TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu
Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.
Foto:vesna.atlantidaforum.com
Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.
Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.
Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).
U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)
Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.
Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.
Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.
(tanjug.rs /08.04.2013)
POD SEDAM VELOVA
Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana
Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.
ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević.
Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića.
Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.
Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.
Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.
O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.
U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.
Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.
Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.(Nastaviće se)
ZA SPAS NARODA
POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer
Srpske zemlje krajem 14. veka
POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.
I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.
Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.
Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.
Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.
Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.
Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.
Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.(Nastaviće se)
SULTAN SE PROPIO
Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu
Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)
DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”.
Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.
Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.
Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.
Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.
Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.
Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”
Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)
MILJENICA SULTANA
PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita
Harem prema starim gravirama
PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.
Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.
Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.
Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.
Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.
Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.
PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza,
Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)
GLAS ZA BRATA
Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva
Stefan Lazarević
ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir.
Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru.
To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.
Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.
Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.
Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.
Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.
Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.
Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.
Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.
Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Veliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.
TAMOiOVDE 