(NE) BUDI SVOJ…

tamoiovde-logo

Obeležavajući (etiketirajući) sebe i druge, postoji opasnost da se identifikujemo sa lažnom slikom, prihvatimo tuđe ciljeve i udaljimo se od sebe i svoje suštine

ilutracija-300x150Naš život može postati ispunjen postizanjem tuđih ideala, a sve to je praćeno strahom da će nas drugi okarakterisati kao „lude“ ili „čudake“ ako uradimo nešto što nije u skladu sa njihovim očekivanjima.

Videćemo i da postoje određeni termini i etikete koje su poželjne i koje se sve više ističu kao nešto što je ideal.

Konkretno, u današnjem svakodnevnom životu su najizraženije dve međusobno suprotne etikete: „ekstravert“ i „introvert“.

U modernoj civilizaciji, poželjno je da spadate u kategoriju “otvorenih” ljudi, tj. da vas drugi ljudi karakterišu „etiketiraju“ kao ekstraverta. Poželjno je da imate unapred definisan set određenih osobina koje krasi ovakav tip ljudi (stalno ste nasmejani, šalite se, uspostavljate komunikaciju, često ste glasni, probitačani, usmereni na spoljašnjost, itd.). Takvo ponašanje se očekuje od vas u mnogim kontekstima – bilo da tražite posao, partnera, da kupujete, prodajete, družite se izlazite – i biće nagrađeno od strane socijalne okoline.

S druge strane, ukoliko se ne ponašate i uklapate u poželjne šablone ekstraverzije, klasifikovani ste kao “povučena” osoba i od tog trenutka počinjete da osećate posledice kažnjavalačke moći društva. Pošto ljudi mahom ne vole kada neko “štrči”, kada se ne uklapa u norme i obrasce koje većina prati, onda često gledaju da na određen način vrate ovakve osobe natrag u konsenzus.

Koliko puta ste se našli u situaciji gde ste se udubili u razmišljanje ili sami obavljali neku aktivnost, ili neko vreme niste izašli i „proveli“ se, pa vam ljudi kažu „izađi, popij nešto“, „šta čitaš te knjige, idi zabavi se“ itd.

Ovakve osobe, ukoliko se desi da su okarakterisane kao “povučene” (introverti) tokom mladog doba, uglavnom na neki način doživljavaju pritiske od strane vršnjaka. Ovo je posebno očigledno ako je povučenost izraženija. Kada odrastu, prijaltelji, komšije i rodbina takođe često vrše pritisak na njih da se “vrate natrag” da “budu kao svi” i pokušava se na razne načine uticati na ove ljude.

Ako niko oko vas ne voli knjige, a vi ste izraziti ljubitelj, često se desi da vas okarakterišu kao „knjiškog moljca“, „štrebera“ i da vam ukazuju kako to, što provodite slobodno vreme čitajući, ne ide u vašu korist. Ljudi se unapred ponašaju kao da poznaju ovakve osobe, projektujući sopstvene konstrukte na njih i ulazeći u interakciju sa već izgrađenom slikom koja je uglavnom negativna.

Zato danas postoje raznorazni “self-help” kursevi i knjige, npr. “Kako steći prijatelje i uticati na ljude”, “Budite zvezda svake žurke”, “Kako komunicirati sa ljudima i ostvariti uspeh”, itd. u kojima ovakve osobe mogu naći konkretne obrasce kako da postanu deo kolektivnog, tj. kako da ukalupe sebe u uske algoritme ponašanja i u površne konstrukcije. Svrha svega toga je da ovakvi ljudi nauče da se ponašaju onako kako se to očekuje, kako bi ostvarili određene “ciljeve”.

Ovi “ciljevi” se uglavnom svode na to da se dobije određen status u društvu, tj. da se bude prihvaćen od strane određene fiktivne skupine ljudi, potreba u čijoj osnovi stoji potreba za validacijom i strah od odbacivanja. Dakle, čak su i ovi ciljevi često nečija tuđa projekcija (uglavnom materijalistička) i nametnuti od strane drugih, kao što smo videli.

Slična stvar je i sa stavovima i načinom razmišljanja. Iako se na sav glas govori o slobodi mišljenja, individualnosti (čujemo parole tipa “budi svoj” na sve strane), očigledna je tendencija ka „uprosečavanju“ i pokušaju „usličnjavanja“ načina gledanja na svet, razmišljanja i stavova kod ljudi. Svi smo svedoci toga šta se desi kada kažete nekom da nešto što nije u skladu sa njegovim načinom razmišljanja. Najčešće se dešava da ta osoba počne sa iznošenjem svojim stavova i to na način koji vas treba ubediti da odbacite svoje i prihvatite stavove te osobe.

Ovaj fenomen se naziva “ubeđivanje”, a kada obe osobe istovremeno pokušavaju ubediti jedna drugu da prihvate neki stav, onda to nazivamo “rasprava”. Isto, kao i sa osećanjima i ponašanjima, postoje načini razmišljanja i stavovi koji su poželjni, tj. očekivani, slični kolektivnom i oni koju su nepoželjni, koji to nisu.

Ono što je važno da ovde zapazimo je to, da u ovom domenu uglavnom nema konkretnog delovanja neke institucije ili pisanog zakona na ljude (osim u ekstremnim slučajevima). Ljudi su „policajci“ jedni drugima pa i sami sebi, te tako imamo jedan fenomen globalne autocenzure.

Zamislite sebe kako se spremate za izlazak u grad i razmišljate šta ćete obući. Već smo videli da ovakve situacije odlučivanja uvek podrazumevaju „konsultovanje“ iluzornih introjekcija sredine, a koje svi ljudi u socijalnoj sredini imaju u sebi. To može predstavljati automatske i podsvesne dijaloge sa socijalnim delom svoje svesti (egom), ili u formi eksplicitnih postavljanja pitanja „da li će ljudi misliti da lepo izgledam?“ ili „šta bi ovaj ili onaj rekao na ovo?“, itd.

Svako odlučivanje o načinu spoljne manifestacije našeg ega uključuje i zamišljenu reakciju okoline na to. Međutim, pored ovog unutrašnjeg dijaloga i zamišljanja pozitivnih ili negativnih reakcija sredina na nas, vrlo često dolazi i do suočavanja sa stvarnim negativnim mišljenjem okoline. Zamislite da sa prijateljima izlazite na neko mesto gde postoji određena implicitna konvencija šta treba da se nosi. Na primer, idete na večeru u restoran, i „normalni“ ljudi znaju da kad se ide u restoran treba izgledati „elegantno“, „uljudno“ ili šta god. Dakle, postoji ono što je „pristojno“ i ono što je „poželjno“.

Odmah da napomenemo da ne govorimo o tome da li su ove konvencije dobre, loše, potrebne ili nepotrebne, već ih analiziramo. Za neke norme postoji i pisano pravilo (tzv.kodeks), ali za većinu ne postoji konkretna definicija, niti nas iko konstantno tera da ih se pridržavamo, a one ipak automatski i nesvesno utiču na nas, naše mišljenje i ponašanje.

Iako su termini kao što su „normalno“, „elegantno“, „kul“ vrlo magloviti i neodređeni termini, iza njih se skriva čitav algoritam i zakoni ponašanja. Na primer, kada se kaže „uljudno“ to nekako uvek implicira neko odelo, košulju i dugačke pantalone, zar ne? Međutim, to nigde ne piše kao zakon. Isto tako, postoje „prikladne“ boje, te ne možete ući u neki luksuzan restoran noseći fluorescentno zelenu majicu. Međutim, ni to nigde ne piše, ne postoji neki očigledan i pečatiran kodeks odobren od strane Ministarstva oblačenja ili tako neke institucije. Ponovo je očigledna autoritarnost i potreba za kontrolom koja vreba iza ovakvih i mnogih drugih, naizgled neodređenih i nedefinisanih termina.

Vratimo se vašem izlasku u restoran. Zamislimo da ste se odlučili da obučete flourescentno zelenu majicu sa kratkim rukavima i bermude. Ovo, kao što znamo, predstavlja kršenje nekog nepisanog kodeksa i te konvencije. Isto tako, rekli smo da ne postoji institucija koja će vas kazniti, niti neka „socijalna policija“ određena od strane države koja će vas upozoriti da kršite kodeks i legitimisati vas po ulasku u restoran. Mada, nije retka situacija da vam priđe šef sale ili neki sličan autoritet i ukaže vam da niste prikladno obučeni za događaj. Ipak, zamislićemo da osoblje ovog restorana trenutno ne zanima kako ste se vi obukli. Dakle, osoblje ne reaguje na vaš izgled, tj. „smilovalo“ se da vas pusti unutra. Ušli ste u restoran i tražite sto za kojem sede vaši prijatelji. Šta mislite, šta će se desiti kada priđete stolu?

Ukoliko vaši prijatelji nisu neke posebne, liberalne ličnosti, koje ne mare za socijalne konvencije, (ili ste svi zajedno neka družina buntovnika), sigurno možete očekivati neki komentar i opasku od njih (koliko god on bio „fino upakovan“). Neko od njih će vam možda postavljati neka indirektna pitanja, kako bi proverili otkud ta vaša „čudna“ odluka, neki će praviti indirektne komentare, a ako su to ljudi koji često govore ono što misle (što je danas vrlo retko), onda će vas direktno pitati zašto ste se tako obukli. Neki će vam ukazati na neprikladnost vaše odeće ili će se jednostavno osećati neprijatno u vašem društvu (pogađate, zato što ste sada verovatno okarakterisani kao „čudni“).

Dakle, upravo su ljudi koji su u vašoj najbližoj sredini ti, koji će prvi usmeriti snage da vas vrate tamo gde oni misle da trebate pripadati i ne dozvoljavaju vam da izađete izvan tih konstrukcija. Oni nesvesno (neki i svesno) smatraju sebe zaduženima za očuvanje mira, reda i jednoličnosti spoljašnjeg sveta.

Ljudi sami sebe međusobno kontrolišu, te nikakva eksterna i zvanična policija nije ni potrebna. I to ne bi bilo toliki problem kada bi to međusobno usmeravanje bilo u svrsi uspostavljanja nekih slobodoumnih tendencija, kreativnosti, poštovanja tuđih vrlina i mana, uzvišenih vrednosti i duhovnosti i sličnog.

Ne bi bio problem ako bi vam prijatelji ukazivali da skrećete sa puta duhovnosti i ličnog razvoja, već je problem ako vas „kažnjavaju“ ako ne pratite materijalističke i hedonističke projekcije. Ovakva situacija umnogome sprečava razvoj individue i spoznaju, a sprečava i razvoj jednog slobodnog, prirodnog i uzvišenijeg sveta.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život
prethodni članak

_______________________________________________________________________________________

ZAŠTO SE LJUDI TAKO PONAŠAJU…

tamoiovde-logo

NAJZANIMLJIVIJI EKSPERIMENTI U ISTORIJI PSIHOLOGIJE

Zašto se ljudi ponašaju tako kako se ponašaju? Psiholozi postavljaju to pitanje još od pamtiveka. Kako bi otkrili najskrivenije aspekte ljudske ličnosti, oni su sproveli mnoštvo, dirljivih, maštovitih, surovih i šokantnih eksperimenata.

images-2015-04-600450_psihoekspert_782482623Veći deo znanja kojie imamo o ljudskom umu danas potiče od psiholoških eksperimenata koji su sprovedeni tokom prošlog veka. Od Ešove paradigme do Stanfordskog zatvorskog eskperimenta, psiholozi su na različite načine pomogli u prikupljanju novih informacija i pružanju uvida u ljudsko razmišljanje i ponašanje.

1) Violinista u metrou

Da li često zastanete da biste uživali u lepoti oko sebe? Sudeći po eksperimentu sprovedenom 2007. godine, najverovatnije ne. Svetski poznati violinista Džoš Bel pojavio se kao ulični muzičar u metrou u Vašingtonu da bi video koliko ljudi će zastati da ga posluša. Uprkos činjenici da je svirao na ručno pravljenoj violini od 3,5 miliona dolara i da je rasprodao karte za svoj koncert u Bostonu (a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara!), veoma malo ljudi se zaustavilo da bi čuli njegovo prelepo izvođenje. Zaradio je tričavih 32 dolara tog dana.

2) Klavir stepenice

Folksvagenova inicijativa pod nazivom „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta, oni su postavili muzičke stepenice-klavir na jednom stepeništu u Stokholmu. Želeli su da vide da li će više ljudi biti voljno da izabere zdraviju opciju umesto pokretnih stepenica u švedskom metrou. Tog dana, 66 odsto više ljudi izabralo je stepenice-klavir, što dokazuje da je zabava najbolji način da se ljudi nateraju da promene svoje ponašanje.

3) Milgramov eksperiment

Ljudi su naučeni da slušaju uputstva koje im daje autoritarna figura još od najranijih dana svog života. Eksperiment sproveden 1961. godine pod vođstvom Stenlija Milgrama, psihologa sa Univerziteta „Jejl“, izmerio je tu volju da se posluša autoritarna figura time što su ljudima davana uputstva da izvrše dela koja se kose sa njihovim moralnim načelima. Učesnicima je rečeno da igraju ulogu „učitelja“ i da primenjuju električne šokove „učeniku“, koji je navodno u drugoj sobi, svaki put kada odgovore pogrešno na pitanje. U stvarnosti, niko nije dobijao elektro-šokove. Umesto toga, Milgram je puštao tonski snimak kako bi izgledalo da učenik proživljava velik bol i želi da prekine eksperiment.

Uprkos protestima, mnogi učesnici nastavili su sa eksperimentom kada ih je autoritarna figura podsticala na to, povećavajući voltažu nakon svakog pogrešnog odgovora sve dok vremenom nisu primenili ono što bi bio smrtonosan elektro-šok. Slični eksperimenti sprovođeni su nakon originalnog i pružili su gotovo identične rezultate, što ukazuje na to da su ljudi voljni da idu protiv svoje savesti ukoliko im to naredi autoritet.

4) Efekat posmatrača

U slučaju nužde, većina bi najverovatnije želela da se nađe u prometnom području kako bi imali veće šanse da im neko pritekne u pomoć. Suprotno uvreženom mišljenju, okruženost ljudima ne garantuje ništa. Psihološki fenomen pod nazivom efekat posmatrača navodi da će ljudi pre pomoći nekome ukoliko ima malo ili uopšte nema svedoka. Naučnici to nazivaju difuzijom odgovornosti. Efekat posmatrača nedavno je testiran na prometnj londonskoj ulici i ispostavilo se da društveni status igra ulogu u tome da li će osoba dobiti pomoć, ali većina ljudi ipak nastavlja svojim putem bez zaustavljanja.

5) Ešov eksperiment usklađenosti

Ešova paradigma je još jedan čuveni primer iskušenja usklađivanja u grupnim situacijama. Ova serija eksperimenata sprovedena 1950-ih stavlja osobu u sobu punu glumaca. Osoba koja sprovodi eksperiment podiže sliku sa tri brojevima obeležene linije i pita svaku osobu u sobi da kaže koja je linija najduža. Glumci namerno biraju netačnu liniju kako bi videli da li će osoba koja se testira odgovoriti iskreno ili će jednostavno izabrati grupni odgovor. Rezultati su još jednom pokazali da ljudi teže da se usklade u grupnim situacijama.

6) Stanfordski zatvorski eskperiment

Smatran jednim od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može imati na ponašanje. U 1971. imitacija zatvora napravljena je u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford i, a 24 studenta muškog pola nasumično su izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara dve nedelje.

Studenti su se prilagodili svojim ulogama previše, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje nastavi. Eksperiment je obustavljen nakon samo šest dana usled njegove intenzivnosti, ali je pokazao da situacije mogu da izazovu određena ponašanja, uprkos prirodnim tendencijama pojedinaca.

7) Mali Albert

Ovaj eksperiment je ljudski ekvivalent Pavlovljevog psa. Najverovatnije jedan od najneetičnijih psiholoških istraživanja svih vremena, ovaj eksperiment sproveden je 1920. godine pod vođstvom Džona B. Votsona i njegove partnerke Rozali Rajner na Univerzitetu „Džon Hopkins“, s ciljem da devetomesečni dečak razvije iracionalne strahove. Votson je počeo postavljanjem belog miša ispred bebe, koja isprva nije pokazivala strah.
On je potom proizvodio veoma glasan zvuk udaranjem čekića u čeličnu šipku svaki put kada bi Albert dotakao miša. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da plače i pokazuje znakove straha svaki put kada bi se miš pojavio u sobi. Votson je, takođe, stvorio slične uslovljene reflekse s drugim uobičajenim životinjama i predmetima, sve dok ih se svih Albert nije plašio, dokazujući da klasično uslovljavanje radi na ljudima.

8) Eksperiment nestalog deteta

Ljudi često ne primećuju stvari koje ih okružuju, što je ideja koja je testirana tokom eksperimenta nestalog deteta.
Plakat sa informacijama i slikom „nestalog deteta“ okačen je na vrata prometne prodavnice. Neki ljudi su se zaustavili da prostudiraju plakat, dok su drugi samo bacili pogled ili ga uopšte nisu gledali. Ono što je svim ljudima bilo zajedničko jeste da su potpuno prevideli činjenicu da se dečak sa plakata nalazi ispred radnje. Taj eksperiment pokazuje da ljudi imaju običaj da previde mnoge stvari oko njih.

9) Podeljeno odeljenje

Inspirisana ubistvom dr Martina Lutera Kinga Juniora, nastavnica trećeg razreda Džejn Eliot osmislila je eksperiment 1968. godine kako bi pomogla svojim belim učenicima da shvate efekte rasizma. Eliotova je podelila svoje odeljenje u dve grupe: plavooke učenike i tamnooke učenike. Prvog dana, deca sa svetlim očima bila su superiorna grupa i dala im je posebne privilegije, dok su ona sa tamnim očima bila minorna. Ona je ohrabrivala razdvojenost među grupama i izdvajala je učenike kako bi naglasila negativne aspekte onih koji su niža grupa.

Primetila je momentalnu promenu u ponašanju učenika. Plavooki učenici postizali su bolje rezultate i počeli su da maltretiraju svoje tamnooke drugare, dok su ovi drugi imali manje samopouzdanja. Idućeg dana, obrnula je uloge, tako da su plavooki postali niža grupa. Na kraju vežbe, deca su bila toliko srećna da su se zagrlila i složila da o ljudima ne treba suditi na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda.

10) Robers Kejv eksperiment

Ovo klasično istraživanje koje podseća na Goldingovog „Gospodara muva“ jeste klasičan primer predrasuda i rešavanja konflikta.
Tačno 22 jedanestogodišnjaka nasumično je izdvojeno u dve grupe koje su odvedene u letnji kamp u Nacionalnom parku „Robers Kejv“ u Oklahomi. Grupe su bile smeštene u odvojenim kolibama i nijedna nije znala za postojanje ove druge čitavih nedelju dana. Dečaci su se za to vreme zbližili sa drugarima iz svoje kolibe. Kada su dve grupe predstavljene, dečaci su počeli da odaju znakove verbalnog zlostavljanja.

Da bi pojačali sukob, vođe eksperimenta su ih naterali da se takmiče međusobno u serijama aktivnosti. Još veće neprijateljstvo je usledilo sve dok grupe nisu želele čak ni da jedu u istoj sobi. Konačna faza eksperimenta uključivala je pretvaranje rivala u prijatelje. Zabavne aktivnosti koje su naučnici planirali – poput puštanja vatrometa i gledanja filmova nisu radili na početku, zbog čega su osmislili zajedničke timske vežbe gde su obe grupe naterane da sarađuju. Na kraju eksperimenta, dečaci su odlučili da se zajedno voze istim autobusom kući, što pokazuje da se sukobi mogu rešiti, a predrasude prevazići putem saradnje.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

SEKS, LAŽI, POKLONI I PAUKOVE MREŽE…

tamoiovde-logo
„Bračni poklon“ /Nuptial gift/ je termin koji koriste biolozi dok izučavaju životinjsko ponašanje i odnosi se na to kada mužjak daje ženki poklon u vidu hrane (plena) da bi za uzvrat ostvario kopulaciju.

pauk-Pisaura-mirabilis11

Pisaura mirabilis, dok čeka sa spremnim poklonom

U našoj priči ćemo videti kako to u realnosti izgleda kod pauka „Pisaura mirabilis“ i dokle su odmakli trikovi koje on primenjuje.

Dakle, kad mužjak ovog pauka baci oko na ženku, doneće joj „poklon“ koji je obično ukusan insekt pažljivo umotan u paukovu mrežu. Dok ženka odmotava svoj „poklon“, mužjak koristi situaciju i pari se sa njom.

Međutim, najčešće se dogadja da onog momenta kada ženka primeti da je „poklon“ ukusan, zgrabi ga i krene bežati da bi ga pojela negde na miru.

Da bi sprečio ženku da mu pobegne, pauk će se čvrsto uhvatiti za „poklon“ i praviti bukvalno mrtav, opuštajući nogice dok ga ženka odvlači zajedno sa „poklonom“ u nadi da kad se ona zaustavi ponovo pokuša sa parenjem.

Ali ni tu nije kraj ovom neobičnom ponašanju.

Zapravo, biolozi su otkrili da neki mužjaci znaju i da podvale, u smislu da koriste „lažan poklon“ koji ima samo bezukusne ostatke nekog insekta umotane u paukovu mrežu (pazi ti pametnjakovića). U prirodnom okruženju četiri od 10 mužjaka koristi lažan poklon koji imaju ostatke insekta iz kojeg je pauk vec isisao sve ukusne i hranljive materije i tek onda ga zavio i spremio za ženku.

Takodje, pored ove dve grupe mužjaka koji koriste lažan i pravi poklon, postoji i treća grupa mužjaka koja ne koristi nikakav poklon. Istraživaci su ustanovili da se od sve tri grupe, najmanje pare pauci koji ne koriste nikakav poklon a da prve dve grupe gotovo jednako ostvaruju pozitivne rezultate. Stim, što mužjaci koji koriste lažan poklon gotovo nikada ne pokazuju ponašanje da se pretvaraju da su mrtvi.

Razlog zašto se i to dogadja je verovatno u tome što kad ženke dodju u susret sa lažnim poklonom one ga odmotavaju tražeći ukusne materije ali pošto ih u lažnom poklonu nema, one ne beže i ti mužjaci nisu imali potrebu da se prave mrtvima niti da ih ženka vuce. Tako da u ovom slučaju, lažni poklon čak dodatno olakšava mužjaku koji koristi ovu strategiju da dodje do parenja time što će verovatno manje uzrokovati bežanje ženke.

Kao šaljiv kraj priče, možda bi smo mogli doći do sledećeg zakljucka : Ako želite da osvojite devojku morate ipak da imate poklon. Ne mora biti idealan i skup bitno je samo da bar liči na poklon.

Više o ovom pauku:
http://en.wikipedia.org/wiki/Pisaura_mirabilis

Za konkretne rezultate istraživanja i metodologiju pogledati :
http://www.biomedcentral.com/1471-2148/11/329
Albo, M., Winther, G., Tuni, C., Toft, S., & Bilde, T. (2011). Worthless donations: male deception and female counter play in a nuptial gift-giving spider BMC Evolutionary Biology, 11 (1) DOI: 10.1186/1471-2148-11-329
Izvor:bioloska.blogspot.com

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

tamoiovde-logoŠta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

redovi.gif

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./

BESPRIZORNI ŽIVOT…

tamoiovde-logoSRCE POD PRITISKOM:Besprizorni život

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja

MirjanaBobicMojsilovic

Mirjana Bobić-Mojsilović

Izgleda da je mnogo toga ovde otišlo dođavola. Društvo koje je izgubilo moralne vrednosti, suočeno je sa lošim vestima.

Jezive tragedije mladih ljudi, alkohol, sumanuta vožnja, nasilje na sportskim događajima, nasilje na ulicama, maloletni kriminalci koji zlostavljaju i pljačkaju starce, to je, rečju, strašni bilans protekle dve nedelje.

Sa druge strane, mediji se gotovo utrkuju u promociji besmisla – pornografija nasilja, materijalne oblapornosti i stvarne pornografije (na društvenim mrežama sve vrvi od golih zadnjica i grudi) samo doprinosi ludilu koje ovde uzdrmava sve društvene segmente. Iako često akteri, mladi ljudi su zapravo žrtve.

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja. Jedna kompanija, na primer, u svojoj reklamnoj akciji ovih dana poziva mlade ljude da fotografišu svoje tetovaže i svoje pirsinge, a „najbolji“ (najluđi?) će kao nagradu dobiti kompjuterske igrice, mobilni telefon ili neku sličnu modernu i prestižnu igračku.

Nema zbora da je ova akcija usmerena ka klincima, a onome ko zaista želi da vidi poruka je jasna: u jednom olakom, prividno opuštenom tonu, deci se sugeriše da je veoma šarmantno ako su tetovirani ili izbušeni. Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi – nije teško pretpostaviti da će neka deca potrčati da se tetoviraju ili buše obraze, da bi dobila kompjuter na poklon.

Uopšte me ne bi čudilo da uskoro pokrenu akciju poklanjanja digitalnih fotoaparata za konkurs za tinejdžerke za najbolji selfi sopstvene zadnjice. Skrivena poruka glasi – budi majmun i radi šta ti se kaže, a za uzvrat ćeš dobiti nagradu. U čemu je tu izuzetnost, osim u psihologiji stada – najbolje ovce, najbolje prolaze?

Do duše, to je samo trend koji stiže iz epicentra Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima. Koncept besprizornosti i kao „političko sredstvo“ je i pokret FEMEN, čije članice, gole, vrše nuždu po slikama političkih protivnika u istočnoj Evropi, i za to su gromoglasno podržane od globalističkih medija kao „prava stvar“ i borci za demokratiju.

Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.

Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati?

Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć.

To je život koji se reklamira.

A u stvari, jedino što svaki mladi čovek mora da uradi pre tridesete godine je – da ukapira šta mu rade mediji.

Mirjana Bobić-Mojsilović
mirjanabm.com
Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________

RAZVIJANJE EMOCIJA KOD DECE…

tamoiovde-logo1
Kako se razvijaju emocije kod dece

Šta je to emotivna inteligencija, može li ona da se neguje i kako roditelji mogu uticati na njen razvoj, govori dečji psihoterapeut Danijela Živančević.

kako_se_razvijaju_emocije_kod_dece_401382111

Foto: Shutterstock

Zahtevi i pritisci okoline prate nas od ranog detinjstva. I dok se jedni lako nose s izazovima, drugi često upadaju u probleme. A za sve to odgovorna je inteligencija. Šta ona podrazumeva i može li da se neguje?

O tome smo razgovarali sa dečjim psihoterapeutom Danijelom Živančević.

Šta znači pojam emotivna inteligencija?

– Emocija je reakcija na događaj koji procenjujemo kao važan i uključuje psihološki, iskustveni i kognitivni aspekt. Emocije se javljaju u kontekstu odnosa i kako se menja odnos neke osobe prema drugoj osobi ili objektu, tako se menjaju i emocije prema toj osobi ili objektu, bilo da su ti odnosi stvarni ili deo sećanja.

Emocionalna inteligencija se odnosi na sposobnost prepoznavanja prijatnih i neprijatnih emocija i njihovu upotrebu u adaptivne svrhe. Onaj ko poseduje takve sposobnosti smatra se dobro prilagođenim i emocionalno veštim, dok onaj ko ih ne poseduje u dovoljnoj meri može imati raznih problema u emocionalnom i socijalnom funkcionisanju.

Jedna od škola u psihologiji zastupa stav da su emocije i logičko razmišljanje suprotni jedno drugome, da emocije ometaju, pogrešno usmeravaju i generalno negativno utiču na racionalno funkcionisanje. No, drugi autori smatraju da su emocije deo logičnog mišljenja i da doprinose inteligenciji i kvalitetu funkcionisanja u mnogim aspektima života, te da emocionalna inteligencija ne predstavlja „pobedu glave nad srcem“ već je jedinstveni spoj jednog i drugog.

Da li i sa kakvim se emocijama dete rađa?
– Pri samom rođenju postoji jedna emocija, a to je potpuno neizdiferencirano uzbuđenje. Sve ostale emocije razvijaju se iz nje. Taj razvoj se odvija postepeno, a uslovljavaju ga i roditelji, i sredina.

Imaju li bebe i mala deca pravo da se naljute i zbog čega se to dešava?
– Ljutnja se javlja između trećeg i šestog meseca bebinog života, dakle veoma rano, što govori o značaju i univerzalnosti emocija. Bebe i deca imaju pravo da se ljute, baš kao i odrasli, a obično su to situacije u kojima je blokiran neki cilj.

Ljutnja je veoma značajna emocija, jer nas pokreće da se zauzmemo za sebe i branimo svoje granice, tako da je sa ljutnjom povezano osećanje lične vrednosti i važnosti. Roditelji imaju zadatak da dete nauče kako da ne bude agresivno kada se ljuti, već da se na socijalizovan način zauzme za sebe. To učenje se intenzivira oko druge godine života, a u trećoj je važno da dete bude deo grupe vršnjaka gde će se intenzivnije raditi na njegovoj socijalizaciji.

Na koji način se odvija razvoj emocija po uzrastu?
– Istraživanja pokazuju da se krajem prvog meseca po rođenju javlja uznemirenost kao neprijatna reakcija, a krajem drugog zadovoljstvo kao prijatna reakcija. Ove emocije smenjuje se brzo i često. Od trećeg do šestog meseca iz stabla uznemirenosti granaju su ljutnja, gađenje i strah. Od devetog meseca do godinu dana iz stabla zadovoljstva granaju se oduševljenje i naklonost.

Oko 13. meseca naklonost se diferencira na naklonost prema odraslima i deci. Oko 15. meseca dolazi do ljubomore, a oko druge godine deca počinju da ispoljavaju radost. Zatim od druge do pete godine života nastaju stid, strepnja, zavist, razočaranje i nada. Ovi uzrasti su dati kao orijentacija koja pokazuje tendencije u razvoju emocija.

Koliko je za pravilan razvoj deteta važno da roditelj prepozna i uvažava njegove emocije?
– Roditelji su modeli svojoj deci, u svakom kontaktu i interakciji s detetom pruža nam se mogućnost da ih naučimo emocionalnoj veštini. Izuzetno je važno da mališani rano nauče kako da na najbolji način izraze emocije. U tom smislu veoma je bitno da roditelj dozvoli detetu da izrazi svaku svoju emociju, jer nijedna emocija nije loša.

Ono što mi odrasli definišemo kao loše jeste ponašanje, odnosno ono što dete radi kada oseća neku emociju. A upravo je dužnost roditelja da vaspitava i usmerava ponašanje svog deteta koje je motivisano nekom emocijom. To se najbolje radi ličnim primerom. Ako mama i tata otvoreno pokazuju prijatne i neprijatne emocije, kontrolišući pritom način na koji ih iskazuju, postupaće tako i dete. Od deteta se, inače, ne može zahtevati da se ponaša drugačije nego što se mi odrasli ponašamo.

Deca više uče gledajući šta radimo nego iz onog šta im pričamo. Ne treba se plašiti ni svojih grešaka ako iz njih i sami učimo. I to je vredna poruka deci da niko nije imun na neuspeh i greške. Ona od roditelja uče kako da se s greškom nose i kako da krenu iz početka. Deca s pravilno usmerenim iskazivanjem emocija i razvijenom emocionalnom inteligencijom postižu bolji uspeh u školi, uspešnija su i kasnije, na poslu i u životu.
Tekst: Mirjana Ajbl
Izvor:yumama.com

______________________________________________________________________________________________

Bebe reaguju na emocije već u 3. mesecu

Bebe reaguju na emocije u ljudskom glasu sa samo tri meseca. To je mnogo ranije nego što se mislilo.

bebe_reaguju_na_emocije_vec_u_3._mesecu_610698015

Foto: Shutterstock

Istraživači su skenirali 21 bebu dok su spavale, a rezultati su pokazali da su njihovi mozgovi reagovali na spoljnje zvukove. Do sada je bilo nejasno kada ljudski mozak počinje da razvija sposobnost da procesuira glasove i emocije.

Koristili su funkcionalnu magnetnu rezonancu kako bi snimili kako bebe reaguju na „emocionalne zvukove“, kao što su smeh i plač, kao i pozadinsku buku, zvuk vode ili igračke.

Kada su puštani ljudski glasovi, mozak bebe bi se aktivirao u istom delu kao i kod odraslih.

Profesor Declan Murphy iz Kraljevskog koledža u Londonu kazao je da će ovo otkriće unaprediti razumevanje dečijeg razvoja.

– Ovo je redak dokaz da postoje specijalizovana područja u mozgu koja se vrlo rano razvijaju – rekla je Evelyne Mercure, doktorka na londonskom University College.

Istraživači se nadaju da će ova saznanja pomoći da otkriju na koji se način razvija autistični u odnosu na neautistični mozak.
Izvor:yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Napadi besa – kako ih sprečiti?
Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

napadi_besa_710405397

Foto: Shutterstock

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi.

Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.
Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti.

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija i napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:
1. Nagomilane emocije
2. Pridobijanje pažnje
3. Nepostojanje granica

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.
Jelena Holcer, pedagog
Izvor:yumama.com

_____________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

PROBLEME SA SILOM I DOMINACIJOM REŠAVAJU SEKSOM…

tamoiovde-logoJedan ekskluzivni prikaz bonoboa

U jednoj zabačenoj oblasti Demokratske Republike Kongo, koja se prostire uz severnu obalu reke Luo, nekih 80 km zemljanom stazom od najbliže travnate piste, leži istraživački logor Vamba, mesto koje je dobro poznato u analima primatologije.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633

Snimio: Kristijan Zigler

Vambu je 1974. godine osnovao japanski primatolog Takajoši Kano, da bi proučavao bonoboa (Pan paniscus), vrstu majmuna koja se razlikuje od svih drugih.

Majmun s leve obale (Pogledajte galeriju)

Ako niste znali, bonobo je član porodice čovekolikih majmuna za kojeg se smatra da „više voli ljubav nego rat”, te da je daleko pohotniji i manje ratoboran od svog bliskog rođaka šimpanze.

Moderna istraživanja među populacijom u zoološkim vrtovima, pod rukovodstvom holandsko-američkog biologa Fransa de Vala i drugih, potvrdila su njihov visoki promiskuitet i izraženu seksualnost, kao i sklonost ka prijateljstvu (naročito među ženkama). Za razliku od njih, šimpanze se tuku (naročito mužjaci) zarad dominacije i vode ratove sa drugim čoporima. Ali ponašanje bonoboa u divljini je teže razotkriti.

Takajoši Kano sa Instituta za proučavanje primata na Univerzitetu Kjoto bio je jedan od prvih naučnika koji je odlučio da takva istraživanja sprovede u divljini. Posmatranja u Vambi od tada neprekidno traju, ne računajući nekoliko prekida kao što je onaj u vreme Kongoanskih ratova 1996–2002. godine.

Rano jednog jutra polazim u šumu sa istraživačem Tetsujom Sakamakijem, takođe sa Univerziteta Kjoto. Odmah vidim stvari koje, s obzirom na karakterističan imidž ove vrste, nisam očekivao. Bonoboi se svađaju, idu u lov na meso i provode sate i sate zajedno bez ikakvog seksa. Zar je to životinja poznata po svom lascivnom i miroljubivom načinu života?

Dok Sakamaki i ja posmatramo grupu bonoboa kako jedu plodove drveta boleka (Dialium zenkeri) – male grozdaste plodove sa ljuskom kao od papira – on ih sve identifikuje po imenu. Onu ženku tamo, sa oteklom vulvom, zovemo Nova, priča mi. Poslednji put se okotila 2008. godine. Oteklina drečave boje oko genitalija, koja liči na ružičasto jastuče, znači da je ponovo spremna za parenje. Ova ženka Nao je, kaže, vrlo stara i vrlo autoritativna.

Nao ima dve kćeri, od kojih je starija još uvek član ove grupe. A ona ženka tamo, to je Kiku, takođe vrlo stara i uvažena, sa svoja tri sina u grupi. Jednog od tih sinova, Nobitu, lako je identifikovati, objašnjava mi Sakamaki.
Ogroman je i fale mu prsti na desnoj šaci i na obe noge, a testisi su mu crni. Nedostatak prstiju ukazuje na to da je upadao u žičane zamke, što nije ništa neuobičajeno za bonoboe koji su izloženi riziku života blizu ljudi.
Izgleda da je Nobita alfa mužjak, ukoliko kod bonoboa uopšte postoje alfa mužjaci.

Pratimo bonoboe do jednog šumarka musanga drveća, gde pune usta ovim sočnim, zelenim voćem. Iznenada izbija kreštava rasprava između Nobite i drugog mužjaka Džiroa. Nobitina stara majka Kiku odmah skače da podrži sina. Suočen sa njih dvoje, Džiro se uplašeno povlači. Duri se na obližnjem drvetu. Zanimljivo je, kaže Sakamaki, da i pored toga što je najkrupniji mužjak u grupi, Nobiti u sukobima i dalje pomaže majka.

Čak i tako visoko rangirani odrasli mužjak kao što je Nobita izgleda da svoj status delimično duguje zaslugama svoje mame.

Četrdeset minuta kasnije, kad ponovo izbija dreka, Sakamaki mi pokazuje šta je izazvalo njihovo uzbuđenje: jedna afrička leteća veverica, grebe uz drvo van sebe od straha dok se nekoliko bonoboa ustremljuje ka njoj. Ali tek što se majmuni približe, odskače visoko u vazduh i odjedri. Tada primećujemo i drugu kako se skriva prikačena za istočnu stranu jednog drugog velikog debla, dok na svega pet metara dalje sedi bonobo zvani Džeudi i ništa ne sluti.

Ova afrička leteća veverica, rozikastih ušiju i svetlih očiju, strpljiva je i nepomična, ne odajući ničim svoje prisustvo. Ipak, ubrzo je primećuju i okružuju ostali majmuni, zlokobno kričeći. Jedan bonobo se pentra uz deblo, boreći se da nađe oslonac. Životinjica grabi šest metara naviše, penjući se lako kao gekon po zidu. Potpuno opkoljen krvoločnim majmunima, mali glodar skače i jedri kroz granje i gustiš u bezbednost. Ni mi ni majmuni ne uspevamo da vidimo gde se spustio. Uh, mislim, ovo je odlično izvedeno.

Lovačko ponašanje – redak prizor”, kaže Sakamaki. „Imate mnogo sreće.”

Još nije ni podne mog prvog dana u Vambi, a moja predstava o bonoboima je već poremećena onim što vidim u brojnim kontrastima i protivrečnostima.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633BONOBOI zbunjuju ljude još otkako ih je nauka prvi put otkrila. Belgijski zoolog Henri Šauteden je 1927. godine ispitivao lobanju i kožu jedne neobične životinje, za koju je pretpostavljao da je odrasla ženka šimpanze iz Belgijskog Konga. U njegovom izveštaju stoji da je lobanja „curieusement petit pour une bête de semblables dimensions” – ’neobično mala za jednu životinju takvih dimenzija’.

Sledeće godine nemački zoolog Ernst Švarc je posetio Šautedenov muzej i izmerio pomenutu lobanju, kao i dve druge. Zaključio je da je nesumnjivo reč o posebnoj vrsti šimpanze, koja je jedinstvena na južnoj strani – levoj obali – reke Kongo.

Švarc je svoje otkriće objavio u eseju pod naslovom „Le Chimpanzée de la Rive Gauche du Congo” – „Šimpanza s leve obale Konga”. Dakle, od početka je postojala makar podsvesna veza između „kulture leve obale” u centru frankofonskog sveta, Parizu (sa svim tim boemskim umetnicima, piscima i filozofima sa rive gauche – leve obale, odnosno južno od Sene) i ovog novootkrivenog, neobičnog kongoanskog čovekolikog majmuna. Ubrzo je čovekoliki majmun sa leve obale dobio status posebne vrste i naučni naziv Pan paniscus.

Druga etiketa koja mu je prilepljena bila je „patuljasti šimpanza”, uprkos tome što on nije mnogo manji od običnog šimpanze, Pan troglodytes, koji je opštepoznat. Bonobo ima manju glavu u odnosu na telo nego šimpanza, vitkije je građe i ima duže noge. Ali ako gledamo ukupnu veličinu, i mužjaci i ženke odraslih bonoboa po težini spadaju u istu kategoriju sa ženkama šimpanze.

Naučnici danas uglavnom izbegavaju naziv „patuljasti šimpanza”. Naziv bonobo je bolji, jer ovo stvorenje nije samo minijaturna verzija nečeg drugog.

Glavna razlika između bonoboa i šimpanze je u ponašanju, što se najupadljivije primećuje u seksu. Bilo da su u zatočeništvu ili u divljini, bonoboi pokazuju neverovatnu raznovrsnost u svojim seksualnim odnosima. Evo šta kaže De Val: „Dok šimpanze gotovo nemaju nikakve varijacije u seksualnom činu, bonoboi se ponašaju kao da su čitali Kama Sutru, jer upražnjavaju svaki mogući položaj i varijaciju koja se uopšte može zamisliti.”

Na primer, pare se u misionarskom položaju, za šta šimpanze praktično nisu ni čule. Ali njihova seksualnost ne postoji samo radi parenja. Većina tih varijacija ima socioseksualni karakter, što znači da ne podrazumevaju samo kopulaciju između zrelog mužjaka i zrele ženke tokom njenog plodnog perioda. Kombinacije partnera kreću se od dve odrasle jedinke istog pola, jedne odrasle i jedne mlade jedinke bilo kog pola, ili dve mlade jedinke.

Njihove aktivnosti obuhvataju ljubljenje u usta, oralni seks, milovanje genitalija rukom, mačevanje mužjaka penisima, jahanje dva mužjaka i genito-genitalno trljanje dve ženke u teranju. To je kad trljaju svoje otekle vulve jednu o drugu, oblivene bujicom sestrinskog zbližavanja. Na kraju ovih aktivnosti obično nema orgazma.

Izgleda da je njihova socijalna svrha raznolika: izraz dobre volje, stišavanje uzbuđenosti, pozdravljanje, oslobađanje od napetosti, vezivanje, saletanje da se podeli hrana, ili pomirenje. Kao motiv slobodno možemo dodati i čisto zadovoljstvo, a kod mladih i želju da se podučavaju i da vežbaju. Šarolik, neobavezan i vrlo čest, seks je onaj tajni faktor koji zajednicu majmuna bonobo održava miroljubivom.

I da opet citiramo De Vala: „Šimpanze svoje seksualne probleme rešavaju borbom za dominaciju, dok bonoboi svoje probleme sa silom i dominacijom rešavaju seksom.”

Seksualnost nije jedina krupna razlika između bonoboa i šimpanzi, mada je verovatno povezana sa ostalim razlikama, bilo kao uzrok ili posledica. Najviše socijalne položaje kod bonoboa imaju ženke, a ne mužjaci, a to izgleda postižu stvaranjem jakih društvenih veza (pomoću genito-genitalnih igrarija, na primer), dok mužjaci šimpanze stvaraju privremene paktove da bi se međusobno borili za vlast.

Zajednice bonoboa nikada ne vode nasilničke ratove protiv susednih zajednica, koje žive na okolnim teritorijama. Oni se hrane preko dana u stabilnim, često većim grupama koje ponekad broje od 15 do 20 jedinki. Kreću se zajedno od jednog izvora hrane do drugog, a noć provode u gnezdima koja su gusto zbijena, valjda radi veće zajedničke sigurnosti. Ishrana im je slična uobičajenoj ishrani šimpanzi – voće, lišće i malo životinjskih belančevina ako uspeju da ih se dočepaju. Postoji samo jedna bitna razlika: bonoboi jedu mnogo biljne hrane koje ima preko cele godine – kukuruzne stabljike ili američkog salepa – koje nude hranljive izdanke, mlado lišće i jezgro u stabljikama, sve to bogato proteinima i šećerima.

Tako ovi majmuni imaju praktično neiscrpne izvore obilne hrane. Oskudica, glad i konkurencija za hranom kod njih nisu tako izraženi kao kod šimpanza. Ta činjenica mogla je da ima veoma važne evolutivne posledice.

Bonobo ipak ima nešto zajedničko sa šimpanzom: oni su najbliži živi rođaci čoveka. Pre nekih sedam miliona godina, negde u šumama ekvatorijalne Afrike, živeo je zajednički predak, naš i njihov. Onda se naša loza odvojila od njih, a pre oko 900.000 godina i ova dva čovekolika majmuna su se odvojila jedan od drugog. Niko ne zna da li je njihov zajednički predak po anatomiji i ponašanju više ličio na šimpanzu ili bonoboa, ali rešenjem te zagonetke možda bismo saznali nešto i o ljudskom poreklu. Da li potičemo iz loze miroljubivih majmuna, koji vole seks i kojima dominiraju ženke? Ili su nam u krvi ratovi, čedomorstvo i dominacija mužjaka?

Isto tako: šta se to dogodilo u evolutivnoj istoriji da je Pan paniscus postao ovako jedinstveno stvorenje?
Ričard Rengam ima jednu hipotezu. Rengam je istaknuti biološki antropolog i profesor na Odeljenju za ljudsku evolutivnu biologiju na Harvardu, sa više od četrdeset godina iskustva posmatranja primata u divljini. Njegov rad o šimpanzama počinje u vreme istraživanja za doktorsku disertaciju u tanzanijskom Nacionalnom parku Gombe početkom 70-ih godina XX veka i nastavlja se u Nacionalnom parku Kibale u Ugandi.

O poreklu bonoboa pisao je u jednom časopisu 1993. godine, a zatim u popularnoj knjizi „Demonski mužjaci” („Demonic Males”), izdatoj 1996. godine, koju je napisao zajedno sa Dejlom Pitersonom. Ključna tačka njegove hipoteze je odsustvo gorila sa leve obale reke Kongo u poslednjih milion ili dva miliona godina.

Razlozi tog odsustva nisu jasni, ali evolutivne posledice svakako jesu. Na desnoj obali reke, gde su šimpanze i gorile delile šumu, gorile su jele što i sad jedu – uglavnom biljnu hranu. A šimpanze su jele ono što je za njih uobičajeno, uglavnom voće, lišće drveća i povremeno meso. Za to vreme na levoj obali živelo je to neko stvorenje nalik na šimpanzu, koje je sticajem okolnosti imalo privilegiju da bude slobodno od goriline konkurencije. „I to je formula kako je nastao bonobo”, rekao mi je Rengam telefonom iz svoje kancelarije na Harvardu.

Stvorenja s leve obale, koja su se hranila kaloričnom hranom šimpanza kad je bila dostupna, a kad ne, hranom gorila, vodila su stabilniji život. Ona nisu morala da se rasturaju na male i nestabilne grupe da bi našla hranu, da se razdvajaju, ponovo spajaju ili grabe oko nepredvidljivih i dragocenih resursa hrane, kao što to često rade šimpanze sa desne obale. I upravo ta sudbnosna razlika u strategiji nalaženja hrane dovela je i do posledica u socijalnom ponašanju, objašnjava Rengam.

Relativna stabilnost grupa koje traže hranu u okviru velike zajednice bonoboa znači da i oni najslabiji uvek imaju nekog da ih zaštiti. To ublažava tenziju i sprečava borbe radi dominacije. „Konkretno”, dodaje Rengam, „ženke na raspolaganju imaju i druge ženke i mužjake da ih zaštite ako bi ih neko maltretirao.”

Drugi rezultat stabilnosti unutar grupe koja traži hranu, opaža Rengam, jeste seksualni ritam ženki bonoboa. Za razliku od ženki šimpanza, one ne moraju da budu uvek maksimalno atraktivne i maksimalno spremne za parenje sa svim mogućim mužjacima samo u tom jednom kratkom vremenskom periodu. „S obzirom na to da živi u većoj i stabilnijoj grupi koja traži hranu, ženka bonoboa može sebi da priušti dug period seksualnog teranja.”

Ona ne mora da zavodi gomilu uzbuđenih mužjaka samo na kratko. Jer ona je stalno privlačna i uvek spremna. „To znatno smanjuje značaj borbi mužjaka za dominaciju i njihovog maltretiranja ženki.” Tako, po Rengamovoj hipotezi, ispada da čuvena miroljubivost i seksualnost bonoboa imaju sasvim neočekivano poreklo: što su na raspolaganju imali i hranu gorila koju gorile nisu jele.

A zašto nema gorila na levoj obali? Rengam nudi scenario koji je, kako sam priznaje, spekulativan, ali moguć. Pre oko 2,5 miliona godina, centralnu Afriku je, izgleda, pogodila teška suša. U ekvatorijalnoj niziji, s obe strane reke Kongo, vegetacija kojom se hrane gorile potpuno je nestala. Šimpanze su mogle da prežive zahvaljujući plodovima sa drveća kraj reke, ali gorile sa desne obale morale su da se povuku u planinske predele, kao što su vulkanska oblast Virunga na severoistoku sušne oblasti i Kristalne planine na zapadu. S leve strane reke pak nije bilo tako visokih planinskih utočišta. To zemljište je ravno.

Tako da, ako su gorile ikada i živele s ove strane, ta velika suša iz pleistocena ih je sigurno potamanila.

images-2013-03-ekskluzivni_prikaz_bonoboa_aps_292007633PONAŠANJE BONOBOA je izuzetak među čovekolikim majmunima, pri čemu je svaki od njih priča za sebe. Jednostavno, ne možete ih opisati nekim opštim crtama. Niko to bolje ne ume od Gotfrida Homana i Barbare Frut, nemačkog bračnog para sa Odeljenja evolutivne antropologije pri Institutu „Maks Plank” u Lajpcigu.

Oni više od dvadeset godina proučavaju bonoboe u divljini. Počeli su 1990. godine na lokalitetu Lomako, na severu Konga, gde su neprekidno radili sve dok nije izbio rat 1998. godine i zaustavio sve za sledeće četiri godine. Homan i Frutova zatim su podigli novi istraživački logor južnije odatle, na mestu koje se zove Lui Kotale, u predivnom komadiću šume odmah izvan Nacionalnog parka Salonga. Sklopili su dogovor sa lokalnom zajednicom na čijoj tradicionalnoj teritoriji leži šuma: lokalni domoroci su pristali da za novčanu nadoknadu ne love i ne seku drveće u šumi.

Evo kako se do tamo stiže. Pošto sletite na jednu travnatu pistu, hodate sat vremena do sela, odate poštovanje starešinama, a zatim hodate još pet sati. Pređete reku Lokoro u izdubljenom čamcu, gacate uzvodno po jednoj rečici sa crnom vodom, uspnete se na obalu i odjednom se nađete u simpatičnom, jednostavnom logoru od slamnatih nadstrešnica i šatora, sa dva solarna panela za napajanje računara.
Homan se ovamo vratio u junu prošle godine, presrećan što je ponovo u šumi posle mnogih meseci provedenih u zatvorenom prostoru u Lajpcigu. On je jedan snažni šezdesetogodišnjak, plavook i koščat, navikao na sve tegobe terenskog rada, i da nisam žurio da ga stignem, meni bi za ovo pešačenje umesto šest trebalo sedam sati.

Jednog jutra krećem u šumu sa dvoje mladih volontera, Timom Luis-Bejlom i Sonjom Trautman. Do gnezda bonoboa stižemo u 5.20 ujutro, još pre nego što su se razbudili. Prvo što ujutru urade jeste da se dobro izmokre. Luis-Bejl i Trautmanova stoje ispod drveta sa gnezdima i hvataju mokraću u jedan široki list. Zatim je pipetom prebacuju u fijale i obeležavaju koja kom majmunu pripada. Posle toga krećemo za njima u uobičajenu jutarnju poteru.

Tog popodneva Homan i ja sedimo ispod krova jedne nadstrešnice i diskutujemo o ponašanju bonoboa. Malo je istraživača videlo bonoboe kad love druge životinje, a i u tim retkim izveštajima uglavnom je reč o sitnom plenu kao što su afričke leteće veverice (samo u Vambi) ili male dujker antilope. Izgledalo je da životinjske belančevine, ukoliko ih bonoboi uopšte unose, potiču uglavnom od insekata i stonoga. Ali Frutova i Homan prijavili su devet slučajeva lova bonoboa u Lomaku. U sedam od tih slučajeva bila je reč o povećoj dujker antilopi koju bi obično zgrabio jedan bonobo i rasporio joj trbuh još onako živoj. Zatim bi halapljivo pojeo iznutrice, a ostatak mesa bi podelio sa ostalima.

U skorije vreme, ovde u Lui Kotaleu, bili su svedoci još 21 slučaja uspešnog lova. Žrtve su osam puta bile zrele dujker antilope, jednom galago, i tri puta majmuni. Zar bonobo lovi druge primate? „To mu je sastavni deo jelovnika”, kaže Homan.

S druge strane, seksualnost po njemu nije toliko bitna kao drugima, De Valu, na primer. „Mogao bih Fransu da pokažem neke oblike ponašanja za koja ne bi verovao da su moguća kod bonoboa”, kaže Homan, „Neredovan seks, na primer. Tačno je da bonoboi imaju veoma raznovrstan repertoar seksualnih položaja i odnosa, ali u zatočeništvu to sve deluje prenaglašeno. Ponašanje bonoboa u divljini je drukčije. I mora biti drukčije, jer su vrlo zauzeti traženjem hrane, kako bi sebi obezbedili egzistenciju.”

Homan pominje još neke primere ustaljenog mišljenja sa kojima on i Frutova nisu u saglasnosti, uključujući i verovanje da se zajednica bonoboa održava na okupu kao srdačno sestrinstvo putem ženskih veza (oni smatraju da je veza majka–sin bar podjednako važna). Zatim, tu je i uvreženo mišljenje da bonoboi nisu agresivni jedni prema drugima.

Agresija je možda retka i prigušena, kaže on, ali to ne znači da ne postoji. Setite se kako ljudska agresija ume da bude suptilna. Setite se kako i jedan jedini čin nasilja, ili barem pretnje, ume da se ureže u sećanje godinama. „Mislim da to može da se primeni i na ponašanje bonoboa”, kaže on. Možda u životu bonoboa ima više stresa nego što izgleda. Dokazi o skrivenoj anksioznosti počeli su da se pojavljaju u hormonskom istraživanju koje je sproveo jedan od njegovih saradnika, postdoktorant Martin Zurbek.
Kroz analizu fekalnih i urinskih uzoraka, onakvih kakve su tog jutra skupljali Tim Luis-Bejl i Sonja Trautman, Zurbek je došao do iznenađujućeg otkrića: visokog nivoa kortizola, hormona vezanog za stres, kod nekih mužjaka.

Nivo kortizola je naročito povišen kod visoko rangiranih mužjaka u prisustvu ženki u teranju. Šta nam to govori? Da jedan visoko rangirani mužjak bonoboa, u pokušaju da održi sredinu između nedovoljnog mačizma (koji bi ga koštao statusa među mužjacima) i prevelikog mačizma (koji bi ga koštao mogućnosti parenja sa dominantnim ženkama), u ovako složenim situacijama biva pod stresom.

Bonoboi izbegavaju agresiju i nasilje, ali nisu bezbrižni. Oni koriste razne forme socioseksualnog ponašanja, raznovrsno i relativno često, kao sredstva za rešavanje konflikata. „To je ono što ih čini drukčijim”, kaže Homan, „a ne da je sve miroljubivo.”

BONOBO je klasifikovan kao ugrožen i, mada zaštićen kongoanskim zakonom, dalje ispašta zbog opštepoznatih problema, pre svega krivolova i gubitka staništa. U divljini danas možda ima još oko 15.000 do 20.000 bonoboa, od toga jedan deo u nacionalnim parkovima i rezervatima kao što su Nacionalni park Salonga i Životinjski rezervat Lomako-Jokokala.

Ova „zaštićena” područja mogu, ali i ne moraju pružati delotvornu zaštitu bonoboima i drugim životinjama, a sve to u zavisnosti od stvarnog stanja na terenu. Na primer, da li su iznajmljeni i obučeni čuvari, da li su im isplaćene plate i da li su snabdeveni odgovarajućim oružjem da se suprotstave lovokradicama.

Kongo je teško propatio tokom sedamdeset godina belgijskog kolonijalizma. Zatim je sledilo trideset godina Mobutuove kleptokratije, a posle toga rat. Svi napori da se priroda zaštiti gube se u vrtlogu korupcije i lošeg funkcionisanja državnih institucija. Jedan od talaca ovakve situacije je i bonobo, životinja koja ne živi nigde drugde sem u Kongu. Ako tamo ne uspe da opstane u divljini, neće uspeti nigde.

Dvoje ljudi koji veruju da će uspeti su Džon i Tereza Hart, borci za očuvanje prirode koji su u sliv reke Kongo prvi put stigli još početkom 70-ih godina XX veka. Hartovi danas rade sa mladim kongoanskim osobljem i velikim brojem kongoanskih partnera na velikom projektu zvanom „Zaštita predela Čuapa-Lomami-Lualaba” (TL2).

Ovo područje obuhvata tri reke u istočnom Kongu i u njemu ne žive samo bonoboi, već i šumski slonovi, okapiji i neobični, novootkriveni majmun zvani lesula zamorac. Lovokradice i dalje ubijaju bonoboe u TL2, kaže mi Džon. A njihova tela prenose na pijac biciklima. Kad bi TL2 dobio status parka, propisima o zabrani lova, podrškom lokalnog življa i proverom na nekoliko kontrolnih punktova, ta trgovina bi se ukinula. TL2 ima nezamislivi potencijal, ali prepreke su ogromne, čak i za jednog tako nezadrživog i iskusnog čoveka kao što je Džon Hart.

Pridružujem se Džonu i Terezi u Kinšasi, odakle letimo za Kindu, provincijsku prestonicu u istočnom Kongu (i mesto ukrcavanja za TL2) na zapadnoj obali reke Lualaba, koja obrazuje istočnu granicu područja na kojem živi bonobo. U Kinduu najzad dobijamo dozvolu za malu petodnevnu ekspediciju kroz TL2. Već je četiri popodne – kasno za polazak, ali iz straha da ne izgubimo još jedan dan, ipak uskačemo u dugački izdubljeni kanu pre nego što se činovnici predomisle.

Sa nama su i dvojica Hartovih pouzdanih kongoanskih kolega, jedan gostujući biolog i jedan pukovnik i vojnik (obojica sa kalašnjikovima) kao naša vojna pratnja. Tu je i čovek iz imigrantskog direktorata, poslat u poslednjem trenutku da nas uhodi. Čovek iz imigrantskog direktorata nosi gradske cipele i košulju za presvlaku u akten-tašni. „Bićemo u divljini oko 30 dana i moraćeš da nam pomažeš da ubijamo krokodile za hranu”, zadirkuje ga Džon, dok nas vanbrodski motor lagano udaljava od pristaništa, a zatim hvatamo kurs sredinom reke i plovimo niz Lualabu.

Reka je mrke boje, ravna, široka 900 metara. Sunce, koje se spušta iza izmaglice sušne sezone, izgleda kao veliko krvavo žumance. Posmatram par južnoafričkih palminih kanja kako preleću iznad nas, a zatim, prema istoku, jato slepih miševa koji kruže oko drveća. Sumrak brzo prerasta u mrak, a reka svetluca u smeđoj nijansi pod odsjajem zlatnog polumeseca. Postaje svežije, te navlačimo jakne. Nekoliko sati kasnije pristajemo u selo na levoj obali koje smo odredili kao naše polazište na ovaj put u zemlju bonoboa. Shvatam da je morala da bude leva obala. Jer na desnoj nigde nema bonoboa.
AUTOR: Dejvid Kvamen
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

UMEĆE I RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logoIzložba posvećena Kama-Sutri

Kulturna jesen u Parizu je ove godine definitvno u znaku seksa.

Nakon postavke posvećene zloglasnom majstoru razvrata, Markizu de Sada, koja je svojom provokativnom reklamom šokirala javnost, i postavljanja ogromne skulpture Amerikanca Pola Mekartija, koja je mnoge Parižane podsetila na džinovsku seksualnu igračku, u francuskoj prestonici je priređena još jedna „škakljiva“ izložba.

kama-sutra-jpg_660x330

wikipedia.org

Nova izložba bavi se Kama-Sutrom, indijskim priručnikom za uživanje, koji se na Zapadu doživljava kao egzotični „bedeker“ koji čitaoce vodi kroz seksualno uživanje.

Postavka, koja je početkom ovog meseca otvorena u Parizu, ima za cilj da ispravi tu pogrešnu predstavu.

Čuveni indijski tekst, koji je na sanskritu u 4. veku napisao mudrac Vatsjajana, prvi put je prikazan kroz izložbu 350 skulptura, slika i svakodnevnih predmeta.

„Naša namera je da pokažemo da to nije mala prljava knjiga, da to nije (samo) knjiga o seksualnim pozama“, objasnila je za AFP organizatorka izložbe Alka Pande.

„Volela bih da posetioci u njoj vide knjigu života, knjigu zadovoljstva, knjigu koja slavi sve tanane nijanse života u velikom stilu i estetici“, navela je ona.
Izložba „nije samo o erotici, senzualnosti, već i o zadovoljstvu, muzici, plesu, umeću življenja“, istakla je Pande.

Naime, poznatija, erotska strana Kama Sutre predstavlja samo jednu od sedam knjiga zbirke, među kojima su „Meditacije“, „Ponašanje supruge“, „Afrodizijak“ i „Zavođenje tuđih žena“.

Kama-Sutra istražuje treći od četiri stuba hinduizma koji se odnose na različite etape života. Nakon spoznaje morala i etike i ostvarenja na profesionalnom planu, pojedinac može da se fokusira na Kamu, tj. žudnju, kako za seksom tako i za zadovoljstvom koje crpimo iz umetnosti, muzike i uživanja u životu.

„To je inače jedna dosadna mala knjiga, ali mislim da su u pokušaju da je reklamiraju, ljudi isticali pre svega njenu seksualnu stranu, jer ništa se bolje ne prodaje od seksa“, kazala je Pande.

Uokvirena toplim tonovima šafrana, zelene i purpurne boje, izložba vodi posetioce na putovanje kroz 36 poglavlja priručnika koji se bavi raznim segmentima društva, podstičući čitaoca da ovlada raznim umećima, od nameštanja kreveta, preko zavođenja tuđe supruge do umetnosti ratovanja.

Slike i skulpture idealnog para, boga Šive i boginje Parvati, scene porođaja, kao i erotski reljefi, koji se često mogu videti na drevnim hramovima, izloženi su zajedno sa pobožnim predmetima, kao što je falusni lingam.
Pande je objasnila da je u tradicionalnoj Indiji, seksualnost bila način da se spozna svet, a da je zbog zapadnjačkog koncepta krivice u odnosu na erotiku bilo teško shvatiti delo poput Kama-Sutre.

„Kama-Sutra ne poznaje koncept greha, seksa isključivo radi produženja vrste, već slavi radost življenja“, dodale je ona.
„Ako je hrišćanski bog, bog ljubavi, u Indiji bog upražnjava seks. Što je bolji ljubavnik, to je bolji bog“, objasnio je Mark Restelini, direktor Pinakoteke u kojoj izložba traje do 11. januara 2015.
Izvor:rtv.rs

______________________________________________________________________________________________

PROIZVEDENA „ČVRSTA SVETLOST“….

tamoiovde-logo Naučnici sa Univerziteta „Prinston“ uspeli su svetlost da pretvore u kristale odnosno da naprave „čvrstu svetlost“. Ipak, to neće omogućiti stvaranje svetlosne sablje, našalio se jedan od istraživača.

Doktor Endrju Houk, profesor elektroinženjeringa i jedan od istraživača, kaže da su on i njegove kolege uspeli da svetlost pretvore u kristale i da je to nešto za šta se mislilo da nije moguće, piše Hafington post.

Cvrsta svetlost

Ovo je sasvim novi način na koji se svetlost ponaša“, ističe Houk. Već generacijama fizičari uče da fotoni, subatomske čestice od kojih je sačinjena svetlost, ne ulaze u interakciju jedni s drugima. Međutim, naučnici su uspeli da izvedu suprotno. Oni su napravili strukturu od 100 milijardi atoma superprovodljivog materijala kako bi napravili neku vrstu „veštačkog atoma“. Zatim su strukturu smestili pored superprovodljive žice sa fotonima, koji su zbog čudnih zakona kvantne isprepletenosti preuzeli neke osobine veštačkog atoma. Ova interakcija dovela je do potpuno novog ponašanja svetlosti, sličnog fazama koje prolaze tečnosti i kristali“, kaže istraživač na postdoktorskim studijama na „Prinstonu“ Darijus Sandri.

Univerzitet

Univerzitet „Prinston“

Naučnici se nadaju da će, zahvaljujući ovom neobičnom otkriću, uspeti da razviju egzotične materijale, uključujući i superprovodnike na sobnim temperaturama. Od ovih hipotetičkih materijala mogli bi da se prave ultraosetljivi senzori i računari neverovatnih brzina, što bi moglo da reši energetska pitanja na svetu.

Ovaj rad neće dovesti do stvaranja svetlosne sablje“, našalio se Houk.

Rad koji objašnjava otkriće „čvrste svetlosti“ objavljen je u septembarskom izdanju žurnala Physical Review X. Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

PRANJE MOZGOVA…

TAMOiOVDE-logo

SRCE POD PRITISKOM

Jedno naizgled zabavno planetarno ludilo zahvatilo je i naše prostore. Polivanje kofom punom leda, i izazivanje drugih da to urade, u ime dobrotvorne akcije kojom se sakuplja novac za istraživanje leka za Amyotrophic lateral sclerosis (ALS), neurološko oboljenje u Americi poznato i kao Lu Gerigova bolest, postalo je u isto vreme i planetarna medijska zabava.

MirjanaBobicMojsilovicU Americi je za nekoliko nedelja skupljeno više od 13 miliona dolara, a „izazov“ su masovno prihvatile holivudske zvezde, sportisti, pa čak i bivši američki predsednici. U „zabavu“ polivanja kofom punom ledene vode u humanitarne svrhe među prvima se uključio Bil Gejts, a njegovim stopama krenule su slavne ličnosti da se polivaju, i da to slikaju, postavljajući na stotine novih jutjub-klipova dnevno, a naslovne stranice novina naprosto su preplavljene mokrim slikama zvezda i zvezdica.

Nije jasno kakve veze ima polivanje kofom ledene vode sa retkim neurološkim oboljenjem, ali je čak i laiku jasno da je u ovoj iznenadnoj novoj zabavi, iza humanitarne oplate, vidljiva moć „odnosa sa javnošću“ odnosno propagande. Ljudi, naravno, mogu da ismevaju ideju manipulacije uma i ponašanja, ali će ipak pristati da reaguju po diktatu, polivaju se kofama, slikaju i prave selfije.

Edvard Bernajz, papa propagande i odnosa sa javnošću, davno je napisao da „svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i uverenja masa jeste važan element demokratskog društva, te da oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinska vladajuća snaga društva“.
Pametnima nije teško da zaključe da se sa kofom leda, u stvari, radi o svojevrsnom skretanju pažnje javnosti – i očigledno da ta strategija pali. Pošto svi, ovih dana, uz pomoć ogromne podrške zvezda javne scene, govore samo o polivanju kofama ledene vode, logično je da niko ne govori o policiji u Fergusonu, zločinima u Palestini, hemijskim tragovima u vazduhu, hloru u vodi itd.

Uz pomoć interneta i medija, ceo svet se poliva vodom, i ne zna zašto to čini. Čak i bolivudski glumci se polivaju kofama leda, jer je to tako moderno, a manija je pre nekoliko dana zahvatila i Srbiju. Čeda Jovanović je prvi političar koji je prihvatio ovaj izazov, koji su, naravno, zabeležile kamere. Ispostavlja se tako da je polivanje kofom ledene vode najbrži savremeni marketing, kome pribegavaju svi koji ovih dana računaju na javnost.
Ali, osim skretanja pažnje javnosti sa važnih tema, i osim „modernosti“ ove planetarne histerije u svrhu lične promocije, malo kome je jasno da u ovoj bezazlenoj igri čuči svojevrsno pranje mozgova. Nije onda ni slučajno što se radi o polivanju vode na glavu.

Radi se o lančanoj reakciji – šta god da se, kao model ponašanja, promoviše uz pomoć holivudskih zvezda, ovce diljem planete pratiće to bez ikakvog pogovora. Diktat besmislenog polivanja kofom ledene vode sve više izgleda kao pokazna vežba moći upravljanja ljudskim ponašanjem, i mnogi koji su na to pristali, pristali su, simbolički, na dobrovoljno ropstvo i diktat. Uzvik „izazivam te“ dobija prizvuk magijskog okidača, a masovno polivanje vodom (besmisleno da besmislenije ne može biti) nije ništa drugo nego društveni eksperiment. Humanitarna akcija je samo pokriće.

U Srbiji se ne polivaju da bi donirali novac za istraživanje leka za neurološku bolest, nego zato što je to moderno, a usput će se naći neki drugi humanitarni razlog. Biti moderan, i biti mlad, očigledno znači biti u usamljenoj gomili. U tom smislu, možda bi trebalo da imamo malo više inventivnosti – da se neko setio da, na primer, objavi svoju sliku na društvenim mrežama i izjavi „Aj“, u dobotvorne svrhe, za spas Pančićeve omorike, ili da sebi zarije kornet sladoleda u čelo – bilo bi daleko smešnije, zabavnije, i možda bi ta ogoljena ludost još više osvojila svet nego ovo ludilo sa kofama i glavama.

Majmunisanje tako postaje neka prinuda koje ljudi, najčešće, uopše nisu svesni. Tačnije, sve se svodi na četiri reči – „ako hoćeš da budeš…“ u medijima, moderan, u trendu, u politici – onda uradi ono što svi drugi rade. Veliki Brat te posmatra.
Na kraju, polivanje kofom ledene vode, za nekog je samo zabava (iako to nikad nije samo zabava), a za neke je, najblaže rečeno, otrežnjenje. U politici, na primer, sindrom kofe ledene vode nešto je što je standardna procedura „ako hoćeš da…“
Nije li upravo Srbija ovih dana dobila sličan „čelendž“ iz EU? Ili će da se polije kofom po glavi i odustane od izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, ili će uslediti neki novi izazov? Francuska može da izvozi ratne brodove u Rusiju, ali Srbija ima da se polije kofom neidentifikovanog sadržaja i da pritom u tome uživa.
Mnogima je sve ovo veoma zabavno, mnogima je smešno, ali mnogima se od ovog leda i kofe diže kosa na glavi.
Mirjana Bobić-Mojsilović 

Izvor:Večernje novosti

________________________________________________________________________________________________

ŠTA JE ČOVEK? DEFINIŠITE MI GA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I NAPRAVIĆEMO VAM KOPIJU

___________________________________________________________________________________________________

Zbog čega nas užasavaju roboti koji liče na ljude

Još od “Piksarovog” probnog kompjuterski animiranog filma “Tin toj” iz 1988, kada je publika pokazala izrazitu odbojnost prema realističnom liku ljudske bebe po imenu Bili, uočen je fenomen da crtani likovi i roboti koji veoma podsećaju na ljude kod ljudskih posmatrača izazivaju neprijatan osećaj i nelagodnsot. Ovaj fenomen je u međuvremenu od robotičara Masahira Morija dobio naziv “Ankani veli” (sablasna dolina).

231850_robot_f

Džil je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota

Poučen iskustvom, “Piksar” se preorijentisao na likove kao što su žive igračke, čudni roboti i automobili koji govore, a robotičari i psiholozi se trude da otkriju psihološku pozadinu ovog fenomena. Njegovo razumevanje bi se, naime, moglo pokazati kao ključno u predstojećim godinama, kada se očekuje da čovekoliki roboti, odnosno “virtuelni družbenici”, nađu svoje mesto u našim domovima i preduzećima.

Fenomen “sablasne doline” znači, naime, da ljudski izgled i ponašanje mogu veštačku tvorevinu da približe posmatračima – ali samo do one tačke dok veštački lik ne pokuša nesavršeno da oponaša realno ljudsko ponašanje, govor i mimiku, kada se osećaj bliskosti naglo pretvara u odbojnost, tj. u doživljaj “sablasne doline”.

Ako se krećete poput ljudskog bića, ali su vam pokreti neskladni, ili ne uspostavljate pravi kontakt očima, to izaziva neprijatan utisak – smatra kognitivni psiholog Ajs Sejgin, koji se bavi proučavanjem ove problematike na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu.

 

Verujem da je stvar u tome što čovekolike pojave u mozgu izazivaju neka očekivanja. A ako ova očekivanja nisu zadovoljena, u mozgu nastaje problem” – što je kod humanoidnih robota današnjeg stepena savršenosti još uvek neminovno.

– Evolucija nas je naučila da otkrivamo već i mala odstupanja od uobičajenog ljudskog izgleda i ponašanja, koja ukazuju na bolesti, mentalne ili fizičke probleme, koji mogu biti i opasni – objašnjava psihološkinja Talija Vitli sa Koledža Datrtmut.

231861_humanoidni-robot02-reuter-toru-hanai_ffOna, stoga, smatra da insistiranje na ljudskom izgledu robota nije poželjno, osim ako zaista ne uspemo da ih učinim savršenima, što prema rezutatima ispitivanja znači da po izgledu i ponašanju moraju najmanje 65% da odgovaraju pravim ljudima.

Pored toga, većina nas još uvek ne očekuje (niti želi) u svom životu čovekolike robote kao ljubavnike, kućnu poslugu i virtuelne družbenike, mada postoje i neke oblasti u kojima je humanoidni izgled robota nesumnjivo poželjan, pa čak i neophodan. U pitanju su, recimo, roboti koji služe za praksu studentima medicine, ili pak oni koji se koriste za snimanje opasnih scena u filmovima.

D. Milojković | Izvor: blic.rs/07. 04. 2012.

Džuls je jedan od najrealističnijih humaniodnih robota:

_____________________________________________________________________________________________________

Da li bi vas prevarila? Pogledajte najnoviju japansku „roboticu“

234607_24robot02-fonet_ff

Džeminoid F simulira ljudski glas dok govori i smeje se, i u stanju je da pokaže 65 ljudskih osećanja

Humanoidni roboti poslednje generacije polako brišu granicu između mašine i čoveka, bar naizgled. Japan je predstavio robota u ženskom obličju, koji priča, peva i može da pokaže 65 izraza lica, od kojih, na primer, osmeh, pa čak i izraz čuđenja.

Hiroši Išiguro, japanski naučnik i robotički dizajner sa Univerziteta Osaka, u zapadnom Japanu, kaže da je njegov cilj da napravi robota za koga će ljudi misliti da je ljudsko biće.
– Šta je čovek. Definišite mi ga i napravićemo vam kopiju – kaže Išiguro.

234609_24robot04-fonet_ff

Robot se osmehuje okupljenima u tržnom centru u Hongkongu

Neki od njegovih dosadašnjih androida dostižu cenu od čak 1,2 miliona dolara, dok “džeminoid F” košta “samo” 110.000 dolara.

Profesor Išiguro takođe je poznat po tome što je napravio robota-dvojnika.

Devojka-robot može da se smeši, pomera obrve i usne, iako uglavnom ima izgled zbunjenosti na licu.

234473_geminoid-f01-afp_ff

Džeminoid F predstavlja najinteligentniju generaciju robota

Takođe, može da govori i peva, emituje muzičke snimke, i da kopira pokrete posmatračevih usana.

Robot poseduje 12 servo-motora, koji rade na pritisak vazduha, što joj omogućava da oponaša ljudske emocije na licu.

I.F. | Izvor: blic.rs/12. 04. 2012.

_______________________________________________________________________________________________________________

 Uskoro na tržištu roboti sa emocijama

Za nepunih godinu dana na tržištu će se pojaviti humanoidni roboti za ličnu upotrebu koji će, osim što će „raditi“ kao dadilje pa čak i prijatelji za zabavu, biti sposobni da izražavaju emocije – tako bar tvrdi izvršni direktor japanske kompanije SoftBank.

478512_robot-reuters_f

Robot Pepper

U februaru 2015, počeće prodaja ovih robota koji su predviđeni da služe kao dadilje, medicinske sestre, radnici hitne medicinske pomoći ili čak prijatelji za zabavu, i koji će koštati 198.000 jena (1.900 dolara).

Biće sposobni za učenje i izražavanje emocija, najavio je izvršni direktor Softbanka, Masajoši Son, na konferenciji za novinare, na kojoj ga je pratio elegentni primerak robota po imenu „Pepper“, i koji je sa novinarima i ćaskao piskavim, dečačkim glasom, prenosi Tportal.

Prototip robota za ličnu upotrebu biće predstavljen inače ove nedelje i posluživaće kupce u prodavnicama mobilnih telefona Softbank firme u Japanu.

Son tvrdi da će to biti roboti koji će prvi put u ljudskoj istoriji dobiti srce, i emocije.
Ali kaže i da će kompanija SoftBank ovim biznisom proširiti poslovanje na sektor koji se smatra ključnim za rešavanje nedostatka radne snage u društvu čije stanovništvo ubrzano stari.
Tanjug | 06. 06. 2014. | Foto: Reuters | Izvor: /blic.rs

_______________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

 

PSIHOLOGIJA INTERNETA I DRUŠTVENIH MREŽA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA BOR
psihologija interneta plakat
O načinu razmišljanja i ponašanja korisnika Interneta govori Vladimir Stanković (doktorand katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu).
Vladimir Stanković je 1. aprila, u borskoj biblioteci, održao izuzetno posećeno predavanje o psihologiji laganja.

https://tamoiovde.wordpress.com/2014/04/17/lazemo-li-koga-zasto-kako/

 

BOGATSTVO UNUTRAŠNJEG SVETA ŽIVOTINJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tajni život šimpanze Santino: i životinje imaju ličnost…

 5189026855_297c66f1ba_mIdemo redom. Fred je agresivniji od Frenka- tokom svađe gura, šutira i udara protivnika. Teri je hrabriji od Tima- u potrazi za hranom nije ga strah da se otisne u novu sredinu, da korača nepoznatim putem, čak i ako na tom putu preti opasnost. Suzi je veoma razdražljiva, prgava i manipulativna. Ovi opisi vam verovatno ne znače mnogo, sve dok ne saznate da su Fred i Frenk pastrmke, Teri i Tim voćne mušice, a Suzi medved.

Još zanimljivosti? Gorile u igri sa drugim gorilama, tačno mogu da prepoznaju kada njihovi saigrači gube interes, te ciljano koriste različite oblike interakcije kako bi zadržali njihovu pažnju. Isto tako, gorile imaju smisao za humor. Primećeno je da gorila gurka štapom prijatelja gorilu, a zatim skreće pogled, kao da on nema ništa sa tim.

Na kraju, značajna vest: majmuni imaju sposobnost da misle o budućnosti! Upoznajte šimpanzu Santina (36), pripadnika švedskog zoološkog vrta Furuvik. Velika lokalna zvezda. Deset godina, Santino je svakog jutra, pre otvaranja zoološkog vrta, sakupljao kamenje kako bi gađao posetioce. Kada bi ponestalo municije, odvaljivao je delove betona. Dešavalo se da i da mu se određeni posetilac posebno ne dopada. Ovakvo spontano i ciljano planiranje budućnosti- koje podseća na naše, ljudsko- odjeknulo je u svetu nauke i pobilo uverenje da životinje žive samo u sadašnjem trenutku. Nameće se mišljenje da šimpanze poseduju unutrašnji svet, koji im omogućava da razmatraju prošle epizode iz svog života i razmišljaju o predstojećim danima, a ipak, žive pod ključem i bravom. Naravno, ne misle sve šimpanze o budućnosti, kao što ni svi ljudi ne umeju da reše integrale. Dovoljno je da znamo da njihov um poseduje takvu sposobnost.

Ukoliko ste pomislili da bi bilo zanimljivo posetiti Santina ako vas put ikada nanese u Švedsku- ipak nećete moći da svedočite ovoj atrakciji. Logično, ukoliko Santino poseduje unutrašnji svet nalik ljudskom, pomislili biste da je sada, u najmanju ruku, u nekoj naučnoj laboratoriji gde se istražuju njegove napredne kognitivne sposobnosti. Ali ne. Majmun koji razjareno baca kamenje na mušterije, nije pogodan za biznis, pa su vlasnici zoološkog vrta odlučili da smanje njegove agresivne tendencije koje su posledica visokog nivoa testosterona (tipične za dominantne mužjake). Rešenje je bilo- kastriranje. Nepovratna operacija. Što je sigurno, sigurno je. Da li je ovo rešenje, iako je u pitanju šimpanza, opravdano?

Prošlo je tačno 20 godina otkada su Piter Singer i Ričard Dokins, projektom The Great Ape, tražili od Ujedinjenih nacija, da se primatima daju ljudska prava. Sve u cilju zaštite primata od eksperimentisanja i mučenja. Akcija je, naravno, propala. A šta smo od tada naučili?

Brojna istraživanja potvrdila su postojanje ličnosti kod životinja, iako su se mnogi naučnici godinama opirali ovoj ideji i smatrali je bespotrebnom antropomorfizacijom (pripisivanje ljudskih osobina životinjama). Svako ko ima kućnog ljubimca ili je nekada posetio zoološki vrt, to već zna. Ličnost je pojam sa kojim smo svi upoznati, čak se smatra da je percepcija ličnosti urođena sposobnost. Definisanje ličnosti u naučnim terminima je ipak nešto drugo, i daleko je od intuitivnog i očiglednog. Istraživanja ličnosti kod životinja se fokusiraju na samo jedan deo, onaj koji je moguće izmeriti, jer životinje ne mogu da nam popunjavaju upitnike i testove ličnosti. U pitanju su bihejvioralne crte- crte ponašanja, ponekad se kaže i temperament. Crte su relativno trajne i opšte osobine, odgovorne za doslednost u ponašanju u različitim situacijama, i čine individualne razlike u ponašanju. Primer crta su društvenost, agresivnost, radoznalost. Relativno trajne znači da ih životinja pokazuje tokom vremena u različitim okruženjima, što ne znači da je UVEK takva, već da je to jedan opšti oblik ponašanja.

8520986866_afc36f76be_nProučavanje individualnih razlika kod životinja započeo je nobelovac Ivan Pavlov, serijom eksperimenata na psima, početkom XX veka. Pavlov je identifikovao 4 osnovna tipa temperamenta kod pasa (Miran, Neobuzdan, Slab i Živahan), u odnosu na način funkcionisanja nervnog sistema. Od tada, crte ličnosti su zapažene i dokazane kod brojnih životinjskih vrsta- majmuna, paukova, repatih vodozemaca, ptica, rakova, hijena, hobotnica, riba.

Činjenica da životinje poseduju ličnost, trebala bi da nas navede da poštujemo druge vrste. Cilj nam svakako nije samo humaniji odnos prema životinjama, već i razumevanje njihovog ponašanja i kognicije. Problem sa kojim se ovde suočavamo jeste interpretativna greška, ili već pomenuti antropomorfizam. Svaki rezultat istraživanja na ovom polju iskrivljujemo u našu korist, jer smo opsednuti idejom da u drugim bićima tražimo sličnost sa nama samima. Možda polazimo od pogrešne pretpostavke da znamo tačno koje su crte inherentno ljudske, čime negiramo mogućnost da ih poseduju i životinje samo zato što pripadaju “nama”. Možda je instrospekcija o sopstvenom funkcionisanju pogrešna, i možda je naše donošenje odluka mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Da bismo suštinski razumeli ponašanje životinja, nije dovoljno postaviti pitanje koliko su slični ili različiti od nas. Često mislimo da laskamo životinjama ukoliko im namećemo ljudske karakteristike, a u stvari laskamo sebi kao ljudskoj vrsti. Gubimo sposobnost da cenimo životinje pod njihovim uslovima, i da razumemo neki drugi način postojanja. A i izgleda da bar ličnost nije nešto što nas odvaja od drugih pripadnika životinjskog carstva, već učvršćuje naše biološke veze.

Ako usvojimo i prihvatimo da i životinje imaju bogat unutrašnji svet, manje ćemo da sležemo ramenima na naše bezobzirno uništavanje njihove prirodne sredine, ili u slučaju Santina, da ih bespotrebno izlažemo bolu i patnji, samo da bismo ih prilagodili potrebama svoje “dominantne” vrste.

psihobrlog.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i glasove

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i mogu da odrede da li je reč o muškom ili ženskom ili dečjem glasu, pokazala je nova studija koju su objavile svetske agencije.

434286_sirotiste07reutersfoto-reuters_f

Dok ljudi proučavaju slonove, i oni takođe proučavaju ljude

Stručnjaci koji su puštali snimke ljudi slonovima u Keniji tvrde da ovu naprednu sposobnost mišljenja druge životinje nisu pokazale. Slonovi zahvaljujući tome mogu da ocene ko predstavlja pretnju, a ko ne.

Rezultati su pokazali da dok ljudi proučavaju slonove, ove pametne životinje takođe proučavaju ljude i to skladište u sećanju, rekla je autorka studije Karen Mekomb.

 „Zaporavo su razvili veliko znanje o ljudima sa kojima dele svoj habitat“, objasnila je Mekomb, profesorka životinjskog ponašanja na Univerzitetu Saseks.

„Pamćenje je ključ. Nekako su morali da izgrade to znanje“, dodala je ona.

444355_elephantskili-amboseli2_f

Nacionalni park „Amoseli“ severno od Kilimadžara

Mekomb i njene kolege radili su u nacionalnom parku Amboseli u Keniji gde na stotine divljih slonova žive sa ljudima, a ponekad se i sukobe zbog manjka vode. Naučnici su koristili snimke Masaija koji su povremeno ubijali slonove posle sukoba oko ispaše i Kamba muškaraca koji nisu tolika pretnja slonovima. Snimci su imali istu frazu na dva jezika: „Pogledaj tamo. Dolazi grupa slonova“.

Na Masai zvuke slonovi su reagovali defanzivno, povlačili su se i okupljali u grupu jer su ih doživljavali kao neprijateljsko ljudsko pleme.

„U stanju su da uoče fine razlike u ljudskim jezicima. Uspeli su da prikupe prilično detaljno znanje a jedini način da to urade je da imaju izuzetno veliki mozak“, rekao je koautor studije Grejem Šenon sa Univerziteta Kolorado.
 Naučnici su potom ponavljali eksperiment sa snimcima Masai muškaraca i žena. Pošto žene retko kada napadaju slonove, oni su reagovali blaže na njihove glasove. Ista stvar se ponovila i sa glasovima dečaka. 

444356_elephantsatamboselinationalparkagainstmountkilimanjaro_f

Razumni poredak: Jaki napred u kolini, a mali i slabi zaštićeni u sredini

I dok ova otkrića pokazuju kolika je inteligencija i sposobnost slonova da se adaptiraju, oni takođe ukazuju i na problem, kaže biolog Džoš Plotnik koji se specijalizovao za slonove.
 „To je istovremeno fascinantno videti koliko su ove životinje fleksibilne ali i tužno jer pokazuje na sve veći konflikt slonova i ljudi“, rekao je on.

Mekomb i Šenon su takođe izveli još jedan eksperiment i izmenili su muške i ženske glasove učinivši da ženski glasovi deluju kao muški snižavanjem tona i rezonance i obrnuto. Takve promene mogu često da prevare i ljude ali ne i slonove koji su i dalje bežali od izmenjenih muških glasova.

Tanjug /blic.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PSIHOLOŠKI EFEKTI…

tamoiovde-logo

Ljudska psiha sadrži mnoštvo složenih, a ponekad i protivurečnih aspekata, i stoga nas često iznenadi.

medium_6255437434Danas ćemo predstaviti nekoliko interesantnih naučno-dokumentovanih psiholoških efekata koji se javljaju u ljudskom ponašanju.

 1) Efekat Romea i Julije

Efekat Romea i Julije predstavlja pojavu da privlačnost između dveju osoba raste, ako postoji protivljenje porodica njihovoj vezi i težnja da se oni razdvoje. To znači da ako roditelji otvoreno krenu da brane nečiju vezu, tada se dvoje mladih još više zaljube jedno u drugo. Mladi ljudi, a posebno tinejdžeri, imaju potrebnu za nezavisnošću i slobodom, i stoga odbijaju da im neko nameće pravila. Međutim, treba imati u vidu, da zaljubljivanje, kao rezultat ovog efekta, nije hir i gluma, već se dvoje mladih odistinski više zaljube jedno u drugo. Zato roditelji, nemojte da rizikujete i otvoreno pokazujete svoju netrpeljivost prema drugoj strani.

2) Efekat postmatrača

Efekat posmatrača ukazuje na pojavu da  što je veći broj ljudi koji posmatra neku nesreću, manja je verovatnoća da će neko priteći u pomoć. Što je veći broj prisutnih posmatrača, manje će ljudi biti spremno da pomogne, jer će svi da misle da će neko drugi da priskoči. Ovaj efekat je prilično poznat u nauci. Stoga kada primetite da je nekome potrebna pomoć, nemojte da čekate da još neko reaguje.

3) Efekat kiselog grožđa

Efekat opisuje tendenciju da kada nam je nešto teško dostupno, onda to manje i želimo da postignemo. Privlačniji su nam ciljevi za koje znamo da možemo da ih ostvarimo. Prilično je čest, mada ga ljudi često nisu svesni.

4) Pigmalion efekat

Pigmalion efekat se drugačije naziva i efekat autosugestije. Predrasude i očekivanja od neke osobe se, na kraju, zaista i ostvare. Na primer, predrasude nastavnika, često utiču na uspeh dece. Što se više deca hvale kao uspešna i pametna, ona zaista i budu takva. Naravno, dešava se i obrnuto. Eksperimeni vršeni među američkim osnovcima, na primer, su dokazali, da ako se deca prosečne inteligencije, hvale kao ona sa natprosečnom, ona s vremenom, počnu da pokazuju natprosečne rezultate.

5) Zeigarnik efekat

Ljudi su više skloni da pamte nedovršene događaje ili aktivnosti na kojima su stali do pola. Kada neka aktivnost nije završena, onda se u ljudima stvara napetost, koja uzrokuje da im te aktivnosti bolje ostanu u sećanju. Studenti, koji često prekidaju učenje nevezanim akivnostima, kao što je igranje igrica, bolje pamte. Ovaj trik često koriste  serije, koje se često prekidaju kod najzanimljivijih scena.

6) Halo efekat

Češće poznat kao efekat prvog utiska, halo efekat objašnjava pojavu da ljudi često donose sud o nečijem karakteru na osnovu sveopštog (prvog) utiska. Zato često smatramo da osobe koje prijatno izgledaju, ili su lepo obučene, imaju dobar karakter, iako ove dve stvari realno nemaju veze.

7) Efekat publike

Ljudsko ponašanje često zavisi i od prisutne publike, iako je ta publika pasivna. Ovaj efekat se uvek mora uzimati u obzir prilikom eksperimenata. Ljudi se drugačije ponašaju u zavisnosti od toga da li su sami, među nepoznatim osobama, poznanicima, muškarcima, ženama ili slično. Na primer, muškarcima se menja ponašanje ako se u prisustvu nalaze privlačne žene, radnici se drugačije ponašaju kada šef nije tu i slično.

Sledeći put kada ne možete da objasnite svoje ponašanje na nekom događaju, prisetite se ko je sve bio prisutan.

Možda je to dovoljno objašnjenje.

daliznate.com

______________________________________________________________________