TAMOiOVDE___________________________________________________________
Mitovi o samopomoći ili kako preživeti ludilo popularne psihologije
“Emocionalna inteligencija”, “unutrašnje dete”, “samo-aktuelizacija “, “neurolingvisitčko programiranje”, “moć podsvesti”, “indigo deca”, “porodične konstelacije” – jezik popularne psihologije je infiltrirao svaki nivo naše kulture, i ubedio nas je da ćemo uz malo (kvazi)psihologije i mnogo vešte komunikacije i duhovne akrobatike da postignemo sve naše ciljeve života.
Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su “slamku spasa” u vidu raznih “gurua”, alternativnih “terapija” i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života. Mnogi ljudski životi i životi njihovih bližnjiih ostaju zauvek uništeni. Jer sadržaj naših života nam niko ne može dati. Ili imaš ili nemaš.
Mit PRVI. Koren svih naših problema je nisko samopoštovanje.
Autorka jednog od brojnih bestselera iz oblasti popularne psihologije i samopomoći, Luiz Seno, insistira da “ako stvarno volimo sebe, sve u našim životima radi”, i tvrdi da je nisko samopoštovanje izvor svakog društvenog oboljenja, od gojaznosti do agresije?!
Međutim, u ozbiljnoj psihologiji i srodnim duhovnim i filozofskim granama, svi dokazi ukazuju na to da naše samopoštovanje i lični rejting ne predviđa kvalitet naših odnosa, niti koliko dugo će oni trajati. Čak šta više, visoko samopoštovanje ne mora zaustaviti decu da puše, piju, uzimaju narkotike, ili postaju seksualno aktivni u ranoj mladosti.
Postoje brojni naučni radovi koji objašnjavaju da nisko samopoštovanje uopšte ne utiče na porast delikvencije i drugih oblika neprilagođenog ponašanja, što je činjenica koja je potpuno suprotna popularnim uverenjima. Dan Olveus, kako piše u svojoj knjizi Maltretiranje u školi i šta možemo da uradimo, je otkrio da u većini škola nasilnici nisu patili od slabog samopoštovanja, već sasvim suprotno.
U mnogim studijima može se pročitati da ljudi sa visokim samopoštovanjem dosledno ocenjuju sebe kao više atraktivne, popularne, socijalno vešte i inteligentnije od prosečnih ljudi, ali nezavisna i objektivna procena ovakvih testova baš ne podržava ovakve tvrdnje. Nauka sugeriše da se, ako je naše samopoštovanje vrlo visoko, možemo osećati odlično, ali i da je to obično jedna velika iluzija koja vodi u brojne nesporazume i razočarenja..
Svi mi ustvari stalno pravimo kompromise sa sobom i drugima, i radimo glupe stvari nebrojeno puta, tako da često završimo žaleći zbog onoga što smo rekli ili uradili. To je vrlo ljudski i deo je našeg bića. I kada se često osećamo loše zbog takvih stvari, to je u stvari najbolji životni put da razumemo sebre i stvari oko nas, i da se pokrenemo da uradimo nešto povodom toga. Komičar Džej Leno je svojevremeno rekao u jednom intervjuu: “Malo niskog samopoštovanja je zapravo prilično dobro. Možda nisi najbolji na svetu, no to samo znači da bi trebalo da se potrudiš malo više. “Samopoštovanje nije gorivo koje se mora stalno dounjavati, ako želimo da dođemo do našeg odredišta. Mnogo je korisnije za nas da ga posmatramo kao barometar napretka, pružajući stalnu povratnu informaciju o mudrosti naših izbora i ispravnost naših akcija.”
Mit DRUGI. Možete da kontrolišete svoj život
Ljudska želja da drže sve stvari pod kontrolom, da kontrolišu svoje i tuđe živote je užasno jaka, toliko jaka da će naši mozgovi čak stvoriti iluziju kontrole nametanjem rešenja o slučajnim događajima. Kao što su psiholozi Vitson i Galinski pokazali 2008 godine, u stručnom radu za časopis ”Nauka” (Science), ljudi lišeni osećaja kontrole su daleko više skloni da vide slike u obrascima slučajnih tačaka, kao i pribegavanju sujevernim verovanjima i teorijama zavere.
Godine1970, psiholog Džonatan Roter je otkrio da smo mi, kao ljudska vrsta, skloni da se podelimo u dva tabora: na one koji smatraju da su stvari koje nam se dešavaju rukovođene spoljnim silama, (Božja volja, sudbina, vanzemaljci…), te da malo šta možemo uraditi da to promenimo (eksterni lokus kontrole) i onih koji sebe vide kao majstora sopstvene sudbine (unutrašnji lokus kontrole).
Naša kultura nas ohrabruje da verujemo da je jaka unutrašnja kontrola dobra stvar. Međutim, takva orijentacija nas stavlja pred ogromna iskušenja i pritiske da ne pogrešimo i postavlja nam imperativ da uvek moramo da napravimo prave i kvalitetne izbore u mnogim životnim situacijama. Ne čudi onda da su ljudi sa visokim internim lokusom stalno podložni visokom stepenu krivice, pritisku savršenosti i perfekcionizma, anksioznosti i samo-optuživanja.
Život može biti zastrašujuće nepredvidiv i nedokučiv s vremena na vreme. Svi mi bi trebalo da imamo neku meru kontrole i duhovne orijentacije da bismo ga učinili podnošljivijim. Međutim, povremeno je potrebno da verujemo Životu i sebi samima i da pustimo da se stvari prosto dešavaju, a ne da se očajnički trudimo da čvrsto držimo upravljača sve vreme.
Svojevremeno je veliki poznavalac mitologije, Džozef Kembel, lucidno primetio da “moramo imati volju da napustimo svoje čvrsto skrojene životne planove i da prihvatimo činjenicu da život uvek čeka na nas, ma koliko to bilo bolno ili u neskladu sa našim (često) nerealnim očekivanjima”. Problem je u tome što veoma mali broj ljudi ima dovoljno hrabrosti da odustane od kontrole u takvom stepenu i da strpljivo čeka i dela stvarajući uslove za promene koje će doći.
Mit TREĆI. Nikada ne možemo biti previše samopouzdani.
Na mnogim kursevima iz veština komunikacije, ili psihološke samopomoći, priča se o tome kako je asertivno (samopouzdano) ponašanje zlatni standard komunikacije, koji obećava da će nas naučiti kako da uspostavimo platformu uzajamnog poštovanja sa drugim osobama, neku vrstu alata putem koga možemo uspešnije da se borimo za sebe i da obezbedimo da se naš glas čuje, bez potrebe da ikada pribegnemo agresiji. Ali, da li se teorija i praksa asertivnosti zaista podudaraju?
Za početak, ispostavilo se da zaista možete imati previše navodno dobrih stvari u svom komunikacijskom repertoaru. Danijel Ames i Francis Flin otkrili su algoritam koji su nazvali ”Zlatokosa”, i to u radnim okruženjima zaposlenih osoba, u kojima je, navodno, asertivnost glavna tehnika komunikacije u uspostavljanju dobrih i efikasnih međuljudskih odnosa. I šta su otkrili? Zaposleni smatraju previše asertivnosti jednako problematičnim kao i premalo.
Kada malo pažljivije pogledate asertivne tehnike same po sebi, ubrzo postaje jasno da je asertivnost igra u kojoj je vaš suptilni cilj da oduzmete pravo glasa onom drugom učesniku u komunikaciji. To je u praksi isuvše često neka vrsta “zamagljivanja”, ili manipulacije, gde ljudi strateški odobravaju nešto što onaj drugi kaže, kako bi što neprimetnije zapravo sprovodili svoje sopstvene ciljeve i planove. Ili, kada je u pitanju “negativna” asertivnost, gde ljudi kaobajagi prihvataju tuđu kritiku, ili izražavaju slaganje sa tuđim mišljenjem, ali u stvari istovremeno guraju svoje zahteve, ili nameću svoja mišljenja.
Mora se primetiti da je to prilično Makijevalistički koncept. Asertivnost i slične komunikacijske i psihološke tehnike (NLP, poslovna konverzacija, afirmacija, itd) više liče na igranje šaha, a ne na razgovor, i trebalo bi da nam bude jasno da je to samo alat da one druge primoramo na podčinjavanje našim zahtevima i ciljevima.
Kako uopšte možemo da imamo istinsko poštovanje i odnos sa nekim ko pokušava da nas izmanipuliše?
Većina knjiga o asertivnosti su zapravo priručnici o tome kako da steknemo prednost u odnosu na druge ljude. Oni sigurno imaju svoje mesto u našim veštinama komunikacije i psihološkog života, ali se ne treba zavaravati: pasivna agresija je ipak agresija.
Mit ČETVRTI. Trebalo bi da uvek iskažemo svoja osećanja.
Sve do 1960-tih godina prošlog veka, ozloglašena britanska emotivna zatvorenost, ili “kruta gornja usna”, je univerzalno smatra vrlinom, ali danas se potiskivanje emocija smatra korenom brojnih psiholoških i fizičkih problema. Dok zapadna istraživanja kao dokaz nude ubedljive veze između potisnutih osećanja i zdravstvenih problema, kako ćemo objasniti činjenicu da je japanski kultura, u kojoj je potiskivanje određenih emocija aktivno ohrabrivano, takođe proizvodi najzdravije svetske građane?
Čak i na Zapadu poslednjih godina postoji sve više dokaza da slobodno iskazivanje emocija nije uvek nužno najbolja strategija. Na primer, američki autori sa univerziteta u Bafalu navode da su posle tragičnog uništenja Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001, otkrili da su svedoci, koji su ignorisali zahtev da snime ili zapišu svoja osećanja, zapravo prošli bolje psihički i fizički od onih koji su pristali da zabeleže i slobodno iskažu svoje emocije. I dok smo rutinski učeni da “pustitmo svoj bes” i da je to dobro za nas (mnoge alternativne psihoterapeutske metode propovedaju ove pravilo), razmatrajući 40 godina istraživanja i dokaza, koje je vodio profesor Džefri Lor, vodeći klinički psiholog sa Univerziteta u Arkanzasu, navodi nas da zaključimo kako izraz ljutnje, i puštanje emocija da slobodno “izleću napolje”, zapravo pojačava osećanje agresije.
Naši osećaji imaju vitalnu ulogu u našim životima, ali uvek treba imati na umu da nam je evolucija ljubazno dala veći korteks (razum i mišljenje), tako da naš um ne mora da bude u milosti emocija sve vreme. Postoji tanka linija između emotivne ekspresivnosti i emotivnog obuzdavanja i svaki čin ima svoje prednosti i mane, zavisno od situacije u kojoj se nalazimo. Zato uopšte nije mudro da se ove stvari trpaju u jedan te isti koš, jer njihovo pravilno razumevanje može da poboljša i naše razumevanje i ponašanje u mnogim životnim situacijama.
Mit PETI. Svi treba da budemo srećni.
Industrija samompomoći i razni “treneri” i “gurui” koji cvetaju kao cveće posle kiše (“Kako biti uspešan u poslu i ljubavi, kako zaraditi milion evra, šta misle žene a šta muškarci, kako sačuvati brak i decu i sl”), nude hiljadu recepata za to kako se sreća može postići, ali najnovija istraživanja pokazuju da čak i pozitivne emocije imaju mana, posebno zbog načina na koji utiču na naš proces obrade informacija iz spoljnog sveta.
Ne samo da su srećni (“pozitivni”) ljudi više lakoverni, skloni naivnom rezonovanju i donošenju brzih odluka i neproverenih rešenja, već suviše optimizma i srećnog raspoloženja može da utiče na formiranje više predrasuda u našim stavovima i reakcijama. Biti previše srećan, ispostavilo se, može da poveća rasizam i seksizam u našim stavovima i našem mišljenju! A to sasvim sigurno povlači kao posledicu slabije napredovanje u životu i u poslovnom svetu i karijeri.
Ali, čak i ako se uzme u obzir da je ovo mala cena koja treba da se plati, uvek se treba setiti da može postojati stakleni plafon na nivou sreće koju možemo postići. Hipoteza “Hedonističke pokretne trake” navodi da, iako su naši mozgovi osetljivi na izazove stalno novih zadovoljstava, poznato je da nova zadovoljstva vremenom prestaju da nas podstiču u istom stepenu. Novi automobil može nam dati početno uzbuđenje, ali vremenom se naše zadovoljstvo postepeno gubi i mi počinjemo traganje za nečim dodatnim, ili potpuno novim, kako bi održali ili povećali stepen našeg osećaja zadovoljenja ili sreće.
Osim toga, mnoga istraživanja pokazuju da smo skloni da svoju ličnu sreću definišemo kao tačku skupa prema kojoj gravitiramo u našim nerealnim očekivanjima i iluzijama, bez obzira na naše realne prilike i stvarne sposobnosti koje (ne)posedujemo. Materijalistička kultura u kojoj živimo samo dodatno komplkuje ove odnose jer izjednačava materijalne stvari sa osećanjem sreće, a ne retko i smislom života uopšte.
Kulture mnogo starije i mudrije od naše shvatile su da je greška izjednačiti sreću samo sa pozitivnim emocijama. Aristotel je tvrdio da eudaemonia (često pogrešno prevedeno kao “sreća”) zapravo znači “ljudski procvat”, i da nužno obuhvata događaje i iskustva koja ne moraju proizovesti “osećam se dobro” stanje. Moderna psihologija se slaže da osećanja zadovoljstva i sreće jesu se umesan nusprodukt života i življenja, mnogo više nego nekakva nagrada koju samo treba zgrabiti. Natanijel Hotorn nam je dao poetski, ali prilično tačan opis ove situacije: “Sreća je kao leptir koji, kada joj se uporno teži uvek van našeg domašaja, ali koji, ako ćete sesti tiho, može sići na vas “.
Postoji još mnogo tehnika i principa ovog ludila koje se zove popularna psihologija, alternativne psihoterapije, novih filozofskih i religijskih pokreta “buđenja”, “Tajni” ovih ili onih, itd. koji nisu naravno stali ovde. Život se ne uči u New Age pokretima, popularnoj psihologiji, kvazi religijskim i kvazi duhovnim pokretima.
Život se zasniva na zdravom razumu, iskustvu, kritičkom promišljanju i – razmišljanju. Na iskustvu generacija koje su nam prethodile i koje su nam ostavile duhovne i moralne orijentire u primarnoj porodici, religijskim i filozofskim zapisima, a zatim i u širim društvenim kontekstima. I naravno, život se zasniva pre svega na individualnoj mudrosti, kreativnosti i inteligenciji, koja na žalost često ne stanuje u glavama mnogih ljudi.
Otuda toliki broj prevaranata, alternativnih psihoterapija, i kvazireligijskih i pseudo filozofskih ”duhovnih” pokreta koji opako čačkaju po glavama nesrećnih ljudi, praveći užasnu i često nepopravljivu štetu. Pretvaraju ljude u hrčke na točku u kavezu, koji se stalno vrte u jednom istom krugu, od kolevke do groba. I koji trče za svojom srećom, za spasom sopostvene duše u potpuno pogrešnom pravcu. Jer, ne živi se samo od hleba. Kada bi bilo tako, na ovoj planeti ljudi ne bi više stanovali.
Hrčak u kavezu okreće točak. Ja nisam hrčak. Neću kavez i neću točak. Ja hoću da mislim svojom glavom, da učim od drugih pametnih ljudi čak i kada me to zaboli. Hoću da volim život. Jer to je suština: život sam po sebi.
Izvor: darkotadic.wordpress.com
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Prema nekim istraživanjima na internetu, na sajtovima za upoznavanje postalo je odjednom veoma popularno okarakterisati sebe kao sapioseksualca. Očekuje se zadovoljstvo i prijatno iznenađenje osobe preko puta ekrana kada u opisu vašeg profila ugleda baš ovu reč.
Sve ove osobine razvile su se da bi služile u borbi za seksualnog partnera između jedinki istog pola ili za zavođenje jedinki suprotnog.
TAMOiOVDE 