HVALA VAM ZA…
Tag Archives: poseta
SVEDOČIM SAMO…
Izložba „Svedočim, samo…“ beleži rekordnu posećenost u Boru
U borskom Muzeju rudarstva i metalurgije, izložba zaostavštine blaženoupokojenog patrijarha Pavla „Svedočim samo…“ koja je otvorena 30. juna beleži izuzetnu posećenost.
Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve povodom petogodišnjice upokojenja Patrijarhovog poverio je Muzeju Srpske Pravoslavne Crkve, da u svojim izložbenim prostorijama organizuje izložbu pod nazivom „Svedočim samo…“, posvećenu životu i radu počivšeg patrijarha Pavla.
Izložba kroz predmete koje je patrijarh svakodnevno upotrebljavao i koristio svedoči, pokazuje i prikazuje njegovu arhipastirsku ličnost.
Patrijarh Pavle je skromno živeo, te su i po broju i po izgledu skromni i predmeti koje je koristio.
Kutija sa motivima iz Puškinova „Bajka o zlatnom petlu!
Pored predmeta, izložene su fotografije, odežde, izdanja knjiga koje su plod njegovog stvaralačkog spisateljskog rada, portreti, odlikovanja i darovi koje je dobijao.
Njegovo preosveštenstvo episkop timočki Ilarion, kazao je , da je u borskom Muzeju na otvaranju izložbe bilo više ljudi nego nekada u crkvi.
Patrijarh Pavle kao gimnazijalac
– To je zato što je naš sveti patrijarh, kome je posvećena ova izložba, bio toliko spontan, krotak i smiren, da su njemu prilazili i ljudi koji nisu aktivni crkveni hrišćani.
Svako je njemu mogao da priđe i dobije blagoslov – rekao je vladika Ilarion i dao blagoslov da izlozba u borskom Muzeju ostane do kraja jula.
„Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema toga interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.
Ili kao ljudi-ili da nas nema! Bolje nam je izgubiti glavu,nego svoju ogrešiti dušu“.
Patrijarh srpski Pave
Patrijarh srpski Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u zemljoradničkoj porodici.
Obavljajući dužnost srpskog prvojerarha, postao je duhovni stožer i Crkve i države koje su preko njega, posle poluvekovne ateizacije, u mnogo čemu našle i uspostavile zajedničke niti.
Upokojio se 15. novembra 2009. godine. Njegovo grobno mesto u manastiru Rakovica svakodnevno pohode mnogi.
Autor: Bora Stanković
Referenca:Katalog izložbe Svedočim, samo….
_________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE FotoPlus
OČARAVAJUĆE LEDENE PEĆINE…
TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________
Ledene pećine niko nije mogao da vidi godinama. Sada su otvorene i svi su bez teksta
Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, zadivljujuće ledene pećine na ostrvu Apostol su zvanično otvorene za posetioce.
Za ovo možemo zahvaliti polarnom vrtlogu.
Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, ove zadivljujuće ledene pećine su zvanično otvorene za posetioce.
Park koji se sastoji od 21og ostrva i nalazi se u blizini obale severnog vrha Viskonsina poznata je letnja destinacija za kajakaše koja sada privlači posetioce šarenim, vijugavim pećinama i formacijama stena koje vire duž linije vode.
Tokom zime, obala se potpuno promeni. Kada ledeno vreme uzme svoj danak na Srednjem zapadu, ogromni stalagmiti i slataktiti formiraju izbrazdanu geologiju duž ostrva. Unutar pećina, voda iz jezera se zamrzava i stvara glatke, ledene površine prozirne kao staklo.
Posetioci mogu stići do pećina ako prepešače otprilike jednu milju preko zaleđene površine jezera, ali samo ako je led dovoljno debeo.
Zvaničnici parka pažljivo nadgledaju stanje leda, a poslednji put kada je led bio dovoljno debeo da bi bezbedno moglo da se pređe preko njega bilo je 2009. godine. Na sreću, posle prethodnih nekoliko nedelja „arktičkog“ vremena, Gornjem jezeru je sada dovoljno zaleđeno da bi mogao da se odobri bezbedan prelazak od kopna do pećina.
Za najnovije informacije o stanju leda posetite Sea Shore Watch, gde možete naći slike jezera u realnom vremenu i informacije o vremenskoj prognozi.
Niste u mogućnosti da posetite zaleđene pećine ove zime? Ovde možete videti šta propuštate.
Očaravajuće, zar ne?
IF / blic.rs
___________________________________________________________________________________________
ŽIVOT NA VRHU STENE…
TAMOiOVDE_______________________________________________________
Gruzijski monah Maksim Kvavtaradze (59) već 20 godina živi u potpunoj osami na 40 metara visokoj steni Katshkhi.
Kada želi da siđe sa stene iznad manastira, Maksim je potrebno 20 minuta da se spusti niz stepenice.
Namirnice mu obično donose i podižu vernici pomoću kanapa, a on sam silazi dva puta nedeljno kako bi se molio s njima.
Pre nego što se zamonašio 1993. godine, radio je kao radnik na dizalici, pa je oduvek voleo visine.
„Ovde je tolika tišina da možete osetiti Božije prisustvo”, kaže o. Maksim.
Njegovi jedini posetioci su sveštenici i grupe problematičnih mladih ljudi koji traže utehu u manastiru u podnožju planine.
Fotograf Amos Šaple posetio je monaha, ali mu on nije odmah dozvolio da se popne na stenu. Umesto toga proveo je četiri dana moleći se po sedam sati. Na kraju mu je dozvoljeno da se popne uz stepenice.
Maksim mu je rekao da se zamonašio nakon boravka u zatvoru, kada je odlučio da promeni svoj život. Kada je tek došao na vrh stene, spavao je u frižideru.
Sada se na vrhu stene nalazi udobna koliba sa krevetom.
Stenu Katshki koristili su stolpnici, hrišćanski podvižnici koji žive na vrhovima stubova i stena. Praksu je, u 15. veku, zaustavila otomanska okupacija.
Vekovima je ova stena bila napuštena, a lokalno stanovništvo je samo proučavalo misteriozne ruševine u njenom podnožju.
Planinar Aleksander Japardize je 1944. godine predvodio grupu koja je prva dokumentovala vrh stene i otkrila ostatke kapele i skelet monaha koji je tu živeo.
Ubrzo nakon pada komunizma i ponovnog oživljavanja religije u Gruziji, o. Maksim je odlučio da živi na vrhu stene, kao što su to nekada činili stolpnici.
„Kao mladić sam pio, prodavao drogu i slično. Kada sam završio u zatvoru, znao sam da je vreme za promenu. Sa prijateljima sam pio u okolini i viđao sam ovo mesto, gde se zemlja sreće sa nebom. Znali smo da su monasi nekada živeli ovde i osećali smo veliko poštovanje prema njima. Prve dve godine nije bilo ničega, te sam spavao u starom frižideru, koji me je štitio od vremenskih neprilika“, ispričao je Maksim.
Naknadno je, zajedno sa lokalnom hrišćanskom zajednicom, napravio stepenice, obnovio crkvu i izgradio kolibu.
Ljudi koji se nađu u životnim problemima dolaze, ostaju i traže savet od o. Maksima i mladih sveštenika. Bivaju ugošćeni pod uslovom da se pridruže sveštenicima u molitvi po sedam sati dnevno, a pomažu i u službi.
Stolpnici su bili grupa ranohršćanskih asketa koji su provodili vreme sedeći ili stojeći na vrhu uskih stubova.
Najpoznatiji je Sveti Simeon Stolpnik, koji je od 423. godine proveo 30 godina na vrhu stuba.
Sveti Alimpije Solpnik je u šestom veku proveo 67 godina na stubu. Poslednjih 14 godina je proveo ležeći, budući da više nije mogao da stoji.
Izvor: The Telegraph/radiosvetigora.wordpress.com
U POSETI PLEMENU MASAI…
TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________
U kenijskim savanama žive Masai plemena.
Foto: danas.rs
Da bismo ih posetili, vodič je morao dugo da pregovara sa posrednikom plemenskog vrača, nekom vrstom „portparola“ i dobije pristanak.
Prišli smo selu. Jedva sam ga uočila – utabana zemlja i kuće dopola ukopane, radi zaštite od divljih zveri. Sve su oblepljene blatom, okrugle, bez prozora i sa malim ulazom. Red dugačkih koplja je zabodeno u zemlju. Iza njih stoje žene sa ogrtačima živih boja i mnoštvom perlica oko vrata.
Glave su im obrijane i samo se po nakitu može znati kom polu pripadaju. Stoje i posmatraju nas.
Muškarci su po strani; visoki, dugonogi i dostojanstvenog držanja. Uopšte nas ne gledaju. Tela su im obavijena crvenom tkaninom, u ruci svakog je koplje. Donji deo uha je probušen i u njemu je kutija sa travama protiv ujeda životinja. Za razliku od žena svi imaju dugačku kosu ulepljenu blatom.
Za pripadnike Masai plemena postoje dve glavne stvari u životu: preživeti i postati dobar ratnik.
Da bi to postigli, mušku decu od 12 godina odvode iz plemena u divljinu, gde ih uče raznim veštinama. Dokaz vrhunske uspešnosti je kad mladi čovek ubije lava, što je san svakog mladića. Nažalost, često bude obrnuto.
Masai narod se hrani isključivo mlekom, mesom i krvlju životinja. Surov prizor koji se ne zaboravlja – ulovljenoj antilopi Masajac vrh koplja zabija u vratnu arteriju. Krv je šiknula, a mnogi su se gurali ispod mlaza i halapljivo je gutali. Iz iznemoglog tela antilope sa krupnim preplašenim očima lagano je nestajao život…
– Ne smete ih slikati, ni snimati, niti praviti nagle pokrete. Masai su nepredvidivi i nikad se ne zna kad može potegnuti svoje koplje! Naša vlada pravila im je kuće i cisterne sa vodom, ali oni su sve to napuštali i vraćali se svom starom, vekovnom, nomadskom životu – objašnjavao nam je kenijski vodič dok smo se udaljavali od sela.
Pa je još dodao: „Oni se klone nas, mi se klonimo njih – tako je najsigurnije.“
Autor: Mila Starčević/danas.rs
TAMOiOVDE 