NAJPOPULARNIJI DVOTOČKAŠ…

tamoiovde-logo

Početkom proleća budi se želja za što dužim boravkom u prirodi. Jedan od najboljih načina za uživanje u prolećnim bojama i mirisima jeste vožnja biciklom. Otkrivanje novih staza, uživanje u blagodetima gravitacije nizbrdo, pobeđivanje samog sebe uzbrdo, znači živeti zdravo, u dogovoru sa prirodom. Da li ste se, pri nekoj od vožnji, zapitali kada i gde je nastao bicikl?

Coventry-Machinists-Company-Ariel (1)

Dvotočkaš „Ariel“

Simpatične preteče bicikla

Istorija bicikla počinje sa nemačkim baronom Karlom fon Drajsom, koji je, da bi se lakše i brže kretao po dvorskoj bašti, još davne 1817. godine konstruisao preteču današnjeg bicikla. Model se sastojao od dva točka iste veličine i upravljača pričvršćenog za „ram“ koji je trebalo da se opkorači. Ta naprava, popularno nazvana „Dresina“ bila je napravljena od drveta a kako nije imala pedale, pokretala se nožnim guranjem. Taj „drveni konjić“ kretao se 15 kilometara na sat, a zbog „nožnog pogona“ nije bio mnogo popularan jer nije mogao poslužiti ni za šta drugo sem za „vožnju“ po bašti.

Kros-kontri takmičenja i mauntin-bajk

Od 1981. godine, kada počinje masovnija proizvodnja takozvanog mauntin-bajka, počinje i održavanje kros-kontri takmičenja (koja su, doduše, u svetu bila poznata još sedamdesetih godina). Na Olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti ta disciplina je i prvi put ušla u program igara: muškarci su nastupili na stazi dužine 40-50 km a žene na stazi od 30-40 km.
Konstrukcija tog bicikla razlikuje se od bicikla za piste i drumske trke po jačem i širem ramu, kao i po širim gumama; omogućeno je čak 27 brzina sa tzv. superniskom – „bakinom“ brzinom za najveće uspone. Prilikom vožnje tim biciklom, zaštitna kaciga je obavezna.

Dvadesetak godina kasnije, škotski kovač Mekmilan olakšao je vožnju tako što je dizajnirao dvotočkaša sa pogonom na pedale. Model iz sedamdesetih godina pretprošlog veka skoro je definisao karakteristike sadašnjeg bicikla. Englezi Džejms Starli i Vilijem Hilman dizajnirali su prototip klasičnog bicikla metalne konstrukcije sa lančanim prenosom na zadnji točak. Model je mogao da razvije brzinu između 23 i 24 kilometra na sat. 

Da bi vožnja bila udobnija, a pre svega stabilnija i sigurnija, Englez Lever je 1876. godine konstruisao prvi tricikl sa svetlom za noćnu vožnju. Zbog svojih prednosti taj trotočkaš je bio veoma popularan, što je dovelo i do njegove masovne proizvodnje.

Nova, udobnija era

Džon Danlop Junior na biciklu

Godinama kasnije, dizajn i konstrukcija bicikla su se menjali i usavršavali. Godina 1888. je, ipak, bila prelomna jer je Džon Bojd Danlop, veterinar iz Belfasta, izmislio pneumatske gume koje su obezbeđivale udobniju i „mekšu“ vožnju. Tada su bicikl počele da koriste i žene, koje su govorile da nijedna druga stvar nije učinila više za njihovu emancipaciju, mada su ga ipak najviše koristili muškarci koji su se njim prevozili do posla.

Tih godina otpočela je i masovna proizvodnja tog prevoznog sredstva u Americi, koja je sa milion prodatih primeraka godišnje donosila zaradu od čak trideset jedan milion dolara. To je dovelo i do organizovanja prvih biciklističkih trka i osnivanja biciklističkih saveza. Tako je prvo svetsko prvenstvo amatera održano 1893. godine u Čikagu, a svetsko prvenstvo profesionalaca je organizovano dve godine kasnije. To je dovelo i do toga da se na Olimpijskim igrama, koje su se održale 1896. godine, biciklizam uvrsti u jednu od takmičarskih disciplina, a nekoliko godina kasnije, prvo mesto u takmičarskom izazovu zauzela je etapna trkaTur de Frans, koja se u Francuskoj održava još od 1903. godine.

Novi dizajn popularnih dvotočkaša

Pedesetih godina 20. veka konstruisan je i ženski bicikl koji je savijenom prečagom između volana i sedišta omogućavao udobnu vožnju čak i u dugim suknjama. Pošto su mogli da ga voze i muškarci, cena je bila poprilično visoka. Šezdesetih godina pojavio se bicikl sa tzv. banana sedištem i volanom kome je mogla da se podešava visina.
I na našim prostorima biciklizam je prisutan već od kraja 19. veka. Prvi biciklistički savez Jugoslavije osnovan je 1919. godine, kada je i održano prvo drumsko prvenstvo biciklista.

Idealno rekreativno sredstvo

Na Zapadu je biciklizam podignut na nivo kulta. Postoje prenoćišta za bicikliste, obeležene staze koje vode kroz živopisne predele duge i po više stotina kilometara, turistički aranžmani za bicikliste, štampane brošure…

Kod nas je situacija pomalo drugačija, ali je činjenica da je vožnja biciklom dobra zamena za trčanje jer manje oštećuje kolena, a jača leđne mišiće i kičmu. Bicikl nazivaju još i „pokretnom teretanom“ jer tokom vožnje svi mišići učestvuju u naporu i svi se učvršćuju – mišići nogu i zadnjice, stomačni i grudni mišići, mišići ruku.

Najbolje je, smatra se, voziti bicikl tri puta nedeljno. Lekari ga preporučuju kao idealno rekreativno i rehabilitaciono sredstvo. Biciklista ujednačava rad srca i pluća, harmonizuje pokrete i ujednačava metabolizam. Deset minuta vožnje na dan dovoljno je za poboljšanje mišićnog tonusa, cirkulacije i zdravlja zglobova. Za poboljšanje srčane funkcije dovoljno je pola sata, a ko želi da ubrza metabolizam i sagori masnoću, treba da vozi bicikl 50 minuta dnevno.

AUTOR: Vladana Rašić Dragojević

IZVOR: RTS  / 16. mart 2017.

__________________________________________________________________

LOVEMARKS ILI SAMOSPOZNASTE LI SE VIŠE…

tamoiovde-logo

Kada razgovaramo o novim i čitanim knjigama, treba biti obazriv da li se zaista radi o književnosti ili priručnicima. Novo vreme iznedrilo je nove književne podele, pa je stvorilo i jednu sasvim novu kategoriju – popularna psihologija. I zaista, kada u katalozima izdavačkih kuća tražite knjige po kategorijama, naići ćete i na ovu.

1534990_10201376845448053_769496175_oNi ovoga puta nismo prvi ni jedini. I u razvijenom zapadu knjige ovakve vrste spadaju u visoko prodavane. Različitih tema i pristupa, otkrivaju kako biti bolji – u ljubavi, braku, poslu, društvu, seksu, kuhinji…. Pa svemu.

Paradoksalno, čitaoci željni slobode u životnom izboru, upadaju u zamku nametnutog uspeha od strane pisca željnog slave i novca. Jer, pisac je napisao svoje viđenje najboljeg, zar ne?

I u ovome ne bi bilo čudno to što je postala popularna, kao ni činjenica da dodiruje sve oblasti života, čudno je što se takva literatura sve ozbiljnije meša u pravu književnost.

Kao srednjoškolka u fioci sam na vidnom mestu uvek držala knjigu Eriha Froma „Umeće ljubavi“. U tim godinama ni sama ne znajući zašto i kakvo umeće sam iz nje stekla, tek, sam njen naslov i privlačna tema dovela je do toga da mi uvek bude pri ruci. Sledile su sve dalje psihološke zavrzlame – „Put kojim se ređe ide“, „Muškarci sa Marsa, žene sa Venere“ i slično. Drugarica, kojoj sam kupila na poklon knjigu „Kako naći i zadržati muškarca“ naljutila se na mene, jer je u naslovu otkrila aluziju na dug period apstinencije od momka.

Sve u svemu, priručnici ovakvog tipa jasni su svakome po temi i sadržaju i tu dileme nema. Ipak, primetno je da su u neku ruku napredovali, toliko da ih je sve teže prepoznati kao popularnu psihologiju, već postaju književnost.

Pojavom knjiga Paula Koelja krajem 90-ih, laička čitalačka publika, do tada naviknuta na lake komade Sidnija Šeldona i Danijele Stil dobila je nešto novo. Mističnu i tajanstvenu knjigu o smislu života, a opet dovoljno pitku da se može čitati u pauzi u kancelariji ili u gradskom prevozu. Fenomen ovog pisca samo je deo opšte svetske histerije nad jednom knjigom i jednom idejom o svemogućoj sreći, koja je tu negde, oko nas, samo je treba pronaći.

On ti dozvoljava sve! – bili su komentari na ovog pisca. Na moje pitanje – a šta to, zaboga, ima da ti dotični dozvoli, odgovori su bili – pa da budeš u životu šta želiš, radiš šta želiš i da je to samo tvoja odluka!

Na moja dalja insistiranja da za slobodu izbora ne mora niko da ti kaže, da su se tim temama bavili pisci od davnih vremena, od Hesea do Selindžera, opet bih dobijala odgovor da, za razliku od starijih književnih dela, ovaj pisac je napisao delo za svakog, razumljivo svakom, jer svi smo isti.

I eto nas opet na raskršću hermeneutične književnosti i lake literature. Na jednu stranu krenu oni koji književnost čitaju iz ljubavi prema lepoj reči, na drugu oni koji je čitaju zbog njenog značenja. Svaka dalja diskusija ovde bi bila završena.

Diskusiju nastavlja opet konstatacija da nije opasno što postoji takva vrsta literature, već što ona više nije u vidu popularnih priručnika za čitanje dugim putovanjem vozom, već postaje književnost, roman o dalekim svetovima, teškoj svakodnevici, ljubavnim iskustvima, a u biti ne nude ništa novo osim piščevog iskustva i (najčešće duhovitih) saveta čitaocu kako se u datim situacijama ponašati.

Sada nas književnost više ne zabavlja, niti otkriva činjenice o nečijem životu, ona nas uči kako živeti i spoznati sebe! I sve uvijeno u formu lakog romana, do te mere pojednostavljenog da ga može razumeti i svaki, iole iskusan, čitalac.

Onda se preda mnom, pre nekog vremena, pojavio roman/priručnik ponovo užasno primamljiv širokoj publici… naročito ženskoj.

Spisateljica je glamur žena, poslovna diva, bomba na štiklama. Vesela, otvorena prema životu, svaštara. Sve radi, bavi se svim i svačim i sve u svemu voli život. I to savetuje i nama, naivnim čitaocima koji ga, verovatno, do tada nisu voleli. I sve u stilu modernog života, svakodnevne borbe za opstanak na klimavoj pozornici zvanoj život.

Autorka se potrudila da ceo roman proprati odgovarajućim medijskim sadržajem, te je sebe obukla u odeću njujorške poslovne žene (jer žene to vole), otvorila profil na Facebook-u, napravila poseban sajt. Na prvi pogled učinilo mi se da je autorka Amerikanka, jer je cela pozadina priče predstavljena tako da se ne može dokučiti da se radi o običnoj beogradskoj novinarki.

Sjajno je i kako je knjiga došla do publike, što govori o znalačkom pristupu marketingu. Kada sam, pišući ovaj tekst, pokušala da se setim kako sam uopšte saznala za nju, shvatila sam da mi se sama nametnula. Link ka njenom profilu pojavio mi se na desnoj strani radne površine Facebook-a.

A gde ćete naći više dokone publike nego tamo? Roman je tako postao prava robna marka, što je, kako sam razumela, jedno od značenja imena ovog romana (ljubavne rane je još jedno). Svaka čast! Od knjiščeta, plitke sadržine nastade brend. Sve sa ciljem da se pomogne jadnim čitaocima da nađu put i samospoznaju se.

I evo nas ponovo kod te reči. Ma koliko se trudila da u ovom terminu pronađem smisao i značenje, sve više sam dolazila do same suštine književnosti. Pa šta je cela književnost, ako nije put ka samospoznaji? Svaki roman, svake epohe, teme, stila, forme u suštini je prikaz nekog piščevog iskustva, stava, pristupa, razmišljanja o čovekovom postojanju na svetu. Svaki pisac trudio se da, iz sopstvenog ugla, prikaže univerzalnu patnju. Ako je tako, u čemu je razlika između Andrića i Lovemarks?

U formi. Nije isto napisati Santa Maria della Salute, Anu Karenjinu i Pesmu nad pesmama. Iako govore o istom, njihov pristup se razlikuje. U tome je moguće tražiti kvalitet. Kada ocenjujemo delo, ne ocenjujemo njegovu temu, već formu. Način na koji je delo napisano. Da li je ljubavna pesma, bajka, kratka priča, roman, drama, esej ili već kako može da bude. Da li je pisac opisivao i naširoko dočaravao, ili je likove predstavio putem dijaloga, da li je ređao hronološki događaje, ili je uveo retrospekciju u vidu sećanja ili razgovora o nekom događaju i mnogo toga drugog. U tome je lepota književnosti, a ne u njenom značenju. Značenje je, kao što videsmo, univerzalno.

A šta sa Lovemarks? Kao i svaka knjiga tog tipa, trajaće (ako uopšte i traje, možda je sve medijska varka) neko vreme i biće poklopljena nekom novom samospoznajom.

Njena autorka će kupiti nova kola, a možda i stan. Za prave čitaoce, ta knjiga nikada nije ni postojala. Pravi čitalac uživa u pravoj književnosti i uz pomoć nje pokušava da dokuči smisao života.

Dragana Ranđelović
Afirmator.org
Izvor:kljucnekosti.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

 

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MITOVI O SAMOPOMOĆI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________

Mitovi o samopomoći ili kako preživeti ludilo popularne psihologije

“Emocionalna inteligencija”, “unutrašnje dete”, “samo-aktuelizacija “, “neurolingvisitčko programiranje”, “moć podsvesti”, “indigo deca”, “porodične konstelacije” – jezik popularne psihologije je infiltrirao svaki nivo naše kulture, i ubedio nas je da ćemo uz malo (kvazi)psihologije i mnogo vešte komunikacije i duhovne akrobatike da postignemo sve naše ciljeve života. Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su “slamku spasa” u vidu raznih “gurua”, alternativnih “terapija” i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života. Mnogi ljudski životi i životi njihovih bližnjiih ostaju zauvek uništeni. Jer sadržaj naših života nam niko ne može dati. Ili imaš ili nemaš.

090831-mind-brain-02Mit PRVI.

Koren svih naših problema je nisko samopoštovanje.

Autorka  jednog od brojnih bestselera iz oblasti popularne psihologije i samopomoći,  Luiz Seno, insistira da “ako stvarno volimo sebe, sve u našim životima radi”, i tvrdi da je nisko samopoštovanje izvor svakog društvenog oboljenja, od gojaznosti do agresije?!

Međutim, u ozbiljnoj psihologiji i srodnim duhovnim i filozofskim granama, svi dokazi ukazuju na to da naše samopoštovanje i lični rejting ne predviđa kvalitet naših odnosa, niti koliko dugo će oni trajati. Čak šta više, visoko samopoštovanje ne mora zaustaviti decu da puše, piju, uzimaju narkotike, ili postaju seksualno aktivni u ranoj mladosti. Postoje brojni naučni radovi koji objašnjavaju da nisko samopoštovanje uopšte ne utiče na porast delikvencije i drugih oblika neprilagođenog ponašanja, što je činjenica koja je potpuno suprotna popularnim uverenjima.  Dan Olveus, kako piše u svojoj knjizi Maltretiranje u školi i šta možemo da uradimo,  je otkrio da u većini škola nasilnici nisu patili od slabog samopoštovanja, već sasvim suprotno. U mnogim studijima može se pročitati da ljudi sa visokim samopoštovanjem  dosledno ocenjuju sebe kao više atraktivne, popularne, socijalno vešte i inteligentnije od prosečnih ljudi, ali nezavisna i objektivna procena ovakvih testova baš ne podržava ovakve tvrdnje. Nauka sugeriše da se, ako je naše samopoštovanje vrlo visoko, možemo osećati odlično, ali i da je to obično jedna velika iluzija koja vodi u brojne nesporazume i razočarenja..

Svi mi ustvari stalno pravimo kompromise sa sobom i drugima, i radimo glupe stvari nebrojeno puta, tako da često završimo žaleći zbog onoga što smo rekli ili uradili. To je vrlo ljudski i deo je našeg bića. I kada se često osećamo loše zbog takvih stvari, to je u stvari najbolji životni put da razumemo sebre i stvari oko nas, i da se pokrenemo da uradimo nešto povodom toga.  Komičar Džej Leno je svojevremeno rekao u jednom intervjuu: “Malo niskog samopoštovanja je zapravo prilično dobro.  Možda nisi najbolji na svetu, no to samo znači da bi trebalo da se potrudiš malo više. “Samopoštovanje nije gorivo koje se mora stalno dounjavati, ako želimo da dođemo do našeg odredišta. Mnogo je korisnije za nas da ga posmatramo kao barometar napretka, pružajući stalnu povratnu informaciju o mudrosti naših izbora i ispravnost naših akcija.”

Mit DRUGI.

Možete da kontrolišete svoj život

Ljudska želja da drže sve stvari pod kontrolom, da kontrolišu svoje i tuđe živote je užasno jaka, toliko jaka da će naši mozgovi čak stvoriti iluziju kontrole nametanjem rešenja o slučajnim događajima. Kao što su psiholozi Vitson i Galinski pokazali 2008 godine, u stručnom radu za časopis ”Nauka” (Science), ljudi lišeni osećaja kontrole su daleko više skloni da vide slike u obrascima slučajnih tačaka, kao i pribegavanju sujevernim verovanjima i teorijama zavere.

Godine1970, psiholog Džonatan Roter je otkrio da smo mi, kao ljudska vrsta, skloni da se podelimo u dva tabora: na one koji smatraju da su stvari koje nam se dešavaju rukovođene spoljnim silama, (Božja volja, sudbina, vanzemaljci…), te da malo šta možemo uraditi da to promenimo (eksterni lokus kontrole) i onih koji sebe vide kao majstora sopstvene sudbine (unutrašnji lokus kontrole). Naša kultura nas ohrabruje da verujemo da je jaka unutrašnja kontrola dobra stvar. Međutim, takva orijentacija nas stavlja pred ogromna iskušenja i pritiske da ne pogrešimo i postavlja nam imperativ da uvek moramo da napravimo prave i kvalitetne izbore u mnogim životnim situacijama. Ne čudi onda da su ljudi sa visokim internim lokusom stalno podložni visokom stepenu krivice, pritisku savršenosti i perfekcionizma, anksioznosti i samo-optuživanja.

Život može biti zastrašujuće nepredvidiv i nedokučiv s vremena na vreme. Svi mi bi trebalo da imamo neku meru kontrole i duhovne orijentacije da bismo ga učinili podnošljivijim. Međutim, povremeno je potrebno da verujemo Životu i sebi samima i da pustimo da se stvari prosto dešavaju, a ne da se očajnički trudimo da čvrsto držimo upravljača sve vreme. Svojevremeno je veliki poznavalac mitologije, Džozef Kembel, lucidno primetio da “moramo imati volju  da napustimo svoje čvrsto skrojene životne planove i da prihvatimo činjenicu da život uvek čeka na nas, ma koliko to bilo bolno ili u neskladu sa našim (često) nerealnim očekivanjima”. Problem je u tome što veoma mali broj ljudi ima dovoljno hrabrosti da odustane od kontrole u takvom stepenu i da strpljivo čeka i dela stvarajući uslove za promene koje će doći.

Mit TREĆI. 

Nikada ne možemo biti previše samopouzdani.

Na mnogim kursevima iz veština komunikacije, ili psihološke samopomoći, priča se o tome kako je asertivno (samopouzdano) ponašanje zlatni standard komunikacije, koji obećava da će nas naučiti kako da uspostavimo platformu uzajamnog poštovanja sa drugim osobama, neku  vrstu alata putem koga možemo uspešnije da se borimo za sebe i da obezbedimo da se naš glas čuje, bez potrebe da ikada pribegnemo agresiji. Ali, da li se teorija i praksa asertivnosti zaista podudaraju?

Za početak, ispostavilo se da zaista možete imati previše navodno dobrih stvari u svom komunikacijskom repertoaru. Danijel Ames i Francis Flin otkrili su algoritam koji su nazvali ”Zlatokosa”, i to u radnim okruženjima zaposlenih osoba, u kojima je, navodno, asertivnost glavna tehnika komunikacije u uspostavljanju dobrih i efikasnih međuljudskih odnosa. I šta su otkrili?  Zaposleni smatraju previše asertivnosti  jednako problematičnim kao i premalo.

Kada malo pažljivije pogledate asertivne tehnike same po sebi, ubrzo postaje jasno da je asertivnost igra u kojoj je vaš suptilni cilj da oduzmete pravo glasa onom drugom učesniku u komunikaciji. To je u praksi isuvše često neka vrsta “zamagljivanja”, ili manipulacije, gde ljudi strateški odobravaju nešto što onaj drugi kaže, kako bi što neprimetnije zapravo sprovodili svoje sopstvene ciljeve i planove.  Ili, kada je u pitanju “negativna” asertivnost, gde ljudi kaobajagi prihvataju tuđu kritiku, ili izražavaju slaganje sa tuđim mišljenjem, ali u stvari istovremeno guraju svoje zahteve, ili nameću svoja mišljenja.

Mora se primetiti da je to prilično Makijevalistički koncept. Asertivnost i slične komunikacijske i psihološke tehnike (NLP, poslovna konverzacija, afirmacija, itd) više liče na igranje šaha, a ne na razgovor, i trebalo bi da nam bude jasno da je to samo alat da one druge primoramo na podčinjavanje našim zahtevima i ciljevima. Kako uopšte možemo da imamo istinsko poštovanje i odnos sa nekim ko pokušava da nas izmanipuliše? Većina knjiga o asertivnosti su zapravo priručnici o tome kako da steknemo prednost u odnosu na druge ljude. Oni sigurno imaju svoje mesto u našim veštinama komunikacije i psihološkog života, ali se ne treba zavaravati: pasivna agresija je ipak agresija.

Mit ČETVRTI.

Trebalo bi da uvek iskažemo svoja osećanja.

Sve do 1960-tih godina prošlog veka, ozloglašena britanska emotivna zatvorenost, ili “kruta gornja usna”, je univerzalno smatra vrlinom, ali danas se potiskivanje emocija smatra korenom brojnih psiholoških i fizičkih problema. Dok zapadna istraživanja kao dokaz nude ubedljive veze između potisnutih osećanja i zdravstvenih problema, kako ćemo objasniti činjenicu da je japanski kultura, u kojoj je potiskivanje određenih emocija aktivno ohrabrivano, takođe proizvodi najzdravije svetske građane?

Čak i na Zapadu poslednjih godina postoji sve više dokaza da slobodno iskazivanje emocija nije uvek nužno najbolja strategija. Na primer, američki autori sa univerziteta u Bafalu navode da su posle tragičnog uništenja Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001, otkrili da su svedoci, koji su ignorisali zahtev da snime ili zapišu svoja osećanja, zapravo prošli bolje psihički i fizički od onih koji su pristali da zabeleže i slobodno iskažu svoje emocije. I dok smo rutinski učeni da “pustitmo svoj bes” i da je to dobro za nas (mnoge alternativne psihoterapeutske metode propovedaju ove pravilo), razmatrajući 40 godina istraživanja i dokaza, koje je vodio profesor Džefri Lor, vodeći klinički psiholog sa Univerziteta u Arkanzasu, navodi nas da zaključimo kako izraz ljutnje, i puštanje emocija da slobodno “izleću napolje”, zapravo pojačava osećanje agresije.

Naši osećaji imaju vitalnu ulogu u našim životima, ali uvek treba imati na umu da nam je evolucija ljubazno dala veći korteks (razum i mišljenje), tako da naš um ne mora da bude u milosti emocija sve vreme. Postoji tanka linija između emotivne ekspresivnosti i emotivnog obuzdavanja i svaki čin ima svoje prednosti i mane, zavisno od situacije u kojoj se nalazimo. Zato uopšte nije mudro da se ove stvari trpaju u jedan te isti koš, jer njihovo pravilno razumevanje može da poboljša i naše razumevanje i ponašanje u mnogim životnim situacijama.

Mit PETI.

Svi treba da budemo srećni.

Industrija samompomoći i razni “treneri” i “gurui” koji cvetaju kao cveće posle kiše (“Kako biti uspešan u poslu i ljubavi, kako zaraditi milion evra, šta misle žene a šta muškarci, kako sačuvati brak i decu i sl”),  nude hiljadu recepata za to kako se sreća može postići, ali najnovija istraživanja pokazuju da čak i pozitivne emocije imaju mana, posebno zbog načina na koji utiču na naš proces obrade informacija iz spoljnog sveta. Ne samo da su srećni (“pozitivni”) ljudi više lakoverni, skloni naivnom rezonovanju i donošenju brzih odluka i neproverenih rešenja, već suviše optimizma i srećnog raspoloženja može da utiče na formiranje više predrasuda u našim stavovima i reakcijama. Biti previše srećan, ispostavilo se, može da poveća rasizam i seksizam u našim stavovima i našem mišljenju! A to sasvim sigurno povlači kao posledicu slabije napredovanje u životu i u poslovnom svetu i karijeri.

Ali, čak i ako se uzme u obzir da je ovo mala cena koja treba da se plati, uvek se treba setiti da može postojati stakleni plafon na nivou sreće koju možemo postići. Hipoteza “Hedonističke pokretne trake” navodi da, iako su naši mozgovi osetljivi na izazove stalno novih zadovoljstava, poznato je da nova zadovoljstva vremenom prestaju da nas podstiču u istom stepenu. Novi automobil može nam dati početno uzbuđenje, ali vremenom se naše zadovoljstvo postepeno gubi i mi počinjemo traganje za nečim dodatnim, ili potpuno novim, kako bi održali ili povećali stepen našeg osećaja zadovoljenja ili sreće.

Osim toga, mnoga istraživanja pokazuju da smo skloni da svoju ličnu sreću definišemo kao tačku skupa prema kojoj gravitiramo u našim nerealnim očekivanjima i iluzijama, bez obzira na naše realne prilike i stvarne sposobnosti koje (ne)posedujemo. Materijalistička kultura u kojoj živimo samo dodatno komplkuje ove odnose jer izjednačava materijalne stvari sa osećanjem sreće, a ne retko i smislom života uopšte.

Kulture mnogo starije i mudrije od naše shvatile su da je greška izjednačiti sreću samo sa pozitivnim emocijama. Aristotel je tvrdio da eudaemonia (često pogrešno prevedeno kao “sreća”) zapravo znači “ljudski procvat”, i da nužno obuhvata događaje i iskustva koja ne moraju proizovesti “osećam se dobro” stanje. Moderna psihologija se slaže da osećanja zadovoljstva i sreće jesu se umesan nusprodukt života i življenja, mnogo više nego nekakva nagrada koju samo treba zgrabiti. Natanijel Hotorn nam je dao poetski, ali prilično tačan opis ove situacije: “Sreća je kao leptir koji, kada joj se uporno teži uvek van našeg domašaja, ali koji, ako ćete sesti tiho, može sići ​​na vas “.

Postoji još mnogo tehnika i principa ovog ludila koje se zove popularna psihologija, alternativne psihoterapije, novih filozofskih i religijskih pokreta “buđenja”, “Tajni” ovih ili onih, itd. koji nisu naravno stali ovde. Život se ne uči u New Age pokretima, popularnoj psihologiji, kvazi religijskim i kvazi duhovnim pokretima. Život se zasniva na zdravom razumu, iskustvu, kritičkom promišljanju i – razmišljanju. Na iskustvu generacija koje su nam prethodile i koje su nam ostavile duhovne i moralne orijentire u primarnoj porodici, religijskim i filozofskim zapisima, a zatim i u širim društvenim kontekstima. I naravno, život se zasniva pre svega na individualnoj mudrosti, kreativnosti i inteligenciji, koja na žalost često  ne stanuje u glavama mnogih ljudi. Otuda toliki broj prevaranata, alternativnih psihoterapija, i kvazireligijskih i pseudo filozofskih ”duhovnih”  pokreta koji opako čačkaju po glavama nesrećnih ljudi, praveći užasnu i često nepopravljivu štetu. Pretvaraju ljude u hrčke na točku u kavezu, koji se stalno vrte u jednom istom krugu, od kolevke do groba. I koji trče za svojom srećom, za spasom sopostvene duše u potpuno pogrešnom pravcu. Jer, ne živi se samo od hleba. Kada bi bilo tako, na ovoj planeti ljudi ne bi više stanovali.

Hrčak u kavezu okreće točak. Ja nisam hrčak. Neću kavez i neću točak. Ja hoću da mislim svojom glavom, da učim od drugih pametnih ljudi čak i kada me to zaboli. Hoću da volim život. Jer to je suština: život sam po sebi.

Izvor: darkotadic.wordpress.com/

„ČAROBNO SELO“ I „VILE ČAROBNICE“…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„ČAROBNO SELO“  BANJI VRUJCI

Letnji kampovi u seoskim školama hit su među roditeljima dece iz grada. U vodenici uče kako se pravi hleb, a sa domaćicama pripremaju hranu

tur-kamp-mala EKSKURZIJE na kakve đaci u Srbiji već decenijama idu pregazilo je vreme, a dečje farme, letnje škole, zanimljive radionice i tematski kampovi su sve popularniji.

 Kuvanje, tkanje, uređivanje dvorišta, rad u seoskom domaćinstvu, pravljenje igračaka, hranjenje domaćih životinja, okopavanje bašte, istraživanje prirode ili druženje sa iskusnim kapetanima neuporedivo su primamljiviji od običnog razgledanja istorijskih spomenika.

– Ovakvi letnji kampovi su izuzetno zabavni deci iz grada, ali i roditeljima, jer jedu domaću hranu – kaže Vladimir Ivanović iz Turističke organizacije Ljig. – Sami smo došli na ideju da oživimo školu u Paležnici od 500 kvadrata koja je izgrađena posle zemljotresa za jednog đaka.

Prvo smo napravili kamp različitosti sa manjinama, a zatim se uključio Unicef i kompletno je školu opremio. Sada „u kampu vrednih ruku“ deca spavaju, jedu i sa instruktorima uče stare zanate: opančarski, kovački, da predu, pletu korpe. Sa njima su sve vreme i deca iz Ljiga.

Program je osmišljen tako da preko godine mogu da organizovano dođu u školu, dok se Kamp vrednih ruku održava u zakazanim terminima preko leta. Kada deca spavaju i jedu u školi, roditelji dnevno plaćaju 1.200 dinara. Postoji i mogućnost da porodica boravi u seoskom domaćinstvu.

„Kamp vrednih ruku“ je namenjen deci osnovnih škola, a programi su povezani sa obaveznim predmetima (srpski, istorija, svet oko nas, narodna tradicija). Kamp traje pet dana, od juna do septembra. Deca u vodenici uče kako se pravi hleb, sa domaćicama pripremaju doručak i večeru, uče krasnopis, čitaju pesme Desanke Maksimović u njenoj sobi u Brankovini, sakupljaju i suše lekovito bilje, pticama grade kućice, nauče da se orijentišu u prirodi.

tur-kamp_620x0U „Čarobnom selu“, u Banji Vrujci deca sa „vilama čarobnicama“ uče kako se uređuje seosko dvorište, kako se mesi „čarobna“ pogača, tka i veze čobanska torba, prave igračke, igraju razne igre, a naučiće i kako da budu kuvari, baštovani, zanatlije, meteorolozi, izviđači, apotekari i dobri domaćini.

Letnje škole u prirodi, kampove i radionice počeli su da organizuju i druga mesta, poput Vršca, Knjaževca, Gornjeg Milanovca i Đerdapa gde deca prave predmete od gline, eterična ulja, druže se sa kapetanima dunavskih lađa i ribarima…

 INFO: * Dečji pun pansion u školi: 1.200 dinara

* Pun pansion u seoskim domaćinstvima od 1.500 do 1.800 dinara

* Radionice vrednih ruku su besplatne

* Ljig je od Beograda udaljen 85 kilometara

A. Krsmanović| novosti.rs/28. mart 2013.

FotoPlus_UpoznajSrbiju__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

IMG_9117-Edit

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

IMG_9220-Edit

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

IMG_9098

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Banja Vrujici: Čarobno selo

Jedinstvena učionica u Srbiji okupila mališane iz naše zemlje i inostranstva. Mali Englezi naučili kako se muzu krave, pravi kajmak, mesi hleb i proja, kako se radi na razboju

srb-Carobno-selo-Banja-Vruj_620x0Prvi put u Srbiji bili su desetogodišnja Ela, godinu dana mlađa Emili i osmogodišnji Sem Kvori iz Kembridža, i proveli se – kao u bajci!

Boravili su u „Čarobnom selu“, u Banji Vrujci, gde su naučili, između ostalog, kako se muzu krave, pravi kajmak, mesi hleb i proja, beru lekovite trave na livadi i od njih pravi čaj koji je, kažu, kao onaj, engleski.

„Čarobno selo“ je projekt, jedinstven u Srbiji, koji finansiraju Ujedinjene nacije, odnosno UNICEF, u okviru programa „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“. To je, zapravo, učionica pod vedrim nebom, u kojoj osnovci iz gradova uče o životu na selu, a organizovale su je učiteljica Željana Radojičić-Lukić, pedagog Olivera Petrović i profesor srpskog jezika Katarina Čarapić, iz OŠ „Milan Rakić“ u Mionici.

– Čuo sam za „Čarobno selo“, pa sam svoje unuke Elu, Emili i Sema doveo da uživo vide i nauče kako se živi na selu, u prirodi, daleko od gradske vreve – kaže Stiv Kvori, saradnik Ministarstva kulture Srbije. – Izuzetno je važno da deca shvate kako su živeli njihovi preci, jer svi, uostalom, potičemo sa sela, bilo da smo iz Srbije ili iz Engleske. Ničega sličnog nema u Kembridžu i okolini, a neprocenjivo je sve ono što su deca u Banji Vrujci videla i doživela, kroz igru i odmor.

Mališani iz Engleske, sa osnovcima iz mnogih gradova Srbije, mogli su u „Čarobnom selu“ da nauče i tkanje na starinskim razbojima. Zajedno su mesili „seljački“ hleb, brali lekovite trave po livadama u okolini Banje Vrujci…

DEČJI RURALNI OBRAZOVNI CENTAR – Do sada je u „Čarobnom selu“ boravilo pet grupa, sa po 150 osnovaca iz gradova u Srbiji – kažu prosvetne radnice. – Ideja je da se formira dečji ruralni obrazovni centar, za koji je idealno mesto obližnji Berkovac, gde u seoskoj školi uči samo jedan đak.

– Ovo je čudesna, atipična, ruralna, opremljena, bezbedna, obrazovna, eksperimentalna, ležerna, originalna škola u prirodi – nabrajaju organizatorke „Čarobnog sela“. – U njoj učestvuju, volonterski, studenti Učiteljskog fakulteta iz Beograda, a možda će ova učionica na otvorenom jednog dana postati i njihova vežbaonica.

„Čarobno selo“ organizovalo je Udruženje građana „Kreativa“, koje se bavi obrazovanjem kroz aktivno učenje. U udruženju su prosvetni radnici koji nastoje da razviju u Srbiji – dečji obrazovni ruralni turizam.

– Đaci su kroz igre, radionice, rešavanje zadataka u svakom trenutku aktivni u seoskom domaćinstvu, nauče čemu služe poljoprivredne alatke, prepoznaju biljke, uberu zelje, sremuš, naprave salatu, tkaju ćilime – nabrajaju Katarina, Željana i Olivera. – Koristimo već zaboravljene igračke, deca uče da igraju lastiš, klikere, naprave praćku, a oduševljeni su što sve ono o čemu su saznavali iz knjiga vide u svojoj okolini.

B. Puzović | 16. jun 2012. /www.novosti.rs

Priredio: Bora*S

NA DRINI BRVNARA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________
Nacionalna geografija dovela Kineze u Bajinu Baštu

 Posle fotografije dana, postala je fotografija meseca sa 150.000 lajkova i deljenja. Do sada je kućica na Drini stekla popularnost ne samo na sajtu Nacionalne geografije, već i u Kini, čija je ekipa došla u Srbiju da napravi priču

 Jedna fotografija na sajtu Nacionalne geografije od avgusta Bajinoj Bašti i Srbiji obezbedila je veliku popularnost, pogotovo u Kini, pa je u to mesto stigla i ekipa kineske televizije da uradi reportažu o sada već čuvenoj kućici na Drini.

Posle fotografije dana, postala je fotografija meseca, sa 150.000 lajkova i deljenja. Do sada je kućica na Drini stekla popularnost ne samo na sajtu Nacionalne geografije, već i šire, a sve je počelo jednim slučajnim dolaskom u Bajinu Baštu.

– U više navrata sam dolazila, ali je nisam slikala, jer sam čekala da se stvore idealni uslovi za dobru fotografiju –  kaže umetnički fotograf iz Mađarske Irena Beker.

Tako je uz “Valtera” i Boru Milutinovića svojevrsni srpski brend u Kini postalo i ovo malo zdanje.

– U Kini je ova kuća vrlo popularna i ima mnogo ljubitelja, pa sam iz tog razloga i došla ovde –  ističe novinarka Čan Juan Liu sa kineske Si-Si-Ti-Vi.

Brvnara na steni simbol je istrajnosti čoveka u borbi sa rekom, koja ju je rušila šest puta, a zahvaljujući internetu stekla je svetsku popularnost, što je donelo slavu Bajinoj Bašti.

telegraf.rs