DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

tamoiovde-logo

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

rep-sretenje-600-aSRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

rep-sretenje-mala– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

  1. GODINA
  • 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
    1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
    1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija
  1. GODINA
  • 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
    1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada
  1. GODINA
    1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
    1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
  • novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
    1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog
  1. GODINA
    1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
    1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
  • 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda
  1. GODINA
  • Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
    1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
  • 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj
  1. GODINA
  • januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
    1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir
  1. GODINA
  • 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud
  1. GODINA
    1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte
  1. GODINA
    1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
    1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
    1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
    1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________

 

PARK BUKOVIČKE BANJE KAO JAPANSKI VRT…

tamoiovde-logo

Park koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske, projektovao je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović u 19. veku. – U postojeće parcele uneto je 8.500 sadnica različitih vrsta lišćara i četinara

sp-park-bukovicke-banje

Cilj je da Bukovička banja ponovo postane mondenska banja kakva je nekada bila *Foto TO Aranđelovac

Aranđelovac – Obnova parka Bukovičke banje, koja je više od sto godina putovala svetom posredstvom crno-belih i obojenih razglednica sa motivima „Starog zdanja”, „Bivete”, kur-salona, jezera i cvetnih aleja, danas ulazi u novu istoriju.

Nakon dve decenije sporadičnih popravki i održavanja tek toliko da ne zamre biljni i životinjski svet i endemske vrste, da se ne naruši pejzažno-arhitektonska celina i vizura jednog od prvih uređenih i najlepših parkova u Srbiji, oblikovanih još u 19. veku, JKP „Zelenilo” započelo je ozbiljnu rekonstrukciju. Ona se radi u skladu sa Glavnim projektom zaštite, rekonstrukcije i revitalizacije parka Bukovičke banje, koji je još 1997. godine uradio Institut „Kirilo Savić”.

Tim izuzetno temeljnim projektom obuhvaćen je ceo park, s tim što će se parcijalno raditi onoliko koliko se može, pošto je opština odlučila da se ne zadužuje, već da rekonstrukciju finansira iz poreske kase, rekao nam je predsednik opštine Bojan Radović.

„Rekonstrukcija parka je vrlo ozbiljna i zahtevna investicija, ako ne i najveća (nekoliko miliona evra), i sigurno će trajati četiri-pet godina. Međutim, važno je da imamo dobru osnovu. Ove godine smo izdvojili 50 miliona dinara, a sledeće ćemo najverovatnije još toliko, kako za rasvetu i druge mobilijare tako i za revitalizaciju zelenih i cvetnih površina. Posebno nam je važno da park, koji je sastavni deo Bukulje, povežemo obnovljenim i namenski osvetljenim putem do vrha planine i već postojeće osmatračnice, gde se nalaze i drugi sadržaji, kako bismo turistima omogućili da i noću mogu bezbedno peške da odšetaju do vrha Bukulje i pruže sebi posebni užitak. Idemo na kvalitet, a ne kvantitet, jer nam je želja da Bukovička banja sa svojim hotelima i parkom ponovo postane mondenska banja, kakva je nekada bila”, kaže Radović.

I direktor „Zelenila” Milomir Stašević je potvrdio da se krenulo u veliki posao, počevši od obnove zasada i oblikovanja parkovskih parcela, koje su vremenom narušene što prirodnom selekcijom, što nemarnošću građana, do parkovskih staza koje će, uglavnom, biti urađene u bukovičkom granitu. Jedna se već uveliko radi, a u delu parka koji je ustvari park-šuma i koji se popularno zove „Zvezdara” biće ostavljene zemljane staze, posebno tretirane, kako se ne bi narušio prirodni ambijent.

Prilikom izrade projekta revitalizacije parka Bukovičke banje, kao spomenika prirode, odgovorni projektant u „Zelenilu” Jasna Novaković, posebno naglašava činjenicu da park uživa zaštitu prirodnog dobra i kulturno-istorijske celine, što je bio uslov svih uslova prilikom izrade projekata i planova za njegovu obnovu. Zato se vodilo računa da izbor vrsta zasada odgovara staništu i vegetaciji na terenu.

Od prvobitne postavke, započete još 1849. godine otkupom zemljišta do 1865, kada je park dobio prepoznatljive konture, mnogo toga se uradilo. Čitav vek je bilo potrebno da se zasade aleje borova i kestenova, raznovrsna stabla lišćara i četinara, da se trasiraju staze i oblikuju cvetne kompozicije, urede izvori mineralne vode, kupatila, sagrade objekti „Staro zdanje”, Paviljon „Knjaz Miloš”, „Arkade”, „Šumadija”, a u poslednjih pola veka dodatno postave i skulpture  domaćih i svetskih vajara sa simpozijuma skulpture „Beli Venčac”.

Zbog toga se park Bukovičke banje, koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske parkove, a projektovao ga je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović, i danas smatra za jedan od najstarijih i najočuvanijih banjskih parkova u Srbiji, koji je svoje zlatne dane imao u vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića u drugoj polovini 19. veka i Dunavske banovine tridesetih godina prošlog veka.

Posle obnove parka, nakon završetka Drugog svetskog rata, i manje ili više uspešnog negovanja tokom minulih decenija, sada se rešilo da se krene u detaljnu rekonstrukciju. Već ove jeseni je osvetljena „Zvezdara” LED svetiljkama, a u postojeće parcele uneto je blizu osam i po hiljada sadnica različitih vrsta lišćara i četinara u  centralnoj aleji Živana Saramandića, zatim šiblja, perena, puzavica, žive ograde i cvetnjaka.

S velikim unosom dendromaterijala, ističe Novakovićeva, dobiće se takozvani drugi sprat, koji se tokom vremena potpuno izgubio. U narednim godinama planirano je da se uredi japanski vrt, vodena aleja u obliku padajućih slapova i još mnogo toga. Kruna svega biće velika fontana na mestu gde je nekada bilo jezero, koja će, prema rečima Radovića, možda biti ne samo najveća već i najlepša fontana na Balkanu.

Sadašnja faza razvoja turizma u Bukovičkoj banji počela je pre šest godina završetkom rekonstrukcije i dogradnje hotela „Izvor”. Zahvaljujući izuzimanju dela parka od zaštite (po odluci Vlade Srbije), omogućena je rekonstrukcija hotela „Staro zdanje” i „Šumadije” i izgradnja novog hotela, što će, uz završetak urbanističkog plana detaljne regulacije parka, pretvoriti Bukovičku banju u najkvalitetniju turističku destinaciju u regionu, što ona po svojim građevinskim objektima, skulpturama, očuvanim parkovskim sistemom i ambijentom i jeste.

Autor: Ljiljana Stojanović

Izvor: politika.rs/petak, 03.02.2017. 

_______________________________________________________________________________

 

LEPOTA TRAKAJSKOG ZAMKA…

tamoiovde-logo

TRAKAJ: PRELEPI OSTRVSKI ZAMAK NA JUGU LITVANIJE

Trakajski zamak nalazi se na jugoistoku Litvanije, nedaleko od prestonice Vilnjus i predstavlja jednu od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje.

trakajOvaj prelepi ostrvski zamak na jezeru Galve, koji su gradili litvanski kneževi u 14. veku, jedini je zamak u celoj istočnoj Evropi koji leži na ostrvu.

Kako je grad Trakaj u prošlosti bio jedan od glavnih centara Velike Kneževine Litvanije, ovaj zamak bio je od velike strateške važnosti i danas predstavlja jedan od najvažnijih radova litvanske odbrambene arhitekture.

trakaj-2Gradnja dvorca obuhvatala je nekoliko faza. U prvoj fazi dvorac je građen na tri jezerska ostrva, po naređenju velikog kneza Kejstuta. Građevina je pretrpela velika oštećenja nakon napada vitezova Tevtonskog reda, a nakon što je knez ubijen nastale su borbe za prevlast što je rezultiralo opsedanjem zamka.

trakaj-3U sledeće dve faze dozidana su dva krila, donžon kula, ojačane su zidine i dodati brojni pomoćni objekti.

 Za vreme ratova u 17. veku dvorac je oštećen i dugo posle toga nije obnavljan, nakon čega je postao prava ruina.

Dva veka kasnije napravljeni su planovi za obnovu zamka, a poslednja faza obnove završena je 1961. godine.

Trakaj-6Danas ovaj dvorac predstavlja glavnu turističku atrakciju u okruženju.

Muzej unutar dvorca nudi širok prikaz srednjovekovnih eksponata, a tokom leta ovo ostrvo postaje centar brojnih muzičkih i kulturnih dešavanja.

Na jezeru su organizovane razne sportske aktivnosti, dok Takmičenje vitezova u zamku privlači brojne lokalne i inostrane entuzijaste.

Izvor:kafenisanje.rs

___________________________________________________________________________________

ZLATNA IVANA…

tamoiovde-logo

Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome koja je sila koja mi preti, već po tome koliku svetinju branim!“ , napisala je Ivana Španović, na društvenoj mreži Facebook, podsetivši nas na poruku srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, pred kosovski boj 1389. godine.

11058673_835467713156786_5407516551420489170_nSrpska atletičarka Ivana Španović osvojila je  zlatnu medalju u skoku u dalj na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, 7. marta, ove, 2015. godine.

Dužina Ivaninog zlatnog skoka od šest metara i 98 centimetara je  novi državni i lični rekord.

15894_845801948799709_1567841851422267908_n

Respekt i poštovanje za  Ivanu, ne samo zbog osvojenog zlata, nego i za sve ono što je sama prošla pre i ono što čini nakon tih šest sekundi zlata vrednih!

Bora*S

„Ja ne odlucujem da li cu ici u bitku po tome koja je sila koja mi preti,vec po tome koliku svetinju branim“! #Prague2015 — осећа се grateful.
Izvor: facebook.com/IvanaSpanovic/

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Priča o Ivani Španović


Objavljeno je 29.04.2014.
Autor: Aleksandar Stojanović

_________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TATARI, DIPLOMATSKI KURIRI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 PRETEČE POŠTARA: Tatari su nosili poštu po Srbiji, jašući 900 km bez odmora!

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Jahali su i 900 kilometara bez odmora

Put-Tatara-kroz-Srbiju1-660x440

Foto: Politikin zabavnik, PTT muzej

Legendarni “Poni ekspres”, čiji su kuriri povezali istočnu i zapadnu obalu Sjedinjenih Američkih Država, postojao je svega 18 meseci – od aprila 1860. do oktobra 1861. godine. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između Beograda i Carigrada.

 I dok su se jahači “Poni ekspresa”, po principu štafete, menjali na svakih 120 do 160 kilometara, tatari su jahali i preko 900 kilometara bez odmora.

Nekoliko stanica “Poni ekspresa” sačuvano je do danas i pretvoreno u svojevrsne muzeje, a Amerikanci su podigli i desetine spomenika u čast ovih neustrašivih jahača, o kojima je ispisano i snimljeno na stotine knjiga i filmova.

Kod nas, jedini “podsetnik” na postojanje tatara – pismonoša su klupa ispred zgrade Glavne pošte u Beogradu, sa pločicom na kojoj su ispisane godina rođenja i smrti Riste Prendića (1800 – 1892), poslednjeg srpskog tatarina i ulica posvećena tatarinu Bogdanu Đorđeviću.

Rista-Prendic

Rista Prendic-Foto: PTT muzej, Beograd

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u svojoj 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost), doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.

Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali.

Tatari uopšte nisu spavali, jer nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu.

Tatarin-postar

Tatarin postar-Foto: PTT muzej, Beograd

Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete.

Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da se prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna.

Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom: sitno), vrlo prgav čovek, karađorđevac, koji je jednom prilikom „otkačio” i Kneza Miloša.

Indže je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana.

Put-Tatara-kroz-Srbiju

Put Tatara-Foto: Politkin zabavnik

Ali, najbrži je bio Rista Prendić.

Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. lični tatarin kneza Miloša, a od 1837. do 1855. i engleski diplomatski kurir (u službi engleskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžesa), na osnovu čega je od Engleza dobijao platu, deset dukata mesečno.

Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte.

Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. vratio na presto, sklonio se iz Srbije u Carigrad, jer je znao da ga Miloš neće poštedeti.

 

Varvarin-Tatari

Varvarin-Tatari-Foto: Politikin zabavnik

 Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen.

U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza.

telegraf.rs 

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

DSC09106TIOTIOPrinc Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09134TIO12TamoiOvde-DSC09125TIO1TamoiOvde-DSC09123TIO2TamoiOvde-TIO1
______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09103TIO5TamoiOvde-DSC09095TIOTamoiOvde-DSC09104TIO15TamoiOvde-TIO2
_______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09109TIO7TamoiOvde-DSC09116TIO9TamoiOvde-DSC09108TIO3TamoiOvde-DSC09119TIO10_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

345069_vladimir02rasfoto-mladen-surjanac_ff

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!


S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.


Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.