ŽIVOTNA RADOST I RADOST IGRE…

tamoiovde-logo

“Pitomac“ Golog otoka
Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“

feljton-popovic_150x0

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.

Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.
Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.

Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo.
Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“
„Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu.
„Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“

Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…

Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.

U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.

AKO BOG DA…

Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“

Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.

Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena.
Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“

Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović.
Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište.
Radomir Putnik
Izvor: novosti.rs/

_____________________________________________________________________________________________

Aleksandar Popović (mladost)

_____________________________________________________________________________________________

 Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.

Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.

Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.

Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.

Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.

Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.

_____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

SUDBINA PISCA, PAŠNJAKA, KRAVA I DRŽAVE…

TAMOiOVDE-logo“ Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Na današnji dan (19. avgust) 1928. godine u Aranđelovcu je rođen srpski književnik Danko Popović.

Slobodan_Danko_Popovic_Kruna_nije_za_igranjeGimnaziju je završio u Aranđelovcu, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je proveo najveći deo života.

Autor je više pripovedaka, eseja i romana, filmskih scenarija, radijskih i televizijskih drama, a postao je poznat romanom Knjiga o Milutinu, verovatno najtiražnijim romanom srpske književnosti druge polovine 20. veka.

Dela: romani – Gospodari, Oficiri, Svinjski ujed, Udovice, Čarapići, Kuća Lukića, Konak u Kragujevcu, pripovetke Svečanost i Kukurek i kost, knjige eseja Vreme laži, Događaji i priviđenja, Na krstu i raskršću, Nespokoji, Božur i trnje, Seobe stare i nove i Četiri vetra.

Dobitnik je nagrada „Stražilovo“, „Isidora Sekulić“ i manifestacije „Mermer i zvuci“.
Umro je u Beogradu 7. avgusta 2009. godine.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________

SUDBINA SRPSKOG PISCA

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović

DankoPopovic-KnjigaoMilutinuU četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.
Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca.

Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije.

Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.

I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su „Čarapići”, „Kuća Lukića”, „Oficiri”, „Svinjski ujed”, „Konak u Kragujevcu” itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.
Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu „Karađorđeva smrt” uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji „Hajduk” Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.
Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku – u „Knjizi o Milutin”. Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama.

U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!

Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.
Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…
No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota.

Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se „Knjiga o Milutinu”, najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.

Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Izvor:politika.rs/objavljeno: 03/09/2009/

______________________________________________________________________________________________

SRBIN NA ISPITU

Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Ljudigovore-godina2jesen-zima200-11.
Sve što je švajcarsko u Srbiji je uvek imalo izuzetan ugled i cenu. Naročito su cenjene švajcarske krave i švajcarski satovi.

Uistinu, malo je u nas bilo krava koje su nazivali „švajcarskinjama“. Kakve su stvarne veze te srpske švajcarskinje imale na švajcarskim kravama, ne znam. Sa sigurnošću mogu tvrditi da su švajcarskinje krave bile lepše, i veće, i teže i da su davale više mleka nego naše, srpske krave. Doduše, za sve te svoje osobine „švajcarskinje“ u Šumadiji tražile su i posebne uslove. Tražile su bolju ishranu, bolje negovanje nego srpske krave, ali to nisu bili razlozi što su „švajcarskinje“ u Šumadiji, ipak, bile u manjini. Razlozi su istorijski. Može se reći da je sećanje na istorijske događaje vezivalo Srbina za domaće goveče. Ja sam kao dete o tome razgovarao i sa svojim dedom. Naivno sam ga pitao zašto u Srbiji sve krave nisu švajcarske.

Moj deda, u to vreme dovoljno star i dovoljno dokon da bi razgovarao sa detetom, odgovorio mi je vrlo ozbiljno: švajcarske krave su za Francusku, za Nemačku, ili za neku drugu srećnu zemlju. Moj deda nije bio u Švajcarskoj, ne verujem da je štogod o toj zemlji pročitao, ali je bistri šumadijski seljak prosudio da „švajcarskinje“ nisu za njegovu zemlju. Švajcarske krave, kaže, ne bi izdržale ono što izdržavaju srpske krave. Moj deda je detetom, kaže, slušao priče o srpsko-turskim ratovima 1876. i 1878. I tada je Srbija, zajedno sa vojnicima, poslala na front i volove. Srbi su nosili puške, volovi su vukli topove i provijant. Kod kuća, na njivama i putevima, u poslu, u jarmu, volove su zamenjivale krave (ko bi drugi) a muškarce su u teškim poslovima zamenjivale srpske žene — majke, sestre i supruge ratnika. Srpski volovi su delili sudbinu srpskih ratnika, a vraćali su se kućama čak ređe nego njihovi mnogostradalni vlasnici i ratni drugovi. Dedin otac je kao vojnik 1886. u srpsko-bugarskom ratu bio na istom položaju sa svojim volovima. Kod kuće su dedinog oca i volove u teškim muškim poslovima zamenjivale žene i krave.

Pradeda se iz rata vratio, volovi nisu. Isti udes se ponovio i 1912. u I balkanskom ratu i 1913. u II balkanskom ratu. I 1914—1918. u I svetskom ratu. Deda je nosio pušku, volovi su vukli furaž i topove. Godine 1941. ja sam u rat otpratio i oca i volove. Volove, Belju i Šaronju, nikada više nisam video, otac je bio zarobljen i vratio se, hvala Bogu.

Ogroman teret ratova koji su odnosili muškarce i volove podnosile su srpska žena i srpska krava. I terete mirnih razdoblja najviše su osećale srpska žena i srpska krava. One su rađale vojnike i volove za buduće ratove. Srpske su krave otelile i one stotine hiljada volove koje je Srbija prodavala radi kupovine topova i drugog oružja.

DOBRA STOKA I JOŠ BOLJA DRŽAVA

2.
Nedavno sam u jednom švajcarskom selu u kantonu Lucern sreo jednog mog zemljaka. Zemljak mi se hvalio uslovima koje ima na radu u Švajcarskoj, naravno, najviše se hvalio zaradom. Ime svoga zemljaka ne smem pominjati — ima u pitomoj Šumadiji kuću sa više dobrih zgrada (neke je zgrade ovih godina podigao parama zarađenim u Švajcarskoj) ima zemlju i vinograde kakvih u Švajcarskoj ne može biti, ima u Šumadiji i roditelje onemoćale, ima i decu. Moga zemljaka neću ovde imenovati i zato što on u Švajcarskoj radi u štali, u tuđoj štali, pere repove tuđim, švajcarskim kravama. Doduše, zemljak mi nije zabranio da mu ime spomenem. Naprotiv, kazao je: ako budeš pisao, pomeni me. Neka se zna da ja nisam ostavio svoju zemlju i svoju stoku zato što ih nisam voleo. Ja nisam probisvet. Moje prisustvo ovde nije moja sramota, sramota je državna. Država neka se stidi što ja više zarađujem kao sluga u tuđini nego kao domaćin u svojoj zemlji, na svojoj imovini.

U razgovoru sa zemljakom čuo sam mnogo pohvala o Švajcarskoj, o švajcarskim kravama i pašnjacima. Moj zemljak mi je pokazivao planinu Pilat. Visoka je i okomita planina, kaže zemljak, ali je puna krava i druge stoke. Mleko se sa planine spušta žičanom železnicom.

I u našoj otadžbini bilo je dobrih srpskih, a pomalo i švajcarskih krava. (Sada je i naših malo). Bilo je i na našim planinama divnih pašnjaka, mislim se, ali su opusteli. Mogli bismo ih imati opet, ali, prvo treba imati državu kako treba. Ne vredi stoka bez države.

Moj zemljak je, kaže, kao sluga video mnogu dobru stoku, ali i još bolju državu, Švajcarsku. Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

3.
U razgovoru sa zemljakom dolazim do zaključka da su razlike između švajcarskih krava i srpskih krava, ipak, mnogo manje nego što su razlike u odmosima koje prema kravama imaju države Švajcarska i Srbija.

U Švajcarskoj izlazak krava iz sela i gradova (da, i gradova) na planinske pašnjake se praznuje. Još veća se svečanost priređuje kad se krave vraćaju u sela na zimovanje.

U Švajcarskoj kravs se poštuju, one hrane Švajcarsku, a Švajcarska za to nagrađuje i njih i njihove vlasnike. U Srbiji sada važi pravilo: ako ne znaš kako ćeš postati siromah, zapati dosta krava.

U Švajcarskoj se čovsk ponosi kravama i krave se mogu ponositi Švajcarcima koji kupuju njihovo mleko. Švajcarci poštuju ne samo krave nego i ljude koji neguju krave.

POŠTOVANJE ZA KRAVE I LJUDE

Švajcarska deca u najmodernijim, najlepše uređenim gradovima od malih nogu upoznaju se sa kravama — one pasu takoreći na domaku centara gradova; u našoj zemlji, u našoj seljačkoj zemlji, ni izbliza nije tako. U doskora seljačkoj Srbiji ima dece koja ne znaju šta je krava, ni šta je vo, iako njihove babe i njihovi dedovi još mirišu na balegu. Mit o selu i seljacima ruši se u nas bez presedana i bez prestanka, poodavno.

4.
Švajcarske krave ne smetaju prekrasno uređenim i prečistim gradovima Švajcarske. Usred Ciriha mogu se videti krave kako pasu. Pasu u blizini najvećih svetskih banaka, u blizini najvećih i najskupljih trgovačkih centara u kojima su se snabdevale i naše vladarke.

Švajcarske krave ne smetaju prebogatoj Švajcarskoj, naprotiv, one ulepšavaju, uljuđuju svoju okolinu, unose u nju mir i spokojstvo, miris otvorene, bezazlene sigurnosti.

Učinilo mi se da Švajcarci imaju blag i pitom pogled, sličan pogledu njihovih krava. Moja stara majka mi je potvrdila da sam u pravu, da ljudi u blizini mnoštva krava imaju pitom, otvoren pogled. I naši su ljudi tako gledali dok je u nas bilo dosta krava i mleka, kaže moja majka; ali, našim ljudima više pogled nije takav, naši ljudi gledaju prestrašeno i unezvereno.

Švajcarcima krave ne smrde. One svojim sunarodmicima mirišu na mleko. Mirisi krava i balega, dabome, za Švajcarce su samo siguran znak da Švajcarska ima mleka u izobilju. Našim skorojevićima po Srbiji krave smrde, zato su i zabranili držanje krava čak i po srpskim varošicama, koje se po urbanizaciji ne mogu meriti ni sa švajcarskim selima. Našim vlastima u Srbiji krave smrde i kad ih nema. U Interlakenu, međutim, ne smrde krave, čak ni najbogatijim turistima iz čitavog sveta. U ovom turističkom centru svetskog glasa i ugleda nema nijedne poflekane fasade, nijednog prljavog izloga i prozora, nijednog prosutog kontejnera, nijedne bačene hartije na travnjacima, nijednog opuška na pločnicima, nijednog psa lutalice, nijedne mačke koja ne zna čija je, ali krava ima, krave pasu na bujnim pašnjacima.

U Interlakenu sam čuo priču o jednom Srbinu koji je pre nekoliko godina tražio švajcarsko državljanstvo i zbog toga, prema švajcarskim propisima, izašao pred žitelje ovoga grada na ispit, na neku vrstu upoznavanja i provere. Jedan Švajcarac meštanin pitao je Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da li ima nešto što se Srbinu u Švajcarskoj ns sviđa. Sve je divno u Švajcarskoj: i državno uređenje i opštinska uprava, izborni sistem, baš sve, a naročito mu se sviđalo, rekao je Srbin, što u Švajcarskoj nikoga ne hapse za mišljenje iskazano ili napisano; sviđalo se Srbinu što se u švajcarskom bogatstvu i izobilju niko ne busa u prsa da je izbavitelj i usrećitelj Švajcarske i Švajcaraca. U zemlji koju sam napustio — kazao js Srbin — nije tako. U zemlji iz koje sam došao ne može da se diše od izbavilaca i usrećitelja. Ali, Švajcarci nisu bili zadovoljni odgovorom ispitanika. Tražili su od Srbina da se izjasni — ne može na svetu postojati zemlja u kojoj se ničemu ne može zameriti. Znaju i Švajcarci da raja na zemlji nema nigde, pa ni u Švajcarskoj. Uvek može biti bolje i lepše, pa i u Švajcarskoj. Zato su nagonili Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da kaže šta je to u državi i švajcarskom načinu života što bi se moglo poboljšati, šta bi trebalo uraditi tako da Švajcarska bude još bolja i još lepša.

UVREDIO SRBIN ŠVAJCARSKU

Nesrećni Srbin se setio krda krava koja pasu u blizini centra grada pa je rekao da mu, eto, te krave pomalo smetaju. Smatrao je Srbin da je bolje ako mu se nešto i ne sviđa da to ne ide na adresu države i Švajcaraca nego da to veže kravama za repove. I, pao Srbin na ispitu.

Krave su ovde otkad znamo za sebe, obrazložili su Švajcarci svoju odluku — a vi ste ovde od juče; bez novog državljanina možemo, bez krava ne možemo. I tako nisu Švajcarci dozvolili Srbinu u isto državljanstvo sa svojim kravama. Uvredio Srbin Švajcarsku. I njezine krave.

Ovim povodom razmišljam o našim nesretnim srpskim kravama. Iz naših preprljavih gradova, iz gradova čiji se krovovi i fasade raspadaju, iz gradova u kojima se mogu videti gomile smeća rasturene pored kontejnera po kojima sirotinja brlja, prevrće, traži nešto, uzima i jede — iz takvih naših gradova i palanki krave su proterane, zakonski. Našim vlastodršcima i zakonodavcima ne smetaju paščad lutalice namnožene u Beogradu, kao za zemana Sulejman-paše-Skopljaka, našim vlastodršcima su smetale krave. Ne smeta im mnoštvo prosjaka na svakom mestu — smetale im krave. Ne smetaju im agonično prepuni, dotrajali autobusi gradskog prevoza — smetale im krave. Znam koliko su samo u mom rodnom gradu urbanisti i vlastodršci učinili napora da se proteraju krave tobože i zbog saobraćaja. U Švajcarskoj krave ne smetaju prekrasnim, čistim i novim automobilima, besprekornim autoputevima i mnogo gušćem saobraćaju — smetaju našim olupinama i krtnijama koje se po ružnoći i dotrajalosti ne mogu porediti ni sa onima koji su odavno na otpadima i automobilskim grobljima po Švajcarskoj.

Međutim, u poslednje vreme — objašnjavam zemljaku — izgleda da su se naše srpske krave opametile. Rešile srpske krave da ne daju mleko. Neće više da podnose da se preko njih, preko cene mleka eksploatišu njihovi vlasnici. Neće više krave da budu glavni činilac održavanja režima koji im nije naklonjen. Hoće da daju mleko svinjama — ne daju ga gradovima i palankama iz kojih su proterane, u kojima su omalovažene.

5.
Srpske krave imaju sličnu sudbinu kao i srpski vlasnici krava — njih se stide u Srbiji, čak i dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci, uzorpatori, koji su na vlasti bez prave legitimacije.

Eto, i oni sebi dozvoljavaju da se stide. Ne smeju da se stide pred narodom, stide se krava.

U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka, nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju stvorilo i proslavilo — seljačko je. Nekada su prvi ljudi u Srbiji sa razlogom i ne bez ponosa isticali svoje seljačko poreklo. Na primer — Paštrmci, Resavci, Dobrače, Lapovci, Garašani, Lunjevice, Blaznavci i mnogi drugi. Ne zbog toga da bi imitirali plemstvo u feudalnim carstvima, nego da bi istakli svoj koren u narodu, a to znači ugled, junaštvo i poštenje, čist obraz i dobru narav.

OMALOVAŽAVANJE NAŠEG SELJAKA

Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog seljaka (naravno, i njegove stoke, u prvom redu, rogate stoke). Seljaštvo je izlagano ruglu i podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska inteligencija i, naravno, gradsko stanovništvo, čak i oni čiji su roditelji ostali da budu seljaci i da se sahranjuju u svojim seoskim grobljima. Čim su srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih „gedžama“, „gegulama“ i zaturili ih kao moralni i politički činilac. Potcenjivanje i omalovažavanje srpskog seljaštva se nastavlja i sada kada bi selo moglo da ublaži teret nezaposlenosti. U rušenju „kulta seljaštva“ najviše su se isticali seljaci koji su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i kabinete. Oni su u tome učestvovali iz ideoloških razloga, ali i iz moralno psiholoških. Kad su štale zamenili kabinetima i kancelarijama, zavojštili su protiv onoga što su bili. Srpski seljaci i srpske krave propištali su majčino mleko. Seljacima i kravama svetili su se čobani na visokim položajima u državnom aparatu. Seljaci su bežali sa svojih njiva, iz svojih sela, krave su nestajale, samo vladajući nisu napuštali svoje položaje. Deca su ostajala bez mleka, za to niko nije odgovarao, nije pala i jedna vlada — i što bi, oni su zgrešili prema deci, nisu prema Partiji.

6.
Poznavao sam mnoge predstavnike vlasti seljačkog porekla, mnoge moje zemljake. Nisam mogao da se otrgnem utisku da su se po nekom skrivenom osećanju potrebe trudili da unište sve što ih podseća na ono što su nekad bili. To smo mi sa sela dobro osetili i u Beogradu. Naši bivši čobani su se klonili nas koji smo došli iz njihovog kraja. Mi smo njih podsećali na kaljave opanke, na obojke pune zemlje. Oni su za sebe odabrali društvo u bivšim starogradskim kućama, družili su se sa onima koji nisu u raskvašenim opancima prelazili preko uzorane njive, niti bosi preko strnjišta sa ostrugom, koji nikada nisu ugazili u balegu (što je ideal seljaka kad ga sudbina odvede u grad i da mu vlast). Nas su izbegavali, mi smo ih podsećali na njihovo poreklo, na prošlost koje su se oslobodili. Podsećali smo ih na krave od kojih su pobegli, kojima više nisu ni hteli ni mogli da se vrate. Naravno, ovo je tek mala i slaba uteha za srpske krave. Pogotovu ako se njihova sudbina i dalje upoređuje sa sudbinom Švajcarskih krava.

7.
Švajcarske krave mogu da budu zadovoljne čak i svojim položajem u srpskoj literaturi. U svakom slučaju, zadovoljnije nego srpske krave. One su preko KOMADIĆA ŠVAJCARSKOG SIRA (koji je pravljen od njihovog mleka) prisutne u srpskoj literaturi, srpske krave nisu. U srpskoj literaturi nema srpskog sira, ni komadića. Da li je to do literature, ili do mleka srpskih krava. Verovatno da bi bolji pisci napravili nešto i od mleka srpskih krava, mislim na pisce koji bolje poznaju život svog naroda. Srpski su se pisci distancirali od srpskog sira, nisu ga uveli u literaturu. Verovatno su se bojali da ne ispadnu prosti i provincijalni, zaboravili su da je velika ruska literatura puna ruskih jela i pića. Slično je i sa velikom francuskom literaturom.

ŠVAJCARSKA GOVEDA NIKO NE OBMANJUJE

8.
Sve švajcarske krave nose zvona i medenice. To Švajcarcima ne smeta, naprotiv, zvona i medenice utiču da švajcarske krave bolje jedu — uz muziku. Čitava Švajcarska bruji od muzike zvona na govedima. To se objavljuje da je Švajcarska otadžbina i država švajcarskih krava. U nas nije tako, naša goveda ne nose zvona — njima je odzvonilo.

9.
Na švajcarskoj politici prema kravama zasniva se stabilnost vlade — u nas mogu političari da pomore stoku, kao što su i činili — dlaka im neće faliti s glave, važno je da su uz politiku SKJ, da su na Titovom putu.

Srpske krave ne nose medenice. To Srbima smeta. Ovako, manje ih čuju, manje znaju za njih. Srbi se postiđuju medenica, ne stide se afera pod istim imenom.

10. Švajcarska goveda niko ne obmanjuje, a srpska redovno, to čini srpska država, institucija koja bi morala da ih štiti. Ne znam da li je to tako zato što je srpska politika antiseljačka, zato što srpski seljak mora i može sve da podnese, ili je to zbog toga što je srpska država slaba, siromašna (a siromašna je ne od Boga nego zbog slabe i naopake politike). Koliko puta su moji Šumadinci pokušali saradnju s državom. Eno, puna je Šumadija štala, velikih kao škole. I većih, ali praznih. Koliko su puta moji Šumadinci utovili na stotine bikova, pa kad treba da ih prodaju — niko neće da im otkupi tovljenike. Ili im obaraju cenu. Hoće teletinu i junetinu za bagatelu. Hoće da seljaci rade džabe. Za seljaka i njegove krave nema para, za ministre i diplomate neće, neće niko, za činovnike, i za političare koji bez prestanka drobe o revoluciji i o socijalizmu ima para ko u pesmi: išti blaga koliko ti drago.

A sad se i goveda osvestila (opet sličnost s narodom). I pobunila. Krave ne daju mleko. Telad odbila da rastu u socijalizmu, bikovi neće džabe da ginu po klanicama.

11.
Švajcarske krave nemaju nikakvog moralnog — psihološkog opterećenja. Njihove babe i prababe nisu preživele zemljoradničke zadruge — ne nose strahove totalitarnog društva, ne snose posledice besmislica koje ga prate. Ne pate od nepoverenja u zemlju i ljude kojima pripadaju. Švajcarske krave žive u slobodnoj i demokratskoj zemlji, njihovu rodbinu (volove, telad, junad) niko ne poteže sekirama i ne oslepljuje kao što je to slučaj sa stokom Srba na Kosovu i Metohiji. Švajcarska stoka ima svoju dobro uređenu državu koja je štiti i pritiče joj u pomoć. Srpska stoka nema takve države. A stanovništvo?

12.
I moj zemljak je, kaže, imao švajcarske krave u Srbiji, ali ne sme to nikome da kaže u Švajcarskoj. Pogotovu ne sme to da kaže Švajcarcu, svome gazdi. Ne sme reći ni da u Srbiji ima štalu za dvesta teladi, da je moderno uređena, sa jaslima na traku i sa pojilicama, ne sme da govori o svom vinogradu, o voćnjacima kakvih nije video u Švajcarskoj. Duša mu, kaže, gori, želeo bi da bar govori o tome. Ali ne sme, strah ga je da će ga, ako kaže šta je sve ostavio, Švajcarci upitati zašto je došao u Švajcarsku, zašto se ne vrati kući, imovini, tamo gde su njegovi rođaci i prijatelji, gde se govori njegovim jezikom, gde je njegova crkva.

Ne treba da se stidi toliko — pokušavam da utešim zemljaka, nekadašnjeg domaćina šumadijskog — pomisli šta bi se desilo Švajcarskoj, njenim kravama i njenom narodu da su, nedaj Bože, njima vladali oni koji su vladali našom otadžbinom, da li bi oni izdržali u poluvekovnoj vladavini najsavršenijih i najbestidnijih obmana i laži.

A mi smo, ipak, izdržali, zemljače, izdržala je na muke i patnje naviknuta Srbija, izdržao je srpski krstonosni narod.

Danko Popović, juni, 1990. godine

Izvor:riznicasrpska.net[postavljeno 18.01.2010]

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

MOJE JE LEČITI ROD…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1806. godine rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović-jedna od najumnijih glava srpske kulture uopšte. Najpoznatiji je kao komediograf, ali bio je i pravni stručnjak, pedagog, muzeolog, čak lingvista.

 Autor je i jednog priručnika retorike, kao i neke vrste rečnika filozofskih i pravnih termina koje je predlagao kako bi se posrbila strana terminologija.

 JOVAN STERIJA POPOVIĆ

sterijaRodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora „prirodnog prava“. Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd.

Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete.

Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta – Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.

J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama „Davorje„, jednom od najboljih knjiga refleksivne poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića.

Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“ otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu „Teatar na đumruku“ i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu „Teatar kod jelena“ (1847- 1848).

 Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. „Otac srpske drame“ prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine.

U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr.

Komedija „Laža i paralaža“ (1830), „Pokondirena tikva“ (1830), „Tvrdica“ (1837), „Zla Žena“ (1838) i „Pomirenje“ (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju „srpskog Molijera“. Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu.

Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni „slavjanski“ jezik.

Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija „Rodoljupci“ u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu.

„Moje je lečiti rod!“

izvor:www.npsterija.rs

 Davorje“ (1854)

 kul-sterija-MALASterija je za života objavio jednu knjigu pesama pod ovim naslovom, a druga je ostala u rukopisu i izašla je posthumno. Tu ima 27 originalnih pesama, 9 prevedenih i još nekoliko epigrama. U ovu zbirku unosi i nekoliko Horacijevih pesama koje ne navodi kao gostujuće pesme jer u to vreme još ne postoji svest o plagijatu.
Prva pesma nosi naziv „Mojim pesmama“ i u njoj peva o Srpstvu koje treba da traje. Osnovi zadatak po Steriji je „podizati roda cenu“. Ovde se mogu podrazumevati svi oni koji za svoj narod čine dobro, bilo da slikaju, grade ili pišu pesme, romane… Poslednja pesma je – „Oproštaj s čitateljem“. Sterija je naš prvi pesnik koji shvata ulogu čitaoca i stvara odnos između njih i sebe. To imamo i u njegovom „Romanu bez romana“ gde on koketuje i razgovara sa čitaocima, a sve je prožeto humorom.
„Davoriti“ znači tužiti, pa bi se naslov ove pesme mogao prevesti kao „Elegije“ ili „Tugovanke“. Ideja ove zbirke je da je sve ne ovom svetu ništavno i prolazno i da su zalud sva blaga, sreća i bogatstvo, kada po svakog smrt dolazi i sve radosti moramo ostaviti na ovom svetu. Poruka Jovana Sterije Popovića je da ljudi ne treba da se grabe za slavu i blago, već da gledaju da ostave što bolju sliku o sebi potomcima. Zato Steriju smatraju pesnikom – nihilistom, a njegova dela melanholičnim i tragičnim. U pesmi „Nadgrobije samom sebi“ ideja o apsolutnom ništa ukršta se sa ateizmom.

„Ništa iz ništa
Zgruvano u ništa
Daje sve ništa;
Šta želiš više od iščezlog ništa?
Plamen kratko traje
Večno gasi se.
Stihotvorac, retor,
Profesor, pravdoslov,
U knjigama ime
Večno ostaje ti;
No telo nam ništa,
Um takođe ništa,
Sve je dakle ništa,
Senka i ništa.“

U šestom i sedmom stihu možemo nazreti Heraklita koji govori da je svet nastao iz vatre. Ali po ostalim Sterijinim stihovima, izgleda da je nebitno da li je svet nastao iz vatre, vode ili vazduha, kad je sve propadljivo, kratkotrajno i posle izvesnog vremena nestaje. Jedino što nam ostaje jeste uspomena kod drugih, pa bilo to u njihovim glavama ili u knjigama, ili na nadgrobnim spomenicima. Ime nam se neće zaboraviti ako svojim ponašanjem zaslužimo pamćenje. A ostalo je sve ništa.
Sličnu koncepciju poezije imaju i Laza Kostić i Njegoš. Kostić u pesmi „Spomen na Ruvarca“ pita mrtvog prijatelja u čemu je smisao života, a Kosta Ruvarac mu govori da je sve alfa i omega i pritom pokazuje desnom rukom na glavu (mozak), a levom na kukove. To znači da je duh besmrtan, a telo je samo prah koji brzo iščezne. Njegoš u „Luči mikrokozma“ o telu govori kao o „blatnoj tjelesini“ što takođe implicira da je sve materijalno ništavno. Svaka smrt to dokazuje.
Sterija pokazuje i vezu sa prvim talasom klasicizma, iako on pripada trećem i poslednjem talasu. On piše „Pohvalu sliku“ (rima) i odu „Aleksiju Veziliću“, a ne Mušickom (2.talas) iako je bio njegov učenik.
Najzačajnije Sterijine pesme su: „Davorje na polju Kosovu“, „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, „Na prirodu“, „Groblje“.
Sa poezijom Jovana Sterije Popovića kao i sa odlikama klasicizma, najbolje se možete upoznati preko knjige MiloradaPavića „Klasicizam“.                             Izvor:  bibliotekarka.com/

Priredio: Bora*S