LOVEMARKS ILI SAMOSPOZNASTE LI SE VIŠE…

tamoiovde-logo

Kada razgovaramo o novim i čitanim knjigama, treba biti obazriv da li se zaista radi o književnosti ili priručnicima. Novo vreme iznedrilo je nove književne podele, pa je stvorilo i jednu sasvim novu kategoriju – popularna psihologija. I zaista, kada u katalozima izdavačkih kuća tražite knjige po kategorijama, naići ćete i na ovu.

1534990_10201376845448053_769496175_oNi ovoga puta nismo prvi ni jedini. I u razvijenom zapadu knjige ovakve vrste spadaju u visoko prodavane. Različitih tema i pristupa, otkrivaju kako biti bolji – u ljubavi, braku, poslu, društvu, seksu, kuhinji…. Pa svemu.

Paradoksalno, čitaoci željni slobode u životnom izboru, upadaju u zamku nametnutog uspeha od strane pisca željnog slave i novca. Jer, pisac je napisao svoje viđenje najboljeg, zar ne?

I u ovome ne bi bilo čudno to što je postala popularna, kao ni činjenica da dodiruje sve oblasti života, čudno je što se takva literatura sve ozbiljnije meša u pravu književnost.

Kao srednjoškolka u fioci sam na vidnom mestu uvek držala knjigu Eriha Froma „Umeće ljubavi“. U tim godinama ni sama ne znajući zašto i kakvo umeće sam iz nje stekla, tek, sam njen naslov i privlačna tema dovela je do toga da mi uvek bude pri ruci. Sledile su sve dalje psihološke zavrzlame – „Put kojim se ređe ide“, „Muškarci sa Marsa, žene sa Venere“ i slično. Drugarica, kojoj sam kupila na poklon knjigu „Kako naći i zadržati muškarca“ naljutila se na mene, jer je u naslovu otkrila aluziju na dug period apstinencije od momka.

Sve u svemu, priručnici ovakvog tipa jasni su svakome po temi i sadržaju i tu dileme nema. Ipak, primetno je da su u neku ruku napredovali, toliko da ih je sve teže prepoznati kao popularnu psihologiju, već postaju književnost.

Pojavom knjiga Paula Koelja krajem 90-ih, laička čitalačka publika, do tada naviknuta na lake komade Sidnija Šeldona i Danijele Stil dobila je nešto novo. Mističnu i tajanstvenu knjigu o smislu života, a opet dovoljno pitku da se može čitati u pauzi u kancelariji ili u gradskom prevozu. Fenomen ovog pisca samo je deo opšte svetske histerije nad jednom knjigom i jednom idejom o svemogućoj sreći, koja je tu negde, oko nas, samo je treba pronaći.

On ti dozvoljava sve! – bili su komentari na ovog pisca. Na moje pitanje – a šta to, zaboga, ima da ti dotični dozvoli, odgovori su bili – pa da budeš u životu šta želiš, radiš šta želiš i da je to samo tvoja odluka!

Na moja dalja insistiranja da za slobodu izbora ne mora niko da ti kaže, da su se tim temama bavili pisci od davnih vremena, od Hesea do Selindžera, opet bih dobijala odgovor da, za razliku od starijih književnih dela, ovaj pisac je napisao delo za svakog, razumljivo svakom, jer svi smo isti.

I eto nas opet na raskršću hermeneutične književnosti i lake literature. Na jednu stranu krenu oni koji književnost čitaju iz ljubavi prema lepoj reči, na drugu oni koji je čitaju zbog njenog značenja. Svaka dalja diskusija ovde bi bila završena.

Diskusiju nastavlja opet konstatacija da nije opasno što postoji takva vrsta literature, već što ona više nije u vidu popularnih priručnika za čitanje dugim putovanjem vozom, već postaje književnost, roman o dalekim svetovima, teškoj svakodnevici, ljubavnim iskustvima, a u biti ne nude ništa novo osim piščevog iskustva i (najčešće duhovitih) saveta čitaocu kako se u datim situacijama ponašati.

Sada nas književnost više ne zabavlja, niti otkriva činjenice o nečijem životu, ona nas uči kako živeti i spoznati sebe! I sve uvijeno u formu lakog romana, do te mere pojednostavljenog da ga može razumeti i svaki, iole iskusan, čitalac.

Onda se preda mnom, pre nekog vremena, pojavio roman/priručnik ponovo užasno primamljiv širokoj publici… naročito ženskoj.

Spisateljica je glamur žena, poslovna diva, bomba na štiklama. Vesela, otvorena prema životu, svaštara. Sve radi, bavi se svim i svačim i sve u svemu voli život. I to savetuje i nama, naivnim čitaocima koji ga, verovatno, do tada nisu voleli. I sve u stilu modernog života, svakodnevne borbe za opstanak na klimavoj pozornici zvanoj život.

Autorka se potrudila da ceo roman proprati odgovarajućim medijskim sadržajem, te je sebe obukla u odeću njujorške poslovne žene (jer žene to vole), otvorila profil na Facebook-u, napravila poseban sajt. Na prvi pogled učinilo mi se da je autorka Amerikanka, jer je cela pozadina priče predstavljena tako da se ne može dokučiti da se radi o običnoj beogradskoj novinarki.

Sjajno je i kako je knjiga došla do publike, što govori o znalačkom pristupu marketingu. Kada sam, pišući ovaj tekst, pokušala da se setim kako sam uopšte saznala za nju, shvatila sam da mi se sama nametnula. Link ka njenom profilu pojavio mi se na desnoj strani radne površine Facebook-a.

A gde ćete naći više dokone publike nego tamo? Roman je tako postao prava robna marka, što je, kako sam razumela, jedno od značenja imena ovog romana (ljubavne rane je još jedno). Svaka čast! Od knjiščeta, plitke sadržine nastade brend. Sve sa ciljem da se pomogne jadnim čitaocima da nađu put i samospoznaju se.

I evo nas ponovo kod te reči. Ma koliko se trudila da u ovom terminu pronađem smisao i značenje, sve više sam dolazila do same suštine književnosti. Pa šta je cela književnost, ako nije put ka samospoznaji? Svaki roman, svake epohe, teme, stila, forme u suštini je prikaz nekog piščevog iskustva, stava, pristupa, razmišljanja o čovekovom postojanju na svetu. Svaki pisac trudio se da, iz sopstvenog ugla, prikaže univerzalnu patnju. Ako je tako, u čemu je razlika između Andrića i Lovemarks?

U formi. Nije isto napisati Santa Maria della Salute, Anu Karenjinu i Pesmu nad pesmama. Iako govore o istom, njihov pristup se razlikuje. U tome je moguće tražiti kvalitet. Kada ocenjujemo delo, ne ocenjujemo njegovu temu, već formu. Način na koji je delo napisano. Da li je ljubavna pesma, bajka, kratka priča, roman, drama, esej ili već kako može da bude. Da li je pisac opisivao i naširoko dočaravao, ili je likove predstavio putem dijaloga, da li je ređao hronološki događaje, ili je uveo retrospekciju u vidu sećanja ili razgovora o nekom događaju i mnogo toga drugog. U tome je lepota književnosti, a ne u njenom značenju. Značenje je, kao što videsmo, univerzalno.

A šta sa Lovemarks? Kao i svaka knjiga tog tipa, trajaće (ako uopšte i traje, možda je sve medijska varka) neko vreme i biće poklopljena nekom novom samospoznajom.

Njena autorka će kupiti nova kola, a možda i stan. Za prave čitaoce, ta knjiga nikada nije ni postojala. Pravi čitalac uživa u pravoj književnosti i uz pomoć nje pokušava da dokuči smisao života.

Dragana Ranđelović
Afirmator.org
Izvor:kljucnekosti.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

ZAŠTO SMO „SAMI ZAJEDNO“…

tamoiovde-logo

Zašto smo usamljeni u eri u kojoj smo najdostupniji: o knjizi „Sami zajedno“

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn.

sami_zajedno_koricaRazvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“ Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

„Ulogujem se na Fejsbuk i osećam se manje usamljeno. Čak i kada ljudi nisu tamo…tu su njihove slike, poslednja stvar koju su uradili. Osećam se zahvaćena time“, priznaje jedna ispitanica iz istraživanja Šeri Terkl.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe.

Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti. Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

„Postoji razlika između nekoga ko se smeje i nekoga ko piše da se smeje“, kaže jedan učenik autorki knjige.

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

341902Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend.

Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“.

Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu.

U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam. Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri.

Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom.

Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije.

Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

lead_largeTerklova ističe da „ipak, postoji nešto nezamenjivo u iskustvima razgovora gde proživljavamo snažne sopstvene emocije ili smo na meti intenzivnih emocija drugog, gde učimo da izdržavamo i kontrolišemo sopstvene i tuđe reakcije – gde spoznajemo neizostavne momente čovečanstva.“

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo.

„Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo.

Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

audrey-hepburn-i-love-you-seen-featuredRascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu?

Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
Piše: Ana Perović

Referenca:
Terkl, Š. Sami zajedno. Beograd, Clio, 2011
Izvor:psihobrlog.wordpress.com

______________________________________________________________________________________

PSIHOLOGIJA INTERNETA I DRUŠTVENIH MREŽA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA BOR
psihologija interneta plakat
O načinu razmišljanja i ponašanja korisnika Interneta govori Vladimir Stanković (doktorand katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu).
Vladimir Stanković je 1. aprila, u borskoj biblioteci, održao izuzetno posećeno predavanje o psihologiji laganja.

https://tamoiovde.wordpress.com/2014/04/17/lazemo-li-koga-zasto-kako/