ONE, KAO I MI…

tamoiovde-logo

4. OKTOBAR SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTINJA

Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.

Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.

Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.

Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:

Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj,
– one imaju jednako pravo na život kao i mi,
– one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.

Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …

Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.

Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.

Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.

Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:

  1. Sloboda od gladi i žeđi,
  2. Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
  3. Sloboda od bola, povreda i bolesti,
  4. Sloboda od straha, stresa i patnje,
  5. Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.

Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.

Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“

Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.

Izvor: domomladine.org /Posted by Od knjige do duše

_________________________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

LJUDI KOJI TRČE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA

305690_tarahumara-02_f

Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre

U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.

305695_tarahumaras1_ff

Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima

Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu.  Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.

U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?

Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.

– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.

Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.

Tarahumarosi jačaju stopala od malena

305693_tarahumara-05_f

Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…

305692_tarahumara-04_ff

… Ili sasvim bosi

   Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu. Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.

Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.

Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti

305694_tarahumara-06_f

Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?

Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.

– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.

Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.

Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.

VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!

izvor:www.blic.rs