U MNOGO ČEMU, BILA JE PRVA…

TAMOiOVDE-logoKatarina Ivanović, umetnica, lepotica i rodoljub

Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Narodnom muzeju u Beogradu je poklonila 24 slike

25_620x0BILA je naša prva slikarka, počasni član Srpskog učenog društva, prva žena koja je kod nas naslikala istorijsku kompoziciju…

U mnogo čemu – bila je prva.

Katarina Ivanović na svet je došla 1811. godine, u porodici uglednog građevinskog preduzimača iz mađarskog grada Vesprema. Detinjstvo je provela u gradu Stolni Beograd i od najranijih dana bila „inficirana“ željom da slika.

Njen dar je, srećom, prepoznao bogati trgovac Đorđe Stanković i nije štedeo novac da je pošalje na školovanje u Peštu. U ateljeu Jozefa Peškog, mlada umetnica je ovladala četkicom i bojama. Bila je očarana svetom koji joj se otvarao na platnu. Tu je, 1834. godine, nastao njen prvi autoportret. A onda je otišla u Beč, gde joj je grofica Čaki, 1835. godine, pomogla da upiše Akademiju za likovnu umetnost, u vreme kada je za dame to bio – nedozvoljen „posed“.

Posle pet godina, kreće njena slikarska avantura po evropskim sokacima. Italija, Holandija, Francuska – tu je iskrcavala svoje kofere da bi učila, saznavala, stvarala. Iz svakog grada je, gladna znanja, „ukrala“ poneku važnu lekciju. Početkom 1844. godine odlazi na usavršavanje u Minhen, gde joj se, studirajući istorijsko slikarstvo, otvaraju novi vidici.
Sve vreme je, međutim, težila da dođe u zemlju svojih predaka, dok je boravila u Beču, intenzivno je učila srpski jezik. Katarina je u Beograd zakoračila 1846. godine, puna nade i velikih očekivanja.

Želela je da pomogne svojim Srbima, da im otvori oči i da proširi vidike mladim ljudima željnih obrazovanja. Ali, bila je žena… A to je značilo da se njen glas jedva čuo i da njeni snovi o razvoju grada na dve reke ne mogu biti ostvareni.

25 (3)

Katarina Ivanović – Oslobodjenje Beograda

Dok je boravila u Beogradu, naslikala je dva portreta kneginje Perside, supruge Aleksandra Karađorđevića. I to nije prošlo toliko slavno. Kako nije stekla zasluženo priznanje, ostala je bez zaposlenja koje bi odgovaralo njenom talentu, pa je 1847. godine, pomalo razočarana, napustila našu prestonicu i vratila se u Stolni Beograd.

Tu je provela ostatak života.

PESMA SIME SARAJLIJE

IAKO je slabo govorila srpski jezik, Katarina je bila veliki rodoljub, koji je iskreno želeo da pomogne svom narodu. Time je „kupila“ i slavnog pesnika, Njegoševog učitelja, Simu Milutinovića Sarajliju. Očaran njenim intelektom i lepotom, 1837. godine posvetio joj je jednu od najpoznatijih rodoljubivih pesama – „Trojesestarstvo“.

25 (1)

Autoportret, 1836.

U periodu između 1865. i 1873. godine, stvarala je delo „Osvajanje Beograda 1806.“, koje se smatra trijumfalnim početkom istorijskog slikarstva. Iako su, kako se govorilo, na njenoj slici sevale puške i buktao plamen, Katarinin talenat tada nije prepoznat. Ali, kasnije će greška biti ispravljena…
Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Bila je i iznenađena i raznežena:
Ovo je za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje. Za žensku u ovom dobu još nečuveno – ushićeno je pisala Katarina.

Poneta ovim činom, odlučila je da preostali opus pokloni Beogradskoj srpskoj akademiji. Do 1880. godine u Narodnom muzeju su se našle 24 njene slike, a priložila je i 1.000 forinti za osnivanje fonda sa njenim imenom.
Nadam se da će Srbi odati poštu mojim delima i da će me držati u svome spomenu – rekla je slikarka.

Katarina je preminula u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine.

Iza nje je ostalo 38 slika. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, 1967. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd na Novo groblje. Tako se vratila gradu kojem je toliko želela da pomogne.

NAJPOZNATIJA DELA
U NjEN umetnički opus spadaju uglavnom portreti, istorijske žanr-kompozicije, a veliki uspeh je postigla komponujući mrtvu prirodu. Najpoznatija dela su: „Autoportret“ (1836), „Portret mladog muškarca“ (1837) „Grožđe s korpom“ (1838), „Srpski Homer“ (1839), „Portret Sime Milutinovića Sarajlije“ (1840), „Italijanski vinogradar“ (1842), a u drugoj polovini 19. veka naslikala je portrete kneginje Perside Karađorđević, vojvode Stevana Knićanina, „Beograđanku“…
Tatjana Loš | 19. jun 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

KUPEN PETL…

tamoiovde-logo

MUŠICA
Ima jedna mudros stara
Koju neće da nauče:
Život, toj ti je prevara,
svak na svakog će zavuče.

Ljudi tera želja jaka,
izvedena iz podsvesti:
Svaki traži svog ortaka
na koga bi da ga smesti.

Mi živimo život dlakav,
dlakav al na sitne lokne.
Svaki traži neki takav
sa nameru da mu kokne.

Naravi su naši kvarni
saves ni u dušu lecka
i tera ni ko nestvarni
Na tog koj će da ni kecka.

Zbog dubišta naši tavni
zbog ponor na bolni srca,
otvaramo nužnik javni
Na tog koj će da ni prca.

Da ni ne bi sve toj smlelo,
napravilo od nas tranje,
Okrenimo na veselo,
Na smeh i na zajebavanje.
Dragan Radović

_______________________________________________________________________________________________

DIVLJA ANA OD HILJADU LJUBAVI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Divlja Anna Akhmatova od hiljadu ljubavi i nežni Amedeo Modigliani, jedini na svetu (1. deo)

Parižani su se otvoreno, pred nesrećnim Nikolajem Stepanovičem Gumilevim (Николай Степанович Гумилёв), suprugom mlade Ane Ahmatove (Анна Андреевна Ахматовa), divili visokoj, vitkoj, gracioznoj, nesvagdašnjoj privlačnosti pesnikinje, koja uistinu nije bila lepotica, ali je imala nečeg omamljujućeg, fatalni fluid.

Gumilev, koga su u mladosti prozvali Sokolova kandža, dobro se držao, stoički podnoseći bezočni suprugin flert i nametljivost mužjaka. Dok su joj upućivali komplimente, nije primećivala supruga, a kada je neočekivano iskočio Amedeo Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), magija je postala opipljiva, stvarna, silovita. Poetesa je naglo ogluvela i oslepela za sve. Opčinjenost je bila obostrana. Bila je to, bar za slikara, prva ozbiljna ljubav – tek hip u godinu presvučen.

Ahmatova-i-Punin-na-Fontanki

Ahmatova i Punin na Fontanki

 Ana, sveže udata, imala je 21, visoka crnokosa, bledolika, sivo-zelenih očiju, obrazac lepote za crnomanjastog Amedea, koji se pred Ahmatovom podmladio: rekao je da ima 24, a imao je 26 godina. Badava je strepeo zbog sitne prevare – godine nisu bitne.

 Pesnik (večiti šegrt, tvrde ruski kritičari), književni sudija, osnivač umetničkih pokreta i izama, fantasta, putnik, pustolov i oficir Nikolaj Stepanovič Gumilev doputovao je sa suprugom 1910. u Pariz, na medeni mesec.

 Ana Ahmatova, rođena u Odesi, u Ukrajini 1889. smirila se 1966. u Domodedovu, u Rusiji. Počela je da piše u 11. godini, na samom ulasku u 20. stoleće i užasnula pa i u očaj bacila roditelje. Otac Andrej Antonovič Gorenko (Andrei Antonovich Gorenko), pomorac, sirov, umišljen čovek, podsmevao se kćerkinim stihovima i upozorio je da ne sramoti porodicu i prezime pišući dekadentne stihove. Njena majka Ina Erazmovna Stogova (Inna Erazmovna Stogova), tverska vila – potomak ruskog plemstva – nije smela da se meša. Zato je jednog dana sjatila decu oko sebe i – otišla.

 Da umiri oca, mada je nije bilo briga – Ana Andrejevna Gorenko od malih nogu beše slobodoumna, svojeglava, ponosna, buntovna, radoznala – uz ime je dodala prababino tatarsko prezime. Ahmatovi su potomci Džingis Kana.

 Gumilev je obožavao Ahmatovu, gledao je kao ikonu, a pobožne Ruskinje se krstile, molitvale i klepetale. Sažaljevale su Gumileva koji je izabrao trpljenje od Badnje večeri 1903, kada se zaljubio u tu devojčicu od 14 godina i zaprosio je – naravno da ga je odbila tada i kasnije više puta – do dana kada su ga streljali, u avgustu 1921. kao narodnog neprijatelja.

Amadeo-Modiljani-foto-Paul-Guillaume-Pariz1915

Amedeo Modiljani, fotografija Pol Gijoma, Pariz, 1915.

Mučile su ga, progonile nebrojene bračne ponude nestrpljivih, nasrtljivih, raspaljenih muškaraca, koji su je, kao i on, prosili po više puta i, najzad, kao verenik, tri godine pekao se na žeravici, čekajući da se Ana konačno odluči. Kasnije, u braku, Gumilev je redovno bio na čekanju.

Nebrojeno puta Anu su prosili posesivni muškarci, pretežno oženjeni, višestruki preljubnici, povremeno i satiri sa više ljubavnica paralelno.

Znameniti ruski pisac, porodičan čovek Boris Pasternak (Boris Pasternak) Anu je ozbiljno i uporno prosio, u svakoj prilici i neprilici. Kada je bila sa jednim muškarcem, osećala se kao da je sama i razmetala se vremenom: imala je muškaraca za nebrojeno života!

Bila je – kako se danas kaže, uzdržano i nedorečeno – u vezi sa Aleksandrom Blokom (Alexander Alexandrovich Blok) koji je bio pun lepih reči za poeziju Ahmatove. Gumilev je zanemeo kada mu je Blok poverio da se divi Aninim pesmama. Vaistinu, Gumilev je ohrabrivao Anu da piše, ali samo da bi joj se dodvorio, zapravo je mislio da je nedarovita. Bila je i sa Osipom Mandeštaljmom (Osip Emilyevich Mandelstam) (Osipova supruga, Nadežda, u autobiografiji “Čekajući nadu” oprostila je Ahmatovoj izlet u zabran). Ana je volela i (oženjenog) pesnika Borisa Vasiljeviča Anrepa (Boris Vasilyevich Anrep). Sva je prilika da su je oženjeni više privlačili od samaca.

Imala je čudnu romansu sa kritičarem i istoričarem umetnosti Nikolajem Puninom (Nikolay Punin). Deceniju i po živela je u Lenjingradu sa Puninom, njegovom suprugom, a kasnije i sa još jednom milosnicom. Kada je Punin pridobio novu ljubaznicu, Ahmatova je pristala na neprihvatljivo i nezamislivo poniženje: ustupila je gnezdo novoj konkubini, a sama je prešla u skromniju sobu. Taj Punin, tvrde biografi, bio je Anina životna ljubav (pre zabluda) i katastrofa.

Ali, Puninov gest govori ne samo o njemu, nego, čak i više, o Ahmatovoj.

Nikolaj-Gulev-sin-Lav-Ana-Ahmatova

Nikolaj Gulev, sin Lav, Ana Ahmatova

 Sa Ahmatovom je u ljubavi bio lekar i profesor medicine Vladimir Garšin (Vladimir Georgievich Garshin). Čudan lik. Hteo je više nego što je smeo. Više puta je prosio Ahmatovu. Najzad, kada je odlučila, posle upornog moljakanja, da uzme njegovo prezime, stigla je u Lenjingrad, ali Garšin je bio dalek, leden, teatralan, nezainteresovan. Shvatila je da je oženjen.

 Ahmatovoj ne treba reći dva puta: Znam vrlo dobro kako se veze raskidaju i, hvala Bogu, ja sam to učinila hiljadu puta. Ali to je bilo prosto neshvatljivo, zapisala je povređene sujete.

 Citirao sam te dve rečenice da bi čitalac razumeo dokle je išla pohota!

 Andrej Aleksandrovič Ždanov (Andrei Alexandrovich Zhdanov), gospodar života i smrti ruskih intelektualaca, kojeg je Staljin odredio za naslednika, Ahmatovu je karakterisao kao bludnicu i monahinju. Genijalni vođa Josip Visarionovič Džugašvili Staljin (Joseph Vissarionovich Stalin), za svoju majku govorio je da je matora kurva. Ahmatovu, koja je pisala ode strašnom brki da bi ga smekšala (prvi muž, Nikolaj Gumilev je streljan, drugi je umro u logoru, sin Lav je do 1956. naizmenično bio na kratkoj slobodi i po logorima), kada bi se na visokom državnom nivou raspravljalo o književnosti i piscima, povremeno je pitao: šta radi ona kurva?! Da, Ahmatova.

Kada su Nemci ponudili kod Staljingrada zarobljenog (ima glasova da se predao) Jakova Josifoviča Džugašvilija (Яков Иосифович Джугашвили), jedinog Staljinovog sina sa prvom suprugom Ekaterinom Svandidze (Ekaterina Svanidze), u zamenu za feldmaršala Fridriha Vilhelma Ernst fon Paulusa (Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) ovaj je odbio. Adolf Hitler (Adolf Hitler) je Paulusa unapredio 30. januara 1943. u feldmaršala i naredio da drži Staljingrad do smrti. Hilter je tako kupovao vernost, igrao je na sigurnu kartu: sujetu, ali Paulus se sutradan, izgubivši Staljingrad, nije ubio kako je Hitler očekivao, no se predao Rusima; firer ga je hteo u svoj zagrljaj – da ga strelja.

Staljin je navodno odgovorio da nema sina Jakova. Bili su u zategnutim odnosima od dana kada se Jakov oženio jevrejskom igračicom Julijom Meltcer (Julia Melzer). Što god da je Staljin odgovorio, Jakov je ubijen 1943. u logoru.

Nijedan feldmaršal u istoriji nije zarobljen. Paulus je bio jedini koji je predupredio ropstvo – predao se. Takav trofej Staljin nije hteo da izgubi. Paulus je na procesu u Nirnbergu svedočio protiv ratnih drugova. Feldmaršal Paulus završio je kao inspektor drezdenske policije i do kraja života u prepisci sa čelnicima iz vlade koristio je zaglavlje: Fridrih Paulus – general feldmaršal bivše nemačke vojske. Posle rata ostao je u Drezdenu i dobio brojne, neverovatne povlastice, uključujući i vilu u ekskluzivnom delu Drezdena. Uzgred, titulu fon je prikačio svom imenu. Nije bio plemenita roda.

Idila Ane Ahmatove sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) za noć je razorila obe porodice. Dok je svu noć flertovala sa Lurijem u boemskoj kafani “Kod psa lutalice”, Gumilev je smrvljen, posle upornog i ponižavajućeg moljakanja da krenu, sam, već surovo omalovažen, otišao kući. Lurije je ostao sa Anom do zore, dok ga je kod kuće, budna i zabrinuta, čekala supruga, pijanistkinja Jadviga Cibulska. Bilo je kao sa Blokom, zapisala je Ahmatova. I opisala.

Ahmatova je imala i tajnu vezu sa jednim od Romanovih koji su joj u Carskom Selu bili pod rukom. U Carskom Selu, izletištu i letnjoj rezidenciji careva, dvorske gospode i velmoža najvišeg sloja ruskog društva, koje je krenulo da silazi s pozornice svetske istorije u anonimnost, u ništavilo, često je šetala parkovima raskošne i probrane flore, između dugih i miomirisnih drvoreda, svakome za oko i maštu dostupna.

Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, uživajući u životu, prkoseći tuberkulozi, predajući se suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu tada sretali, pripovedali su da je nežno, krhko stvorenje poput vile. Držim da vile postoje jedino kao deo naivne fantazije i folkloristike, zato niko pouzdano ne zna kako izgledaju. Ahmatova je, verovatno, kao devojčurak bila znatne lepote ili, bar, prepoznatljive, a vile, ako ih ima, stvarane su u raznim kalupima, od vanzemne lepote do vangalaktičke ružnoće.

Kada se Ana Ahmatova – na visoko izvinute obrvice i neodobravanje prijatelja – preselila kod dve godine mlađeg orijentaliste, pesnika i prevodioca Vladimira Kazimiroviča Shilejka (Vladimir Kazimirovich Shileyko), zapisala je: Osećala sam se užasno prljavo. Mislila sam da će ta udaja biti put očišćenja, poput monašenja, a izgubila sam slobodu. Sa Shilejkom je izdržala deceniju.

Da pomenem još pesnika i književnog kritičara Nikolaja Vladimiroviča Nedobrova (Nikolai Vladimirovich), prevodioca i urednika Mihaila Lozinskog, pa pesnika i prozaistu Georgija Ivanoviča Čulkova (Georgy Chulkov) koji je, kao mnogi, prosto obnevideo od zaljubljenosti. Najzad, proveo je sa Ahmatovom tri meseca, kada je ponovo 1911, bez supruga, došla u Pariz.

Naravno, uvek je imala paralelne veze, više nego nego dana u nedelji, poput bivše ministarke pravde Francuske Rašide Dati (Rachida Dati) koja obično neguje po desetak probranih ljubavnika!

Kada je, uverena da je multimilioner Dominik Desenje pogodan za oca njene trogodišnje kćerke, Rašida je zatražila da prizna očinstvo. Pokazalo se da Desenje lakše pristaje na seks nego na očinstvo. Spremno je novinarima objasnio da se Rašida zbunila jer joj je rokovnik haotičan i naveo još najmanje osam muškaraca koji su se paralelno ljuškali sa lepom Rašidom. Na listu je došao Nikola Sarkozi (Nicolas Paul Stéphane Sárközy de Nagy-Bocsa), bivši španski premijer Hoze Marija Asnar (José María Alfredo Aznar López), koga je Rašida takođe stavila na listu mogućih očeva, glumac Alen Delon (Alain Delon), katarski državni tužilac, brat Nikole Sarkozija, jedan znani televizijski voditelj, predsednik Reala Florentino Perez (Florentino Pérez Rodríguez), najbolji fudbaler sveta Leo Mesi (Lionel Andrés Messi), dok je Ahmatova volela umetnike i naučnike.

Ahmatova  je smišljeno odbijala udvarače i prosce da bi im podstakla čežnju, pa kad ih raspiri sujeta, vraćali bi se u žešćem žaru, odlučniji, spremni na mnogo toga što nikad činili ne bi. Ipak, nikada nije bila sama.

Vreme je, kad već nije Ahmatova, da privremeno stavim tačku na neprirodno dug spisak usputnih ljubavi.

________________________________________________________________________________________________

Anna Akhmatova, pola vila – pola đavo, kupa se na plaži u carskome selu (2. deo)

Modiljani (Amedeo Clemente Modigliani), kako je nedvosmileno poručila Ana Ahmatova (Анна Андреевна Ахматовa), beše iznad svih. Jedini na svetu.

Pokazaće istraživači života i dela Ane Ahmatove da je, bar kada je Amedeo Modiljani u priči, poetesa, kao i uvek, želela više od života, uzbuđenja, zadovoljstva, raskoši, emotivnoga naboja, pa je izmišljala detalje iz druženja sa slikarom i – ko bi se nadao – sebi pisala pisma za koja se klela da ih je pisalo pero vođeno rukom Amedea Modiljanija. On je tvrdio da su on i pisanje – dva sveta.

Ana Ahmatova bila je čudo od malih nogu. U 16. je sablažnjavala čitavo Carsko Selo. Njeno ime bilo je poznato, lik prepoznatljiv, buntovništvo naglašeno, slobodoumljem je koketirala. Znala je, naravno da je znala kako deluje na muškarce.

Modiljani-crtež-olovkom-Ane-Ahmatove

Modiljani, crtež olovkom Ane Ahmatove

 Možete li vi da zamislite, recimo, kako su u to vreme izgledale gospođice kada su odlazile na plažu? Na sebi su imale steznik, preko njega grudnjak, potom dve suknje od kojih je jedna bila obavezno uštirkana, a preko svega svilena haljina. Presvlače se u kupatilu, tamo oblače ružni čvrsti kupaći kostim, na glavu stavljaju specijalnu kapicu, uđu u vodu, poprskaju se i – gotovo!

 A onda se pojavljuje čudovište zvano Ana Andrejevna Gorenko: bosa i u haljini na golom telu.

 Svlačim haljinu, ulazim u vodu i plivam sat-dva. Potom izlazim na obalu, oblačim haljinu na golo telo i tako mokra i čupava trčim kući. U to vreme, devojke u najvećim letnjim vrućinama nisu smele da igraju tenis u kratkim haljinama, taman posla; kad se prva žena osmelila da uzjaše bicikl, seljaci su je gađali kamenjem! 

 Gumilev (Николай Степанович Гумилёв) se trudio da prikrije ljubomoru.   Pokušavao je, s promenljivim uspehom, da bude ljubazan sa svima, ali pojavom Modiljanija strategija pokazuje opasne pukotine, a Gumileva rastura bes. Shvata da je susret koban i pokazuje tamnu stranu karaktera. Ljubomorom i postupcima nervira suprugu, kojoj prija okruženje muškaraca punih zavodljivih pričica. Da je ostao hladne glave, Gumilev bi shvatio da ponašanje Ahmatove nagoveštava kraj pre početka.

Na koncu, Gumilev nastavlja sam svadbeno putovanje odlaskom u Afriku. Tamo je, raspusnim životom, iskalio nagomilani bes.

Najednom, bez objašnjenja (kao da bi obrazlaganje postupka išta promenilo), Ahmatova na početku putovanja ostavlja supruga i počinje sa Amedeom Modiljanijem novi, divlji medeni mesec, dug čitavu godinu. Potom, iznenada, nestalna, napušta Modiljanija i vraća se nesrećnom Gumilevu. Niko ništa nije izgubio. Uistinu, svako je izgubio što je dobio.

Ana Ahmatova je, misle kritičari, u ljubavnom zanosu formirala prvu pesničku knjigu “Veče” objavljenu 1912. Sve lirske pesme su natopljene prizorima iz romanse, stvarne i izmišljene, sa Modiljanijem. Iste godine rodila je Lava. Ostavila je pisano svedočanstvo da je bila loša majka i da nije dostojna materinstva.

Nikolaj Stepanovič Gumilev kasnije je jednom reagovao – kada je sa Anom putovao sinu u Bežeck, u Tversku oblast (u maju 1918), a Ahmatova, nesvesna šta čini ili je opipavala puls, pomenula Modiljanija. Gumilev je Modiljanija tada nazvao pijanim čudovištem, poverivši joj da su se u Parizu posvađali zbog toga što je neotesani Gumilev u nekakvom društvu govorio ruski, a Modiljani reagovao.

Anin brak sa ruskim oficirom i pustolovom ušao je 1918. u završnicu, 1920. umire Modiljani, 1921. čekisti su streljali Gumileva.

Ana, 1921. sticajem okolnosti dobija francuski časopis za umetnost da prelista, ugleda Modiljanija na fotografiji i razume da je otišao zanavek.

Izgleda da oboje (Ana i Amedeo) nismo shvatili suštinu – sve što se događalo bilo je za nas predskazanje naših života: njegovog vrlo kratkog, mog – vrlo dugog, prosudila je Ahmatova, surova kao lihvar.

Ahmatova je, naravno, često i rado, opušteno, 1910. pozirala Modiljaniju, poglavito naga. Divila se svom telu koliko i slikar. Više nego udvarači. Igrala se. Svlačila se lako, elegantno. Munjevito. Silovito.

Doživljavala je svlačenje kao predstavu. Kada se posle nepromišljene noći sa muzičarem Arturom Lurijem (Artur Sergeyevich Lur’ye) u kafani “Kod psa lutalice” (pošto je Gumileva slomljenog poslala kući) u zoru vratila i počela da se sprema za jutarnje spavanje, osetila je da je muž posmatra. Pretvarala se da ga nema. Gumilev joj ništa nije rekao. Verovatno je imao čir na čiru!

Modiljani je, pored ostalog, najmanje 16 puta crtao olovkom na papiru Ahmatovu. Ona je uporno tvrdila da su nestali u ruskoj revoluciji; godinama sam bio uveren da je revolucija bila Ahmatova lično: uništila je crteže.

Nije me crtao u prirodi, nego u njegovoj sobi – darovao mi je te crteže. Bilo ih je 16. Molio me je da ih uramim i postavim u mojoj Carskoselskoj sobi. Ti su crteži stradali u Carskoselskoj kući u prvim godinama revolucije.

Žan-Modiljani-sliakreva-kći

Žan Modiljani, slikareva kći

Ana je, zaključujem, jer je to u njenoj prirodi, priželjkivala da je nagu Modiljani crta u prirodi, nedostajao joj je draž egzibicionizma, publike, izazova.

Modiljani je od Ane tražio previše: da urami crteže, ne misleći na Gumileva. Nijedan savremenik koji je posećivao Gumileve u njihovoj vili u Carskom Selu ne seća se takvih crteža. Videli bi ih da se koketa držala obećanja.

Modiljanijevo očekivanje da će Ana aktove, kao tapete, da postavi na zidove, nije bilo posve nerealno. Učinila bi to, bez ikakvih obzira, samo da je htela. Ipak, negde je Modiljani omanuo, Ana je ostala nezadovolj(e)na. Napeta.

Crteže je spominjala samo 1921, kada je saznala da je slikar dotakao večnost. U stranoj štampi već su ga nazivali velikim slikarom 20. veka i poredili sa Botičelijem (Sandro Botticelli). Kasno.

Pročitala je to i imala određene komentare koji, uprkos tvrdnjama puritanaca, pokazuju da je bila prisna s Modiljanijem. Početkom 1916. vila u Carskom Selu je prodata, a uspomene, sentiment s crtežima i nekim pismima, bačene. Na đubrište, nema gde drugde. Ahmatova je uspela da sačuva jedan portret.

Svi crteži za koje je Ahmatova pozirala naglašeno su erotični. Aktovi. Desetak, mimo pomenutih 16, nađeno je u kolekciji Modiljanijevog poštovaoca i mecene dr Pola Aleksandra (Paul Alexandre).

Nedavno sam naišao na rukopis direktora Muzeja Ahmatove, Nine Popove (Nina Popova), koja veruje da je crteže odista uništila pesnikinja, kako bi rekao veličanstveni Crnjanski – da ne ostane trag moj na tvom telu.

Žan-Ebutern-portret-Amedeea-Modiljanija

Žan Ebutern, portret Amedea Modiljanija

 Ne zna se kada se čovek više kaje: kada učini ili kada ne učini.

 Postoji, rekla je Nina Popova, 120 portreta napravljenih za života pesnikinje kojima je ona pridavala veći značaj i za koje je Ana sugerirala da su jedini.

 Ahmatova je lako, neutemeljeno umislila da je esteta. Popova je dodala da su tek 1993. na izložbi ranih Modiljanijevih dela u Veneciji, istoričari umetnosti na nekoliko aktova prepoznali Ahmatovu.

 Uistinu, nije neophodno da čovek bude istoričar umetnosti da bi prepoznao poetesin karakteristični valoviti nos.

 Ne znam čemu tolika mističnost i uzdržanost: Ana je imala 21. godinu i naglašeno radoznala, počastvovana što Modiljani, makar tada nepoznat kao što je i sama bila, hoće da mu pozira. Iskoristila je priliku da se pokaže, da zavodi.

 Znala sam ga kao siromaha – nije bilo jasno od čega živi. Kao umetnik tada nije imao ni senku od priznanja. Bio je tako siromašan da smo u Luksemburškom parku uvek sedeli na besplatnoj klupici, a ne u stolicama za koje je trebalo platiti.

 Nikad se nije žalio ni na posve očitu bedu, ni na slabu prođu slika. Samo jednom, 1911, rekao mi je da mu je prethodne zime bilo toliko loše da nije mogao ni da misli o onoj koju obožava, zapisala je Ahmatova.

________________________________________________________________________________________________

 Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.

 Izvor: wannabemagazine.com/

_______________________________________________________________________________________________

NEĆEMO PITI IZ ISTE ČAŠE

Nećemo piti iz iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino,
ljubiti se u rano jutro naše,
ni naveče kroz prozor motriti.

Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.


Uvek je nežni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja,
ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.

Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš čuvati suđeno je.


Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah,
o, ima plamena kojeg ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Ana Ahmatova


Priredio: Bora*S


SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA

Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.

Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.

306269_sandra-radovanovic--foto-vladislav-mitic_ff

Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović

  Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.

Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.

– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.

Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.

  Sestra u pešadiji

  Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama.
– Uvek sam s velikom ljubavlju pričala o Akademiji pa sam tu ljubav prenela i na dve godine mlađu sestru. Marija je u  pešadiji, a naši roditelji su neizmerno ponosni na svoje ćerke vojnike – dodaje Sandra.

 Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić   http://www.blic.rs

MOŠ SE HVALIT, ALI NE PRED NAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

ORAO I SVINJA
Jednom svinja iz puna korita
pred vratima imućnoga doma,
ka umije, po svinjski lokaše.
Oraj gordo na krutoj litici
veličava krila odmaraše
i oštraše smrtonosne kandže
bacajući plamene poglede
na sve strane u proljetnje jutro,
k pobjedi se novoj gotoveći.
Nego svinja, kako se naloka,
poizdiže turin obrljani
i ugleda na liticu orla.
Groknu krupno, pa govori orlu:
„Šta tu čučiš na goloj litici,
nesretniče i gladni ajduče,
izgnaniče pod opštim prokletstvom?
Što je tvoja žalosna sudbina?
Prazna slava i grabež krvavi,
pa i s krvlju ručak bez večere.
Pomiri se i predaj ljudima,
vidi ka se živi obilato:
meni na dan tri korita daju,
sve punije jedno od drugoga;
pa cio dan u glib do ušiju,
prevraćam se, na svijet uživam;
ni što mislim, ni glavu razbijam,
no iza sna na puno korito.“
Oraj tresnu, pa prikupi krila,
s prezrenijem odgovara svinji:
„Mož se hvalit ka pošteno živiš
pred svinjama, ali ne pred nama,
jerbo naše pleme ponosito
takvoga se gnušava života.
Nego ti se čuditi i nije:
svinjski misliš, a svinjski govoriš
To ti sada daju i goste te,
al’ ne zato rašta ti pomišljaš,
no dok malo nakupiš slanine,
pa će odmah maljugom po ciku.
To pogadaš, mi smo grabitelji,
pod vselenskim živimo procesom
opasnosti i krvoprolića;
to su naše igre i pirovi.
No likovi naši ponositi
jesu simbol zemnog veličanstva,
na krunama carskijem blistaju;
jošt se krune diče i ponose
što su lika našega dostojne.“
To izreče, pa hitro poleti,
ka krilata iz luka strijela,
u svojemu nad oblakom carstvu.
Osta svinja u gadnom brlogu
čekajuci u čelo sjekiru.

P. Petrović Njegoš

MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________

GADNO MI JE I DA GOVORIM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

TVRĐAVA
“Za čime je čeznuo svih dvadeset godina, pobogu si brate?

Za ovom siromašnom zemljom, za pakošću što u nama živi duže i jače od materinske ljubavi, za neodoljivom potrebom da činimo zlo kad god možemo, za našom divljom turobnošću?… Eto! Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća. A ljudi? Gadno mi je i da govorim. A zašto je tako?

Ne znam. Možda zato jer smo po prirodi zli, što nas je Bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasno smijati, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile, koje stalno obilaze oko nas.

Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas a mi smo na tom zahvalni…

Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena i pominjati naše dane kao sretne.“
Meša Selimović