NEŠTO JE NAČETO I OPUSTOŠENO…

tamoiovde-logo

NEKO

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku

Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Žak Prever


 

ZA TEBE GOVORIM…

tamoiovde-logo

Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo zato da bih tebi rekao:

Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Foto ilustracija: Bora*S

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno,
dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usta
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:

Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.

Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove
sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće,
neka se slonovi uvuku u mišje rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

________________________________________________________________________________________

 

SLADOST OSAMLJENA…

tamoiovde-logo

JABUKA

Foto ilustracija: Bora*S

Jabuka jedna neobrana
još se drži na grani.
Tako je zrela, tako je sočna,
da oči naprosto mami.

Nitko ne gleda opalo voće,
nogama gaze po njemu.
I svi se upinju, svi imat hoće
tu sladost osamljenu.

Palo je lišće, pale su kiše
i snijeg već po njoj pada.
A ona blista u goloj krošnji
k’o sunce iznad grada.

O što li misli u svojoj ljepoti,
ta zavisti crvena meta?
Možda se njena nebeska rumen
doziva utrobe cvijeta?

Foto ilustracija: Bora*S

Penju se djeca, klipaju starci,
vjetru se rose zubi.
Još nitko ne prođe a da se na nju,
kamenom ne baci grubim.

I svijet se kupi, rukave suče,
„Tresite!“-naređuju vlasti.
A ona stoji, žarom boji,
niti ne misli pasti.

Padoše sjekire, padoše riječi,
uz krik se stropošta deblo.
I gle, sve oči padoše k zemlji,
a jabuka padne u Nebo 

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________

ZAJEDNO SU ČITALI I TUMAČILI…

tamoiovde-logo

Balada o džambasu i krčmarici

U Šapcu bila mala krčma
U krčmi lepa krčmarica
imala muža na robiji
sa robije dobijala nežna pisma

Foto ilustracija: Bora*S

Vraćao se džambas iz Sremske Mitrovice
jahao neku ostarelu ragu
padala kiša duvao pasji vetar
ledilo se srce skitačko

Stigao u Šabac ušao u krčmu
seo pored peći poručio rakiju
milicajac iza šanka sumnjičavo ga pogledao
bila noć decembarska prvi sneg padao

Sutradan bio pazarni dan raga bila za prodaju
otimarena doterana otišla je za lepe pare
ponovo džambas u krčmu došao
krčmarica ga prepoznala

Donela mu sela pored njega upitala za bratski život
pričao džambas o putevima bez kraja
o kobilama mađarskim o vlaškim ciganima
dopalo se krčmarici zavolela patnju džambasku

Sutradan stiglo pismo iz Požarevca
Putovalo pismo preko snežne zemlje
lepa krčmarica suzu pustila
čitajući pismo iz Požarevca

Spazio džambas suzu u očima
zaigralo njegovo srce lopovsko
zajedno su čitali i tumačili
nije lako sestro lepa njemu tamo na robiji

Video džambas njegovu fotografiju
gledale ga bratske oči nepoznate
u ruci posle držao njenu ruku
tako da je tu ostao da zanoći

Izjutra poranio nacepao drva
uneo u naručju založio vatru
bila mećava sneg stresao sa cokula
gledale ga najlepše oči u Šapcu.

Brana Petrović

_______________________________________________________________________________________

DOĆI ĆE VREME…

tamoiovde-logo

DOĆI ĆE VREME KAD TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

Foto ilustracija: Bora*S

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

 

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

 

O more, ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

Pa ona ćuti.

Pa ona ćuti.

Pa ona ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Zvonimir Kostić

_________________________________________________________________________________________

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S