TAMOiOVDE________________________________________________________
Divlja Anna Akhmatova od hiljadu ljubavi i nežni Amedeo Modigliani, jedini na svetu (1. deo)
Parižani su se otvoreno, pred nesrećnim Nikolajem Stepanovičem Gumilevim (Николай Степанович Гумилёв), suprugom mlade Ane Ahmatove (Анна Андреевна Ахматовa), divili visokoj, vitkoj, gracioznoj, nesvagdašnjoj privlačnosti pesnikinje, koja uistinu nije bila lepotica, ali je imala nečeg omamljujućeg, fatalni fluid.
Gumilev, koga su u mladosti prozvali Sokolova kandža, dobro se držao, stoički podnoseći bezočni suprugin flert i nametljivost mužjaka. Dok su joj upućivali komplimente, nije primećivala supruga, a kada je neočekivano iskočio Amedeo Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), magija je postala opipljiva, stvarna, silovita. Poetesa je naglo ogluvela i oslepela za sve. Opčinjenost je bila obostrana. Bila je to, bar za slikara, prva ozbiljna ljubav – tek hip u godinu presvučen.
Ahmatova i Punin na Fontanki
Ana, sveže udata, imala je 21, visoka crnokosa, bledolika, sivo-zelenih očiju, obrazac lepote za crnomanjastog Amedea, koji se pred Ahmatovom podmladio: rekao je da ima 24, a imao je 26 godina. Badava je strepeo zbog sitne prevare – godine nisu bitne.
Pesnik (večiti šegrt, tvrde ruski kritičari), književni sudija, osnivač umetničkih pokreta i izama, fantasta, putnik, pustolov i oficir Nikolaj Stepanovič Gumilev doputovao je sa suprugom 1910. u Pariz, na medeni mesec.
Ana Ahmatova, rođena u Odesi, u Ukrajini 1889. smirila se 1966. u Domodedovu, u Rusiji. Počela je da piše u 11. godini, na samom ulasku u 20. stoleće i užasnula pa i u očaj bacila roditelje. Otac Andrej Antonovič Gorenko (Andrei Antonovich Gorenko), pomorac, sirov, umišljen čovek, podsmevao se kćerkinim stihovima i upozorio je da ne sramoti porodicu i prezime pišući dekadentne stihove. Njena majka Ina Erazmovna Stogova (Inna Erazmovna Stogova), tverska vila – potomak ruskog plemstva – nije smela da se meša. Zato je jednog dana sjatila decu oko sebe i – otišla.
Da umiri oca, mada je nije bilo briga – Ana Andrejevna Gorenko od malih nogu beše slobodoumna, svojeglava, ponosna, buntovna, radoznala – uz ime je dodala prababino tatarsko prezime. Ahmatovi su potomci Džingis Kana.
Gumilev je obožavao Ahmatovu, gledao je kao ikonu, a pobožne Ruskinje se krstile, molitvale i klepetale. Sažaljevale su Gumileva koji je izabrao trpljenje od Badnje večeri 1903, kada se zaljubio u tu devojčicu od 14 godina i zaprosio je – naravno da ga je odbila tada i kasnije više puta – do dana kada su ga streljali, u avgustu 1921. kao narodnog neprijatelja.
Amedeo Modiljani, fotografija Pol Gijoma, Pariz, 1915.
Mučile su ga, progonile nebrojene bračne ponude nestrpljivih, nasrtljivih, raspaljenih muškaraca, koji su je, kao i on, prosili po više puta i, najzad, kao verenik, tri godine pekao se na žeravici, čekajući da se Ana konačno odluči. Kasnije, u braku, Gumilev je redovno bio na čekanju.
Nebrojeno puta Anu su prosili posesivni muškarci, pretežno oženjeni, višestruki preljubnici, povremeno i satiri sa više ljubavnica paralelno.
Znameniti ruski pisac, porodičan čovek Boris Pasternak (Boris Pasternak) Anu je ozbiljno i uporno prosio, u svakoj prilici i neprilici. Kada je bila sa jednim muškarcem, osećala se kao da je sama i razmetala se vremenom: imala je muškaraca za nebrojeno života!
Bila je – kako se danas kaže, uzdržano i nedorečeno – u vezi sa Aleksandrom Blokom (Alexander Alexandrovich Blok) koji je bio pun lepih reči za poeziju Ahmatove. Gumilev je zanemeo kada mu je Blok poverio da se divi Aninim pesmama. Vaistinu, Gumilev je ohrabrivao Anu da piše, ali samo da bi joj se dodvorio, zapravo je mislio da je nedarovita. Bila je i sa Osipom Mandeštaljmom (Osip Emilyevich Mandelstam) (Osipova supruga, Nadežda, u autobiografiji “Čekajući nadu” oprostila je Ahmatovoj izlet u zabran). Ana je volela i (oženjenog) pesnika Borisa Vasiljeviča Anrepa (Boris Vasilyevich Anrep). Sva je prilika da su je oženjeni više privlačili od samaca.
Imala je čudnu romansu sa kritičarem i istoričarem umetnosti Nikolajem Puninom (Nikolay Punin). Deceniju i po živela je u Lenjingradu sa Puninom, njegovom suprugom, a kasnije i sa još jednom milosnicom. Kada je Punin pridobio novu ljubaznicu, Ahmatova je pristala na neprihvatljivo i nezamislivo poniženje: ustupila je gnezdo novoj konkubini, a sama je prešla u skromniju sobu. Taj Punin, tvrde biografi, bio je Anina životna ljubav (pre zabluda) i katastrofa.
Ali, Puninov gest govori ne samo o njemu, nego, čak i više, o Ahmatovoj.
Nikolaj Gulev, sin Lav, Ana Ahmatova
Sa Ahmatovom je u ljubavi bio lekar i profesor medicine Vladimir Garšin (Vladimir Georgievich Garshin). Čudan lik. Hteo je više nego što je smeo. Više puta je prosio Ahmatovu. Najzad, kada je odlučila, posle upornog moljakanja, da uzme njegovo prezime, stigla je u Lenjingrad, ali Garšin je bio dalek, leden, teatralan, nezainteresovan. Shvatila je da je oženjen.
Ahmatovoj ne treba reći dva puta: Znam vrlo dobro kako se veze raskidaju i, hvala Bogu, ja sam to učinila hiljadu puta. Ali to je bilo prosto neshvatljivo, zapisala je povređene sujete.
Citirao sam te dve rečenice da bi čitalac razumeo dokle je išla pohota!
Andrej Aleksandrovič Ždanov (Andrei Alexandrovich Zhdanov), gospodar života i smrti ruskih intelektualaca, kojeg je Staljin odredio za naslednika, Ahmatovu je karakterisao kao bludnicu i monahinju. Genijalni vođa Josip Visarionovič Džugašvili Staljin (Joseph Vissarionovich Stalin), za svoju majku govorio je da je matora kurva. Ahmatovu, koja je pisala ode strašnom brki da bi ga smekšala (prvi muž, Nikolaj Gumilev je streljan, drugi je umro u logoru, sin Lav je do 1956. naizmenično bio na kratkoj slobodi i po logorima), kada bi se na visokom državnom nivou raspravljalo o književnosti i piscima, povremeno je pitao: šta radi ona kurva?! Da, Ahmatova.
Kada su Nemci ponudili kod Staljingrada zarobljenog (ima glasova da se predao) Jakova Josifoviča Džugašvilija (Яков Иосифович Джугашвили), jedinog Staljinovog sina sa prvom suprugom Ekaterinom Svandidze (Ekaterina Svanidze), u zamenu za feldmaršala Fridriha Vilhelma Ernst fon Paulusa (Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) ovaj je odbio. Adolf Hitler (Adolf Hitler) je Paulusa unapredio 30. januara 1943. u feldmaršala i naredio da drži Staljingrad do smrti. Hilter je tako kupovao vernost, igrao je na sigurnu kartu: sujetu, ali Paulus se sutradan, izgubivši Staljingrad, nije ubio kako je Hitler očekivao, no se predao Rusima; firer ga je hteo u svoj zagrljaj – da ga strelja.
Staljin je navodno odgovorio da nema sina Jakova. Bili su u zategnutim odnosima od dana kada se Jakov oženio jevrejskom igračicom Julijom Meltcer (Julia Melzer). Što god da je Staljin odgovorio, Jakov je ubijen 1943. u logoru.
Nijedan feldmaršal u istoriji nije zarobljen. Paulus je bio jedini koji je predupredio ropstvo – predao se. Takav trofej Staljin nije hteo da izgubi. Paulus je na procesu u Nirnbergu svedočio protiv ratnih drugova. Feldmaršal Paulus završio je kao inspektor drezdenske policije i do kraja života u prepisci sa čelnicima iz vlade koristio je zaglavlje: Fridrih Paulus – general feldmaršal bivše nemačke vojske. Posle rata ostao je u Drezdenu i dobio brojne, neverovatne povlastice, uključujući i vilu u ekskluzivnom delu Drezdena. Uzgred, titulu fon je prikačio svom imenu. Nije bio plemenita roda.
Idila Ane Ahmatove sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) za noć je razorila obe porodice. Dok je svu noć flertovala sa Lurijem u boemskoj kafani “Kod psa lutalice”, Gumilev je smrvljen, posle upornog i ponižavajućeg moljakanja da krenu, sam, već surovo omalovažen, otišao kući. Lurije je ostao sa Anom do zore, dok ga je kod kuće, budna i zabrinuta, čekala supruga, pijanistkinja Jadviga Cibulska. Bilo je kao sa Blokom, zapisala je Ahmatova. I opisala.
Ahmatova je imala i tajnu vezu sa jednim od Romanovih koji su joj u Carskom Selu bili pod rukom. U Carskom Selu, izletištu i letnjoj rezidenciji careva, dvorske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je krenulo da silazi s pozornice svetske istorije u anonimnost, u ništavilo, često je šetala parkovima raskošne i probrane flore, između dugih i miomirisnih drvoreda, svakome za oko i maštu dostupna.
Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, uživajući u životu, prkoseći tuberkulozi, predajući se suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu tada sretali, pripovedali su da je nežno, krhko stvorenje poput vile. Držim da vile postoje jedino kao deo naivne fantazije i folkloristike, zato niko pouzdano ne zna kako izgledaju. Ahmatova je, verovatno, kao devojčurak bila znatne lepote ili, bar, prepoznatljive, a vile, ako ih ima, stvarane su u raznim kalupima, od vanzemne lepote do vangalaktičke ružnoće.
Kada se Ana Ahmatova – na visoko izvinute obrvice i neodobravanje prijatelja – preselila kod dve godine mlađeg orijentaliste, pesnika i prevodioca Vladimira Kazimiroviča Shilejka (Vladimir Kazimirovich Shileyko), zapisala je: Osećala sam se užasno prljavo. Mislila sam da će ta udaja biti put očišćenja, poput monašenja, a izgubila sam slobodu. Sa Shilejkom je izdržala deceniju.
Da pomenem još pesnika i književnog kritičara Nikolaja Vladimiroviča Nedobrova (Nikolai Vladimirovich), prevodioca i urednika Mihaila Lozinskog, pa pesnika i prozaistu Georgija Ivanoviča Čulkova (Georgy Chulkov) koji je, kao mnogi, prosto obnevideo od zaljubljenosti. Najzad, proveo je sa Ahmatovom tri meseca, kada je ponovo 1911, bez supruga, došla u Pariz.
Naravno, uvek je imala paralelne veze, više nego nego dana u nedelji, poput bivše ministarke pravde Francuske Rašide Dati (Rachida Dati) koja obično neguje po desetak probranih ljubavnika!
Kada je, uverena da je multimilioner Dominik Desenje pogodan za oca njene trogodišnje kćerke, Rašida je zatražila da prizna očinstvo. Pokazalo se da Desenje lakše pristaje na seks nego na očinstvo. Spremno je novinarima objasnio da se Rašida zbunila jer joj je rokovnik haotičan i naveo još najmanje osam muškaraca koji su se paralelno ljuškali sa lepom Rašidom. Na listu je došao Nikola Sarkozi (Nicolas Paul Stéphane Sárközy de Nagy-Bocsa), bivši španski premijer Hoze Marija Asnar (José María Alfredo Aznar López), koga je Rašida takođe stavila na listu mogućih očeva, glumac Alen Delon (Alain Delon), katarski državni tužilac, brat Nikole Sarkozija, jedan znani televizijski voditelj, predsednik Reala Florentino Perez (Florentino Pérez Rodríguez), najbolji fudbaler sveta Leo Mesi (Lionel Andrés Messi), dok je Ahmatova volela umetnike i naučnike.
Ahmatova je smišljeno odbijala udvarače i prosce da bi im podstakla čežnju, pa kad ih raspiri sujeta, vraćali bi se u žešćem žaru, odlučniji, spremni na mnogo toga što nikad činili ne bi. Ipak, nikada nije bila sama.
Vreme je, kad već nije Ahmatova, da privremeno stavim tačku na neprirodno dug spisak usputnih ljubavi.
Anna Akhmatova, pola vila – pola đavo, kupa se na plaži u carskome selu (2. deo)
Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), kako je nedvosmileno poručila Ana Ahmatova (Анна Андреевна Ахматовa), beše iznad svih. Jedini na svetu.
Pokazaće istraživači života i dela Ane Ahmatove da je, bar kada je Amedeo Modiljani u priči, poetesa, kao i uvek, želela više od života, uzbuđenja, zadovoljstva, raskoši, emotivnoga naboja, pa je izmišljala detalje iz druženja sa slikarom i – ko bi se nadao – sebi pisala pisma za koja se klela da ih je pisalo pero vođeno rukom Amedea Modiljanija. On je tvrdio da su on i pisanje – dva sveta.
Ana Ahmatova bila je čudo od malih nogu. U 16. je sablažnjavala čitavo Carsko Selo. Njeno ime bilo je poznato, lik prepoznatljiv, buntovništvo naglašeno, slobodoumljem je koketirala. Znala je, naravno da je znala kako deluje na muškarce.
Modiljani, crtež olovkom Ane Ahmatove
Možete li vi da zamislite, recimo, kako su u to vreme izgledale gospođice kada su odlazile na plažu? Na sebi su imale steznik, preko njega grudnjak, potom dve suknje od kojih je jedna bila obavezno uštirkana, a preko svega svilena haljina. Presvlače se u kupatilu, tamo oblače ružni čvrsti kupaći kostim, na glavu stavljaju specijalnu kapicu, uđu u vodu, poprskaju se i – gotovo!
A onda se pojavljuje čudovište zvano Ana Andrejevna Gorenko: bosa i u haljini na golom telu.
Svlačim haljinu, ulazim u vodu i plivam sat-dva. Potom izlazim na obalu, oblačim haljinu na golo telo i tako mokra i čupava trčim kući. U to vreme, devojke u najvećim letnjim vrućinama nisu smele da igraju tenis u kratkim haljinama, taman posla; kad se prva žena osmelila da uzjaše bicikl, seljaci su je gađali kamenjem!
Gumilev (Николай Степанович Гумилёв) se trudio da prikrije ljubomoru. Pokušavao je, s promenljivim uspehom, da bude ljubazan sa svima, ali pojavom Modiljanija strategija pokazuje opasne pukotine, a Gumileva rastura bes. Shvata da je susret koban i pokazuje tamnu stranu karaktera. Ljubomorom i postupcima nervira suprugu, kojoj prija okruženje muškaraca punih zavodljivih pričica. Da je ostao hladne glave, Gumilev bi shvatio da ponašanje Ahmatove nagoveštava kraj pre početka.
Na koncu, Gumilev nastavlja sam svadbeno putovanje odlaskom u Afriku. Tamo je, raspusnim životom, iskalio nagomilani bes.
Najednom, bez objašnjenja (kao da bi obrazlaganje postupka išta promenilo), Ahmatova na početku putovanja ostavlja supruga i počinje sa Amedeom Modiljanijem novi, divlji medeni mesec, dug čitavu godinu. Potom, iznenada, nestalna, napušta Modiljanija i vraća se nesrećnom Gumilevu. Niko ništa nije izgubio. Uistinu, svako je izgubio što je dobio.
Ana Ahmatova je, misle kritičari, u ljubavnom zanosu formirala prvu pesničku knjigu “Veče” objavljenu 1912. Sve lirske pesme su natopljene prizorima iz romanse, stvarne i izmišljene, sa Modiljanijem. Iste godine rodila je Lava. Ostavila je pisano svedočanstvo da je bila loša majka i da nije dostojna materinstva.
Nikolaj Stepanovič Gumilev kasnije je jednom reagovao – kada je sa Anom putovao sinu u Bežeck, u Tversku oblast (u maju 1918), a Ahmatova, nesvesna šta čini ili je opipavala puls, pomenula Modiljanija. Gumilev je Modiljanija tada nazvao pijanim čudovištem, poverivši joj da su se u Parizu posvađali zbog toga što je neotesani Gumilev u nekakvom društvu govorio ruski, a Modiljani reagovao.
Anin brak sa ruskim oficirom i pustolovom ušao je 1918. u završnicu, 1920. umire Modiljani, 1921. čekisti su streljali Gumileva.
Ana, 1921. sticajem okolnosti dobija francuski časopis za umetnost da prelista, ugleda Modiljanija na fotografiji i razume da je otišao zanavek.
Izgleda da oboje (Ana i Amedeo) nismo shvatili suštinu – sve što se događalo bilo je za nas predskazanje naših života: njegovog vrlo kratkog, mog – vrlo dugog, prosudila je Ahmatova, surova kao lihvar.
Ahmatova je, naravno, često i rado, opušteno, 1910. pozirala Modiljaniju, poglavito naga. Divila se svom telu koliko i slikar. Više nego udvarači. Igrala se. Svlačila se lako, elegantno. Munjevito. Silovito.
Doživljavala je svlačenje kao predstavu. Kada se posle nepromišljene noći sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) u kafani “Kod psa lutalice” (pošto je Gumileva slomljenog poslala kući) u zoru vratila i počela da se sprema za jutarnje spavanje, osetila je da je muž posmatra. Pretvarala se da ga nema. Gumilev joj ništa nije rekao. Verovatno je imao čir na čiru!
Modiljani je, pored ostalog, najmanje 16 puta crtao olovkom na papiru Ahmatovu. Ona je uporno tvrdila da su nestali u ruskoj revoluciji; godinama sam bio uveren da je revolucija bila Ahmatova lično: uništila je crteže.
Nije me crtao u prirodi, nego u njegovoj sobi – darovao mi je te crteže. Bilo ih je 16. Molio me je da ih uramim i postavim u mojoj Carskoselskoj sobi. Ti su crteži stradali u Carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.
Žan Modiljani, slikareva kći
Ana je, zaključujem, jer je to u njenoj prirodi, priželjkivala da je nagu Modiljani crta u prirodi, nedostajao joj je draž egzibicionizma, publike, izazova.
Modiljani je od Ane tražio previše: da urami crteže, ne misleći na Gumileva. Nijedan savremenik koji je posećivao Gumileve u njihovoj vili u Carskom Selu ne seća se takvih crteža. Videli bi ih da se koketa držala obećanja.
Modiljanijevo očekivanje da će Ana aktove, kao tapete, da postavi na zidove, nije bilo posve nerealno. Učinila bi to, bez ikakvih obzira, samo da je htela. Ipak, negde je Modiljani omanuo, Ana je ostala nezadovolj(e)na. Napeta.
Crteže je spominjala samo 1921, kada je saznala da je slikar dotakao večnost. U stranoj štampi već su ga nazivali velikim slikarom 20. veka i poredili sa Botičelijem (Sandro Botticelli). Kasno.
Pročitala je to i imala određene komentare koji, uprkos tvrdnjama puritanaca, pokazuju da je bila prisna s Modiljanijem. Početkom 1916. vila u Carskom Selu je prodata, a uspomene, sentiment s crtežima i nekim pismima, bačene. Na đubrište, nema gde drugde. Ahmatova je uspela da sačuva jedan portret.
Svi crteži za koje je Ahmatova pozirala naglašeno su erotični. Aktovi. Desetak, mimo pomenutih 16, nađeno je u kolekciji Modiljanijevog poštovaoca i mecene dr Pola Aleksandra (Paul Alexandre).
Nedavno sam naišao na rukopis direktora Muzeja Ahmatove, Nine Popove (Nina Popova), koja veruje da je crteže odista uništila pesnikinja, kako bi rekao veličanstveni Crnjanski – da ne ostane trag moj na tvom telu.
Žan Ebutern, portret Amedea Modiljanija
Ne zna se kada se čovek više kaje: kada učini ili kada ne učini.
Postoji, rekla je Nina Popova, 120 portreta napravljenih za života pesnikinje kojima je ona pridavala veći značaj i za koje je Ana sugerirala da su jedini.
Ahmatova je lako, neutemeljeno umislila da je esteta. Popova je dodala da su tek 1993. na izložbi ranih Modiljanijevih dela u Veneciji, istoričari umetnosti na nekoliko aktova prepoznali Ahmatovu.
Uistinu, nije neophodno da čovek bude istoričar umetnosti da bi prepoznao poetesin karakteristični valoviti nos.
Ne znam čemu tolika mističnost i uzdržanost: Ana je imala 21. godinu i naglašeno radoznala, počastvovana što Modiljani, makar tada nepoznat kao što je i sama bila, hoće da mu pozira. Iskoristila je priliku da se pokaže, da zavodi.
Znala sam ga kao siromaha – nije bilo jasno od čega živi. Kao umetnik tada nije imao ni senku od priznanja. Bio je tako siromašan da smo u Luksemburškom parku uvek sedeli na besplatnoj klupici, a ne u stolicama za koje je trebalo platiti.
Nikad se nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na slabu prođu slika. Samo jednom, 1911, rekao mi je da mu je prethodne zime bilo toliko loše da nije mogao ni da misli o onoj koju obožava, zapisala je Ahmatova.
Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.
Izvor: wannabemagazine.com/
|
NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE
Nećemo piti iz iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino,
ljubiti se u rano jutro naše,
ni naveče kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.
Uvek je nežni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja,
ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš čuvati suđeno je.
Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah,
o, ima plamena kojeg ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.
I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.
Ana Ahmatova |
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
TAMOiOVDE 