NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

TamoiOvde-Suveniri-Bor-Leskovac Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

TamoiOvde-suveniri-ohrid-leskovac-biseriTako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

TamoiOvde-suveniri-LeskovacNajoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

SEĆANJE NA ČE GEVARU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U ZNAK SEĆANJA NA  ERNESTA ČE  GEVARU, KOJI JE UBIJEN PRE 45 GODINA

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če (šp. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Rosario, 14. maj 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967 je bio je latinoamerički revolucionar, kubanskigerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Najpoznatiji revolucionar sveta, Ernesto Če Gevara, ubijen je 9. oktobra 1967. u bolivijskom selu La Igera, dan nakon što je zarobljen. Iako ima onih koji tvrde da je „ umeo da bude i svirep“, njegovu istorijsku važnost niko ne osporava.

Ilustracije radi, američki časopis Tajm proglasio je Čea „jednim od dvadeset najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi 20. veka“, a prema oceni Akademije umetnosti u Merilendu njegova fotografija, čiji je autor Alberto Dijaz, predstavlja „najpoznatiju fotografiju na planeti i simbol 20. veka“.

 ROBNA MARKA „ČE“

Lik Če Gevare, rođenog u Argentini, najviše reprodukovana fotografija u istoriji savremenog sveta. Kako je „kapitalizovan“ lik slavnog gerilca Ernesta Gevare

 KAPITALIZAM guta sve, pa čak i najljuće neprijatelje, kakav je bio Ernesto Če Gevara, najslavniji gerilac 20. veka, koji je i danas, na pragu trećeg milenijuma, veoma tražena marka na svetskom tržištu postera, suvernira i raznih slikovnica sa likom argentinsko-kubanskog „geriljerosa“.
„Niko nije u stanju da izračuna, prebroji i proceni, piše ‘Los Anđeles Tajms’, u kolikim tiražima je štampan, crtan, vezen, slikan i reporodukovan lik Če Gevare, ali se bez bojazni može reći da niko u istoriji sveta nije dosegao tako nešto.“

 Če je svuda – na majicama i transparentima, patikama i flašama „koka-kole“ i votke, nose ga devojke na vrućim pantalonicama, mladi na kapama, vezu ga devojke na maramama od svile u Singapuru i Japanu, Maradona je njegov lik istetovirao na desnoj ruci, muralisti ga crtaju na zidovima, njegovi posteri su u spavaćim sobama i kancelarijama, na šoljicama za kafu.
Sve je počelo, kada je u avgustu 1967. godine, u Havanu neprimetno stigao italijanski levičarski izdavač Đanđakomo Feltrineli. Doputovao je iz Bolivije. Tamo je već buknulo „gerilsko žarište“ i počele su priče da gerilu predvodi Ernesto Gevara, kojem se tri godine gubio svaki trag.
Feltrineli je u Havani, po preporuci poznanika, dospeo do fotoreportera Alberta Korde, koji je za list „Revolusion“ često pratio Kastra i Čea. Kad je ušao u njegovu sobu, s namerom da zatraži od njega neki od Čeovih snimaka, primetio je na zidu Gevaran lik sa one, sada već prepoznatljive fotografije, i zatražio da mu, uz nekoliko drugih negativa, da i onaj na kojem je snimljena i ta fotografija.
Korda mu je rado izašao u susret i Feltrineli je otputovao za Milano, a da ni jedan ni drugi u tim trenucima nisu bili svesni u šta će se anegdota sa Čeovim snimcima izroditi.
Feltrineli je dva meseca kasnije, na vest da je Če Gevara uhvaćen i pogubljen, cele noći preturao po onim negativima i već ujutro je „izbacio“ na svetlo dana poster sa likom Če Gevare. Iskusni izdavački lisac, pored simpatija za gerilca sa Kube, osetio je nepogrešivim instintktom menadžera da će lavina protesta da krene na ulicama Milana, i da studenti i levičari neće tek tako olako preći preko pogubljenja revolucionara.
Tako se na ulicama Milana, iznad glava desetina hiljada demonstranata pojavio poster sa Čeovim likom. Narudžbine su stizale iz drugih gradova, čak i iz inostranstva… Pojavio se i Čeov dnevnik, krenula je legenda o njegovoj misterioznoj smrti, njegovom izgubljenom grobu i unakaženom lešu.
Legenda o gerili Če Gevare i njegovoj smrti u džungli Bolivije, zapljusnula je svet sa dalekih visova Anda i niko je više nije mogao da zaustavi. A onda je došlo „studentsko proleće“ 1968. godine i lik Če Gevare sa one Kordine fotografije postao je saputnik i idol mladih širom sveta.
Sve je bilo tu da se od Čea napravi ikona. Bio je romantičan i hrabar. Napustio je državne funkcije i privilegije da bi se borio za pravdu i slobodu. Ubili su ga mučki, Cija i bolivijska hunta, što je njegovoj smrti davalo oreol mučenika i heroja. Uz sve to, bio je mlad i lep.
Tako se legenda rodila, i danas se nastavlja. U centru pažnje kanskog filmskog festivala, prošlog meseca, bio je film Stivena Soderberga o Če Gevari. Ni prvi ni poslednji. Če je roba koja dobro ide. Če je marka koju kapitalizam prosto guta. „Čevolucija“ će da potraje.

SASVIM SLUČAJNI SNIMAK
SNIMAK sa Čeovim likom Korda je napravio slučajno, 5. marta 1960. godine, za vreme komemoracije žrtvama broda „Kubre“, koji je dan ranije eksplodirao u havanskoj luci. Govorio je Fidel Kastro. Na bini su, u prvom redu, bili Žan-Pol Sartr i Simon Bovoar. Korda je, kao reporter lista „Revolusion“, rutinski odradio posao – slikao je Kastra, goste i ceremoniju komemoracije u prvom planu. U jednom trenutku primetio je u prvom redu Če Gevaru, koji je na glavi nosio beretku s petokrakom. Nije odoleo. Podigao je aparat i sa daljine od desetak metara napravio snimak.
Sutradan, njegov list nije objavio taj snimak. Ali, taj snimak Čea je ušao u istoriju. „Napravio sam tu fotografiju sasvim spontano“, priča Korda. „Nisam se uopšte ljutio što nije ušla u novine i nje sam se setio zahvaljujući onom nemogućem Italijanu koji je odneo u Milano…“  

Borislav Lalić/ 14. jun 2008.  novosti.rs



GOLA GEVARA

Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“.

 Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“. Lidija je pozirala naga, noseći na glavi crvenu beretku, a preko grudi redenike koji su umesto municije bili napunjeni šargarepama, odajući na ovaj način svojevrsnu počast svom slavnom dedi. Predstavnik za štampu PETA izjavio je da kampanja „Vegetarijanska revolucija“ pokušava da spase životinje. Lidija Gevara je posle Riz Viterspun, Pamele Anderson i Džene Džejmson još jedna u nizu slavnih osoba koje su pokazale svoje čari zarad prava životinja. 

VN / 25. jun 2009



BETMEN I ŠERLOK SU ISTORIJSKI LIKOVI, ČE GEVARA NIJE…

Dvadeset odsto Britanaca veruje da su Šerlok Holms, Crna Guja, Betmen i Mis Marpl istorijske ličnosti.

Osim što svaki peti Britanac veruje da je lik Roana Etkinsona „Crna Guja“ istorijska ličnost, određeni deo britanske nacije veruje i da su Klark Kent (Supermen) i Indijana Džons „prave osobe“, pokazala je anketa britanske službe za javno mnjenje na sajtu AskJeeves.com.

 Da nisu samo fiktivni likovi realni petini Britanaca, govori podatak i da su „stvarni“ ljudi proglašeni za „izmišljene“. Među njima su Erin Brokovič i Če Gevara.

 Mali procenat ispitanika veruje da su Šerlok Holms, Herkul Poaro i Betmen zapravo bazirani na stvarnim likovima.

Vestionline

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VIVA LA VIDA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – FRIDA KALO

 Meksička slikarka koja je u osamnaestoj godini doživela saobraćajnu nesreću kad joj je kičma zauvek uništena i zbog čega će trideset dva puta biti operisana, bila je osuđena na doživotni bol i život u metalnom korsetu. Ipak, jednu svoju sliku nazvala je „Živeo život”

Viva la vida”, 1954, Muzej Fride Kalo u Meksiku
    Sa šest godina Frida Kalo razbolela se od dečije paralize i devet meseci ležala u krevetu previjajući se od bolova. Da bi izdržala, utonula je u svet mašte, gde bi je uvek čekala nasmejana izmišljena prijateljica.


usomotshalj.

„Autoportret u somotskoj haljini”, posvećen Alehandru, 1926, privatna zbirka

      Kad se oporavila, jedna noga joj je bila tanja i kraća. Deca su joj se podsmevala. Shvatila je da je ostala obeležena. Postojala su dva načina da se s tim nosi: da se preda, prihvati hromost kao stanje koga treba da se stidi, sakrije u kuću ili da se izbori, prkosi, nametne time što će nedostatak preokrenuti u prednost. Odlučila se za ovo drugo, ali dok je shvatila kako se to postiže, prošle su godine.

    Dečija izrugivanja izazivala su u njoj bes, ali ne i gubitak samopouzdanja. Suočila se sa sažaljenjem i zlobom, ali ni tako mala nije prihvatala poraz. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikad nije plakala. Kad je već bila drugačija, pokušala je da bude bolja. Naučila je da vozi bicikl, penjala se na drveće i plivala brže od drugih devojčica. Nije mogla da preskače konopac, ali je učila rvanje i boks, što nije bilo uobičajeno za devojčice tog vremena, a nije ni danas.
    Majka ju je potajno sažaljevala, ali je od oca imala podršku i divljenje. Govorio joj je da je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
    Otac, koji se u Meksiko doselio iz Nemačke, bio je uvaženi umetnički fotograf, blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. Majka je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i, uglavnom, neraspoložena.
Ogledalo nad krevetom

trup

„Slomljeni trup”, 1944, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Frida je odrastala kao energična, nemirna devojka koja se šišala na kratko i nosila pantalone. Čitala je, izlazila s muškim društvom. U srednjoj školi, u koju se upisala falsifikujući godine, bila je član mladih komunista i još jedne grupe intelektualno-političkih istomišljenika u kojoj je bila jedina devojka. Bila je to buntovnička grupa koja je pravila nevolje u školi, posebno nastavnicima. Vođa grupe, Alehandro, bio je Fridin momak tri godine.

    Na jednoj porodičnoj fotografiji, koju je snimio njen otac, nosi muško odelo s prslukom i kravatom, dok njene sestre i majka imaju na sebi skladne haljine. Otac je ponosan na njen stav tokom poziranja, dok je majka užasnuta.
    Želela je da završi studije i postane lekarka. A onda je došao taj dan. Šetala je po trgu s Alehandrom, ušli su u drveni autobus, krenuli, a onda se čuo zvuk kočenja, mukli udarac, lomljava drveta i stakla. U sudaru, držač iz autobusa, dugačka metalna šipka, probila je Fridin stomak izašavši na drugu stranu.
    Lekari su sumnjali da će preživeti, još manje da će ikad hodati. Desna, kraća noga, bila je slomljena na jedanaest mesta, stopalo smrvljeno, kičma presečena na tri dela, karlica zdrobljena, rebra i ključna kost polomljeni.
    Nakon operacije dobro joj je došlo što je još kao dete naučila da miruje. Mesecima je ležala nepomična, na leđima, u gipsu od glave do pete, u neizrecivim bolovima.

    Kad su bolovi u kičmi i nozi postali podnošljiviji, počela je da je muči dosada. Majka je pomislila da bi joj slikanje možda pomoglo, pa je donela boje, četkice i mali štafelaj koji je mogao da se smesti na krevet. Otac je smislio kako da iznad kreveta učvrsti ogledalo da bi mogla da vidi svoje lice.
    I tako je počela da slika najbliži objekat – sebe. Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Slikala je svakodnevno, proučavala istoriju evropske umetnosti i vežbala ruku.  Brzo je napredovala.

                    „Autobus”, 1929, Muzej Dolores Olmedo Patinjo, Sijudad Meksiko

Dugotrajna nepomičnost izoštrila joj je sposobnost opažanja, zapažala je detalje i slikala ih . Naslikala je „Autobus”, podsećanje na udes, a svoj „Portret u somotskoj haljini” poslala je Alehandru koji je posle nesreće počeo da se udaljava. Htela je da ga vrati. I uspela je.     Pošto je dobio sliku, još neko vreme su bili zajedno. Tada je postala svesna onoga što će kasnije postati glavno obeležje njenog slikarstva – da njene slike imaju moć govora. Na tom prvom autoportretu Frida ima mek, nežan izraz koji u kasnijim slikama nestaje. Umesto poziva „u pomoć”, pojaviće se okrutna maska koja govori „ne može mi niko ništa”, izraz koji će Frida zadržati i slikati do kraja. To možemo da vidimo upoređujući prve i kasnije Fridine autoportrete.

Kaktus koji uspeva svuda   

 
Autoportret” koji je uradila s petnaest godina, 1922

Fridin oporavak bio je čudo. Ponovo je stala na noge. Imala je devetnaest godina. Za njeno školovanje više nije bilo novca. Morala je da nađe posao. Jedino što je naučila bilo je slikanje. Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara. Pokazala mu je svoje slike. Šta li će Rivera, u to vreme već div i legenda, dvadeset godina stariji od nje, reći za slike mlade, nepoznate, samouke hrome devojke koja mu je pri tom drsko rekla da želi slikanjem da zarađuje za život jer joj je to najmanje dosadno? Gledao je u nju požudno, a njene slike dugo i pažljivo i na kraju ozbiljno rekao: „Tvoje su slike posebne, tako ’meksičke’. Darovita si, imaš stila. Moraš da nastaviš da slikaš, ali nemoj nikoga da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija.”

    Kao da je čula svog oca, a te reči dolazile su od čoveka kome se divila kad je bila veoma mlada, dok je on u njenoj školi radio mural u amfiteatru.
    Od tog trenutka Frida neumorno slika, a s Dijegom počinje burnu ljubavnu vezu koja će trajati do kraja njenog života. U tom životu za njega su slikarstvo i politika bili najvažniji, dok je za nju to bio samo on, Dijego.
    Ubrzo nakon venčanja saznala je da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze s drugim ženama. Čeznuo je za slobodom da ima bilo koju ženu, čežnju koju ima većina muškaraca, a koja se najlakše osvaja pomoću slave i moći. A Dijego ih je imao. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale na njega. Želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Veza s njim bila je, verovale su, prečica do večnosti.
    Izazivao je u njima divljenje i sažaljenje u isto vreme: potrebu žene da bude s moćnim muškarcem i majčinsko osećanje brige za dete. Bio je veliki meda koji zna da mazi, sluša i čuje, a ne zna da brine o sebi, dok je, s druge strane, imao ugled i poznanstva u celom svetu. Ko može da odoli takvoj kombinaciji? U Meksiku je bio bog; kao slikar, predstavnik meksičke renesanse, i kao ideolog radničke klase.
    Rivera je radio velike murale u Meksiku i Americi. Udvarala mu se njujorška elita, u Meksiku su se kleli u njega. Bio je vatreni komunista koji je prihvatao porudžbine od kapitalista. „Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce”, pisala je Frida prijateljici.
    Bio je sposoban da druge podređuje svojim potrebama, a da toga nije bio ni svestan. Znao je da isključi druge čak i kad su bili prisutni i usredsredi se na samog sebe. Da li je to bila ravnodušnost, samoživost ili umetnička samosvojnost?

Izrezano srce  

 
„Frida i Dijego”, 1931, Muzej moderne umetnosti, San Francisko

 Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode, težnje za posedovanjem lepote, da mu je potrebna takva vrsta zanosa, da je umetnik željan doživljaja, u večnoj potrazi za nadahnućem, da ulazi u veze s prelepim ženama zbog svoje umetnički uzvišene čežnje za savršenstvom. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti.
    Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi, u bolnici je provela devet meseci i smatrala da zaslužuje vernost. Ali, on je i dalje trošio žene kao omiljene poslastice. Bio je muškarac koji svoj ego hrani ženama da bi bio bolji u poslu.
    Pravdala ga je mišlju da tako veliki i značajan čovek pripada svima i da, shodno tome, ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Nije htela da prihvati istinu da on nije sposoban da voli nikoga sem sebe.
    „Možda ljudima koji osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude”, pitala se.
    Odlučila je da se za sebe izbori na svoj način. Da bude drugačija time što će biti nemilosrdno ženski iskrena i ogoljena, onako kako niko nije spreman da bude. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, sebe mrtvu, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse. Slikarka Džordžija O’Kif rekla je Fridi, kad je na njenoj izložbi u Njujorku videla sliku „Rađanje”, da se pre nje niko nije usudio da naslika taj čin, jer niko ne želi da vidi moć žene dok daje život.
    Slikala je sopstveno lice, svesno preterujući u grubosti autoportreta, naglašavajući svoje nedostatke: slikala je suvišne dlačice na licu, brčiće i spojene obrve koje je mogla i da nema da je htela da bude kao drugi.
    Počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, da ukrašava kosu cvećem i trakama, stavlja drečav nakit, nanosi jarkocrveni ruž. Svakog jutra oblačila se kao da izlazi na pozorišnu scenu. Češljala se i oblačila satima. Do juče gradska devojka, moderna mlada žena koja je obično nosila pantalone, kožne jakne i muške čizme, svesno se preobrazila u eksponat iz etnologije. Ljudi su se za njom u čudu okretali. Ali, stvorila je „stil Kalo”.

Pikasove minđuše 

 
„Između zavesa”, poklon za Lava Trockog, 1937, Nacionalni muzej za žene u umetnosti, Vašington

 Morala je da slika jer je bol zbog Dijegovih neverstava i njene bolesti bio preveliki da bi ostao samo u njoj. Na jednoj fotografiji vidimo Fridu kako leži u bolnici i pomoću ogledala islikava korset. Ima namazane nokte, prstenje, frizuru… Opet prkosi. Tokom tri godine isprobala je dvadeset osam korseta od gipsa, plastike, gvožđa i kože.  Našarati taj oklop i kavez bez koga bi se njeno telo raspalo ne može svako.
    Imala je potrebu da radi sve ono što ne može. Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Sklapala je prijateljstva s Dijegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Marširala je, protestovala, pevala Internacionalu, mrzela nepravdu i verovala da će komunizam spasti svet od bede.

    Na površini je bila vesela, zavodljiva, zabavna osoba neponovljivog izgleda, sa smislom za humor, koju su svi obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: „Šta će mi noge, ja imam krila.” Na otvaranje svoje izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima, u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Čitave večeri zabavljala je društvo, veselila se, slavila.
    Njen život postao je pozorište u kome je sama kreirala kostime, crtala scenografiju, izmišljala sadržaj, režirala i glumila. A zatim je sve to slikala. Slika „Na pozornici”, koju je namenila Trockom, kazuje upravo to.

    Kad je u proleće 1938. godine Andre Breton posetio Trockog koji se u Meksiku skrivao u Fridinoj kući, video je njene slike i, oduševljen, nazvao ih nadrealističkim. Ona se nasmejala i rekla: „Ne, one su samo autobiografske, ja slikam svoj život.”

    Nije razumeo da je sam njen život čisti nadrealizam, dok su njene slike sadržavale meksičku narodnu umetnost, mitologiju, religiju, savremenu uličnu umetnost ali i prekolumbovsku primitivu – nikada ranije viđen spoj.
    Na izložbi u Parizu njenim slikama divili su se Hoan Miro, Kandinski, Dišan. Kritičari su bili puni hvale, ističući neponovljivost i iskrenost. Oduševljeni Pikaso poklonio joj je minđuše od kornjačevine u obliku dve male ruke koje su joj odmah postale najdraži nakit.
    Nije verovala da je slavna ni kad je muzej Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Kao slikarka, nije bila sujetna. Kao svakom teškom bolesniku, činjenica da preživljava bila je dovoljna nagrada.
    Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara, zajedno s Riverom učestvovala u uličnom maršu solidarnosti s vladom Gvatemale čijeg je levičarskog predsednika CIA zbacila s vlasti. Sedela je u invalidskim kolicima. To je njena poslednja fotografija. Htela je da bude deo života do samog kraja.   Odlučila se za nemoguće poduhvate, nepotrebne rizike, ludu tvrdoglavost i naprezanje tela do krajnjih granica. Opstala je zahvaljujući volji i savladavanju. Tako je postala mit. Imala je četrdeset sedam godina.

   „Svako je dužan da napravi najbolje što može od onoga što ga je zapalo, jer je smisao života održanje života samog. Treba postojati uprkos svemu: osećati, disati, gledati, učestvovati. Nije nam data druga šansa, drugi život”, napisala je Slavenka Drakulić u knjizi „Frida ili o bolu”, uz čiju je pomoć ovaj tekst i nastao.

SEĆANJE I POŠTOVANJE
Posle Fridine smrti njena umetnička slava je rasla. Kuća u kojoj je rođena, Plava kuća, Kasa Azul, otvorena je 1958. godine kao muzej, na predlog Dijega Rivere. Feministički pokret sedamdesetih godina prošlog veka povećao je zanimanje za njen život i rad i ona postaje ikona ženskog otpora. Godine 1980. u Meksiku kreće neomeksikanizam, pravac koji se oslanja na Fridinu umetnost. U Londonu je 1982. godine otvorena prva retrospektiva Kalove van Meksika, odakle se seli u Švedsku, Nemačku, Njujork.
“Ja i moji papagaji“, 1941, privatna zbirka

Hajden Herera 1983. godine izdaje Fridinu biografiju koja postaje bestseler. Njena slika „Dijego u mojim mislima” koristi se 1990. godine kao poster za izložbu meksičkog slikarstva u muzeju Metropoliten. Opera „Frida” kompozitora Roberta Havijera Rodrigeza izvodi se 1991. godine u Filadelfiji. Američki džez flautista i kompozitor Džejms Njutn 1994. godine objavljuje album nadahnut Fridinom slikom „Odelo za Fridu Kalo”. Pevačica Madona kupuje Fridin „Autoportret s majmunima” proglasivši se reinkarnacijom meksičke slikarke. U Sjedinjenim Američkim Državama puštena je u opticaj poštanska marka s Fridinim likom. Glumica Selma Hajek 2002. godine igra Fridu u filmu rađenom po Hererinoj knjizi koji postaje hit osvojivši dva Oskara. Godine 2006. Fridina slika „Koreni” prodata je na aukciji za 5,5 miliona dolara.

    Na stogodišnjicu rođenja Fride Kalo u Palati lepih umetnosti u Sijudad Meksiku, najvažnijem kulturnom centru Meksika, otvorena je retrospektivna izložba njenih slika koju obilazi rekordan broj posetilaca. Sledeće godine ova izložba odlazi u više gradova SAD, a 2010. godine u Berlin i Beč.
    Meksička banka 2010. godine pušta u opticaj novčanicu od 500 pezeta na kojoj se nalaze likovi Fride Kalo i Dijega Rivere.
U Beogradu se prikazuje pozorišna predstava o životu ove umetnice po tekstu Sanje Domazet.
    Slavenka Drakulić objavljuje knjigu o Fridi koja se istovremeno pojavljuje u Švedskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji i prisutna je na svim izložbama Fride Kalo koje obuhvataju ta govorna područja.
Autor: Slobodanka Lazarević

Izvor: Politikin Zabavnik