Otkrijte zašto su se u proteklih osam godina u selo Vrmdža, na obroncima planine Rtanj, doselili ljudi iz različitih krajeva zemlje i sveta.
Foto: Instagram/bkgorski
U selu trenutno živi oko 600 stanovnika, a medju njima su i jedan Amerikanac, Italijan i Švajcarkinja, kao i Beograđani, Nišlije, Novosađani, Subotičani.
Od 2008. godine kada je u selu prodata prva kuća do sada, nove vlasnike dobilo je 34 zapuštenih kuća i imanja. Neki od njih obnovili su stare čatmare, dok su gradili nove kuće.
Meštani Vrmdže blagonakloni su prema novim stanovnicima sela, a od njihovog dolaska imaju višestruku korist, jer novim komšijama prodaju sir, jaja i druge proizvode, ali i učestvuju u gradnji kuća i sređivanju starih.
Računica stanovnika tog sela govori da je kroz kupovinu kuća i imanja, nabavku građevinskog materijala i namirnica, u Vrmdži od 2008. godine do sada napravljen obrt više od pola miliona evra.
Meštani sela su u proteklih deset godina nezadovoljni konstantnim smanjivanjem broja stanovnika uradili mnogo toga da bi privukli ljude da dodju da žive u Vrmdži.
Stanovnici sela Vrmdža su od 2006. godine počeli da promovišu lepote njihovog kraja, kroz organizovanje brojnih zanimljivih manifestacija i unapređenja postojeće infrastrukture.
Predsednik Mesne zajednice Vrmdža Slaviša Krstić rekao je agenciji Beta da su meštani na internetu kroz različite akcije predstavili potencijale sela.
„Dobar deo porodica koje su se doselile nikada pre nije čuo za Vrmdžu. Upoznali su je na internetu“, rekao je Krstić i dodao da su ljude iz raznih krajeva u Vrmdžu privukli živopisni predeli, ogromne stene i hrastova šuma u samom selu, zdrava hrana, brojni izvori vode i gostoprimljivi starosedeoci.
Krstić je kazao da se u Vrmdži nalaze ostaci Latin-grada, rimskog utvrđenja za odbranu carskog druma, etno-muzej, crkva Svete Trojice koja je sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, kao i Vrmdžansko jezero bogato ribama.
Meštani često organizuju vajarske kolonije i brdske biciklističke trke i planinarske pohode, dok se za iduću godinu planira organizacija festivala dokumentarnog filma i takmičenje u slobodnom penjanju.
„U svim akcijama koje u selu organizujemo aktivno učestvuju i naši novi meštani. Oni pomažu i finansijski, ali i odličnim idejama. Uglavnom su to visokoobrazovani ljudi“, rekao je Krstić.
Novi stanovnici Vrmdže potvrdili su da je to mesto „odlično za život“.
Američki kompozitor Pol Šapira i njegova supruga, IT stručnjak Maja Šapira doselili su se u selo pre pet godina. Oni su pre toga živeli u Njujorku, Čikagu, San Francisku, Pragu i Beogradu.
„Došli smo samo na kratko, ali smo ostali jer je ovo divno mesto. Naši sinovi od sedam godina i godinu i po vole da žive ovde. Slomio bih im srce kada bismo se preselili negde drugde“, kazao je Šapira koji trenutno radi na svom novom delu „Balkan rok opera“.
Nišlija Goran Orlić koji je radni vek proveo u Sloveniji i Švajcarskoj, u Vrmdži je renovirao zapuštenu kuću i imanje, a kako kaže to selo idealno je za sve one koji vole mir, netaknutu prirodu i gostoljubive komšije.
„U početku su bili podozrivi, pitali su se zašto sam došao u Vrmdžu i kupio kuću. Sada je drugačije, svi su ljubazni, dobro sarađujemo“, rekao je Orlić.
Na policama prodavnica uskoro će se naći novi proizvod „Palkohol“, odnosno, alkohol u prahu
Kompanija koja je proizvela alkoholno piće u prahu “Palcohol” izložena je brojnim kritikama zbog straha da će njihov proizvod dovesti do većeg broja trovanja.
Mleko u prahu piće je koje nam prvo pada na pamet kad razmišljamo o čvrstim varijantama nekih napitaka. Princip mućenja praha s običnom vodom da bi se dobio željeni napitak razvio se kroz razne sokove, kao što je npr. čuveni step sok.
Međutim, s jedne strane taj princip još nikada nije tržišno iskorišćen. Reč je o alkoholnim pićima.
Kompanija “Lipsmark”, koja proizvodi Palkohol, alkoholno piće u prahu, reklamira svoj proizvod kao nešto što je zgodno za avionske letove ili kao antiseptik na zabačenim lokacijama.
Mark Filips, kreator Palkohola, rekao je kako mu je ideja pala na pamet kad je razmišljao o planinarenju i drugim aktivnostima u prirodi kad je teško sa sobom nositi veće količine tečnosti.
Američke države Aljaska, Delaver, Luiziana, Južna Karolina i Vermont zabranile su alkohol u prahu, a Kolorado se sprema da učini isto.
Lipsmark je suočen s brojnim kritikama.
Optužuju se da će svojim proizvodom povećati broj trovanja alkoholom i da će deca svoje jutarnje pahuljice hteti da “začine” Palkoholom. U kompaniji odgovaraju kako se prah ne može ušmrkavati, odnosno njegovo šmrkanje bi bilo previše bolno.
Kažu kako je proizvod zamišljen kao prah koji se meša s vodom. Jedna kesica praha ima jednaku količinu alkohola kao jedno žestoko alkoholno piće.
Za sada postoje verzije ruma i votke, a uskoro će biti napravljeni i kokteli Kosmopoliten, Mohito i Lemon Drop. Palcohol stiže na police prodavnica u proleće 2015. godine. (Danas) Autor: Foto: Reuters
Tamjan je aromatična smola koja se dobija iz drveta Bosvellia koje raste širom Azije i Afrike. Većini nas je poznat iz crkvenih obreda kađenja koje se obavlja tako da se komadić bele aromatične smole stavi na žeravicu.
Tamjan je jedan od najstarijih mirisa.
Njime se trgovalo još pre 5000 godina na Arabijskom poluostrvu i u severnoj Africi, gde je bio vredan poput zlata. Put tamjana koji vodi od južne Arabije do Sredozemlja jedan od najstarijih trgovačkih puteva na svetu. Zbog svojih svojstava u Egiptu je korišten za balsamovanje mumija. Tamjan se od davnina koristi u obredima rimokatoličke i pravoslavne crkve zbog verovanja da tera zle duhove.
Tamjan ima svoju primenu ne samo u aromaterapiji, kozmetici, masaži i religijskom obredima, već i u lečenju.
Lekovitost tamjana
U aiurvedskoj medicini Indijski tamjan (Bosvellia serrata) koristi se već hiljadama godina za lečenje artritisa, zaceljivanje rana, jačanje ženskog hormonalnog sistema i zaštitu od patogenih mikroorganizma. Prema aiurvedi, svakodnevno kađenje tamjana u kući donosi dobro zdravlje svim ukućanima.
Tamjan se iz davnina koristi na Bliskom istoku za održavanje zdravlja usne šupljine. Tamošnji ljudi imaju običaj da žvaću smolu tamjana, koja poboljšava zdravlje zubi i desni – zbog svojih antimikrobnih svojstava tamjan sprečava infekcije.
Na Zapadu, tamjan je najviše poznat po svojim antiupalnim svojstvima. Aktivni lekoviti sastojci tamjana su seskviterpene ugljovodonici, monoterpeni, diterpeni i bosvelijske kiseline. Bosvelijske kiseline su najvažniji sastojak tamjana. Imaju snažno antiupalno delovanje i efikasno ublažavaju bol prouzrokovanu artritisom, ali za razliku od konvencionalnih lekova ne uzrokuju nuspojave.
Tamjan poboljšava cirkulaciju i dotok krvi kroz žile oštećene upalom što dodatno pomaže zglobovima ugroženim artritisom. Njegovo moćno antiupalno delovanje pomaže i kod Chronove bolesti i cisti. Neka istraživanja su pokazala da tamjan može pomoći i u lečenju nekolikih vrsta karcinoma – malignih melanoma, raka bešike i tumora na mozgu.
Potvrđeno je da ekstrakt tamjana, tamjanovo acetat, smanjuje neurološka oštećenja, olakšava depresiju i napetost, sprečava bolesti krvnih sudova i smanjuje loš holesterol.
U aromaterapiji se tamjan koristi za olakšanje stresa, napetosti, histerije i depresije. Masaža i kupka s uljem od tamjana uvelike pomažu kod menstrualnih bolova i upale bešike. Terapija uljem tamjana povoljno deluje na disajni sistem i olakšava bronhitis, astmu, sinusitis, česte prehlade i alergije. Nakapajte na ruku par kapi ulja i udiše ih nekoliko puta dnevno ili inhalirajte tinkturu tamjana (1 kašičica na litru vruće vode). Zanimljivo: Smatra se da tamjan može zaustaviti hrkanje – u ovu svrhu potrebno je uljem tamjana namazati vrat, prsa i područje oko nosa. Ova biljka je izuzetna i za negu kože – pomaže kod akni, ožiljaka, strija, bora i rana.
Kroz milenijuma upotrebe tamjana nisu primećene neke značajnije nuspojave. Novija toksikološka istraživanja su potvrdila da su ekstrakti tamjana sigurni kako za spoljnu tako i za unutrašnju primenu.
Nemojte koristiti tamjan ako pijete lekove za razređivanje krvi, patite od visokog pritiska, ako ste trudni ili dojite. Ne sme se koristiti čisto ulje tamjana, potrebno ga je razrediti u baznom ulju ili vodi.
Preparati od tamjana
Tamjan i proizvodi od njega se danas uvoze iz Indije. Za lečenje se koristi smola tamjana koja se skuplja tokom čitave godine. Od smole se pripremaju tinkture, ulja, kreme i dodaci ishrani na bazi tamjana.
Jestivi tamjan mora biti proziran bez crnih ili smeđih tačkica. Najčešće je lagano žućkast s primesom zelenkaste boje, a žvaće se poput žvakaće.
Za unutrašnju primenu možete koristiti i tamjan u kapsulama. Tinkturu bosvelije možete kupiti ili napraviti sami, tako da smolu tamjana prelijete 80-postotnim alkoholom. Za kađenje se koristi smola ili mirisni štapići od tamjana.
Tamjan i njegove preparate potražite u biljnim apotekama i prodavnicama zdrave hrane.
Tamjan je nekad dat malom Isusu kao poklon. To je poklon koji ne bismo trebali odbacivati. Hiljadugodišnja tradicija korišćenja tamjana sama govori u njegovu korist. Izvor: alternativainformacije.com
Dolaskom toplijih dana i proleća, počinju uvek aktuelni problemi za vlasnike pasa, napast zvana krpelji.
Oni su se več razbudili i počeli da napadaju ljubimce tokom šetnji.
Krpelji su ektoparaziti koji žive na toplokrvnim životinjama i na ljudima. Prisustvom na koži iritiraju domaćina, mogu da dovedu do alergijskih reakcija, a ako je invazija veća, mogu i da uzrokuju krpeljsku paralizu i anemiju. Najveća opasnost od krpelja je što su oni prenosioci pojedinih bakterijskih, virusnih i protozoalnih oboljenja. Staništa krpelja su najčešće šume, visoke trave, grmlje, šiblje i predeli pokriveni žbunastom vegetacijom, pa zato ako se krećete po ovakvim mestima, obavezno nakon toga dobro pregledajte psa. Krpelji se najčešće zakače u predelu pseće glave i vrata. Najlakše ih je primetiti kad se nasisaju krvi, jer im se tada poveća veličina.
Babezioza Najčešće oboljenje koje krpelji prenose na pse je babezioza (piroplazmoza). To je parazitska bolest pasa i drugih domaćih životinja. Rasprostranjena je širom sveta, a pojavljuje se i u mnogim područjima naše zemlje. Najčešći uzročnik babezioze pasa je Babesia canis. Infekciju prenose krpelji. Babezioza pasa je jedna od najčešćih protozoarnih parazitoza pasa u urbanim sredinama. Javlja se u sezoni kad ima krpelja, iako nije isključena mogućnost pojave oboljenja i van sezone, naročito kod latentno inficiranih pasa kada se oboljenje naglo javi usled dejstva stresnih faktora. Mladi psi su naročito osetljivi na infekciju i ukoliko se bolest ne leči, sledi uginuće za dva do tri dana nakon ispoljavanja kliničkih simptoma. Otpornije životinje lakše prebole bolest, a klinička slika je slabije izražena.
Uklanjanje Prilikom uklanjanja, krpelj se nikako ne sme fizički povrediti, kidati, paliti, niti iritirati različitim sredstvima: uljem, benzinom, alkoholom i sličnim. Svi ovi postupci još više iritiraju krpelja i favorizuju lučenje pljuvačke, a s njom i ulazak uzročnika i nastanak infekcije. Iz tog razloga, uklanjanje krpelja sa kože psa treba prepustiti veterinaru. Krpelj se odstranjuje pincetom, hvatanjem rilice (usni aparat) što bliže koži, a posle odstranjivanja mesto uboda se dezinfikuje. Krpelje je potrebno u što kraćem roku odstraniti sa životinje.
Prevencija Prilikom šetnje ljubimaca, treba je izbegavati područja gde ima krpelja (visoka trava, šiblje, grmlje), pogotovo u proleće i leto. Nakon šetnje treba obavezno pregledati psa. Ako se na životinji zapazi krpelj, potrebno ga je izvaditi. Ako nakon vađenja krpelja na koži nastanu bilo kakve promene, ili životinja ima poremećaj zdravstvenog stanja, potrebno je zatražiti pomoć veterinara. U sezoni krpelja, naročito s proleća, treba koristiti specijalne preparate protiv krpelja u obliku ogrlica i spot-on preparata koji se mogu pronaći i na našem tržištu.
Znaci bolesti Bolest najčešće počinje naglim povećanjem telesne temperature od 40 do 41 stepen Celzijusa koja se održava nekoliko dana. Pas je bezvoljan, malaksao, odbija hranu, ima ubrzan puls i leži. Opšte stanje mu je poremećeno. Zbog intezivnog propadanja eritrocita dolazi do malokrvnosti i urin je tamne boje. Svi ovi znaci daju sliku teškog oboljenja, pa se što pre treba obratiti veterinaru
Razgovor s gejšom Sayuki, jedinom zapadnjakinjom koja je postala deo sveta japanskih gejši
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Profesionalne japanske gejše zabavljačice, deo su japanske tradicije već dugi niz godina. O ovim prelepim, elegantnim i veštim umetnicama snimani su filmovi i pisane knjige, a mnogi ljudi samo su zbog njih krenuli put Japana. Gejše su tradicionalno japanske žene, no, prvi put u tradiciji dugoj 400 godina, zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši u Japanu.
Fiona Graham iz Australije, 2007. godine postala je Sayuki. Bivša novinarka Rojtersa i BBC – a dotadašnji život zamenila je karijerom japanske gejše .
Prvi put u tradiciji dugoj 400 godina , zapadnjakinja je primljena u zajednicu gejši. Kako je sve počelo ? Kada ste počeli da se zanimate za japansku kulturu ?
– Delimično sam odrasla u Japanu i živela sam tamo od svoje petnaeste godine. To je još dovoljno mlado doba da postanete tečni u japanskom jeziku, te sam takođe srednju školu i fakultet pohađala u Japanu. Vrlo su me zanimali Kimoni i japanski antikviteti na prvoj godini fakulteta, no tek mnogo kasnije, nakon što sam postala socijalni antropolog i uređivala antropološke televizijske programe, ponovo sam se zainteresovala za ovakve stvari.
Zapadnjaci često vide gejše u medijima, no ne shvataju u potpunosti njihove obaveze. Možete da objasnite šta je tačno posao gejše, zadaci i obaveze. Šta sve mora znati i savladati da bi zaslužila naslov gejše ?
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
– Gejša bukvalno znači “ umetnica „, no posao gejše je prvo i najbitnije biti umetnica i prezentovati umetnost gejši – ples i muziku svojim gostima. Iako gejša redovno nastupa pred velikom publikom, na velikim pozornicama, tradicija gejši je nastupanje na privatnim zabavama i mnogo toga se izvodi u privatnim sobama ekskluzivnih restorana, zbog čega moramo moći da razgovaramo sa gostima i zabavljamo ih na intimnijem nivou. Da bi neko bio “ poput gejše “ mora biti predivan i staložen, mora mu biti prijatno u svakoj društvenoj situaciji i talentovan umetnik.
Šta ste lično morali usavršiti da biste postali deo tradicije stare 400 godina . Je li proces bio različit za Vas ?
– Gejša nikada ne “ usavrši “ svoje umetnosti. Čak i vrlo stare gejše još uvek vežbaju i edukuju se svakodnevno . To je celoživotni proces napretka. Imala sam sreće da bude primljena u Asakusa okrug gejši, jedan od najstarijih u Japanu te mi je omogućeno vežbanje u svakom mogućem smislu, kako bi to radila bilo koja druga gejša.
U stvari je početna ideja bila da snimam televizijski program jednu godinu, no iako se udruženja gejši s time složila, nije bilo moguće snimati dok vežbam, pošto sam morala raditi sve što i bilo koja druga “polaznica”. Bilo je vrlo teško ući unutra i dugo sam uveravala udruženje gejši u to. Ne znam ni jedan drugi okrug u Japanu koji bi pustio strankinju unutra. Veliki uticaj je imalo to da sam delimično odrasla u Japanu i imala vrlo dobre veze.
Zašto ime Sayuki? – Običaj je da nova gejša preuzme jedan deo slova iz imena svoje majke gejše i formira novo ime. Ime moje majke gejše bilo je „Yukiko„- dete sreće, stoga sam uzela deo “ yuki“ i kombinovala ga sa slovima „sa„, što je stvorilo ime „Sayuki“ – transparentna sreća .
Možete nam reći nešto više o životu u okiyi?
– U prvoj godini edukacije , pre nego što nova gejša napravi svoj debi, najčešće mora putovati u okiyi svaki dan i pomagati tamo. Čineći to uči kako treba nositi kimono, gde se stvari drže i sve o tome što njene starije sestre rade svakodnevno. To je vrlo praktičan trening. Sada imam svoju sopstvenu nezavisnu kuću gejši, sa dve mlađe gejše. Dolaze gotovo svakodnevno da pomognu u svemu što radim i praktično se edukuju.
Da li je bilo negativnih komentara od ostalih gejši , ili možda medija zbog svog porekla ?
– Naravno, nova gejša prima mnogo kritika, ali to je potrebno kako bi naučila da bude što bolja. Osnovni proces učenja za gejšu je da bude kritikovana od strane starijih sestara te iz toga da nauči da je opet ne kritikuju. Ali dobro obučena gejša nikada neće govoriti o drugoj gejši u medijima. Japanski mediji su me podržavali i poštovali zbog čega sam im zahvalna .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Može li se gejša udati ?Nosi li to posledice ?
– Gejša se ne sme udavati prema tradiciji, ali smemo imati ljubavnike, čak i decu. Tradicionalno, gejše su bile radnice i samohrane majke, dugo pre no što je to postalo prihvatljivo na zapadu . Koliko novca može gejša da zaradi ? Jesu li cene iste za svaku umetnicu ?
– Honorar za gejše je određen u okrugu, tako da su plaćene jednako, no ako je neka gejša veoma tražena, češće će biti pozivana na događanja. Odevni predmet kimono veoma je skup, možete nam reći cene .
– Kimono koji gejša nosi može koštati od3000, do 12.000 $ ili više. No oni mogu biti korišćeni generacijama, zbog čega su odlična investicija. Takođe postoji mnogo poklanjanja i primanja između mlađih i starijih sestara. Ja trenutno skupljam kimona dugih rukava za mladu dvadesetogodišnju gejšu iz moje kuće. Njoj je potreban različiti kimono za svaki mesec, obično sa dizajnom baziranim prema godišnjem dobu i 12 setova ukrasa za kosu, od kojih svaki košta oko 500 $ .
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Šta mislite o filmu “ Memoari jedne gejše “ ? Šta profesionalne gejše misle o njemu ?
– Šteta je da su odabrali glumicu koja se nije znala kretati u kimonu, niti hodati i stajati, a niti ponašati se kao prava japanska gejša, zbog čega film nije bio realističan. Frizure i ostali detalji su takođe bili pogrešni. Film nije shvaćen ozbiljno od strane pravih gejši. Jedina pozitivna stvar koju je doneo, pokazao je, da je svet gejši uistinu predivan .
Zašto obuka počinje sa šest godina, šest meseci i šest dana starosti ? Postoji li simbolika ?
– Podučavanje plesa i umetnosti počinjale su tada u ranijim vremenima. To je povoljno vreme za početak, no smatram da je najbitnije da počne mlad. Zašto se gejše često povezuje sa prostitucijom ? Odakle taj stereotip ?
– Samo van Japana gejše su zamenjivane s prostitutkama, Japanci nikada ne prave takve greške. Gejše su prvi put predstavljene zapadu tako što je zapadni fotograf uslikao gole fotografije devojaka sa farmi i nazvao ih gejšama. Takođe su prostitutke za vreme Drugog svetskog rata vojnicima govorile da su gejše. Zbog tih grešaka stereotipa su otišli na zapad .
Možete li ispričati šta se dogodilo 2011. godine kada se razbolela Vaša majka gejša ?
– Moja majka gejša se razbolela i nije mogla da hoda, te je morala da zatvori svoju kuću gejši i penzioniše se kao gejša . Pravila Asakusa nalažu da gejša može prijaviti sopstvenu kuću kada je radila kao gejša 4 godine. Bila sam u Asakusa gejša gotovo 4 godine i prijavila sam se za sopstvenu kuću što sam normalno trebala dobiti , no nekoliko vrlo starih ljudi u udruženju su odlučili da ignorišu sopstvena pravila i ne dozvole strankinji da ima sopstvenu kuću gejši. To nije bila udružena odluka svih gejši i danas još uvek radim sa gejšama Asakusa. Postoji vrlo malo gejši u Japanu koje nisu povezane sa određenim okrugom već imaju sopstvenu kuću gejši, što ja imam danas. Gejša ne mora biti povezana sa određenim okrugom da bi bila gejša. Bitno je da ju je trenirala gejša.
Foto: Sayuki – Geisha in Asakusa
Bili ste takođe novinarka BBC – a i Rojtersa ?
– Bila sam slobodna novinarka Rojtersa i BBC – a pre no što sam se okrenula rađenju televizijskih dokumentaraca. Još uvek radim za njih, iako se u zadnje vreme češće pojavljujem u programu nego što ga stvaram.
Da li je ijedna zapadnjakinja posle Vas postala gejša? Da li je bilo najteže za Vas pošto ste morali da probijete led i pokažete da se možete uklopiti u tako kompleksnu kulturu ?
– Dve devojke debitovale su na selu gde su standardi veoma različiti od onih u gradu, no ni jedna nije mogla to da učini u okrugu u gradu. Brak nije dozvoljen za gejše, a jedna je već odustala. Nisam “ probila led “ za strankinje pošto je još uvek praktično nemoguće da strankinja postane gejša, pošto je potreban dugotrajan boravak i tečnost u japanskom jeziku. Odrasla sam u Japanu, i nisam različita od ijedne Azijatkinje u Americi koja možda želi da postane operska pevačica ili balerina i ne bi smela biti isključena zbog boje kože .
Koliko gejši ima danas u Japanu ? Mislite li da će tradicija još dugo da potraje ? Ulaže li Japan dovoljno u očuvanje tradicije ?
– Sada ima manje od hiljadu gejši u Japanu. Zemlja ne ulaže baš u održavanje tradicije, kao što to rade za kabuki teatar. No ima znakova promene. Ove godine putovala sam u Veliku Britaniju u društvu pet gejši i sponzorisala nas je vlast grada Tokija. Oduševljena sam novim stvarima u svetu gejši. Volimo da putujemo i moja mlada gejša bi volela ići u istočnu Evropu. Možemo putovati uglavnom u martu, ili tokom leta i rado prihvatamo pozivnice iz inostranstva.
Kabuki glumci i sumo rvači su sponzorisani od strane kompanija, poput sportista i to je moguć put i za gejše. Prihvatam ideju uključivanja u reklame za časopise ili televiziju i smatram da je to dobar način izdržavanja gejši. Ipak ti proizvodi ili usluge moraju biti lepi, skupi i vredni te da pristajaju stilu gejši. Vrlo naporno radim u obezbeđivanju preživljavanja tradicije gejši u modernom dobu i brinem se da se nove gejše obučavaju, stoga, verujem da će tradicija opstati .
Nekada davno u Kini rođenje ćerke je pratila sadnja drveta.
Sudbina tog drveta je pratila sudbinu devojčice: onog dana kada je pognute glave morala da, bez prava na prigovor, krene na formalno upoznavanje sa čovekom uz čiju će narav morati da provede čitav život, oštrila se sekira. Od drveta, zvanog kiri, pravio se nameštaj, klompe, muzički instrumenti koji su bili poklon od porodice za odlazeću ćerku.
Osim Azije, gde je bilo na ceni, caričino drvo (kako su ga još nazivali) je stiglo u Ameriku u XIX veku. Neuobičajeno za poslovnost Amerikanaca, ali širenje istočnom obalom nije bio planski potez lukavih trgovaca već slučajnost.
Ako u prirodi postoje slučajnosti.
Izvozni tovar iz Kine je u sebi nosio i neželjene goste – plodove caričinog drveta koji su imali ulogu današnjih kuglica od stiropora, dakle da zaštite vredan tovar od neugodnog puta. Semenke tog ploda su se rasule po američkoj zemlji i tu dokazale još jedno svoje ime – od «brzorastućeg drveta» su začas nastale šume.
Iz Kine su stizali proizvodi od kiri drveta u Evropu gde su brzo postali veoma cenjeni. Toliko da legenda kaže da je svoj zvaničan, latinski naziv, drvo dobilo u čast princeze Ane Pavlovne, ćerke ruskog cara Pavla. Od tada je poznato kao paulovnija. Paulovnija je u tadašnje doba, ne baš bolje ali definitivno drugačije jer se još uvek cenila lepota, imala pre svega estetsku vrednost. Svetle boje, mekano i pogodno za obradu dok je sveže a opet nepodložno deformaciji kad odstoji, predstavljalo je idealan materijal za nameštaj i ukrasne predmete. Paljenjem su se dobijale ugljene olovke, prah se koristio za vatromet, od kore se pravila boja a lišće se koristilo za spravljanje sredstva protiv crva. Ostale kvalitete, a ima ih mnogo, paulovnija je otkrivala postepeno, sloj po sloj.
Uzmimo kao primer bilo koju zemlju u razvoju. Naravno da je takvoj državi potrebno mnogo drveta. Ali i sve više plodnog zemljišta. Tako pluća gube bitku sa stomakom. Šume se seku, a zemlja postaje gola sve dok neko ne shvati da će biti problema i sa stomakom. Erozija ugrožava njive a građe je sve manje. Tada bi ta država trebalo da donese mudru odluku da pošumi opet zemlju i svuda zasadi paulovniju. Napravi stablima zaklone od vetra za useve i smanji njegove nalete za 30% i poveća vlažnost za desetak odsto. Pa čak i da pomeša paulovniju sa žitaricama i povrćem. Ako se stabla postave na odgovarajućoj udaljenosti unutar njive sa posejanom pšenicom, prinos se povećava za 7-12%. A da ne pričamo o tome da je u pitanju drvo koje brzo raste i kome je potrebna minimalna nega i ulaganje. U prvoj godini već dostiže visinu od 3-4,5 metra, a zrelu visinu od desetak metara ima u trećoj godini. Njegovo ogromno lišće je sjajna stočna hrana i đubrivo. Ako se na njivi od jednog hektara posadi 50 stabala za 10 godina se dobije 20-30 kubika kvalitetnih drva. Ukoliko se od posečene paulovnije naprave briketi dobije se ogrev sa energetskom vrednošću uglja a bez štetnih sastojaka u dimu.
Pluća ponovo dišu.
Projekat pošumljavanja Kine paulovnijom je rezultovao povećanjem proizvodnje hrane za 30% u ravnicama i zaustavljanjem erozijem na oko 3 miliona hektara zemlje. Takođe, paulovnija je drvo izbora za pošumljavanje Australije, Nemačke, Amerike i Paname. Ali ne i za Srbiju. Šume se seku i slabo obnavljaju, jer ovde drvo još uvek spada u jeftin ogrev, pa je tražnja povećana u ova teška vremena. U Vojvodini je situacija posebno kritična. Kako kažu iz JP «Vojvodinašume», ukoliko se na vreme ne podignu zasadi, odnosno ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja. A paulovniju retko ko pominje. Još 1997.godine profesorka Šumarskog fakulteta Dragica Vilotić i inženjer Slobodan Vukovojac su započeli priču o paulovniji, ali očigledno nisu naišli na razumevanje. Danas postoji zasađena ogledna plantaža na samom severu Vojvodine u peskovitom tlu da bi se dokazao uspešan rast paulovnije i na takvom, vrlo lošem tlu. I zaista, ovo čudesno drvo i tu uspeva. Bez obzira na to, projekat «Čudesno drvo» će u Srbiji morati da sačeka neka mudrija vremena.
TAMOiOVDE 