TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Svaka biološka vrsta je neponovljiva kreacija “majke prirode“, ali je istovremeno bliži ili dalji rođak drugoj vrsti organizama.
Čovek je jedinstven po inteligenciji, ali je i pripadnik grupe sisara; orao može da leti, ali je “brat“ noja, ili petla; kornjače imaju koštani oklop, ali su bliska“rodbina“ zmijama i krokodilima; žabe su jedinstvene po skokovima, a drage su “sestre“ daždevnjacima… Možemo ovako ići “unatrag“, odnosno u pravcu suprotnom od onog u kome se dešavala evolucija [1] i doći do najjednostavnijih među pravim višećelijskim životinjama [2] do – MEDUZA. Tačnije rečeno, doćićemo do tipa životinja nazvanog žarnjaci [Cnidaria] [3]. Zašto smo dolazili do njih? Po čemu su meduze tako jedinstvene? Idemo redom…
Lepe su, zar ne?
Sve u superlativu: najprostije, “najvodenije“, najstarije i među najlepšim bićima
Meduze imaju oblik kišobrana [otvorenog, naravno!] izgrađenog od samo dva sloja ćelija [sve ostale prave višećelijske životinje su troslojne] između kojih se nalazi želatinozna, pihtijasta masa tzv. mezogleja.
Mezogleja je “cement“ koji povezuje te slojeve i istovremeno daje čitavom telu čvrstinu neophodnu da se odupru jakim udarima morskih talasa. U unutrašnjosti je duplja sa samo jednim otvorom koji je istovremeno i usni i analni [bljak!]. Oko tog otvora nalazi se venac pipaka [4] koji su prisutni i na obodu kišobrana. Meduze su životinje kod kojih se prvi put javlja nervni sistem, naravno, u najprostijem obliku – tzv. mrežast nervni sistem. Sastoji se od zvezdastih nervnih ćelija međosobno povezanih u mrežu. Ako meduzi dotaknete samo jedan pipak, ona će se čitava zgrčiti jer se nadražaj ovom mrežom preneo kroz čitavo telo.
Sadrže najviše vode od svih životinja. Ako meduza dospe na kopno i osuši se, od nje ostaje sićušna grudva koja je oko hiljadu puta lakša od žive meduze [preko 95% njihovog tela čini voda]. Ovako jednostavne životinje uspele su da prežive period od, smatra se, 650 miliona godina. [Poređenja radi, starost savremenog čoveka, Homo sapiens sapiens, procenjuje se na oko 35 – 40 000 godina.] Dakle, s’ pravom im pripada titula najstarijih eumetazoa. Titula bi mogla da im pripadne i po lepoti jer se neke od njih živo obojene svrstavaju među najlepše životinje.
Roditelji međusobno “isti“, a potomci ne liče na roditelje
Koja je ovo sad zavrzlama, sigurno se pitate?! Bez panike – vrlo je jednostavno. Meduze su odvojenih polova, odnosno postoje mužjaci i ženke ali se oni, posmatrani “golim okom“, međusobno ne razlikuju [5] . Razlika se ogleda u tome što mužjaci proizvode spermatozoide, a ženke jajne ćelije. Obe vrste polnih ćelija se izbacuju u vodu gde se izvrši oplođenje da bi se iz oplođene jajne ćelije razvila trpeljasta larva [planula]. Posle određenog vremena ova larva pada na dno mora, pričvrsti se za njega i razvija u polip.
polipi
meduze
Osim po građi, polip se od roditeljske meduze razlikuje po svemu ostalom:
• po obliku – ima oblik cilindra;
• po načinu života – jednim svojim krajem pričvršćen je za podlogu, sesilan; i
• prema načinu razmnožavanja – polip se razmnožava bespolno, pupljenjem [6], dok se meduze razmnožavaju polno.
Zoolozi su ih upravo zbog polipa sve do druge polovine XIX veka označavali kao biljne životinje ili Zoophyta.
Dobri plivači bez pravih mišića
Oba sloja ćelija [spoljašnji i unutrašnji], od kojih se sastoji njihovo telo, izgrađena su u osnovi od epitelo-mišićnih ćelija. One nisu ni prave epitelne [7] ni prave mišićne, već imaju ulogu i jednih i drugih. Sastoje se od jednog proširenog dela koji ima ulogu epitelijalne ćelije i na njega se nastavlja izdužen deo – mišićno vlakno. Kontrakcijama mišićnih vlakana u spoljašnjem sloju dolazi do izduživanja i skraćivanja tela i pipaka. Kontrakcije mišićnih vlakana unutrašnjeg sloja izazivaju skupljanje i širenje tela. Ovi jednolični pokreti su dovoljni da se čitavog života neumorno kreću lebdeći i plivajući ispupčenom stranom “kišobrana“ okrenutom u pravcu kretanja.
Love plen “harpunima“, a hranu vare bez želuca
Posebna osobina ovih životinja jesu žarne ćelije ili knide po kojima su i dobile latinsko ime – Cnidaria [gr. knide=žara, kopriva]. Oni koji su imali “bliski susret“ sa meduzom najbolje razumeju značenje ovih pojmova! Žarne ćelije su skoncentrisane najviše oko usnog otvora i na pipcima. Sastoje se se iz sićušne kapsule u kojoj je spakovan končić na čijem se kraju nalazi bodljica sa ulogom harpuna [zabada se u telo žrtve]. Ove ćelije luče parališuću otrovnu supstancu koja može biti fatalna i za čoveka [u pitanju su neke tropske meduze]. Žarne ćelije koje su jednom upotrebljene brzo propadaju i zamenjuju se novim. [Savet pisca teksta: ako želite da ulovite meduzu ne dozvolite da ona “ulovi“ vas, odnosno, podmetnite joj neki predmet na koji će “ispucati“ svoje harpune. Savet dat na osnovu ličnog iskustva, jao! kad se samo setim…]
Paralisan plen pomoću pipaka pomeraju do usnog otvora i gutaju. Mogu da progutaju plen koji je nekoliko puta krupniji od njih samih. Varenje započinje u duplji, gde se plen razlaze na sitne čestice, a zatim njih zahvataju posebne ćelije [nazivaju se ameboidne [8] u kojima se varenje dovodi do kraja. Svarena hrana se iz ameboidnih ćelija prenosi do svih ostalih ćelija procesima difuzije [9] . Dakle, varenje počinje kao vanćelijsko, a završava se kao unutarćelijsko. Nesvareni deo plena i proizvodi samog varenja se istim onim otvorom [moram opet da kažem bljak!] izbacuju u morsku vodu.
Meduza koja je podarila ime meduzi
Meduze su ime dobile po ličnosti iz grčke mitologije Meduzi, jednoj od tri nakazne kćeri morskog boga Forkija. Priča kaže da je Meduza bila prelepa devojka sa dugom, talasastom kosom dok je boginja Atena nije pretvorila u nakazu, a njenu kosu u zmije otrovnice. Svako ko bi je ugledao skamenio bi se od straha [10]. Uviđate sličnosti sa životinjama meduzama?
Meduze su, dakle, do kraja ostale dosledne u svojoj jedinstvenosti jer se jako malo životinja može “pohvaliti“ da im je ime pozajmio lik iz grčke mitologije.
[1] preovlađujuće je mišljenje da se evolucija dešavala po principu: od evolutivno prostijih nastajali su složeniji organizmi
[2] prave višećelijske životinje [stručan naziv je Eumetazoa] su one kod kojih su razvijena tkiva i organi
[3] ovaj tip životinja je dugo bio označavan kao dupljari [Coelenterata]
[4] pipci ili tentakule [‘’ručice“]
[5] za tu osobinu se stručno kaže da ne postoji polni dimorfizam [di= dva; morpha =oblik]
[6] pri pupljenju se obrazuju izbočine, pupoljci koji se odvoje od roditeljskog organizma i nastavljaju samostalan život ili ostanu na roditeljskoj jedinki pa grade koloniju>
[7] epitel je površinski sloj kože
[8] ameboidne ćelije obrazuju izbočine nazvane pseudopodije [“lažne nožice“] kojima zahvataju sićušne čestice i unose ih u ćeliju
[9] difuzija je kretanje neke materije kroz ćelijsku membranu iz mesta gde te materije ima više ka mestu gde je ima manje
[10] koga interesuje priča do kraja može je naći na http://www.mitovi.beotel.yu
Snežana Trifunović, dipl. biolog /www.zivotinjsko-carstvo.com
TAMOiOVDE 