POSLEDNJI LUČAR SA ZLATIBORA…

tamoiovde-logo

Neđo Grujičić se od desete godine i sada kao penzioner, bavi gotovo zaboravljenim poslom na planinskim vrletima.

Nova-Varos-cepanje-luca_620x0-620x330

(Foto: Novosti)

U vrletima planine Murtenice Nedeljko Neđo Grujičić (59), penzionisani drvoseča, rabadžija i drvodelja, kopa panjeve i žile davno odsečenih crnih borova „stolaša“ i smolom natopljene zublje i komade iznosi na pijace.

Kilo luča je 150, a veza 50 dinara. Proredili su se kupci, a žene su mi glavne mušterije: na Zlatiboru ga kupuju i stare i mlade, utegnute gospođe na visokim štiklama i domaćice, da im zamiriše u šifonjerima i tera moljce, dok ga u Novoj Varoši pazare za potpalu vatre“, kazuje Neđo, poslednji izdanak lučara u kraju.

Uz obaveze na porodičnom imanju u novovaroškom selu Draglici, Neđo se bavi i poslom o kome najbolje svedoči starovlaška izreka: „Nema luča bez zguča“. Treba što dublje zakopati, namučiti se i grbaču poturiti, ali i u potragu ne ići bez pomoćnika i oštra alata, pre svega krampa, ćuskije vagare, sekire, pa malja, klina…

Traganje za žilama „stolaša“ ušlo mu je u krv još od 10. godine, kada je sa kiridžijama obilazio sela ariljskog i moravičkog kraja.

Bilo je to, kaže, zlatno doba, dok se luč koristio za osvetljenje, pre dolaska struje, pa se luč trampio za pasulj, rakiju, kukuruz, prasad…- Na okućnici Grujičića, koja je nastala krčenjem šume, najmanji posečeni bor 1927. godine imao je 12, a najveći 24 kubika.

Ovde su brojne porodice pekle katran, a moji preci su poslednji katranicu potpalili 1966. godine i od zarade kupili njivu u Dragačevu. Još vadim luč iz panjeva pripremanih za katran – podseća Neđo i onako, više za sebe, pripoveda:

Iz šume se lučevina ne može izneti bez konja i samara. E, nema više ni ko da naloži samar, umro Ljubo Marić iz Ljubiša. A ni Murtenica više nema stolaša…

Najbolji je luč u žilama, onaj što je crn ko goveđa pršuta, a težak ko olovo“, govori Neđo o iskustvu gorštaka.

Glavna žila „stolaša“ u prisojima ispod Medveđeg brda i Brijača duga je i po tri metra. Iz jednog panja izvadio sam 400 kila luča.
Izvor:vaseljenska/ Novosti

_________________________________________________________________________________________

POSLEDNJI PEĆINSKI LJUDI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama.
Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.
images-2012-02-poslednji_pecinski_arhiva_510436125Kada se izuzme sjaj logorske vatre, svuda je neprozirna tama. Ovde nikada nema zvezda, kao da bi bilo previše očekivati tako nešto.

Umesto toga, izvan stenovite izbočine lije voda, čitavi slapovi neumoljivo zapljuskuju džinovske listove paprati ove džungle. Izgleda da, ovde u planinama Papue Nove Gvineje, noću uvek pada kiša.

Smeštene visoko u liticama, tako da se do njih ponekad može stići samo uspinjanjem uz nepouzdane lijane, pećine su i prirodna utvrđenja koja su Meakambute nekada štitila od njihovih neprijatelja: lovaca na ljudske glave, ljudoždera i kradljivaca udavača. Ali to je bilo pre mnogo generacija. Sada njihovi neprijatelji nisu tako nasilni, mada su podjednako smrtonosni: malarija, tuberkuloza.

Ogromna geografska raznolikost Papue Nove Gvineje stvorila je izuzetan biološki diverzitet koji je, sa svoje strane, bio praćen enormnom kulturološkom raznovrsnošću: više od 800 jezika u zemlji veličine Kalifornije.

Zbog te raznovrsnosti, a nakon što su kolonijalne sile početkom osamdesetih godina XIX veka zabranile lov na ljudske glave, kanibalizam i plemenske sukobe, ova oblast je postala privlačna i za misionare i za antropologe.
Enklave tradicionalno nomadskih naroda, poput Meakambuta, postoje još samo u najnepristupačnijim oblastima zemlje.

Ova grupa živi na dva strma grebena skrivena na ivici prostrane severne padine Središnjeg venca. Granice između njihove zemlje i teritorija okolnih naseobina – Imboin, Awim, Andambit, Kanjimei i Namata – ugrubo su označene. Njihova teritorija se prostire na oko 260 kvadratnih kilometara.

Verovanje u vradžbine i veštičarenje je uobičajeno u celoj Papui Novoj Gvineji. Amnesti internešnal navodi medijske izveštaje koji iznose da je 2008. godine ubijeno 50 ljudi optuženih za vradžbine; neki od njih su živi spaljeni.

„Meakambuti su na ivici istrebljenja. Umiru od lako izlečivih bolesti. Za deset godina bi mogli potpuno da nestanu, a njihova kultura i jezik će iščeznuti. Ovo je jedan od poslednjih nomadskih naroda u Papui Novoj Gvineji!”

Napisao: Mark Dženkins/Snimila: Ejmi Tonsing
Izvor:nationalgeographic.rs/

_____________________________________________________________________________________________________