BOLJE IKAD NEGO NIKAD…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

„Njujork tajms“ dao ispravku na vest iz 1853.

Bolje ikad nego nikad, smatrali su urednici u „Njujork tajmsu“ i 161 godinu kasnije objavili u svom listu da se čuveni rob sa plantaža pamuka u Luizijani ne preziva „Northrop“, a ni „Northrup“ kako piše, već „Northup“.

TamoiOvde-Solomon-N.

Solomon Nortup

Njujork tajms je 1853. godine objavio članak o Solomonu Nortupu, crncu čija je epopeja inspirisala britanskog reditelja Stiva Mekvina da snimi Dvanaest godina ropstva, koji je pre par dana ovenčan Oskarom za najbolji film.

U tekstu se, međutim, potkrala greška, zapravo dve, i to obe u prezimenu, a renomirani list je objavio ispravku sa 161 godinom zakašnjenja.

Njujork tajms je, inače, poznat po tome što redovno donosi korekcije na članke koje objavljuje na svojim stranicama. Ovog puta je to učinio za tekst koji je napisan samo dve godine nakon njegovog osnivanja.

Ispravka

Ispravka u kojoj se navodi kakve su greške napravljene pre 161 godinu…

U članku objavljenom 20. januara 1853, ime Solomona Nortupa, slobodnog crnca koji je nakon otmice bio primoran da 12 godina radi kao rob na plantažama pamuka u Luizijani, pogrešno je napisano prezime – „Northrop“ i „Northrup“.

Originalni-tekst

Originalni tekst iz 1853. godine

Znači, dve različite greške su načinjene, jedna u podnaslovu, a druga u tekstu, jer se zapravo piše „Northup“.

Grešku je primetio i redakciji prijavio jedan čitalac koji je konsultovao onlajn arhive Njujork tajmsa. List je odmah reagovao i objavio ispravku pod parolom „bolje ikad nego nikad“.

TamoiOvde-Znak-u-Saratogi

Znak u gradu Saratoga

Mekvinov film je u nedelju, na svečanoj dodeli Oskara u Los Anđelesu osvojio tri nagrade – za najbolji film, najbolju žensku epizodnu ulogu i najbolji adaptirani scenario.

rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Advertisements

KAŽI MI KAKO SE ZOVEŠ, I ZNAĆU KAKAV SI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Imena postoje od kad je sveta i veka.

U pojedinim istorijskim periodima i kulturama bila su manje ili više važna, pa su u skladu s tim bila manje ili više zanimljiva, inventivna, bogata, i bilo ih je u manjem ili većem broju, ali nema te ljudske zajednice na ovom svetu u kojoj imena ne postoje.

ciceron

Ciceron, čije ime u prevodu znači „bubuljičavi“.

  Imena su često nosila raznorazna značenja, pa su tako, osim što su imenovala svog nosioca, takođe govorila dosta o njemu samom: o njegovom poreklu, karakteru, mestu u porodici, fizičkim i psihičkim osobinama i sl. Ima verovanja da određena imena mogu da štite ili daju određene osobine svojim nosiocima, a takođe je bilo nepoželjnih, čak zabranjenih imena.

  Da li ste znali da su stari dobri Rimljani tokom većeg dela svoje istorije imali samo 18 muških imena u opticaju, dok ih žene uopšte nisu ni imale? Od tih 18 muških imena, zapravo samo 11 bilo u široj upotrebi, dok je ostalih 7 bilo rezervisano samo za visoku aristokratiju. Žene su, s druge strane, nosile samo imena porodica, a ako bi bilo više sestara, jednostavno bi se imenovale po brojevima po redu rođenja.

  Tako bi na primer, imena tri sestre iz porodice Livijevaca bila Livija Prima, Livija Segunda i Livija Tercija. Ako bi bilo samo dve sestre (ili majka i kćerka), mogle su da dobiju i drugačije nazive: Livija Major (starija) i Livija Menor (mlađa). Kasnije, u doba Carstva, stvari su se promenile, veći broj imena značio je otmenost, pa su tako aristokrate i carevi uzimali imena iz drugih jezika ili su stvarali nova kako bi sebi dali na važnosti.      

Zabeleženo je ime jednog rimskog konzula iz 169. godine koje se sastojalo iz čak 38 imena!

  Imena su se takođe davala i prema određenim karakternim ili fizičkim osobinama. Ko bi danas rekao da su slavna imena poput Platona, Strabona ili Cicerona zapravo značila da su njihovi nosioci bili plećati, zrikavi ili bubuljičavi? U ranom srednjem veku, Franci su bili posebno iskreni u davanju imena sopstvenim kraljevima, pa tako među njima imamo Pipina Malog (ili Kratkog), Karla Ćelavog, Karla Debelog, ili Karla Priprostog, a kad je franačka država postala francuska, prvi kraljevi su nosili imena poput Luja Mucavca, Luja Lenjog, Luja Debelog ili Luja Kavgadžije, imena koja su veoma jasno govorila o karakteru njihovih nosilaca. U kasnijim vekovima, iskrenost je ustupila mesto strahopoštovanju, laskanju i dodvoravanju, tako da su ovi iskreni nadimci nestali, da bi ih zamenili laskavi poput Veliki, Slavni, Hrabri, Mudri, Plemeniti, Srećni, Velikodušni i sl.

Mnoga imena su ranije davana iz sujevernog verovanja da će zaštititi svog nosioca od bolesti, i drugih raznih zala koja prete ljudskom biću tokom njegovog života. U ovom procesu imenovanja, posebno su bila cenjena imena nekih životinja, jer se verovalo da će davanjem tih imena nosilac ili biti zaštićen od istih, ili da će poprimiti određene pozitivne osobine tih životinja. U staroj Grčkoj, na primer, bilo je sijaset imena koja vuku koren iz imenice hipos, što znači konj. Stari Grci su se divili ovoj životinji koja je bila simbol brzine, snage i plemenitosti, pa su i svojoj deci rado davali imena tipa Hipokrat (vladar konja), Hipolit (onaj koji odvezuje konje), Filip (ljubitelj konja), Hipomah (borac na konju), Hiponik (pobednik na konju), Alkip (snažni konj), Leukip (beli konj) i sl. Takođe su, i to ne samo u staroj Grčkoj, nego i u drugim istorijskim periodima, narodima i kulturama, vuk i lav takođe bili veoma cenjeni, pa su mnogi dečaci dobijali imena tipa Leonid, Autoleon, Panteleon, Likomed, Likomah, Teolik, i sl. Među Srbima, vuk je zauzimao posebno mesto, pa tako imamo sijaset imena i nadimaka koji sadrže reč vuk: Vuk, Vukašin, Vukoje, Vukota, Vuksan, Vučko, Vuja, Vujadin, pa čak i ženska imena izvedena od muških: Vukoslava, Vukosava, Vuka, i sl. Jedan od najpoznatijih Srba nosilaca imena Vuk, Vuk Karadžić, pisao je u svom Srpskom rječniku:

Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nedjene ime djetetu Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a da na vuka neće smjeti udariti.

Germanski narodi su takođe bili naklonjeni ovoj životinji: arijanski sveštenik iz 4. veka koji je najpoznatiji po tome što je stvorio gotski alfabet i preveo Bibliju na gotski jezik, zvao se Vulfila, što znači mali vuk, vučić. Takođe, nemačka imena Rudolf i Adolf vode poreklo od nemačke reči Wolf. Osim vuka, Germani su voleli i lava (Leonard), orla (Arnold), gavrana (Bertram) i medveda (Bernard).

U određenim periodima, određena imena iz raznoraznih razloga postajala su nepoželjna, čak zabranjena. U starom Rimu, postojao je običaj koji se zvao mutatio praenominis, a sastojao se u zabrani davanja imena nekog prestupnika pripadnicima njegovog roda. Tako je na primer, ime Marko bilo zabranjeno za sve članove roda Antonijevaca, zato što se Marko Antonije, čuveni rimski vojskovođa i verni Cezarov prijatelj, okrenuo protiv svog savladara i budućeg prvog rimskog cara, Oktavijana Avgusta.

Posebno su zanimljiva prezimena. Poznato je da prezimena dugo nisu postojala. Stari Grci ih nisu imali, Rimljani, iako su imali poseban troimeni sistem vezan za rodovsko uređenje, nisu imali prezimena u današnjem smislu reči. Prva prezimena zabeležena su u severnoj Italiji, u 8. veku. Od 11. veka mogu se naći i u Nemačkoj, Francuskoj i Španiji, ali u redovnu upotrebu ulaze tek u novom veku, u doba renesanse. Neki naučnici objašnjavaju pojavu prezimena za pojavu gradova, kako bi se stanovnici mnogoljudnih naselja lakše razlikovali među sobom. Neki takođe tvrde da je pojava prezimena bila uslovljena pomanjkanjem broja ličnih imena, dok drugi pak tvrde potpuno suprotno: da su prezimena nastala kako bi se smanjio broj ličnih imena, i izgubila potreba da svaki čovek nosi drugačije ime.

Razni totalitaristički režimi često su pored ljudskih sloboda ukidali i menjali lična imena ako nisu bila u skladu sa njihovom ideologijom. Svima je u svetu poznat operski pevač Hose Kareras, ali malo ko zna da je njegovo pravo lično ime zapravo Đuzep, katalonska verzija španskog imena Hose. Naime, general Fransisko Franko, kad je odneo pobedu u Španskom građanskom ratu, zabranio je ne samo regionalne jezike kao što su bili katalonski, baskijski, nego i sama imena ovih naroda, pa je tako u Kataloniji svaki Pau postao Pablo, svaki Đuzep — Hose, a svaki Pere — Pedro. Takođe, i sami gradovi su promenili imena: malo kome van Španije je poznato da je baskijski grad San Sebastijan zapravo Donosti ili da su katalonski gradovi Herona i Lerida zapravo Đirona i Ljeida. Musolinijev režim je, kada je Istra Rapalskim ugovorom iz 1920. godine pripala Italiji, doneo zakon o promeni imena koji je licemerno tvrdio da su zapravo „italijanska i latinska imena promenjena u slovenska“, te je naredio da se „ista vrate u svoje prvobitno stanje“, a da su većina Slovenaca i Hrvata zapravo poreklom Italijani. Tako je neki Debeljak postao De Beli, Babić — Balbi, Ivančić — Đovanini, Marinković — Marini, Turčinović — Turino, Todorović — Teodori, itd.

Literatura

Ivan Klajn, Zanimljiva imena, Beograd, 2005. Izvor: istorijskabiblioteka.com

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

KRVNA GRUPA

Majku ne volim.

Otvoreno joj kažem da je mrzim. I još gore, da je kurva, klošarka, alkoholičarka.

Znate, tužno je što joj to kažem, ali je istina.

Kući dovodi nepoznate muškarce, piju, kockaju se i svašta rade.

Ne mogu da kažem, prema meni su fini, niko me ne dira.

Ona i nije nikakva majka; ostavila me na ulici kad sam se rodila. Neka žena me našla i odnela u dom za bebe.

Posle, kad se pojavio tata, priznao me za ćerku. On je mnogo pio. Sad više ne

pije, ali dok je bio sa mojom majkom mnogo je pio.

Razišli su se,

a u stvari nikad nisu ni bili venčani.

Onda je ona tražila izdržavanje, kao za mene,

A on je rekao:- Ne dam, teraću do suda, to nije moje dete.

Čik dokaži, kaže ona

i odemo svi troje u zavod za krv.

Posle toga kažu: Mile ti nije otac.

Pitala sam majku, kako to da mi Mile nije otac,

a ona kaže:- Ko ti je kriv što imaš levu krvnu grupu.

Ja je pitam, pa dobro ko mi je onda otac?

Otkud znam pored tolikih, kaže moja majka meni.

Da me je slagala lakše bi mi bilo. Uvek se ljuti kad je pitam ko mi je otac

I uvek kaže:-Ne znam.

Pre dva dana je bila ovde u prihvatilištu da me poseti.

Kaže, hoće da mi uzme prezime, da je ne brukam.

Ja ne znam da li to može,

I šta ću ja bez prezimena.

Htela sam zato da idem kod Mileta, da sa njim razgovaram,

Ali on je stalno na putu. Ne znam da li će mi on dati prezime,

kad kažu da mi je niko i ništa. Kao da je najvažnije kakva mi je krvna grupa.

Čula sam da može tačno da se utvrdi ko ti je otac, samo do pete godine.

A te krvne grupe, to uopšte nije sigurno.

Možda su meni menjali krv dok sam bila u  domu za bebe.

A možda je i moj tata imao neku nesreću, pa su i njemu menjali krv.

A ako i Mile neće da mi da svoje prezime,

ne znam gde da ga tražim,

kad mog pravog oca ne zna ni majka.

Možda je Mile ipak moj otac.

Devojčica, 13 godina.

Učenica 7. razreda osnovne škole.

„Vršeći svoju redovnu službu u auto-patroli u gorenavedenom vremenu našao sam Milicu na Kalemegdanu gde bez veze skita po parku, sklanjajući se  od hladnoće ispod drveća.“

(Iz prijave milicionera)

V. Ognjenović-B. Nešić

______________________________________________________________________________________