska, kazna preti onome ko je pod dejstvom alkohola uhvaćen mimo mesta gde je dozvoljena njegova prodaja.

Egipat je, takođe, ljubljenje pred svedocima stavio na crnu listu. Građani Tajlanda ne smeju javno ni da se drže za ruke, ali se turistima, „blagonaklono“, gleda kroz prste. Stroga zabrana ljubljenja važi u malezijskom metrou.

Ljubljenje na javnom mestu zabranjeno je i u Japanu. Tamošnji zakonodavac ovu zabranu argumentuje činjenicom da se poljupci smatraju uvodom u seksualni čin, a logično je, stoga, da je predigra na javnom mestu nedopustiva.

Ista praksa postoji i u Indiji, gde se izlivi osećanja tretiraju kao krajnje intimna stvar i rezervisani su za prostor iza zatvorenih vrata. Iskazivanje ljubavi na javnom mestu dozvoljeno je samo u filmovima i to – najvećim zvezdama.
Izvor: rtvbn.com

_____________________________________________________________________________________________________

 

VRANE PAMTE VAŠE LICE…

TAMOiOVDE________________________________________________

 Vrana nikada ne zaboravlja.

Najnovije istraživanje otkriva da ove ptice mogu upamtiti ljudska lica do pet godina.

 Vrane pamte lica ljudi koje doživljavaju kao potencijalnu pretnju i često reaguju glasnim kreštanjem i prizivanjem drugih ptica kako bi uljeza naučile pameti – pokazuje upravo objavljeno istraživanje britanskog Kraljevskog društva prirodnih nauka.

  Kako članovi družine (koju je u pomoć pozvala prva vrana) takođe indirektno pamte osobu koja predstavlja pretnju, ova studija pokazuje da se loše iskustvo jedne vrane sa određenim pripadnikom ljudske vrste može kao informacija preneti na celu populaciju vrana na određenoj teritoriji.

  Imajući na umu da vrane imaju veoma dobro pamćenje, ljudi koji ih iz nekoga razloga iritiraju mogu iskusiti i više godina neprijatnosti.

  Uznemirene vrane u početku glasno krešte i tako prizivaju druge vrane u blizini da im se pridruže, kaže koautor ove studije, John Marzluff. „Grupacija koja može brojati od dve do petnaestak ptica nas „napada“ tj. zastrašuje, ponekada se zalećući iz visine na samo pola metra od nas i ovo ponašaje traje dok šetamo na dužini staze od oko 100m od mesta koje iz nekog razloga brane.“

 Marzluff je profesor na Šumarskom fakultetu u Vašingtonu. U okviru ovog istraživanja, on i njegove koleginice Heather Cornell i Shannon Pecoraro su vranama pokazale novo „opasno lice“ noseći upadljivu masku i pritom hvatali, obeležili prstenovima i oslobodili između 7 i 15 ptica na pet lokacija u okolini Sijetla.

  Oslobođene ptice bi odmah nakon puštanja „vikale“ na osobu pod maskom. Čuvši kreštanje druge vrane iz okoline bi se ubrzo pridružile, formirajući ljutitu družinu.

  Kada bi naučnici kasnije stavljali maske prilikom odlazaka na druge lokacije, vrane koje nikada nisu bile same zarobljene bi odmah prepoznale „opasno lice“, ilustrujući način nakoji ove ptice dobijaju informacije kroz društvene metode a ne kao posledicu ličnog iskustva.

Glasnom kreštanju i „napadima“ bi se pridružili i srodnici i potpuno nepoznate vrane, na lokaciji udaljenoj više od 1600m od mesta gde su vrane bile hvatane pa puštane.

 Kada se jednom u memoriju vrane ureže izgled lica koje predstavlja opasnost, po svemu sudeći će tamo i ostati ceo njen život.

 „Naše istraživanje pokazuje da pamćenje traje 5 ili više godina,“ kaže Marzluff . „Pojedine vrane koje su odrasle mogu živeti 15-40 godina na slobodi (većina ugine dok su još mlade ali one koje odrastu mogu živeti jako dugo) i one verovatno pamte važne asocijacije koje su napravile tokom svojih života.“

  Prethodna istraživanja su pokazala da su vrane nadprosečno inteligentne ptice.

  „Drugi istraživači su pokazali da neke vrane prave i koriste alate, da mogu predvideti sled očekivanih događaja, zatim da razumeju šta druge životinje znaju, i, u našem slučaju, da uče iz ličnog iskustva ali i posmatrajući roditelje i druge pripadnike svoje vrste,“ objašnjava Marzluff. „Ovo su sve napredni kognitivni zadaci koje ume da rešava jako mali broj životinjskih vrsta.“

  On takođe pretpostavlja da i druge društvene i dugovečne životinjske vrste koje žive u blizini ljudi dele informacije na sličan način. Ova pretpostavka obuhvata životinje poput kojota, rakuna, galebova, svinja i pacova.

Sve one mogu primenjivati kombinaciju društvenog i učenja putem pokušaja i greške (trial and error). Ovaj drugi način daje najpreciznije informacije ali je, očigledno, dosta rizičniji od indirektnog društvenog metoda učenja.

 U životinjskom carstvu ljudi imaju prednost upotrebe jezika jer na taj način mi možemo verbalno upozoriti jedni druge na postojanje opasnosti. Vokalizacija izgleda nije dovoljna vranama i po svemu sudeći im je neophodan i vizuelni pregled kako bi se informacija upamtila.

  Anne Clark, profesorka-saradnica u odeljenju bioloških nauka u Univerziteta u Binghemptonu (Binghamton), rekla je za Discovery News kako ova nova naučna studija „važno pokazatelj koliko dugotrajna istraživanja pojedinaca mogu doprineti našem razumevanju adaptivnog društvenog učenja.“

  Ona takođe dodaje: „Sumnjam da bi se iko od ljudi koji su radili sa vranama iznenadio rezultatima koji ukazuju na nekoliko putanja društvenog prenošenja informacija, ali je za to svakako neophodno još ovakvog formalnog empirijskog testiranja .“

  Kevin McGowan, instruktor u „Cornell Lab of Ornithology“, je praktično ponovio reči profesorke Clark, ali dodaje da će otkrića sigurno iznenaditi bilo koga ko misli da životinje uče samo iz ličnog iskustva.“

  „Društvene životinje su društvene iz nekoliko veoma dobrih razloga“ kaže McGowan. „Ova studija pokazuje jedan od najsuptilnijih načina kojima životinje imaju koristi iz interakcije sa drugim pripadnicima svoje vrste.“

  Autor teksta: Jennifer Viegas, Discovery news

 Pripremio: Goran Ćatić/ zivotinjsko-carstvo.com

---

***

PRILOG: VRANA – ORUĐE, KOMBINATORIKA I PLANIRANJE: agroekonomija.wordpress.com/

---

***

Lirski dodatak: POLOVNI ORAO ili ŠTO NE PREĐEMO NA STVAR…

VRANA I  ORAO

Jednog  je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

   Ogden Neš

---

Priredio: Bora*S

---