JEDAN MESEČEV ŠOU…

tamoiovde-logo

Na svakih 29 dana Zemljin satelit iznova izvodi svoju drevnu predstavu na nebu. Šta su Mesečeve mene i kako ih vidimo?

DAN 1.

Ovomesečna predstava počinje u mraku. Mlad mesec izlazi na pozornicu leđima okrenut publici, postavljen između Zemlje i Sunca, kao Karađoz u pozorištu senki. Na glavnu scenu, u zenit iznad našeg meridijana, postavljen je već oko podne. Tokom narednih mesec dana doći će na suprotnu stranu svoje putanje oko planete, gde će biti pun i ponovo se vratiti na početni položaj u odnosu na Zemlju.

DAN 2.

Dan kasnije počinje da se javlja uzan, ali svakog dana sve širi srp meseca. Sada je osvetljeno oko tri odsto njegove suve, kamene površine. Zemljin satelit je tamno telo koje ne zrači svetlost, ali je jedna njegova strana uvek osvetljena Suncem. Pošto Mesec kruži, taj deo, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgleda drugačije. Predstava na nebu naziva se menama ili fazama meseca.

DAN 3.

Srp meseca postaje sve veći – osvetljeno je oko osam odsto Mesečeve površine. Sada mesec na nebo izlazi ujutru, a zalazi uveče oko 20 sati, pred Sunčev smiraj. U narednim danima sve kasnije će izlaziti i kasnije zalaziti, postajući prava noćna ptica. Sunce, međutim, zbog nagiba Zemljine ose, u ovo doba sve kasnije izlazi, ali ranije zalazi, tako da je svaki sledeći dan kraći za oko tri minuta.

DAN 5.

Ugnuta strana srpa, između takozvanih rogova, postaje sve više prava, a na Mesecu se, kako nastavlja put, sve više vidi njegov osvetljeni deo. Ostatak je u mraku, ne zato što ga od Sunca zaklanja Zemlja (što se događa samo pri pomračenju Meseca i moguće je samo kad je pun), već zbog geometrije položaja.

Mene su samo predstava za publiku na Zemlji – Mesečev deo koji obasjava Sunce.

DAN 7.

Mesec je stigao do prve četvrtine, što znači da Sunce osvetljava pola njegove površine. Osvetljeni srp nije više ugnut, a linija nazvana terminator je prava. Međutim, dok je rastao, ljudi u publici su mogli da nazru kratere i na tamnoj strani – to je posledica svetla iz gledališta, odnosno svetlosti odbijene sa Zemlje, koja zbog njene veličine nije zanemariva. Takozvana puna Zemlja, kako se vidi na Mesecu, svetli 80 puta jače nego pun Mesec na Zemlji.

DAN 15.

Pun Mesec. Ili, uštap.

Izlazi u sumrak i uvek svetli sve do jutra.

Penje se polako do visine od oko 40 stepeni iznad horizonta.

U zenitu je oko ponoći.

Zadivljeni gledaoci prema njemu mogu da nameste satove.

DAN 18.

Osvetljena strana se polako okreće, a Mesec sve kasnije izlazi i kasnije zalazi, da bi, kad ponovo bude mlad, izašao ujutru. Dok se polako smanjuje, sve više se penje na horizontu. U zenitu stiže čak do 56 stepena. Inače, tada je njegova fizička udaljenost najveća i iznosi 406.033 kilometara. Mesec oko planete ne kruži po kružnici, nego po elipsi, ali to ne menja sliku na sceni i publika ne haje za to.

DAN 23.

Poslednja četvrt, kasno noću.

DAN 27.

Za posmatrača koji predstavu ne prati iz partera, nego sa jeftinijom ulaznicom stoji na dalekoj galeriji – na zvezdama nekretnicama – sve je već gotovo. Mesec je obrnuo pun krug oko Zemlje za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11,47 sekundi, što je vreme koje se naziva siderički (zvezdani) mesec.

Međutim, celo pozorište, Zemlja i Mesec, u međuvremenu su se kretali oko Sunca, na suprotnu stranu. Zato, da bi stigao u početni položaj za posmatrača na Zemlji, Mesec će morati da putuje još dva dana i pet sati, dok se ponovo ne poravna sa zvezdom. Zbirna predstava za publiku na planeti traje ceo sinodički (zbirni) mesec, tačno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2,78 sekundi.

DAN 29.

Kraj predstave. X

Piše: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

tamoiovde-logoProlaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

310269_Bata-1Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

310269_profesionalac

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

310269_48-balkan

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

screenshot1

 screenshot2

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S

IZA ZAVESE DEČJIH ILUZIJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Život u cirkusu

Balansiranje na tankoj žici koja povezuje i razdvaja školovanje, neobično detinjstvo, cirkusku tradiciju i akrobatski duh, čini da deca sazrevaju vrlo rano.

images-2012-12-iza_zavese_decijih_iluzija_aps_763968207

Foto: Marko Risović

Pred njima je put neizvesnost i napornog rada, ali ona toga nisu svesna. Za njih je ovo samo igra.

Melani Donert ima šest godina. Dok je posmatram kako se bezbrižno ljuljuška na surli ogromne slonice, pokušavam da se setim svog detinjstva i trenutka kada sam prvi put otišao u cirkus.

(Pogledajte galeriju fotografija)

Ono što za Melani predstavlja svakodnevicu, za mene je u njenom uzrastu bio čarobni svet sakriven iza zavese cirkuskog šatora. Kao i svako drugo dete, sa nestrpljenjem sam čekao da me roditelji uhvate za ruke i odvedu u carstvo naglašenih boja, smešnih klovnova, egzotičnih životinja i veštih artista. Ono što se ispred mene dešavalo, rasplamsavalo je dečju maštu.

Danima posle predstave, pokušavao sam da izvedem neke od vratolomija koje sam zapamtio. Kada bih, kako sam mislio, uspeo u tome, osećao bih kao da pripadam svetu magičnih bića iz cirkusa.

Tokom svake predstave pitao sam se šta se dešava iza kulisa cirkuskog kruga. Kuda odlaze svi kada se svetla pogase, kada se ljuljanje trapeza potpuno umiri i utihne glasna muzika? Do odgovora sam došao mnogo godina kasnije, kada sam, privučen živopisnim sećanjima iz detinjstva, zavirio iza zavese staklenim okom foto-aparata.

Život u cirkusu nije lak. Bleštava svetla prikrivaju pravu sliku, punu neizvesnosti i odricanja. Težak rad i nomadski život oblikuju bore na licima cirkusanata, kao što kiša, vetar i sunce prave pukotine na njihovom šatoru. Mnogi od njih nisu imali izbora. Veština se prenosi sa kolena na koleno, a budućnost ovih ljudi određena je i pre njihovog rođenja.

Cirkuske porodice ljubomorno čuvaju svoju tradiciju, pa znanje ostaje u uskom krugu ljudi. To čini cirkus zatvorenom strukturom, sa jasnom hijerarhijom i pravilima. U taj krug je teško ući, što sam i sam imao prilike da iskusim. Ipak, čini mi se da je daleko teže iz cirkuskog kruga izaći, naročito onima koji su rođeni unutar njegovih granica.

Melani, devojčica sa početka priče, jedna je od njih. Potiče iz porodice artista sa dugom tradicijom. Ona pripada četvrtoj generaciji koja živi i nastupa u cirkusu. Lice joj je razvučeno u širok dečji osmeh dok se igra i komanduje slonici Liliki, koja je oko stotinu puta teža od nje. Jedan pogrešan potez mogao bi da bude fatalan, ali Melani ga verovatno neće napraviti. Za nju je ovo svakodnevna zabava, kao što je za drugu decu igra sa plišanim igračkama ili fudbalskom loptom. Prvi put je stala pred publiku kada je imala samo dve godine. Od tada redovno nastupa u nekoliko tačaka u italijansko-mađarskom cirkusu koji nosi njeno ime. A u dokolici mirno spava zavaljena u sigurnost slonovskog zagrljaja i sanja vesele snove naglašenih boja, verovatno poput onih koje krase moje sećanje na detinjstvo i česte posete cirkusu.

Fineas T. Barnum je još polovinom XIX veka znao da ljudi ostaju velika deca čitavog života. Rodonačelnik savremenog cirkusa, vešt šoumen i biznismen, koristio je ljudsku potrebu za zabavom kao osnovni pokretač svojih aktivnosti. Njegov „Najveći šou na zemlji“ bio je i te kako dobra i unosna predstava.

Svet se od tada promenio. Senzacionalizam i spektakl preneti su u domen virtuelne zabave.

Cirkus je doživeo veliku transformaciju. Savremene trupe više liče na pozorišne – nastupaju u zatvorenom prostoru, bez šatora i bez životinja, zbog protesta raznih udruženja koje se protive njihovom korišćenju u predstavama. U Francuskoj, SAD-u, Rusiji i Kini postoje fakulteti na kojima se izučavaju cirkuske veštine. Mađarska, kao zemlja sa dugom tradicijom u ovoj sferi zabave, ima izgrađen cirkuski kompleks nadomak Budimpešte. Retki su anahroni primeri nomadskih cirkusa koji i dalje žive po nekim starim pravilima, stalno putujući u potrazi za publikom i zaradom.

images-2012-12-zivot_u_cirkusu_aps_443697367Dok posmatram jedan od tih tradicionalnih putujućih cirkusa kako tromo, u dugoj koloni vozila, nestaje iza linije horizonta u smiraj dana, setni prizor me tera da se zapitam da li će u godinama koje dolaze neko dete osetiti iskrenu radost i ushićenje dok posmatra Melani kako graciozno pleše na leđima svoje slonice.

Ova reportaža, objavljena u izdanju časopisa za oktobar 2011. godine, dobila je nagradu „Best Edit“ u konkureciji vše od 30 redakcija National Geographica

Autor: Marko Risović/nationalgeographic.rs/

___________________________________________________________________________________________

 

PRAZNIČNE AURORE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Polarna svetlost na švedskom prazničnom nebu

images-2013-186753456_389198917

Foto: Thinkstock

Božićni praznici su bili dodatno srećni za veterana fotografisanja polarnih svetlosti, koji je uslikao božićne aurore kako sijaju na nebu iznad švedskog Nacionalnog parka Abisko.

Video-snimak božićne polarne svetlosti snimio je fotograf Čed Blejkli. U sredu 25. decembra u 3 sata posle ponoći po lokalnom vremenu Blejkli je čekao da snimi događaj, nakon što je za isti čuo od prijatelja.

„Momentalno sam zgrabio opremu za snimanje i požurio do omiljenog mesta za slikanje polarne svetlosti, zamrznute obale jezera Tornetrask.“ rekao je Blejkli i dodao: „Brzo sam postavio kameru i oko 3:30 nebo je bilo prepuno crvenih i zelenih aurora, pravih božićnih boja.“

Aurore se javljaju kada naelektrisane čestice solarnog vetra dođu u kontakt sa Zemljinom gornjom atmosferom, izazivajući sjaj. Čestice se potom kreću prema Zemljinim polovima pomoću magnetnog polja planete, tako da posmatrači na većim geografskim širinama u regionima poput švedskog Nacionalnog parka Abisko mogu da vide zadivljujuću predstavu.

Na severnoj hemisferi, aurore su poznate pod imenom severna svetlost ili aurora borealis. Kada se pojave na južnoj hemisferi onda se nazivaju južna svetlost ili aurora australis. Zajednički naziv im je polarna svetlost.

„Sedeo sam satima gledajući kako aurore plešu iznad moje glave, što me je još jednom podsetilo kako je divno živeti i raditi u mestu koje je spektakularno kao Nacionalni park Abisko.“ rekao je Blejkli i dodao: „Gledajući u fotografije iz prethodnih godina, verujem da smo videli moćne aurore iznad Abiska za svaki Božić u poslednjih pet godina. Nadam se da se to neće promeniti iduće godine.“

Aurora Borealis. Christmas Day, 2013 in Abisko National Park. from Lights Over Lapland on Vimeo.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KOLIKO DUGO ČEKATI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NADANJE

Želje su te koje nas pokreću na ostvarenje ciljeva, dajući nam energiju da idemo ka njima.

TamoiOvde-nadanje1

Ilustracija Srđan Pečeničić

  Želje su veoma važne emocije.

  Kao što nas strah pokreće na udaljavanje od nečega, tako želje pokreću ka nečemu. Ali nisu sve naše želje u dometu naših moći. Postoje želje koje možemo sami da ostvarimo, ali i one na čije ispunjenje ne možemo da utičemo.

  Kada nismo u mogućnosti da bilo šta uradimo kako bismo ostvarili željeno, tada počinjemo da se nadamo – želimo na pasivan način. U svim situacijama u kojima nemamo moć da doprinesemo ostvarenju željenog, ostaje da se nadamo.

  Neke želje su ljudima toliko važne da sa njihovim ostvarenjem povezuju svoje postojanje na ovom svetu ili smisao svog života. Kada je neka od važnih želja osujećena, pojedincu ostaje da se nada da će sile koje su izvan njegove moći povoljno delovati i omogućiti ostvarenje.

  Moć nadanja omogućuje pojedincu da istraje u svom pogledu na svet i onda kada ništa u stvarnosti ne podržava njegovo gledište. Kada pojedinac shvati da se njegova želja sa kojom se poistovetio nikada neće ostvariti, nastaje slom njegovih predstava o sebi, drugima i svetu i javlja se ono bolno osećanje koje zovemo očaj ili beznađe.

 Nadanje pomaže ljudima da izdrže periode nepovoljnih okolnosti, na koje ne mogu uticati. Tada je nada svetlo na kraju tunela koje pomaže da se podnese i ono što bi bez toga bilo nepodnošljivo. Zato u teškim situacijama bliski ljudi jedni drugima pomažu da održe nadu – da izbegnu ili odlože očaj. To rade roditelji sa decom, zdravi sa bolesnima, političari sa narodom…

 Nada može biti i zavodljiva. Ljudi ulaze u emocionalne veze sa nadom da će se izabrani partner tokom vremena ipak promeniti, da bi kasnije, posle nekoliko godina, shvatili da se to neće desiti. Tada raskidaju ili se razvode.

 Tačno je da bi partner mogao da se promeni kada bi to hteo, ali iskustvo pokazuje da se to retko dešava. Zato je ova vrsta nade samoobmanjivanje koje zovemo lažna nada.

Ipak, ljudi imaju pravo da se nadaju sve dok postoji i najmanja šansa da se nešto dogodi.

 Nekada čudima treba dati šansu. Pitanje je samo koliko dugo čekati.

 Kada ljudi odbijaju da prihvate stvarnost, to čine zato što imaju neku svoju logiku koja takvu stvarnost čini potpuno neprihvatljivom. Kada preispitaju uverenja koja tvore ovu logiku, ljudi postaju sposobni da prihvate i onu stvarnost koja se ranije činila neprihvatljivom.

 Lažno nadanje im više nije potrebno.

Nekada najbolje pomažemo bliskoj osobi ne tako što je spasavamo od očaja i stvaramo joj lažnu nadu, već tako što sa njom iskreno razgovaramo.

Zoran Milivojević/politika.rs/19.10.2013./

BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU…

tamoiovde-logo

Ovih se novembarskih dana, tačnije, od 9. do 17, u Zaječaru, njegovom rodom gradu, događaju  21. „Dani Zorana Radmilovića“.

Program 21. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“

Igraju se pozorišne predstave, najboljima dodeljuje „Zoranov brk“, evociraju uspomene na znamenitog Zaječarca i velikog srpskog glumca…

Rečju, dani ovi, novembarski, su u znaku ovog Pozorišnog festivala.

Mediji uredno obaveštavaju o ovim Danima. Čini se, da o Zoranu glumcu znamo skoro ili baš sve.

 Zoran je bio veliki glumac.

No, pre svega, bio je čovek, supružnik, roditelj, prijatelj… Sa ljudskim vrlinama i manama…

Tu dimenziju Zoranovu,  ovim povodom i Ovde prenosim i delim sa vama.

Bora*S

USPOMENE: BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU

 Otkad je pre nekoliko dana izašla knjiga „Kad je svet imao brkove“ („Laguna“, Beograd), Ana Radmilović ne može da se opusti. U glavi joj se stalno mota jedna misao: „Šta mi je ovo trebalo?“ Zar nije mogla da na pitanje kakav je Zoran bio otac, jednostavno kaže: „Moja lična stvar! Ne pitam ni ja druge kakvi su im bili očevi.“

Ana Radmilović

Bilo kako bilo, Ana je u šezdesetak priča otkrila tajne svog odrastanja uz slavnog oca, velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića. Sve je baš onako kako je upamtila. Bez ulepšavanja i naknadnog objašnjavanja. Kad je Zoran umro, valja podsetiti, Ana je imala samo jedanaest godina.

 – Da nije bilo ove knjige, verovatno se dugo ne bih setila mnogih epizoda sa Zoranom, poput one u vezi s mojim posetama bioskopu – priča Ana. – Želeo je da idem u „Avalu“, u našem komšiluku na Crvenom krstu. Izvikao se jednom na majku kad je čuo da me je pustila da s drugaricama odem trolejbusom u grad. Krenuo je da me traži. Prekinuo čak bio projekciju u „Kozari“, ali me nije našao u tom bioskopu. Kasnije sam ga šokirala izjavom da sam u „Balkanu“ gledala pornić! Film „Una“. I da se Sonja Savić skida gola. „Pornić“ je u to vreme za mene bio svaki film u kome se neko skine go. Rekla sam mu da je pornić i „Šećerna vodica“ u kojoj je i on igrao. Zoran je na to samo rekao: „Ma, ne pričaj gluposti!“ Bio je vrlo zatvoren i patrijarhalan čovek.

Naslovu knjige kumovao je Anin kum, slikar Nebojša Milošević. Presekao je kumičino šlajfovanje u mestu. Dok se vrtela oko Markesove rečenice „Kad je svet bio mlad“ iz romana „Sto godina samoće“. Predložio je i ona odmah prihvatila: „Kad je svet imao brkove“. Zbog Zorana, muškarci s brkovima Ani su uvek ulivali poverenje. Negde u obdaništu i sama je htela da ih ima. Da bude ista kao on.

Mala Ana u setnji sa mamom Dinom

 – Pre nego što ću napuniti godinu dana, počeo je da vodi dnevnik o meni – priča Ana. – U raskupusanoj svesci zapisivao je neke naše dijaloge, kako sam se ponašala u zoološkom vrtu, na moru… U jednom delu čak konstatuje, a ja tada imam dve godine, kako sa mnom može o svemu da se razgovara. I da sam jako duhovita?! Potpuno otkačeno. Napisao mi je i posvetio pesmu i priču.

 Mislila da su svi ljudi poznati

 Dok je bila mala, Ana je mislila da su svi ljudi poznati. Bilo joj je normalno što ga na ulici svi oslovljavaju i prilaze mu.

– A da je slavan, shvatila sam tek u gimnaziji. I uopšte mi se nije dopalo što ga moji drugovi iz škole citiraju i imitiraju iz „Radovana Trećeg“, „Maratonaca“… Osećala sam kao da mi ga uzimaju. Ja ga retko citiram, ali mi se omakne ponekad ono njegovo „Najbolje volim“, „Najbolje obožavam“… Iz „Radovana“.

 Zna mnogo verzija svake veće Zoranove tarapane. Očevici su razni, isti događaj različito pamte. Kad je neko legenda, onda je sve moguće.

Zoran i Dina

– Sećam se priče i kako je moj tata, ne znam iz kojih razloga, usred kluba „Stupica“ došao do stola žestokog momka Ljube Zemunca, rekao mu „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Mama je sutradan zabrinuto komentarisala da „ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ da nije bilo Gage Nikolića.

 Jednom je, priča Ana, u nekoj kafani naredio prisutnom policajcu da ustane i stane mirno. Rekao mu je: „Ja sam Kardelj i Pepca. Pa kad te ja, Kardelj i Pepca, pogledam, ima da skočiš na noge i stojiš mirno sve dok te ja gledam.“ To mu, međutim, nije bilo dovoljno, pa je još dodao: „Ti si jedan niko i ništa, znaš! Spram mene, Tita, Kardelja i Pepce, ti si nula najobičnija!“ I policajac ga prebije. Nekoliko dana kasnije, taj policajac je ležao u gipsu u nekoj od beogradskih bolnica. Sredili su ga, kao, tako je Ana čula, neki Zoranovi, Gagini i drugari Dušana Prelevića.

 Gaga Nikolić se razume u Barbike

 Mnogo toga Zoran nije voleo. Da baca hranu, da se javlja na telefon, da putuje…

 – Čuvao je svoj privatni raj i nije voleo da dolaze gosti – seća se Ana. – Mrzeo je da ide na more, u Cavtat. Na plaži je gunđao: „Vidi, ko neka budala da se šetam u gaćama da me gleda ovaj narod.“ Putovao je samo kad je morao. Mrzeo je da šopinguje i nikako ne mogu da ga zamislim u radnji. Na gostovanjima s pozorištem, meni je poklone uglavnom kupovao Dragan Nikolić. On se fenomenalno razumeo u Štrumpfove i Barbike.

 Ana i danas u kafani ponekad praktikuje ono što je otac naučio. Da dok čeka glavno jelo, sipa u tanjir malo ulja i malo sirćeta, posoli i onda u to umače hleb i – jede.

 – Nije dao da se baca hrana. Iz sujeverja. Jeo je ostatke posle ručka i govorio: „Eto, ja sam ovde kontejner… Ja sam kanta za đubre“. I mene grize savest kad bacam hranu. Stalno mi je na pameti ono njegovo: „Da se ne baci… Da se ne baci…“ Valjda mu je to ostalo iz rata.

 Pred kraj života, Zoran je znao da u gluvo doba noći iz kafane dovede bulumentu Cigana muzičara, glumaca, radnika pozorišta, konobara… Ana pamti i kako je njena majka usred noći telefonom zvala tetku Mirjanu, Zoranovu sestru, i molila je da ga nađe u nekoj od beogradskih birtija. Tetka bi sedala u automobil i dala se u potragu za bratom. Ona je jedina uspevala da ga dovuče kući.

 O tati Zoranu Ana govori u superlativu. On je najbolji, najlepši, najjači, najhrabriji. Čak i najviši!?

 – Zezao se na račun toga što nije bio visok, pa mi je govorio kako je on, kad je bio mlad, imao dva metra i bio fantastičan košarkaš. Te kako je bio najviši u rodnom Zaječaru, ali da zbog ljubomore, niko neće to da prizna. Sve sam mu verovala.

 Ipak, da li je Anin supertata imao bar neku manu?

Zoran je obožavao ćerku Anu

 Dugo se od Ane skrivalo da joj je otac teško bolestan. Kad bi se povukao u svoju sobu, majka bi joj rekla: „Tatu boli glava.“ Ne zna kako, ali ona je, ipak, sve vreme znala da je bolestan. Mesec dana pred njegovu smrt, poslali su je kod babe i dede u Cavtat.

 I čini joj se kao da se od oca još nije oprostila.

 – Kako da se oprostiš od nekoga ko je stalno prisutan? Moj otac je i dan-danas na televiziji. Ljudi ga se sećaju, koriste njegove doskočice.

 Proteklog 21. jula navršilo se 26 godina od smrti slavnog glumca Zorana Radmilovića, Aninog voljenog oca.

 Nije samo Ibi i Radovan

 Na osnovu zabeležaka Zorana Radmilovića koje je njegova ćerka, beogradska novinarka, pretočila u knjigu „Zalažem se za laž“, Radio Televizija Srbije je, u okviru serije „Portreti“, snimala prošle godine film (režija Ada Lazić) o legendarnom glumcu. Ana Radmilović je tada prvi put gledala neke televizijske drame pronađene u arhivu RTS-a, a u kojima je igrao njen otac.

 – Gledala sam neke Molijerove prestave, zatim „Priče iz Nepričave“. Omiljena mi je njegova uloga Karađoza u „Prokletoj avliji“. Strašan lik. I strašan Zoran. Volim i njegove uloge u „Ujka Vanji“, „Paviljonu 6“, te u filmu „Marš na Drinu“. Zoran nije samo Ibi i Radovan.

 Pesma o Ani

 Danas je lep dan,

sunčan i nasmejan.

Bila je duga noć snena,

Prošla je kao pena.

Kad će dete da mi dođe?

Nikada je više neću pustiti nigde.

Ni da mrdne!

 9. 12. 1982. Zoran

Snežana Milošević

PAUCI I LJUBAV…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

TREPELJARI, PAUCI I LJUBAV 
Kad konjugiraju dva Parameciuma caudatuma (iz roda Trepeljara), na strani usnog otvora privinu se toliko jedan uz drugog da se između njih stvara protoplazmični most, preko koga se vrši izmena muškog nukleusa. U međuvremenu, u konjugantima dolazi do potpune promene ćelijskog aparata. Makronukleus se raspada, a mikronukleu deli više puta.
Kariogamija deluje kao zemljotres koji menja i sliku i sastav materije. Pa ipak, mala bića bez duše, ali s njenim navikama, bez srca, ali s njegovim slabostima, pošto su se “volela” i po desetak časova, dižu svoje protoplazmične mostove, razdvajaju se i nestaju u tečnosti što ih okružuje, da se više nikada ne sretnu. I naši ljudski protopalzmični mostovi najčešće su pokretni, ali ni mi ne uspevamo da izmaknemo preobražavalačkoj moći ljubavi.
Ona potresa i menja naš duhovni aparat jednako temeljno kao što konjugiranje Paramecijuma menja uzajamno njihove ćelijske sadržaje.

Jedan je mužjak u sred svoje milošte bio zgrabljen od strane ljubljenog predmeta, umotan u paučinu i proždran.” …(Introduction to Entomology, Kirby & Spence). Ženke pauka Nephila imaju ambivalentnu predstavu o ulozi svojih majušnih i slabašnih partnera, “voleti” se s njim i jesti ih nisu kod njih baš tako nespojivi procesi.

Mužjak pauk zna da su leđa ženke jedino mesto na kome može bar izvesno vreme da uživa u razvratu. Darwin drži da je zbog toga nužno da on bude mnogo manji od svoje kanibalske ljubavnice …

Poznata je žalosna sudbina trutova.

Zanimljivo je da obrnut slučaj, u kome bi mužjaci prilikom parenja posle njega jeli ženke, nije poznat.

Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić /borislavpekic.com

PREDSTAVA ZA NAROD…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

PREDSTAVA

Na sceni su predstavnici Naroda i grozno se psuju i vređaju.

Zavesa pada i diže se, na šta izvođaći i ne obraćaju pažnju i nastavljaju „objašnjavanja“.

 

– Kakve to veze ima što se borim za nepravednu stvar ukoliko to radim iskreno?

– A kakve to, opet veze ima što sam ja neiskren ukoliko se borim za pravednu stvar?

 

Tu se pozdravljaju.

 Zavesa se spušta i diže.

Oni to primete i onda nastavljaju da se psuju i vređaju.

Ž. Prever

GENERALNA PROBA SAMOUBISTVA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

 Predstavom „Generalna proba samoubistva“ svečano otvorena borska pozorišna scena

 Bor je od sinoć bogatiji za još jedno mesto kulturnih zbivanja. Rudarsko topioničarski basen Bor, u saradnji sa lokalnom samoupravom i Centrom za kulturu, renovirao je salu Muzičke škole i unapredio je u pozorišnu scenu.

U renoviranoj sali muzičke škole „Miodrag Vasiljević“ u Boru, glumci beogradskog Zvezdara teatra izveli su višestruko nagrađivanu predstavu Dušana Kovačevića „Generalna proba samoubistva“ i tako označili početak rada pozorišta Bor.

Publika, koja je ispunila salu do poslednjeg mesta, uživala je u maestralnoj glumi Ane Franić, Branislava Lečića, Branimira Brstine i Janoša Tota.

_________________________________________________________________________________________________________


_________________________________________________________________________________________________________


Izvor:bor030.com