DOBAR DAN, DOBAR DAN – ALI NE SILAZIM S MAGARCA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

APLAUZ  MOLIM

Na plaži došla jedna žena sa magarcem. Daš sto dinara

i jašeš jedan krug i slikaš se.

Vidim ja došle neke žene sa klincima, čitav red napravile,

da ih slikaju kako jašu magarca.

Priđem onoj ženi što drži magarca, tutnem joj dva „Darvilčića“ u šaku,

a imao sam satova iz one krađe koliko hoćeš, a ona da se onesvesti.

Kaže-

Jaši koliko god hoćeš.

Jaoj, što sam se islikao, doneću Vam da vidite.

Jedan krug, pa slikanje, opet krug-opet slikanje.

Fotograf samo menja situacije.

U petnaestom krugu me slikao sa jednog drveta.

I njemu ja tutnuo jednog „Darvilčića“.

Deca plaču, one žene se uzmuvale i bune se:- Klipane jedan, viču.

Vidi koliki si, zar je to za tebe.

Uživanje, kažem ti.

A ja razvijen, pa obučen ko ambasador;

crno ofarbana kosa, bela majica, a na rukavima

ovako tri dugačke crvene linije.

Ovde, napred na grudima, nacrtana dva crna konja, propeli se

a jedan tip sa bičem ih juri- kao u muzeju.

Kratke bele pantalone, a dole duboke bele patike od košarke.

Kažem ti, kao pravi ambasador.

Sunce pripeklo ko blesavo,onaj magarac, valjda

neizdržljiv za teže slučajeve, pa se umorio i samo đusa.

Zabolelo me od jahanja ono dole, da provrištiš,

 ali izdržljivo neću da siđem,

jašem dalje.

Pojma nisam imao, kad ono milicioner, zvali ga.

Dobar dan, dobar dan, ali ne silazim s magarca.

Ličnu kartu molim, izvolite, imam ferijalnu-mislim: važi se.

Kad on:- Pođi sa mnom, momak.

Tražim ja da me vodi sa magarcem, kažem platiću.

Uhvatio me kao grč slepog creva, ali caja neće ni da čuje,

još poče da se vata za onu stvar.

Za pendrek, mislim.

Jedva sam sišao. Raširio sam noge, ma kakvi,

ni mornar pred penzijom tako ne ide i pođemo:

ja napred on pozadi.

A cela plaža pljeska, ko ambasadoru.

To je moj najlepši doživljaj što sam imao tokom života.

Dečak, 17 godina. (Beleška socijalnog radnika)

„Pozdravi nekog“ V.Ognjenović-B. Nešić

____________________________________________________________________________________________

Povezani tekstovi:https://tamoiovde.wordpress.com/2012/12/02/11928/

Priredio: Bora*S

ONI ĆE NEŠTO DA URADE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________
PRAVO U OČI

Ovo je šuma iza reke, a ovo lišće koje spada

jedno preko drugog. Taj je sigurno hteo jesen

da nacrta.

Ovo je obična njiva, a ovo orač bez žene…

Tako se meni čini. Okolo ima žena, ali to nisu

njegove. Sigurno nisu njegove, jer da su njegove,

on bi orao sa njima.

Ovaj ovde spava na ženi, vidi kako je legao.

Tako mu valjda lepše.

Položaj nije važan, važno je da on spava.

A ovo dvoje su budni. Vidi kako se gledaju pravo u oči.

Oni će nešto da urade.

(Iz jednog odgovora sa ispitivanja testom tematske apercepcije)

V.Ognjenović-B.Nešić

DONEĆU TI DESET KILA…

tamoiovde-logo

JABUKE

Ja pre bio u bolnici kod bake. Sa tatom. A baka kaže tati:

-Sine, što mi ne doneseš jedno kilo jabuka,

pored glave da ih stavim, pa da mirišu.

A mene stid što držim ruke u džepovima, jer nemam ništa da joj dam.

Tata sav pocrveneo a baka još kaže:

-Znaš i sam da ne mogu da ih jedem,

nemam zube, nego samo da ih gledam i da mi mirišu.

Da se setim onog našeg voćnjaka.

Poče tata da viče kako mu ona to prebacuje a baka se zaplaka i kaže mu:

-Ne sine ne prebacujem ti. Ja sam ga prodala da vi bolje živite i ne kajem se.

Ali, eto, kaže uvrtelo mi se nešto u glavi da ću da ozdravim ako mi jabuke

mirišu pod jastuk.

Ne mora da su iz našeg voćnjaka,

jabuke su jabuke.

-Doneću ti deset kila, reče tata ljutito.

I više nije išao u bolnicu.

Dečak, 15 godina.

Osuđivan zbog provalnih krađa. Smešten u dom.

„Danas sam ga srela.Obradovao se čini mi se. Iz jednog džepa izvukao je neki

zamotuljak, odvojio je tri lista hartije dok nije došao do hiljadarke.

To je bio dug od pre pola godine.“

(Iz dnevnika vaspitača)

TAJ TAMO KAŽE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

***

Sve nas uveli u neku sobu a Taj tamo kaže:

-Izujte se – hoće da nas bije po tabanima.

I mi se normalno izujemo, a nekom Đoki

strašno smrdele noge, ovaj nije mogao to da

podnese, kaže mu: -Marš ti napolje, vidi kako

ti smrde noge.

I tako mi, dobra deca, što smo držali do higijene

dobijemo strašne batine.

Đoka nas i sad zeza zbog toga,

majke mi.    

V.Ognjenović-B.Nešić

 

 

JA BUDALA, ĆUTAO…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________
ROĐACI

Pošli mi kod neke žene, a on mi usput kaže:

-Kad odemo tamo, nemoj da kažeš da sam ti ja

otac nego stric.

I ja budala, pristao.


Kad smo došli, on predstavio toj ženi da ima

jednog sina, ali ne mene, nego onog sa maćehom.

I ja budala, ćutao.

Dečak, 15 godina.

„Insistirao je da ga vodim u dom.

Prvo smo otišli u Centar po stvari koje mu je poslao otac.

Sve je stalo u jednu mrežu.“

(Beleška socijalnog radnika)

V. Ognjenović-B. Nešić

KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

KRVNA GRUPA

Majku ne volim.

Otvoreno joj kažem da je mrzim. I još gore, da je kurva, klošarka, alkoholičarka.

Znate, tužno je što joj to kažem, ali je istina.

Kući dovodi nepoznate muškarce, piju, kockaju se i svašta rade.

Ne mogu da kažem, prema meni su fini, niko me ne dira.

Ona i nije nikakva majka; ostavila me na ulici kad sam se rodila. Neka žena me našla i odnela u dom za bebe.

Posle, kad se pojavio tata, priznao me za ćerku. On je mnogo pio. Sad više ne

pije, ali dok je bio sa mojom majkom mnogo je pio.

Razišli su se,

a u stvari nikad nisu ni bili venčani.

Onda je ona tražila izdržavanje, kao za mene,

A on je rekao:- Ne dam, teraću do suda, to nije moje dete.

Čik dokaži, kaže ona

i odemo svi troje u zavod za krv.

Posle toga kažu: Mile ti nije otac.

Pitala sam majku, kako to da mi Mile nije otac,

a ona kaže:- Ko ti je kriv što imaš levu krvnu grupu.

Ja je pitam, pa dobro ko mi je onda otac?

Otkud znam pored tolikih, kaže moja majka meni.

Da me je slagala lakše bi mi bilo. Uvek se ljuti kad je pitam ko mi je otac

I uvek kaže:-Ne znam.

Pre dva dana je bila ovde u prihvatilištu da me poseti.

Kaže, hoće da mi uzme prezime, da je ne brukam.

Ja ne znam da li to može,

I šta ću ja bez prezimena.

Htela sam zato da idem kod Mileta, da sa njim razgovaram,

Ali on je stalno na putu. Ne znam da li će mi on dati prezime,

kad kažu da mi je niko i ništa. Kao da je najvažnije kakva mi je krvna grupa.

Čula sam da može tačno da se utvrdi ko ti je otac, samo do pete godine.

A te krvne grupe, to uopšte nije sigurno.

Možda su meni menjali krv dok sam bila u  domu za bebe.

A možda je i moj tata imao neku nesreću, pa su i njemu menjali krv.

A ako i Mile neće da mi da svoje prezime,

ne znam gde da ga tražim,

kad mog pravog oca ne zna ni majka.

Možda je Mile ipak moj otac.

Devojčica, 13 godina.

Učenica 7. razreda osnovne škole.

„Vršeći svoju redovnu službu u auto-patroli u gorenavedenom vremenu našao sam Milicu na Kalemegdanu gde bez veze skita po parku, sklanjajući se  od hladnoće ispod drveća.“

(Iz prijave milicionera)

V. Ognjenović-B. Nešić

______________________________________________________________________________________

NAJDUBLJA TUGA, DEČJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________

BRANKO, MOJ OČUH

Udario me ovako karatom u vrat i ja sam pao.

Posle me vodio pod česmu i sipao vodovod

na mene, a ja sam plakao. Poslao me po zejtin

a ja sam se zbunio pa uzeo belu flašu od ki-

sele vode i kada sam se vratio bez zejtina,

udario me belom flašom po glavi. Meni sve teče,

a on kaže:- Otkud ti krv na glavi. Ja mu kažem:

-Pa sad si me flašom udario a on ne veruje.

Kaže:- Ne verujem ja, to si se ti negde usput uda-

rio, ništa ne vodiš računa-kaže Branko, moj

očuh, pička mu materina.

……………………………………………………………………………………………………………………………………….

Dečak, 7 godina. Privođen nekoliko puta u Centar za socijalni rad

zbog bekstva od kuće.

V. Ognjenović- B. Nešić