JEZIK DRVEĆA…

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S

Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća

---

 

HTEDOH SE SLIKATI S TOBOM LELO…

ALI TI ODGODI. ŽAO MI JE.

  U Drugom svetskom ratu izvršen je jedan od najvećih i najmonstruoznijih pokolja nad civilnim stanovništvom u jednom mestu i u jednom danu. Kragujevački pokolj.

---

„U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno.

 Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi.

Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.“- Jovana Gligorijević

---

---

Foto: Bora*S

---

---

PORUKE JESENJEG LIŠĆA…

Žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa karakterističnih za jesen, ali zašto drveće stvara crveno lišće?

Foto: Wikimedia

Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja. Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, “odgovoran” za njihovu zelenu boju.

Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima. Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor? Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju švajcarskim nožem prirode. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao “sudopera” za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

Međutim, dva istraživanja sa početka prošle decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno. Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

SIGNAL ZA INSKETE

Na samom početku ovog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova. Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala. Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje.

Potencijalni primaoci “crvenog” signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala. Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal. Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno.

Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti. Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

Foto: Pixabay

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata.

Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije. Listovi su crveni da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti, a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima adaptacija je za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

KOJE DRVEĆE PROIZVODI CRVENO LIŠĆE?

Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera. Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima. Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta. Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave.

Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši. Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

Foto: Pixabay

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: “Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu.

Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.” Tako glasi teorija.

ALTERNATIVNE TEORIJE

Neadaptivno objašnjenje: Jesenje boje su usputni proizvod starenja listova, detoksikacije sekundarnih metabolita ili drugih biohemijskih procesa, ali se nisu razvile zbog neke posebne svrhe i ne donose nikakvu posebnu adaptivnu prednost biljkama. Prema ovoj teoriji, koja je prihvaćena kao standardno objašnjenje u mnogim udžbenicima, trebalo bi odbaciti sve adaptivne hipoteze o jesenjim bojama.

Fotoprotekcija: Jesenje boje štite od fotoinhibicije i fotooksidacije, i deluju kao direktna zaštita od sunca ili indirektno kao antioksidant, omogućavajući tako efikasniju resorpciju hranljivih materija pre opadanja lista. Prema ovoj hipotezi, listovi treba da prikazuju što više jesenjih boja (crvenu) da bi reapsorbovali hranljive sastojke. Crveni fenotipovi bi trebalo da budu otporniji na fotoinhibiciju ili fotooksidaciju, i trebalo bi efikasnije da reapsorbuju hranljive sastojke.

Otpornost na sušu: Prema ovoj teoriji, jedinke i vrste koje su izloženije većoj opasnosti od vodenog stresa trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Brojni činioci iz životnog okruženja izazivaju vodeni stres u tkivima biljaka a proizvođenje antocijanina predstavlja odgovor. Međutim, ne postoji evidencija o tome da biljne vrste izložene većoj opasnosti od suše prikazuju više jesenjih boja, ili da su crveni fenotipovi rezistentniji na vodeni stres. Kritičari ove teorije naglašavaju da je nejasno zbog čega bi rezistentnost na sušu bila posebno važna biljkama u jesen. Štaviše, često se događa da suša uzrokuje preuranjeno opadanje listova, bez prethodnog proizvođenja jesenjih boja.

Zagrevanje listova: Antocijanini konvertuju svetlost u toplotu kako bi zagrejali listove i povećali stepen transpiracije i metabolizam, ili da bi ih zaštitili od niskih temperatura. Prema ovoj teoriji, jedinke, odnosno vrste biljaka kojima preti veća opasnost od smrzavanja trebalo bi da prikazuju više jesenjih boja. Crveni fenotipovi bi, prema ovoj hipotezi, trebalo da budu otporniji na hladnoću. Postoji evidencija o tome da su jesenji crveni listovi češća pojava u hladnijim klimatskim regionima, međutim nisu retkost ni u tropskim predelima. Kritičari ove teorije ističu da je nejasno zbog čega bi zagrevanje trebalo da bude važno za listove u jesen. Ova hipoteza nije relevantna za žutu boju.

Obeležavanje plodova: Boje privlače ptice i ostale organizme ka neupadljivijim plodovima omogućavajući na taj način bolje raznošenje semena.Prema ovoj teoriji, vrste sa jesenjim bojama trebalo bi da budu one čija semena raznose životinje i čiji plodovi dozrevaju u jesen, a stabla sa više jesenjih boja trebalo bi da privuku više životinja-prenosilaca semena. Ovu teoriju ne podržava nijedno istraživanje. Problem predstavlja i to što je relevantna samo za one vrste kod kojih plodovi dozrevaju u jesen, a kojima životinje raznose semena.

Kamuflaža: Jesenje boje čine listove manje uočljivim za insekte koji migriraju na drveće tokom jeseni. Crvena ne odaje bilo kakav kvalitet nekog stabla, već mu jednostavno služi za kamuflažu. Ova teorija veoma je slična koevolucionoj signalnoj teoriji, s tim što se od insekata ne očekuje da se drugačije ponašaju na stablima koja prikazuju različite jesenje boje. Prikrivanje podrazumeva da stabla koriste osobine percepcije boja kod insekata kako bi “sakrili” svoje listove, ali se pretpostavlja da će biti selektivnog pritiska na insekte da razviju kontraadaptaciju na okolnosti.

Antikamuflaža: Jesenje boje čine parazite koji borave na listovima upadljivijim njihovim predatorima i parazitoidima. Ovu hipotezu predložio je Lev-Yadun (2004) kao opšte objašnjenje boja (ili obojenosti) kod biljaka. Prema ovoj teoriji, vrste koje u jesen prikazuju najživlje boje listova jesu one koje je evolucija “spojila” sa parazitskim insektima i njihovim predatorima ili parazitoidima, a insekti bi trebalo da budu uočljiviji na jesenjim listovima. Još uvek ne postoji dostupna evidencija koja bi potvrdila ovu teoriju, koja u poređenju sa koevolucionom hipotezom podrazumeva složeniju vrstu interakcije.

Tekst: Ivan Umeljić*

* Tekst je originalno objavljen u nedeljniku Vreme 30. septembra 2010. godine.

Izvor:elementarium.cpn.rs

---

---

FotoPlus by Bora*S

„TI-PORUKE“ I “JA-PORUKE”…

ASERTIVNOST

 Danas se često srećemo sa problemom komuniciranja između ljudi.

Neki od nas su suviše agresivni, neki su submisivni, neki ne znaju šta treba reći i u kom trenutku, kako se ponašati u datoj situaciji, kako se odnositi prema nekome

Za sve ove probleme postoji jedan i jedini princip – a to je poznavanje i uspostavljanje naših ličnih granica uz izražavanje želja, bez izazivanja konflikta i narušavanja granica druge osobe. Videćemo šta ovo konkretno znači i kako se to radi.

Dakle – u srži svih problema u komunikaciji se nalazi neadekvatno postavljanje granica u odnosu. Ako je to agresivna komunikacija, onda možemo govoriti o tome da jedna osoba narušava lične granice druge osobe, ne obazirući se na to, što dovodi do problema (konflikta).

Ako je reč o submisivnoj komunikaciji, tj. o submisivnom ponašanju prilikom interakcije, onda je problem u tome što druga osoba ne zna da postavi granice u optimalnom smislu, tj. ne zna da ih brani, što je opet problem jer će najverovatnije dosta propatiti zbog toga.

Pojam “asertivna komunikacija“ opisuje komunikaciju u tom smislu da osoba brani svoj lični prostor i granice svoje ličnosti na način koji ne dovodi do destrukcije ili narušavanja ličnih granica druge osobe. To jest, ovo je pravo osobe da iskaže i ostvari svoje potrebe o odnosu na druge ljude i čitavo društvo.

To je način komunikacije kojim se kaže „Ja sam ja“ i „Niko drugi ne treba i nije kompetentan da odlučuje umesto mene. Ja imam svoja osećanja, potrebe i stavove koje iskazujem u interakciji sa drugima, a da pri tom imam u vidu tuđe potrebe.“

Ovo isto tako znači i to da je osoba odgovorna za ono što kaže i da odlučno stoji iza toga. Ako kažete „Ja ne želim da radim to što mi predlažeš zato što to nije dobro za mene“ onda morate stajati iza toga. Ako se kasnije ispostavi da niste to uradili zato što niste imali vremena, ili kasnije kažete „Pa znaš šta, u stvari me nije briga“ onda ste neiskreni i osoba gubi poverenje u vas.

Sve što kažete posle ovakve izjave, baca vas u još veći problem jer ste počeli sa foliranjem i druga osoba sada to zna. Sve ovo važi samo ako se komunikacija usmerava na konkretno i odgovorno rešavanje „problema“ i u kojoj se teži da obe osobe ravnopravno učestvuju i pronađu „zajednički jezik“ i kompromis.

Osoba koja je asertivna u stvari zadovoljava svoje potrebe i iskazuje samopoštovanje bez potrebe da bude agresivna prema drugima i bez obzira kakva je druga osoba. Asertivna osoba ne dozvoljava da se agresija druge osobe „prelije“ na nju i da oboji komunikaciju, jer će tako postati konflikt u kojem će se tražiti „pobednik“. To je takođe i znak slabosti.

Potrebe se izražavaju na miran i staložen način, bez dizanja tenzije i stavljanja druge osobe u defanzivni gard. Uzmimo primer: prodajete nešto na pijaci i mušterija vas pita koliko to košta. Vi kažete cenu, na šta mušterija odbrusi kako je cena prevelika i kako vaši proizvodi i ne vrede toliko jer nisu baš toliko kvalitetni, pa još i kako na tezgi u druom redu ima lepših i jeftinijih.

Kako ćete vi odgovoriti?

Oslanjajući se na ono izneto u prošlom članku, možete odreagovati agresivno ili submisivno. Agresivno bi bilo „Ko si bre ti da meni govoriš da moj proizvod ne valja, ako možeš uzgajaj ga sam pa ga prodaj po duploj ceni. A ako nećeš da kupuješ, gubi se odavde, idi tamo gde je bolje i jeftinije“ itd. Submisivno bi bilo „Pa, hm, verovatno ste u pravu, jeste cena previsoka, evo može li za toliko i toliko?“

Iz analize u prethodnom članku znamo da su oba načina neadekvatna. Agresivnim ćete načinom odbiti mušteriju i nećete prodati proizvod. Postavljajući se submisivno (ne braneći svoje granice), možda ćete prodati proizvod, ali po nižoj ceni od one od koje ste planirali (dakle, vaše potrebe nisu bitne). Dalje, možda će vas mušterija, kada vidi da ste odmah „popustili“ bez ikakvih argumenata sa njene strane, još više zavitlavati oko proizvoda, a možda tražiti i da joj još više spustite cenu.

Međutim, asertivan odgovor bi mogao izgledati ovako: „U redu, to je vaše mišljenje i ja ga poštujem, imate pravo na njega. Da li biste bili ljubazni da mi obrazložite zašto mislite da je cena neodgovarajuća i da je proizvod nekvalitetan?“

Ovakvim odgovorom ste, prvo: ublažiti početnu tenziju i agresiju mušterije, drugo, niste dozvolili da vam naruši granice, treće, povukli ste razgovor odmah na konkretno rešavanje problema i naterali osobu da vam argumentuje svoje mišljenje.

Očigledno je da ćete ovim putem mnogo lakše doći do kompromisa i adekvatne komunikacije sa drugom stranom. Primetićete takođe, da je biti asertivan veoma važno kada imamo posla sa agresivnim osobama, ili kada nam neko nameće agresivnu komunikaciju. Ako svoje stavove i potrebe izrazimo na nejasan način i ako smo nesigurni u to što pričamo, onda to neće dovesti do adekvatne ravnoteže u komunikaciji.

Osobe koje se koriste agresivnom komunikacijom će još više navaljivati i okretati vodu na svoju vodenicu, a submisivne će se suviše povući i ispašćete vi onaj koji je agresivan.

Kada komuniciramo sa drugom osobom, možemo koristiti „ja-poruke“ i „ti-poruke“ – ove druge većina ljudi (pogotovo prilikom agresivnog postavljanja u komunikaciji) mnogo češće upotrebljava.

„Ti-poruke“ su uglavnom optužujuće prirode i predstavljaju odličje agresivne komunikacije. Usmerene su na sagovornika i odnose na njegovu ličnost i ponašanje – njima se, dakle, ne mogu adekvatno preneti naše potrebe i želje. Isto tako, one uglavnom izazivaju defanzivan stav druge strane i produbljuju konflikt. Na primer, „ti-poruka“ je „Ti si neodgovorna osoba“ ili „Ti si negativna ličnost“ ili „Ti stalno grešiš“, itd.

Očigledno je da se ove poruke ovako zovu jer je ključna reč „ti“, tj. druga osoba, kakva je ona i kako ona nešto radi. Samo optužbe, izazivanje krivice i besa, bez ikakvog obrazloženja i poziva za rešavanje problema.

Iako mi ovakvim porukama na neki način iskazujemo nezadovoljstvo prema toj osobi, to činimo na način koji u njoj izaziva otpor. Naravno da će skoro svako, ko ne zna za principe asertivne komunikacije, na takve izjave odmah preći u odbranu (npr. „Ajde ne laži“, „Nosi se“) ili u kontra-napad istom strategijom („A ti si glupa“, itd).

Priroda ovakvog načina komunikacije je takva da on skoro uvek dovodi do povećanja tenzije i njime se započinje zatvoreni krug koji će uglavnom biti obogaćivan sve težim uvredama, a neretko će preći i u fizički obračun.

Osnovni princip asertivne komunikacije su tzv. „ja-poruke“. Njima, za razliku od pređašnjih, usmeravate komunikaciju na izražavanje sebe, svog bića, ličnosti, potreba i mišljenja, na način koji neće delovati preteće ili ugrožavajuće po drugu osobu. Na ovaj način ističemo svoja osećanja bez agresivnog optuživanja druge osobe. To su izjave tipa „Ja želim“, „Ja bih voleo“, itd.

Dakle, umesto „Ti si kreten, prestani da me vređaš“ može da se kaže „Ja se loše osećam zbog tvojih uvreda i voleo bih da prestaneš da me vređaš“. One, dakle, predstavljaju signal drugoj osobi da mi želimo da komunikacijom rešimo probleme i nedoumice na jedan ravnopravan način i da nam nije cilj da drugu osobu napadnemo ili izazovemo konflikt.

Ja poruka, u zavistnosti od konteksta, obično se sastoji od: navođenja ponašanja koje nas ugrožava; izražavanja osećanja u vezi sa tim ponašanjem; dalje, navođenja posledica koje takvo ponašanje ima po nas ili druge; i na kraju; predloga rešenja problema.

Da bi čitaocima bilo jasnije kako funkcionišu „ja-poruke“ i kako bi dočarali razliku između ove dve vrste poruka, ponovo ćemo navesti primer. Zamislite da ste šef nekog odeljenja i da vam zaposleni stalno kasni. Naravno, vama smeta to što zaposleni kasni, a to utiče i na produktivnost vašeg odeljenja. Kako biste rešili problem i ukazali zaposlenom na to, možete se postaviti agresivno, iskoristiti „ti-poruku“ i reći „Ti stalno kasniš čoveče, ti si neodgovoran i nedisciplinovan. Nemoj da se to više dešava.“

Sa druge strane, možete se postaviti asertivno i iskoristiti „ja-poruku“ i reći nešto ovako: „Primećujem da u poslednje vreme često kasniš na posao. Tvoje kašnjenje negativno utiče na produktivnost odeljenja i ja se ne osećam dobro u vezi sa tim. Meni bi značilo (ja bih voleo) da više ne kasniš.“

Sada sami procenite – koja je poruka bolja za rešenje problema? Koja će dovesti do konflikta i podizanja tenzije, a koja će pokazati ono što treba da pokaže, a ipak podstaći komunikaciju u smeru adekvatnog rešavanja problema? Stavite se sada i u ulogu zaposlenog.

Kakvog biste šefa radije voleli i koga biste pre poslušali? Šta biste osećali i rekli u prvoj a šta u drugoj situaciji? Složićemo se, druga taktika je mnogo bolja: šef je dao do znanja da je primetio kašnjenje zaposlenog, izrazio svoje mišljenje i osećanja u vezi sa tim na staložen način koji ne deluje napadajuće na osobu i ne inicira konflikt, kao i razlog zašto se obratio zaposlenom u vezi njegovog kašnjenja.

Dakle, vidimo koliko se stvari menjaju kada se samo jedna reč promeni, kao i kada se malo promeni sam način obraćanja. Umesto da ode u konflikt, bes i tenziju, komunikacija ide u konstruktivnom smeru, gde će obe strane biti minimalno ugrožene.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (2)

---

Prethodni članak

---

---

 

PORUKE SA RUKE…

„Poruke sa ruke“ – izložba srednjovekovnog prstenja

Putnici koji koriste avionski prevoz od utorka (28. Jul 2015 ) na Aerodromu „Nikola Tesla“ mogu da pogledaju kako izgleda srednjevekovno prstenje koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu na izložbi „Poruke sa ruke“.

foto:narodnimuzej

Kroz seriju printova na kojima je predstavljeno prstenje može se steći uvid u veliko materijalno bogatstvo srpskih srednjovekovnih vladara i vlastele.

Ono svedoči o prefinjenom ukusu i osećaju za vizantijsku estetiku koja je u spoljnim oblicima tražila i nalazila skrivenu božansku lepotu.

Na prstenu je moglo biti urezano ime vlasnika, njegov društveni rang ili profesija. Takođe, urezane maksime ili stihovi koji se mogu videti na eksponatima mogu da približe niz pojava i misli kojima se vlasnik prstena priklanjao, čime se publici približavaju lična uverenja ljudi koji su živeli pre više vekova.

Direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković rekla je da je izuzetna čast što se delovi bogatih fondova Narodnog muzeja ponovo predstavljaju na Aerodromu „Nikola Tesla“ jer je to druga izložba na tom mestu.

Ona je to mesto ocenila kao poseban izložbeni prostor, izuzetno atraktivan i izazovan, koji pruža mogućnost putnicima iz inostranstva, ali i sugrađanima da vide deo bogatog fonda Narodnog muzeja.

Borić Brešković je rekla da su predstavili nakit, vrhunska ostvarenja srednjevekovne umetnosti koje može da izdrži poređenje sa najvišim i najuspešnijim radionicama Evropskog kruga.

– Ovde imamo prilike da pogledamo i razne heraldičke simbole, moć srpske srednjevekovne vlastele i srpskih vladara. Vidi se i prsten kraljevića Radoslava i carice Teodore, majke cara Dušana – dodala je ona i izrazila nadu da će na taj način izazvati pažnju posetilaca da pokažu radoznalost i dođu u Narodni muzej kada bude bio otvoren za javnost.

Izvor:srbijuvolimo.rs

---

---

NE KLONJAVAJTE DUHOM…

Ujutru si skuvam kaficu, ulogujem se na društvene mreže i prvo što ugledam je motivaciona poruka, otprilike – ako sam se probudila nadrndana, da pogledam u Sunce pa će i Sunce mene da pogleda i ceo dan će mi biti kao da mi nije ništa.

Nažalost, ja sam odmah po buđenju pogledala u plafon, u šta ću kad spavam u horizontali, i pomislila – dobro je, ni noćas mi se nije smandrljao na glavu.

Uz srkanje kafe i skrolovanje ide i sledeća motivaciona – da otvorim um pre nego što otvorim prozore. Postavio neko čiji je um široko otvoren i ima onaj otirač ispred na kome piše welcome – ulećite, ne izuvajte se, imam razumevanja za sve na ovom svetu.

Odem mu na profil, njemu svaki drugi status kako nešto ne razume – nevaspitanu decu i još nevaspitanije roditelje, jednopolne ljubavi, glupe ljude, neobrazovane ljude, debele žene u helankama… Džaba si, brate, prvo um otvarao, bolje otvori prozore. I pazi da ne ispadneš zevajući za nekom debelom u helankama.

Opet srknem, sledeća motivaciona – da se ujutru budim s mišlju da će nešto divno da se desi. I da vodim računa da mi ne promakne, može se uvredi pa da se divno desi nekom drugom, a ja već sebi usrala dan uz prvu kafu čitajući motivacione i misleći koju dijagnozu sebi da postavim.

I tu negde naletim i na onu, nema šanse da je ne ugledam bar jednom dnevno, da će ljudi uvek bacati kamenje na moj put a da je moj izbor šta ću s tim kamenjem, da ga zavrljačim prema, napravim most ili zid.

Kod ove motivacione počnem da puštam paru na uši, mislim pokušala sam da je vizualizujem, da zamislim sebe kako idem putem a ljudi sa strane bacaju ispred mene kamendžure, ne ide. Pokušala sam i da je posmatram u svoj njenoj veličanstvenoj metaforičnosti, opet mi ne ide jer ispada da sam jedino ja fina, svi ostali ljubomorna, zavidna i zla stoka.

I tako već izbezumljena, stignem i do one – Bolje je da ćutiš i da te smatraju za budalu nego da progovoriš i tako ukloniš svaku sumnju. Postavio neko ko ispod citata Meše Selimovića potpisuje patrijarha Pavla, ispod Andrića Dostojevskog i tako redom.

Tu nekako konstatujem da su najcitiraniji ljudi na srpskom delu Fejsbuka Zoran Radmilović, Mika Antić, ovi gore pomenuti, Bob Marli, Duško Radović, Koeljo i kao višnjica na šlagu – Žarko Laušević, on ozbiljno konkuriše Koelju. Ali, ko je šta rekao, postalo je besmisleno objašnjavati. A nije ni važno, važna je poruka, jelte.

Ako mi verujete, bolje podnosim slike noktiju na Fejsbuku, nego agresivne motivacione poruke. Nikako da ukapiram, o’kle narodu ideja da se mi ostali budimo s mišlju dal da se umijemo ili da se ubijemo, pa se s tom dilemom ulogujemo da nas motivatori na Fejsbuku uhvate za uši i izvuku iz manijakalno depresivnog stanja, recimo sa:
Ipak, oni koji su nas bacili na dno, ostali su poraženi činjenicom da se i po dnu može hodati!
Je li?!

Odmah zamislim sebe kako me slon obuhvatio onom svojom surlom, zavrteo me par puta u krug a onda me bacio u prašinu, eto toliko je besmisleno to da neki nemaju druga posla nego da nas gađaju kamenjem i bacaju nas na dno.

I tako u predinfarktnom stanju, jebote, pa ja sam totalni maloumnik, vidi kako pametan ovaj narod na društvenim mrežama, stignem do onoga da osmeh ne košta ništa a puno znači, da je besplatan i da ga, kad izađem na ulicu delim šakom i kapom kome stignem, ko zna kakve muke more te što ću im se osmehnuti, dan ću da im ulepšam.

Ako niste probali da hodate ulicom i delite osmehe svima koje ugledate, probaje, kad vas molim.

Evo, pre neko jutro, šetamo Cezar i ja šumom, u susret nam ide tip na biciklu, gleda nas, i taman kad ja pomislih da li da mu se nasmešim, možda će i on meni pa dan da mi bude do smrkavanja kao što mi nijedan nije bio, on arlauknu na mene – Pogle ovu! (nekom zamišljenom) Pojedeš mu govno!
Divno sam se osećala!

Odmah sam se prisetila svih onih poziva na Fejsbuku za raznorazne jednodnevne kurseve kako da osvestim negativne misli i pretvorim ih u pozitivne. Da li je trebalo u trenutku kad mi je ovaj rekao da pojedem Cezarovo govno a ja pomislila – ma najedeš se sit govana, što je negativna misao, jelte, to preokrenem u pozitivnu – a ti jedi kolače! I da odem pevušeći. I uopšte ne mislim na idiota koji mi je to rekao. Nažalost, nisam toliko pametna, još par sati sam se čudom čudila kako neko tako može da mi kaže, na šta sam, čim dođoh kući i otvorih Fejsbuk dobila odgovor – sve što mi se dešava sama sam privukla. Ako mi se dešava loše, magnetišem loše, ako mi se dešava dobro, magnetišem dobro. Ovo što me nahrani Cezarovim govnima privukla sam sama, ko me bio po ušima da šetam psa!

O motivacionim porukama od žena za žene da ne govorim, to vrvi od mudrosti namenjenim naoko slabijem a jačem polu koji ne treba da se nervira, nego da peva od jutra do sutra, shvati da je život jedan i ukapira da se svet ne vrti oko muškaraca. I da se udešavamo zbog sebe a ne zbog njih. I da tresnemo rukom o sto. I sve bih poverovala, evo kunem se, da između tih motivacionih, te motivatorke ne turaju svoje fotke sa nabudženim grudima, napućenim ustima i u pozama – ja sam grudi i sise. Kome ti to? Ovima oko kojih se ne vrti tvoj svet?

Foto: pinterest.com

I šta vam htedoh reći, nije da meni nisu potrebne motivacione poruke, evo stvarno, recimo kad se probudim i mislim – bokte, kako ću da platim sve ove račune a neko me motiviše sa – ‘ebo račune, pevaj, jedan je život, njih će kad tad prinudno da ti naplate.

Ili kad se probudim sa bilo kojim problemom, svesna da moram da ga rešavam jer niko drugi neće, pa ni on sam se neće rešiti sam od sebe, opet neko da mi poruči – ‘ebo probleme, svi ćemo jednog dana da umremo.

Ma nemate pojma koliko mi nedostaje, kad se posvađam sa hazbendom i pomislim kako me ne voli, da mi neko kaže – Ma, voli te, samo se pravi! Pevaj, pevaj, pevaj!

Pa ako budem toliko pevala, ima postanem pevaljka. I biću srećna kao što ljudi inače misle da su one srećne i presrećne.

Prejela sam se motivacionih poruka, ne mogu da zapevam više ni ispod tuša.

I tako, ako imate bilo koji problem, samo se ulogujte, Fejsbuk će vam ga rešiti očas posla, obaška što ćete ukapirati da niste ni približno mudri kao ostali. Obaška što bi i Mali princ, da ima Fejsbuk nalog, zamrzao onu ružu, garantovano.

Ali, ne klonjavajte duhom.

By mahlat
Izvor: mahlat.rs

___________________________________________________________________________________________

RAZMENA I ČITANJE MIRISNIH PORUKA…

Mačja čula

Osim čula ukusa (kao mesojed, nema potrebe osećati različite ukuse – sveže meso je, na kraju krajeva, sveže meso), funkcionalnost i sposobnost mačijih čula su daleko superiornija od naših.
Moraju biti, jer se u svom prirodnom okruženju mačka u potpunosti oslanja na njih.

photobucket.com

Navodeći izreku da mačke imaju devet života (i istina, mnoge se bez ogrebotine izvuku iz zastrašujućih opasnosti), neki ljudi veruju da mačku kroz život vodi šesto čulo, što je takođe poznato kao vančulna percepcija. Iako zasad ne postoje konkretni naučni dokazi koji bi to potvrdili, smatra se da su mačke, kao i mnoge druge životinje, daleko osetljivije na električne naboje u atmosferi i na Zemljino magnetno polje.

S jedne strane, to može objasniti zašto se mnoge mačke uznemire kada se približava oluja ili zemljotres, a s druge, zašto neke mačke koje su prisilno preseljene, možda sa svojom ljudskom porodicom, poseduju neverovatnu sposobnost pronalaženja puta nazad do svog bivšeg doma. Međutim, njihove su konvencionalne percepcije uopšteno više nego dovoljne za uspešan život i opstanak.

VID I MAČIJE OČI

Nakon što su uši utvrdile tačan položaj zanimljivog zvuka, mačka tamo usmerava svoj pogled kako bi pokušala da utvrdi o čemu je reč. To bi moglo malo potrajati ako je izvor zvuka, neki glodar, opazio mačku i ukočio se, ili se kreće veoma polako, jer su mačije oči genetski programirane da u prvom redu reaguju na nagle pokrete i da se fokusiraju na objekte koji se kreću brzo ili krivudavo, što bi činio njen plen kad bi je pokušavao nadmudriti i pobeći joj. (Kako biste na delu videli taj instinkt, dovoljno je posmatrati mačku kako pokušava uloviti leptira).

Mačije su oči u svakom smislu oči grabljivca, jer su izrazito velike u poređenju sa veličinom lobanje, kako bi se maksimalno povećale vidne sposobnosti, i smeštene su na prednjem delu glave, okrenute prema napred. Za razliku od očiju najčešćeg plena, kao što su zečevi, koje su smeštene na obe strane glave, te imaju jednostrani monokularni (jednooki) vid u svakom smeru, što je bolje za pregledavanje širokog područja za slučaj potencijalnih grabljivaca, binokularni (na oba oka zajedno) vid mačke osmišljen je za fokusiranje na žrtvu ukusnog izgleda, a slike iz oba oka se preklapaju kako bi se dobio detaljan, stereoskopski pogled koji rezultira trodimenzionalnom slikom.

Dok veličina i poprilična zaobljenost mačijim očima daje vidno polje od 285 stepeni, njihov se vidokrug nadalje proširuje impresivnom okretnošću vrata, što znači da oči mačke mogu pokrivati široko područje bez pomicanja njenog tela – neprocenjiva sposobnost kad iz skrovišta vreba na plen.

Nijedan zaklon nije tako efikasan kao mrak, a budući da su im njihovi afrički preci u nasleđe ostavili noćni vid, većina će mačaka noću poći u lov, ako im to bude moguće. Obzirom da u mraku zapravo ne mogu razabirati objekte (jer, kao što svaki fotograf zna, slika se ne može zabeležiti ako uopšte nema svetlosti), i potrebno je neko vreme da se njihove oči prilagode mraku, po mraku ipak mogu videti barem šest puta bolje nego ljudi.

Za to su zaslužna tri faktora: prvo, njihova sposobnost da znatno menjaju veličinu svojih zenica; drugo, mnogo štapićastih stanica (tri puta više nego u ljudskom oku) koje sadrži mačije oko; i treće, tapetum lucidum smešten u zadnjem delu oka. Kao reakcija na tamu noći, mačije se zenice veoma proširuju i formiraju pun krug (tokom dana mogu biti sužene od proreza do tačkica kako bi se oko zaštitilo od opasnog blještavila, a posebna membrana, takođe poznata kao treći kapak, koristi se u ekstremnim uslovima), čime se do maksimuma povećava količina svetlosti koja ulazi u oko.

Kada svetlost jednom uđe u oko, sočivo je fokusira kako bi na mrežnjači nastala slika, a nju preuzimaju receptori, odnosno štapićaste stanice (čiji je zadatak “uključiti“ noćni vid mačke time što beleže intenzitet svetlosti), te je preko vidnog nerva prenose do mozga. Međutim, štapićaste stanice mogu propustiti deo svetlosti, a ona tada nastavlja putovati napred, dalje od mrežnjače do tapetum lucidum (latinski za „blistavo ogledalo“), petnaest slojeva ravnih, reflektujućih stanica koje odbijaju svetlost istim putem nazad, pružajući štapićima još jednu priliku da je zabeleže i šalju do mozga.

(Upravo svetlost koja se odbija od tapetum lucidum daje blještavilo očima noćnih životinja, a to je 1934. nadahnulo Percyja Shawa da izumi mačije oči koje danas noću pomažu vozačima, reflektujući svetlost njihovih farova).

Međutim, mačiji noćni vid ima i nekoliko nedostataka. Jedan je taj da mačije oči sadrže manje stožastih receptora (stanica odgovornih za slanje poruka u mozak kako bi se oko moglo fokusirati na dnevnoj svetlosti) nego naše oko, što znači da danju ne vidi onako jasno kao mi. Iste su stanice odgovorne za razlikovanje boja, pa se smatra da mačke ne razlikuju senke i nijanse onako dobro kao mi, premda nisu slepe za boje. Drugi nedostatak je problem koji mačke imaju kad se treba fokusirati na objekte koji su udaljeni manje od 15 centimetara.

DODIR I MAČIJA ČULA

Bez obzira je li reč o nepomičnom kikirikiju, živoj žrtvi ili nekom drugom objektu koji mačka smatra dostojnim podrobnijeg istraživanja – mačke imaju obilje osetljivih receptora dodira na vrhovima kandži – i ne samo tamo. Možda ste videli kako znatiželjna mačka oprezno dodiruje neki predmet – možda novog miša igračku – svojom šapom. Mada bi to moglo izgledati komično, mačka se ne igra, već sprovodi ozbiljnu istragu. Na kraju krajeva, ona još ne zna da je taj strani predmet zapravo igračka – ne pokazuje znakove života, ali to ne znači da neće odjednom skočiti i ugristi mačku za nos.

Dakle, uz krajnji oprez, mačka pruža prednju šapu, držeći svoj osetljiv nos podalje od potencijalne opasnosti, te delikatno dodiruje miša igračku. Tek nakon što mačiji mozak utvrdi da miš igračka ne predstavlja opasnost, mačka će se primaknuti i istraživati nosom, koji je podjednako bogat čulima, te opipava i njuši miša kako bi otkrila što više informacija.

Kad bi igračka bila pravi miš, takav bi bliski kontakt pokrenuo urođeni niz ubojitih reakcija, pri čemu druga čula ispod kože usta i usana igraju važnu ulogu u podsticanju mačke na ubojiti ugriz. Poslednju informaciju koja će zapečatiti sudbinu miša prenose nervni završeci u ustima i receptori osetljivi na pritisak u dnu očnjaka. Ispod krzna mačija koža je krcata čulnim receptorima (što je jedan od razloga zbog kojeg mačke tako vole da ih milujete), ali neka su područja osetljivija od drugih – oko mačijih usta, na primer.

Na dodir najviše reaguju vibrissae (mačiji brkovi) : koje štrče iznad mačijih očiju, sa njene brade i sa strane glave, kao i sa njenih šapa. Vibrissae registruju dodir kada dođu u kontakt sa čvrstim predmetom, te deluju kao čula, ali takođe identifikuju promene pritiska vazduha, a čak i skroz neprimetne (za ljude) promene uzrokuju savijanje vibrissae i pokreću reakciju signaliziranja mozgu u čulnim receptorima njihove baze, koja se nalazi unutar kože.

Budući da čvrsti predmeti utiču na protok vazduha ili pritisak oko njih, mačka je upozorena na njihovu prisutnost i stoga ih može izbegavati. Osim što omogućavaju određivanje veličine i oblika svakog predmeta koji mačka susreće (uključujući plen koji drži u smrtonosnom stisku), vibrissae čine neprocenjivo navigaciono pomagalo, pružajući mački sposobnost da sa neverovatnom preciznošću odredi može li se provući kroz neku malenu pukotinu, posebno tokom njenih noćnih pohoda.

UKUS I MAČIJI JEZIK

Mačija su čula generalno osetljivija od ljudskih, ali postoji jedno koje je relativno slabije od našeg: mačije čulo ukusa. Iako se za neke mačke kaže da su izbirljive pri jelu, to ima manje veze sa njihovom sposobnošću razlikovanja suptilnih nijansi ukusa, a više sa svežinom hrane koja im je ponuđena: nemaju poverenja u miris starih, ili čak gnjilih namirnica, budući da instinktivno znaju da bi se od toga mogle razboleti.

Drugi razlog za odbijanje hrane na koju nije navikla, ostavština je obično nepromenljive ishrane mesojeda u divljini. Mnogi vlasnici znaju da mačka koja odbija neku vrstu hrane iz limenke neće moći da odoli zalogaju svežeg mesa bilo koje vrste, bila to govedina, riba ili živina.

Ako zanemarimo njenu urođenu sklonost prema svežem mesu, takođe postoje određena biološka objašnjenja za ono što mačka voli ili ne voli kada je reč o hrani. Ljudsko čulo ukusa, koje se može pohvaliti sa osamnaest puta više ukusnih pupoljaka u odnosu na mačku, nije samo osetljivije na različite ukuse, već je i tolerantnije na četiri glavna ukusa: kiselo, gorko, slano i slatko.

Razlog tome je činjenica da su ljudi svaštojedi, pa su se tokom hiljada godina navikli na jedenje biljaka i drugih namirnica, kao i mesa. Suprotno tome, mačka mesojed ustuknuće pred kiselošću agruma i zaviti nosom na neku gorku biljku – nijedan od ta dva ukusa ne postoji u mesu – a takođe je ravnodušna na so, verovatno zato jer meso sadrži dovoljne količine soli potrebne njenom telu, i čini se da jedva registruje slatkoću jer šećer ne čini deo mačijih nutricionističkih potreba.

Zapravo, jedini ukusi koji su važni za mačije prehrambene potrebe su ukusi mesa i masti. Na sredini jezika nalaze se papile (sićušne kukice okrenute prema nazad) koje hvataju vodu koju mačka pije kad je umereno žedna, ili kad je dostupan samo tanak sloj vode. Međutim, kad je mačka veoma žedna, ili je dostupna voda duboka, oblikovaće svoj jezik tako da nalikuje kašičici, omogućujući joj da uzima i guta veće količine vode.

SLUH I MAČIJE UŠI

Sluh je prvo čulo koje upozorava mačku na potencijalni plen kada iziđe u lov, a zahvaljujući svom genetskom nasleđu, zvukovi koji najverovatnije ukazuju na blizinu glodara, njene omiljene hrane, su oni kojima je najbolje prilagođena. Budući da glodari prodorno cvile, gornje frekvencije raspona zvuka su one koje mačije uho posebno dobro otkriva, te u tome nadmašuje pse i ljude.Kad se setite da naše detektovanje akustičnih vibracija seže do otprilike dvadeset hiljada herca, a mačije do pedeset hiljada, sigurno smo gluvi na kakofoniju zanimljivih zvukova.

Posmatrajte bilo koju mačku, bez obzira vreba li ubojitim namerama ili je totalno opuštena, i često ćete videti kako njene uši odjednom kreću u akciju, a vi možda uopšte nećete čuti zvuk koji ih je doveo u potpuno budno stanje. U početku ćete možda videti njene „ušne resice“ levkastog oblika koje su, sa svojom mogućnošću okretanja za 180 stepeni, izrazito pokretljive, i usto dizajnirane za pojačavanje zvuka, kako se okreću (često neozavisno jedna o drugoj ) slično radaru dok pokušavaju odrediti preciznu lokaciju zvuka.

Taj se proces zbiva u srednjem i unutrašnjem uhu, koji vibriraju u reakciji na frekvenciju opaženog zvuka, a nervne stanice u ušima prenose informacije do mozga. Nakon što je od svakog uha primio različite poruke, mačiji mozak ih upoređuje i određuje odakle dopire zanimljiv zvuk. U skladu sa frekvencijama zvukova koje ispuštaju glodari, ova metoda otkrivanja smera obično je uspešnija kod viših nego kod nižih frekvencija (a to takođe objašnjava zašto mačke obično više reagiuju na ženske, a manje na muške glasove), kad će mačka biti prisiljena koristiti i svoje čulo vida.

NJUH I MAČIJI NOS

Iako miris njene hrane određuje hoće li je mačka pojesti ili ne, mačiji je nos daleko svestraniji organ njuha, te ne služi samo za identifikovanje hrane. Zapravo, ima izrazito važnu ulogu u mačijim odnosima – seksualnim i društvenim – pa ako je mačije čulo njuha na bilo koji način oštećeno, mogla bi da počne da se ponaša na potpuno nemačji način.

Budući da njen nos sadrži dvostruko veće područje malenih receptora (oko 19 miliona nervnih završetaka) od nosa čoveka (u našem ih nosu ima oko 5 miliona), mačke su daleko osetljivije na mirise od nas. Razlog zbog kog mnoge mačke, na očajanje njihovih vlasnika, radije piju iz lokvica nehigijenskog izgleda nego iz posuda za vodu nabavljenih za njih je taj što ih odbijaju hemijska sredstva kojima mnoge vodovodne kompanije tretiraju vodu (iako ih mi jedva primećujemo, ili ih uopše ne primećujemo), a možda im se takođe ne sviđa miris deterdženta za pranje – još jedna stvar neprirodnog mirisa, koja se možda koristila za čišćenje posude.

Mačke ne reaguju snažno samo na mirise iz hrane i vode, pa tako miris ženke koja je u teranju privlači mužijake iz velikih udaljenosti. Smatra se da su u prvom redu seksualni mirisni signali odgovorni za njihov katkad neobičan izgled, pri čemu uzdignu gornju usnu i otvore usta tako da se vide njihovi sekutići, a u njihovim se očima celo vreme nalazi odsutan, sanjarski izraz.

Takva grimasa omogućuje posebno primamljivom mirisu da prođe kroz kanal na nepcu iza sekutića i stigne do Jacobsonovog organa, koji se sastoji od dveju vrećica u kojima se nalaze receptori za primanje mirisa i njihovo slanje na analizu u mačiji mozak. Kad mačka trlja svoju glavu ili bradu uz vašu nogu ili ruku, to nije samo demonstracija njene ljubavi prema vama, već vas istovremeno obeležava kao svoju imovinu i sa vama razmenjuje mirisne signale.

Zajedno s onim smeštenim na mačijim slepoočnicama, bradi i u uglovima usana, postoje lojne žlezde u bazi njenog repa i oko anusa, a one stvaraju jedinstveni miris mačke. Dok se trlja o vas, ona svoj individualni miris prenosi na vašu kožu ili odeću, a kad se odmakne i počne se žustro prati, ne vređa vas nastojanjem da što brže ukloni svaki trag vašeg telesnog mirisa sa svog krzna – mada je svakako moguće da nastoji vratiti vlastiti mirisni status – već omogućava ukusnim pupoljcima na svom jeziku da uživaju u vašem ličnom ukusu.

Takve razmene mirisa veoma su važne za uspostavljanje zajedničkog „porodičnog“ mirisa zbog kog se mačka oseća prijatno kod kuće. Slično tome, kad mačka fascinirano insistira na njušenju vaše šake ili odeće, ona „čita“ mirisne poruke koje joj kažu gde ste bili, šta ste radili, i sa kim.

Nažalost, mi smo uglavnom nesvesni bogatstva mačijeg raspona mirisa, pa nam je zaista teško zamisliti do koje mere miris reguliše i obogaćuje mačiji život.
Izvor:zivotinje.rs

---

Priredio/naslov: Boras*S

JEMENSKE KUĆE, ZVEZDE, SUNCE, SREĆA I BLAGOSTANJE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Jemenske kuće stare 25 vekova odolevaju zubu vremena

U Jemenu, koji je bio kolevka mnogih civilizacija, nalaze se prelepe i iznad svega veoma neobične „Jemenske kuće“ sa posebno ručno izgrađenim dekorativnim fasadama koje privlače pažnju stanovnika te zemlje, posebno stranih turista.

Rod Waddington/Flickr.com

Arhitekturom i unikatnim ukrasnim fasadama „Jemenske kuće“ u glavnom gradu Sani, od kojih su neke stare i do 2.500 godina, odolevaju zubu vremena. „Jemenske kuće“ su inače i na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a, piše Klix.ba .

Dekorativna fasada, poznatija i kao kamerija, pravi se od crvene cigle ili od ćerpiča, i dodaje se na zid kuće. Dekorativna fasada može biti pravljena unutra ili sa spoljašnje strane kuće.

Rod Waddington/Flickr.com

To je tradicionalni način postavljanja fasade na kojoj se neretko ispisuju i verske poruke, ali i motivi sa zvezdama i suncem, jer se veruje, da bi to moglo doneti sreću i blagostanje.

Majstor za izradu dekorativnih fasada Džamil Husein Muhamed Ebu-Zein je jedan od retkih u ovoj zemlji koji pokušava da očuva tradiciju izgradnje tradicionalnih fasada.

Rod Waddington/Flickr.com

Istorijski utvrđeni stari deo Sane okružen je zidom od nepečene cigle visine 14 metara. Unutar grada ima preko 100 džamija, 12 hamama i 6.500 kuća. Pojedine građevine poput palače Samsarh i stare džamije, stare su više od 1.400 godina.

Veliki broj „Jemenskih kuća“ od nepečene gline ravnih krovova, liče na nebodere, a dobar deo njih ima fasade ukrašene raskošnim dekorativnim reljefima, sa zamršeno rezbarenim prozorskim okvirima i vitražima.

yeowatzup/Flickr.com

Majstor Džamil Husein istakao je da je za izradu jedne polukružne fasade potrebno najmanje 40 minuta.

Na kraju napominje da i pored sve veće upotrebe moderne tehnologije, tradicionalna fasada je i dalje veoma popularna među stanovnicima Sane.

Izvor:b92.net/putovanja/

---

---

ISKUSTVA PROŠLOSTI – PORUKE BUDUĆNOSTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Arheološka iskustva i antropološke poruke Dragoslava Srejovića

Godina 1931. zabeležena je u istoriji arheologije po nizu značajnih događaja: Artur Evans je otkrio kraljevski grob blizu Knososa; iskopavani su kraljevski grobovi u Uru; otkriveno je patricijsko blago u Pompejima; istraživani su Jerihon i Lemnos; nađeni su najstariji grčki mozaici u Korintu; nastavljena su iskopavanja u Ras Šamri, a u Kragujevcu je rođen Dragoslav Srejović.

Nekoliko Srejovićevih senzacionalnih otkrića prenele su skoro sve svetske agencije: Lepenski Vir, arhivolta sa natpisom Felix Romuliana, carski mauzoleji i 99 zlatnika na Maguri kod Gamzigrada, Galerijev porfirni portret, zlatni nakit u Šarkamenu. Krajem 1996. godine svetske agencije i arheološki časopisi objavili su tužnu vest: umro je Dragoslav Srejović.

Zašto je Srejović bio poznat i cenjen kao jedan od najvećih arheologa današnjice? Odgovor na to pitanje delom je sadržan i u ovoj knjizi. U Srejoviću su se skladno slili: radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste, intuicija pronalazača.

On je bio veliki arheolog ne samo zbog velikih otkrića, već isto tako i zbog manjih otkrića ali njihovih izvanrednih opisa i tumačenja. O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.

Kad se pitam šta najviše cenim u svom delu, mislim da je to deo kojim se približavam filozofiji istorije. Mislim da je to nešto čemu će težiti u budućnosti sve nauke. Ono što je egzaktno, ono što se može proveriti ogledom, daleko je od toga da bude istinito. Istine se nalaze iza stvari, a ne u stvarima“ (Flogiston, br. 2, 1995, str. 153).

Ime Dragoslava Srejovića mnogima je poznato po mezolitskim i kasnoantičkim otkrićima i studijama. Između Lepenskog Vira i Gamzigrada, dva vrhunca ljudske civilizacije, prošlo je više hiljada godina, i nemirnih i spokojnih, i stvaralačkih i rušilačkih, i bezimenih ljudi i velikih vladara. Radoznalost je Srejovića navodila i na neolitsku umetnost i religiju, eneolitske lokalitete, nalaze iz bronzanog i gvozdenog doba, a onda preko antike dovela do ranovizantijskog perioda. Kakva je to Arijadnina nit koja mu je pomagala da se snađe u lavirintu praistorijskih i ranoistorijskih epoha, u poharanom muzeju ljudske delatnosti i kreativnosti tokom više hiljada godina, u kome su se vreme i ljudsko zlo utrkivali ko će više i bolje uništiti ono što su generacije s mukom ili radošću stvarale? Odgovor nije nimalo jednostavan.

Počnimo od Srejovićevog porekla i detinjstva – od trgovačke, patrijarhalne porodice u kojoj se znao red, poštovao rad i nalazilo vreme za knjigu i druge duhovne vrednosti. A onda oktobar 1941. godine u Kragujevcu, koji će u Srejoviću, tada dečaku a kasnije kao zrelom čoveku, ostaviti duboki trag, antropološki bol i osećaj poraženog humanizma. Zatim dolazi bolest koja će, poput velike stene što reci menja tok, promeniti životni tok Srejovića. A sve to vreme – knjiga, muzika, bioskop, pozorište – želja da se nauči mnogo raznovrsnih stvari, da se shvati svet. Studije arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenog profesora Miloja Vasića još više će uticati na Srejovića da se potpuno i predano posveti nauci. I kao da je profesor predao štafetnu palicu arheologije svome učeniku. Može se slobodno reći da su upravo njih dvojica i obeležila srpsku arheologiju XX veka. Period od diplomiranja do postavljanja za asistenta (od 1954. do 1958. godine).

Srejović koristi za proširenje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje nekoliko zapaženih članaka sa različitom tematikom. Od 1958. godine počinje blistava arheološka karijera: veliki broj arheoloških lokaliteta od paleolita do kasne antike, studije i članci, senzacionalna otkrića, arheološke izložbe. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, a posebno, razume se, iz književnosti, zaokupljala je njegovu pažnju i njegovo vreme.

Ni danas mi nije potpuno jasno kad je stizao sve to da pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da nije propustio ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove a ni značajne izložbe.

Tako je rasla Srejovićeva intelektualna i duhovna piramida koja je, nažalost, ostala nezavršena u odnosu na to kako je on zamislio. Posmatrao sam ga godinama izbliza, bio svedok i učesnik u mnogim situacijama, ali mi je ostalo čuđenje: kakva neverovatna lakoća velikana, kakva skromnost, kakva mudrost!
Srejović je celog života proučavao prošlost: „…tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvajali i za koju nismo znali daje nosimo u sebi…“ (.Balkanski istočnici Milana Budimira, 1979, str. 21).

On nije tretirao arheologiju kao nauku o starinama već kao nauku o čoveku stvaraocu, pa se zbog toga i njegova interesovanja za čoveka pružaju u raznim pravcima.
Iskopavajući na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. to mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. Srejović nije bio nikada pesimista nego mudar čovek. Arheologija mu je podarila mudrost kojom je on neštedimice zračio oko sebe.

Široka kultura je omogućila Srejoviću da potpuno shvati arheologiju i arheološko vreme, a arheologija mu je uzvratila plemenitim darom da razume i ovlada svojim ovozemaljskim vremenom.
Govorio je da ne treba u životu sve videti ni saznati, a niti žaliti za tim – čovek mora da postavi svoje granice.

Najveće antropološke istine do kojih je Srejović decenijama dolazio, on nije izrekao, jer nije stigao. A one, koliko mije pričao, nisu prijatne ljudskom uhu. Međutim, zbog tih i takvih saznanja on nije bio mizantrop.
Naprotiv, smatrao je da je čovek jadno i slabo biće i da mu treba, kad god je to mogućno pomoći.
I kao što je umeo da u obilju arheoloških informacija odabere samo one važne, tako je i u svakodnevnom životu umeo da svet i ljude posmatra posebnom arheološkom optikom i tumači ono što se zbiva oko nas i sa nama. I zato se za njega može reći daje bio Felix Srejović.

U tekstu „Iskustva prošlosti – poruke budućnosti„, kojim se ova knjiga završava a koji ujedno predstavlja i jedan od poslednjih tekstova koji je Srejović napisao, stoji nimalo ružičasta prognoza budućnosti čovečanstva: „...čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost„.
Iako je istorija bila učiteljica arheologiji, Srejović je jedan od retkih ljudi koji su iz arheologije prešli u istoriju. 

I sada je on istorijski arheolog čije će delo proučavati i arheolozi i istoričari.

Vidojko Jović 

Izvor: rastko.rs

---

---

WE ARE CHILDREN! SHOOT!

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

LEBAC MI SUTRA NEMOJTE POSLATI…(0vde)

____________________________________________________________________________________________

KRVAVA BAJKA Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu. Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani i svi umrli u istom danu. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu. A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena sedela je u đačkoj klupi četa malena i iste zadatke teške rešavala: koliko može putnik ako ide peške… i tako redom. Misli su im bile pune i po sveskama u školskoj torbi besmislenih ležalo je bezbroj petica i dvojki. Pregršt istih snova i istih tajni rodoljubivih i ljubavnih stiskali su u dnu džepova. I činilo se svakom da će dugo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu umrla je junačkom smrću četa đaka u istom danu. Dečaka redovi celi uzeli se za ruke i sa školskog zadnjeg časa na streljanje pošli mirno kao da smrt nije ništa. Drugova redovi celi istog časa se uzneli do večnog boravišta. Desanka Maksimović

A BLOODY FAIRYTALE It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company of schoolchildren died a martyr’s death in one day. They were all born in the same year their school days passed the same taken together to the same festivities, vaccinated against the same diseases, and all died on the same day. It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company schoolchildren died a martyr’s death in one day. And fifty-five minutes before the moment of death the company of small ones sat at its desk and the same difficult assignments they solved: how far can a traveler go if he is on foot… and so on. Their thoughts were full of the same numbers and throughout their notebooks in school bags lay an infinite number of senseless A’s and F’s. A pile of the same dreams and the same secrets patriotic and romantic they clenched in the depths of their pockets. and it seemed to everyone that they will run for a long time beneath the blue arch until all the assignments in the world are completed. It was in a land of peasants in the mountainous Balkans, a company of small ones died a martyr’s death in one day. Whole rows of boys took each other by the hand and from their last class went peacefully to slaughter as if death was nothing. Whole lines of friends ascended at the same moment to their eternal residence. Desanka Maksimovich ________ Translation from Serbian language: © 1999 Sarah O’Keeffe E-mail: <sqokeeffe@yahoo.com>

КРОВОВАя СКАЗКА (отрывок) Это случилось в одном государстве балканском — в горном, крестьянском. Горькое там приключилось злосчастье с группой ребят — целым классом пали они в одночасье смертью героев. Все они были ровесники, все — одногодки. Вместе учились и вместе играли, хором стихи наизусть повторяли. Вместе ходили к врачам на прививки. Все у них общее было: уроки, болезни, привычки. Вместе они и погибли. . . . Это случилось в одном государстве балканском — в горном, крестьянском. Горькое там приключилось злосчастье с группой ребят — целым классом пали они в одночасье смертью героев. За руки взявшись, пошли они на смерть рядами. Самые слабые дети и те не рыдали. После уроков, сложив аккуратно тетрадки, шли на расстрел они поступью твердой в полном порядке, прямо и гордо. За руки взявшись прямо под пули Эти ребята навстречу бессмертью шагнули. Десанка Максимович ____ «Зеленый витязь». — Москва. Детская литература, 1977.

“We are Serbian children! Shoot!”

The dramatic framework of the poem “A Bloody Fairytale” is the element that makes it an exceptional poem. In this case, the event is the not the usual death by accident, ill health or old age. This poem memorializes the deaths of seven thousands (7,000) of schoolchildren, who were selected, with incomprehensible malice, especially because they were children and their deaths would punctuate more fully the German call to end resistance. The only allusion to something of a military nature in the poem is the use of the word “cheta”. This word is usually used to describe a group of soldiers. With her line “a company of small ones”, referring to the children, Maksimovic makes a particularly ironic statement: the innocent children are being punished in a manner so brutal it is not fit for even the soldiers of the enemy.

She compares the children’s death to that of a martyr and she respectfully refrains from mentioning those responsible for their death, as it would ruin the forlorn and grief-stricken tone of the poem with anger. Rage will not bring the little martyrs back. All that remains is to immortalize them with an appropriate lamentation.

________
From the Sarah’s work:
“Poetry As Memory”, 1999.

Izvor:guskova.ru

_______________________________________________________________________________________________

 Boli li smrt?

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

Ovojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

Kako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

Kada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

Kako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

LEBAC SUTRA NEMOJTE POSLATI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

KRAGUJEVAČKA TRAGEDIJA 1941.

Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačkog Vermahta u toku Drugog svetskog rata. Iako je te jeseni u Srbiji bilo više masovnih zločina nemačke vojske, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih ovih stradanja i postalo neodvojivi deo kolektivne svesti i kolektivnog pamćenja srpskog naroda.

Istorijski okvir stradanja srpskog naroda bio je kapitulacija i komadanje Jugoslavije aprila 1941. godine od strane Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske, kao i stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Srpsko nacionalno biće bilo je raskomadano i našlo se u sastavu svih okupatorskih režima i NDH.

Od prvih dana okupacije kod okupatora su izbile na površinu najniže strasti, istorijski kompleksi i verski fanatizam koji su rezultirali ubijanjem, pljačkom, proterivanjem, ali nigde kao u NDH, gde se srpski narod suočio sa užasom biološkog zatiranja.

Nemačka okupaciona vlast, na čijem čelu je bio Štab vojno-upravnog komandanta, uspostavljena je u Centralnoj Srbiji i Banatu. Tri posadne divizije, Upravni Štab i jaka policijska i obaveštajna služba imali zadatak da narod drže u pokornosti i omoguće nesmetanu pljačku Srbije. Geslo nemačke vlasti bilo je Rad, red i mir, ali srpski narod, svikao na bune i ustanke, od prvih dana okupacije raspršio je njihove iluzije o mirnom vladanju Srbijom. Pojedinačni sukobi prerasli su u oružani ustanak. Uskoro je veliki deo Srbije bio slobodan, a nemačka vojna sila bila je prinuđena da brani komunikacije i veće gradove. Uznemirujući razvoj situacije izazvao je reakciju nemačke Vrhovne komande i samog Hitlera. Zadatak da uguši ustanak u Srbiji poveren je austrijskom generala Francu Bemeu. On je 20. septembra preuzeo celokupnu vojnu i izvršnu vlast, a već 22. septembra pokrenuo je ofanzivu protiv ustanika. Do početka decembra ustanak u Srbiji bio je ugušen. Iza je ostalo oko 26.000 ubijenih i stotine spaljenih sela. General Beme ostaće upamćen u istoriji po naredbi od 14. oktobra 1941. godine, zbog monstruozne kvote da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100, a za ranjenog 50 talaca.

Povod za streljanje u Kragujevcu bili su nemački gubici na putu Kragujevac – Gornji Milanovac, a sve je počelo kada su četnici i partizani 29. septembra oslobodili Gornji Milanovac i tom prilikom zarobili deo nemačke posadne čete. U treći pokušaj oslobađanja ovih vojnika krenuo je 14. oktobra III bataljon 749. puka, pod komandom kapetana Frica Fidlera. Tamo više nije bilo njihovih zarobljenih vojnika, pa su vojnici III bataljona spalili grad, pokupili taoce i krenuli nazad. Negde na pola puta, na Dumači, između sela Bara i Ljuljaka, došlo je do borbe sa četnicima i partizanima. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, ali nemački gubici, 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika, odredili su sudbinu Kragujevca. Naredbu o odmazdi za ove gubitke doneo je teritorijalno nadležni komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu, major Oto Deš. Zadatak da sprovede akciju odmazde poveren je majoru Paulu Kenigu, komandantu I bataljona 724. puka, kao najvišem nemačkom oficiru u Kragujevcu.

Kada se pomene Kragujevačka tragedija, obično se pod tim podrazumeva streljanje koje je 21. oktobra izvršeno u Kragujevcu. Ali, u širem smislu, Kragujevačka tragedija obuhvata i streljanje koje je izvršeno po okolnim selima 19. oktobra i streljanje srpsko – jevrejske grupe 20. oktobra, zato što su ova streljanja delovi jedinstvene akcije odmazde.

Major Kenig je smatrao da odmazda treba odmah da bude izvedena u Kragujevcu, ali je pristao na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofshauzena da se streljanje izvrši po selima, jer je Kragujevac do tada bio relativno miran grad, a sela su, kako su, uostalom i Nemci govorili, bila legla bandita.

U nedelju, 19. oktobra, oba bataljona su izašla iz Kragujevca. Kapetan Fidler sproveo je jednovremeno akciju u Maršiću i Mečkovcu (Ilićevo) i pohapsio je skoro sve muškarce. Iz tih grupa uhapšenih izdvojio je muškarce uzrasta od 20 do 50 godina i streljao ih pred očima ostalih koji su bili naterani da sve to gledaju. Za to vreme major Kenig je u Grošnici krenuo sa jednog i drugog kraja sela i kako bi uhvatio manju grupu ljudi, tu ih je i streljao. U Grošnici postoji dvanaest mesta na kojima je izvršeno streljanje. U Beloševcu su streljali jednu grupu i tada je, u 16 časova, streljanje bilo prekinuto. Krajskomandant Bišofshauzen u svom Izveštaju od 20. oktobra navodi broj od 422. streljanih, dok major Kenig u Izveštaju od 27. oktobra kaže da je toga dana streljano 427 ljudi. U Spomen-muzeju 21. oktobar do sada su prikupljeni podaci o 415 streljanih i 21. preživelom.

Rezultat streljanja prvog dana značio je da će se ova akcija produžiti još 5-6 dana, sa neizvesnim ishodom i uz opasno ugrožavanje bezbednosti nemačkih vojnika. Zbog toga je major Kenig, bez konsultacija, odlučio da se streljanje nastavi u Kragujevcu. Uveče je Kragujevac blokiran, a sutradan je počelo hapšenje u gradu. Nemci su vešto zavarali građane Kragujevca pričom da se sve to radi radi zamene ličnih karata, tako da otpora hapšenju gotovo da nije ni bilo. Više kolona uhapšenih ljudi iz raznih krajeva grada slivale su se kod Gornjeg parka u jednu kolonu koja je produžavala prema Topovskim šupama 3. artiljerijskog puka Tanasko Rajić. Na ulazu u krug Topovskih šupa su pretreseni i oduzeti su im svi lični predmeti i dokumenta. Prilikom hapšenja komandanti nemačkih bataljona, na sramotu svojih profesija, jer je major Kenig bio profesor teologije protestantske crkve, a kapetan Fidler direktor Visoke škole prirodnih nauka, nisu zaobišli ni kragujevačke srednje škole, iz kojih su uhapsili oko hiljadu đaka.

U živote Kragujevčana ovog dana umešali su se Marisav Petrović i njegov  5. dobrovoljački odred. Zauzeli su opštinu, a onda su krenuli i sami sa hapšenjem. I 21. oktobra su hapsili one koje su Nemci slučajno propustili, a pre svega Rome, koje su nečasno razmenjivali za svoje pristalice ili one za koje su smatrali da mogu postati njihove pristalice. Istorijska je istina da su oni u popodnevnim satima 20. oktobra i tokom samog streljanja 21. oktobra spasli smrti nekoliko stotina, možda i hiljadu ljudi, pretežno đaka. Ali, nema ni govora o nekoj njihovoj spasilačkoj misiji, jer nisu umanjili zločin, umesto tih ljudi streljani su neki drugi. Marisav Petrović i ostali dobrovoljci sigurno su spasioci za one koje su izdvojili, ali, takođe, sigurno je da su za one koji su ostali u Topovskim šupama i koje su predali Nemcima, zamenivši ih za svoje simpatizere, ubice, jednaki onima koji su izvršili streljanje.

Većina uhapšenih mislili su da je najgore što može da im se desi da budu upućeni na prinudni rad, ali njihove slutnje prekinute su oko 18 časova. Tada su Nemci izveli na streljanje 123  Srba i Jevreja, muškaraca i žena. Ovu grupu činili su 53 taoca koje su doveli iz kragujevačkog zatvora i 70 muškaraca i žena, Srba, Jevreja, nacionalista, komunista, njihovih simpatizera i članova njihovih porodica, koji su bili uhapšeni uveče 18. oktobra. Iz ove grupe deset ljudi preživelo je streljanje. Među njima bio je i Živojin Jovanović i on se 1947. godine pojavio na suđenju u Nirnbergu kao jedini svedok ovog nemačkog zločina.

Suočeni sa izvesnošću smrti, oni koji su imali sa čime i na čemu, a malo njih je to imalo, ispisali su poslednje poruke svojim najmilijima. Danas se u Spomen-muzeju čuvaju originali i kopije 43 poruke.

U 7 časova ujutro 21. oktobra vrata Topovskih šupa su otvorena i počelo je izvođenje ljudi. Formirane grupe pod jakom stražom odvođene su prema dolinama Sušičkog i Erdoglijskog potoka i tu streljane. Doline ovih potoka pažljivo su izabrane, jer odatle je bilo teško pobeći, ali radi svake sigurnosti, na više mesta na padinama iznad potoka bili su postavljeni mitraljezi. Ako je i bilo onih koji bi uspeli da pobegnu sa samog mesta streljanja, njihovo se bekstvo uglavnom tu i završavalo. Ipak, prilikom odvođenja na streljanje, nekoliko grupa uspelo je da se razbeži. U unakrsnoj paljbi koja je nastala mnogi su ubijeni, ali neki su uspeli da se spasu. I među nemačkim vojnicima bilo je mrtvih. Prema izjavama svedoka 5 vojnika je poginulo. I za njihovu pogibiju bili su krivi Srbi koji nisu hteli mirno da odu u smrt. Major Kenig odmah je dao da se izvede i strelja još 500 talaca. Otprilike do 14 časova sve je bilo gotovo. U dolinama potoka ležalo je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Ostale su pustili kućama, ostavljajući 250 talaca iz razloga bezbednosti i jednu grupu od oko 200 ljudi koji su imali zadatak da izvrše sahranjivanje streljanih.

 Prema do sada prikupljenim podacima 21. oktobra streljano je 2264. ljudi, dok je 31 čovek uspeo da preživi streljanje. Ukupno, u ova tri dana, u okolnim selima i Kragujevcu, prikupljeni su podaci za 2792. streljanih lica i 62. preživelih.  

 STANIŠA BRKIĆ, muzejski savetnik, profesor istorije, Spomen-park “Kragujevački oktobar“

 ***

“U dokumentaciji Spomen-muzeja „21. oktobar“ sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideološki obračuni, tokom kojih su žrtve često služile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije:  21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.

 Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: „Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.“

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: „Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.“

 Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: „Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.“

Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: „Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.“

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: „Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.“

Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on.  Streljani su obojica, istog dana.

Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao:

 „Lebac sutra nemojte poslati.“

U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: „lebac“ kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.”

jovana gligorijević/vreme.com

Priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________
Povezano: WE ARE CHILDREN! SHOOT!

_________________________________________________________________________________________________