VREME HEROJA I SMRTI – KOLUBARSKA BITKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći

Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda, Kolubarska bitka vođena je na frontu dugom 150 kilometara, protiv dva puta brojnijeg i nesrazmerno jače opremljenog zavojevača vojske Austrougarske carevine.

Tada je jedna mala srpska zemlja bacila u ovaj sudbonosni sudar 250000 boraca koje su činili svi ljudi grada i sela, sva inteligencija i čitav podmladak jednog naroda.

  Komandant austrougarskih snaga general Oskar fon Poćorek komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: “Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“.

Naime Poćorek je očekivao da će gro srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. Srpska vrhovna komanda ga je preduhitrila naredivši svojoj Prvoj armiji da brani Valjevo, a ostalim jedinicama da se na vreme povuku preko reke Kolubare.

Tako je 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći.

Jedno od glavnih žarišta bitke na Kolubari je bilo Vrače brdo koje se nalazi nadomak Lazarevca, a koje je bilo po petnaest puta u toku dana čas u rukama jednih, čas u rukama drugih. Na ovom brdu je izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika. Svi su oni zajedno pohranjeni u spomen kosturnici crkve Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, po čemu je naš srpski narod jedinstven u svetu.

Naime, udostojili smo svoje neprijatelje, koji su nam naneli toliko zla, palili zemlju, vešali žene, decu i ostalo civilno stanovništvo, toga da budu sahranjeni u kripti jedne od najlepših naših crkava i time ih po dostojanstvu izjednačili sa svojim kraljevima koje smo na isti način pohranili u kripti crkve Sv. Vel. Georgija na Oplencu.

Ova bitka se izučava na svetskim vojnim akademijama, a karakteristična je po tome što se jedna mala vojska suprotstavila jednoj velikoj sili i pobedila. Naš vojnik je pobedio hrabrošću, vojnom taktikom i veštinom. Poznato je da je naš vojnik bio hrabar, disciplinovan i veoma poslušan, evo i jednog primera te discipline.

Sa kote Mačkov kamen jedan poručnik šalje svoj izveštaj komandantu:

„Gospodine majore na ovoj koti je pola moje jedinice izginulo, dozvolite mi da se povučem.“
„Ne dozvoljavam.“, odgovara komandant, inače major Tucaković poreklom iz Užica.

Malo kasnije opet se poručnik obraća majoru:
„Gospodine, mitraljez mi je pogodio obe noge, dozvolite mi da odem da se previjem, krvarim.“
„Krvari, ne dozvoljavam.“, odgovora major.

Nešto kasnije major se obraća poručniku:
„Sine, izdrži još malo, Srbija gleda u tvoja leđa.“

Srpska vojska je i vojno-taktički pobedila austrougarsku vojnu silu. Naime, kad je srpska komanda prozrela šta Poćorek sprema, a on je krenuo sa svojom petom armijom na Beograd, naredila je svojim snagama da se povuku iz Beograda i da se zbiju oko reke Kolubare 40 kilometara od Beograda. Ostala je samo jedna jedinica za odbranu grada Beograda, mala ali izuzetno hrabra vojska, koja je branila Beograd, ali ga nije odbranila.

Neprijatelj 3. decembra ulazi u Beograd. Istog dana Austrougari prave jednu veliku vojnu paradu kojoj prisustvuje i sam Poćorek. Svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

General Živojin Mišić

Komandant prve armije general Živojin Mišić 2. decembra izdaje naredbu na svoju ruku u Gornjem Milanovcu, jer se vrhovna komanda nije složila, da se rano izjutra 3. decembra krene u kontraofanzivu i da se napadne neprijateljska šesta armija.

Mišić je dobro ocenio situaciju jer se nosio mišlju da iskoristi slavlje Poćoreka u Beogradu. Imao sam čast da u našoj crkvi u Lazarevcu razgovaram sa komandirom prve čete koja je izvršila proboj, jedan je od 1300 kaplara, koji opisujući proboj kaže:

Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Vojvoda Stepa Stepanović

Ovaj poraz je bio Poćoreku treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari.

Sam austrougarski car koji mu je za pobedu na Drini dodelio najviše odlikovanje, posle Kolubarske bitke je izjavio: “Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“.

Po narodnosti Poćorek je bio Čeh, a posle Kolubarske bitke nije pominjan u austrougarskim vojnim krugovima. Poručivali su mu iz vrhovne komande da izvrši samoubistvo, odnosno da se obesi. On im je na to odgovorio: „Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Pre Kolubarske bitke odigrala se avgusta meseca bitka na Ceru gde je austrougarska doživela poraz, ali prilikom povlačenja, naročito u Mačvi neprijatelj je palio srpska sela i vešao srpski narod. Zbog toga se za vreme Kolubarske bitke narod povlačio sa vojskom jer nije smeo da čeka neprijatelja. Bilo je to vreme smrti , kako kaže Dobrica Ćosić.

1300 kaplara

U borbi za Vrače brdo 20. novembra, poginuo je i Dimitrije Tucović. Prvo je bio sahranjen pod jednim hrastom na samom bojištu, pa je zatim prenet na šušnjarsko groblje, a odatle u spomen kosturnicu gde mu je telo bilo položeno u sanduk broj tri. Izvesni Draža Marković, tadašnji funkcioner, je preneo njegovo telo na Slaviju.

Srpski narod je u toku Cerske i Kolubarske bitke mnogo postradao, ali upečatljiv je primer jedne majke koja je povlačeći se ispred Austrougara sa sobom vodila i svoja tri sina, dvojicu za ruke, a trećega u torbi na leđima. Posle dugog puta, umora, golotilje, gladi, majka odlučuje da jednog od njih ostavi, a to je značilo skoro sigurnu smrt.

Posle dugog razmišljanja i borbe sa sobom odluka je pala na najmlađeg u torbi. Majka ga ostavlja na jednoj steni i odlazi, ali okranuvši se, dete se na nju nasmeje, a ona sažalivši se vraća se da ga uzme i nastavlja dalje put.

Nakon dužeg puta, majka ne može dalje i opet odlučuje da ostavi najmlađeg sina, ali opet okrenuvši se da ga vidi još jednom, ona se vraća i uzima sina i kako je znala i umela uspeva da pronese svoja tri sina kroz ratni vihor.

Naredne 1915. godine u Srbiji je harao pegavi tifus. Oba starija sina su podlegla bolesti i umrla, a majci je ostao u životu jedino najmlađi sin koga je ona htela da ostavi, da je gleda i brine o njoj. Naš narod za to ima jednu lepu poslovicu koja kaže: „Na mrđanu kuća ostaje“.

Najveće zasluge za pobedu u Kolubarskoj bici pripadaju vojvodi Živojinu Mišiću komandantu prve armije. Značajno mesto pripada i vojvodi Stepi Stepanoviću, koji je rođen na Torlaku i čitav život proveo u vojnoj službi. Sa svojom Drugom armijom bio je sve do osloobođenja. Sa svojom vojskom je prošao golgotu Albanije, ostrva Krfa i Vida, na kojima su mnogi srpski vojnici ostavili svoje kosti. Odlikovao se skromnošću tako da iako je bio srpski vojvoda nije imao svoju poslugu, jeo je iz vojničke činije, a čitav život spavao u vojničkom krevetu.

Pored vojnika Prve i Druge armije u ovoj spomen kosturnici sahranjene su i kosti vojnika Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić – Šturm, kao i vojnici užičkog korpusa sa komandantom Aleksom Vukomanovićem. Najveći broj izginulih u Kolubarskoj bici, tačnije 75 posto čine vojnici moravske jedinice.

Kasnija istorijska dešavanja, naročito ona posle Drugog svetskog rata, kreirana od strane lojalnih sledbenika komunističke revolucije, načinila su jednu istorijsku nepravdu radi očuvanja bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima.

Naime, na predlog i naredbu tadašnjeg visokog funkcionera komunističke partije, Jovana Veselinova, negde pred proslavu pedesetogodišnjice Kolubarske bitke (1964. god), broj od 250000 srpskih vojnika koji su učestvovali u Kolubarskoj bici je u spomen- kosturnici vidno izbrisan i prepravljen na 120000, a sve to na račun ostalih jugoslovenskih naroda, koji su istini za volju učestvovali u Kolubarskoj bici, ali zasigurno ne na našoj, srpskoj već neprijateljskoj strani.

Kada je ušao u spomen – kosturnicu i video na zidu brojku od 250000, rekao je „Mnogo je to“, i bez skrupule i trunke poštovanja prema tim žrtvama odokativnom metodom rekao neka to bude naprimer 120000. Šta drugo reći do „srpska sramota“.

Prekrajali smo istoriju, odricali se naših predaka, očeva, dedova, ignorisali smo njihove žrtve na kojima danas počiva naša država i naša sloboda, stideli smo se svoga imena i zato nam se danas dešava to što nam se dešava. Plašim se da iz istorije nismo ništa naučili, te smo dužni ponovo da je proživimo.

Svim ovim žrtvama za ljubav i slobodu svih nas neka je večan pomen, slava i hvala.

Амин.

(Na osnovu kazivanja i dugogodišnjeg služenja Bogu u hramu Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu protojereja stavrofora Živorada Jakovljevića.)

crkvaulazarevcu.org

____________________________________________________________________________________________

Naslov: Bora* S

VOJVODA ŽIVOJIN MIŠIĆ-USPRAVAN HOD KROZ ŽIVOT…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

OD MEZIMČETA RODITELJA DO VELIKOG VOJSKOVOĐE…

 Vojvoda Živojin Mišić rodio se 19. jula 1855. godine (7. jula po starom kalendaru) u selu Struganiku, u valjevskoj nahiji, podno Maljena, na sat hoda od Mionice. Umro je u Beogradu, 20. januara 1921. godine, u vračarskom sanatorijumu, i prema službenom saopštenju, sahranjen o državnom trošku. Retko je koja životna priča imala toliko nepredvidivog u sebi, i retko je koji čovek kroz život prošao sa toliko dostojanstva i neke fine, nenametljive snage, kao što je to učinio Živojin Mišić. U tom niskom, naoko slabašnom čoveku, steklo se mnogo čvrstine, koju je on ispoljavao samo kad mora i kad ne može drugačije.

Po redu je bio trinaesto dete; slabunjav, sitnog rasta, uz to najmlađi – mezimče je svojih roditelja, Anđelije i Radovana.

Mišići su, prema pripovedanju samog vojvode, po poreklu Crnogorci, doseljeni na padine Maljena negde u 17. veku, sa južnih obronaka Durmitora. Njihovo prvo prezime je bilo Kraljevići, ali po vojvodinom dedi – Miši Kraljeviću – familija promeni prezime u Mišić.

U to vreme se u Srbiji živelo u zadrugama. Mišići, kao najbrojnija porodica u Struganiku, takođe su živeli zajedno, i bili dobrostojeći za tadašnje prilike. Pored velikog broja koza i ovaca imali su uvek i po dva tri para volova, što je u to doba bio zaista veliki kapital. U vreme kada se Živojin Mišić rodio, od trinaestoro dece koje su njegovi roditelji imali, u životu je bilo svega osmoro – šestorica muških i dve devojčice Teodora i Živana, vojvodine sestre.

Detinjstvo je budući vojvoda proveo uglavnom čuvajući sitnu stoku, zaštićen od napornih težačkih poslova što svojom slabašnom građom, što brigom roditelja za svoje ljubimče. Prve zakone života upoznao je čuvajući koze. U knjizi „Moje uspomene“, koju je vojvoda počeo da piše u Parizu, na lečenju, a koju zbog smrti nije stigao da završi,

 Živojin Mišić opisuje jedan takav događaj: „Jednog toplog dana, verovatno avgusta meseca, popodne, po nesreći zaspim ispod jednog velikog grma u blizini svojih koza. Iz podužeg spavanja probudi me silna grmljavina sa kišom. Skočih onako bunovan i unezveren ovom iznenadnom promenom, jurih na sve strane tražeći koze i pozivajući ih po imenu, a njih nigde nema. U toj svojoj besomučnoj jurnjavi onako bosonog kroz paprat, trnje i preko kamenjara, najedamput primetih svoje koze, a za njima i svog najstarijeg brata. Otišle bile kući Ačetića iz sela Paštrića i tamo upale u baštu sa kupusom. Vraćajući se od crkve, moj brat ih je zatekao u seoskom oboru, a kod njih gazdu kupusa – Pavla Ačetića. Po isplati odštete poterao ih je kolibi i naišao na mene  onako uplašenog i zbunjenog. Posle kratkog usmenog saslušanja, oko mene se uvijao sirovi drenovac ispisujući po telu čitave horizontale. Bio sam kriv, pa zato suze ni glasa nisam pustio već sam stegnutih zuba i ukočenih očiju posmatrao brata.“

Ipak, detinjstvo je vojvodi ostalo u lepoj uspomeni,  i često se sećao baš tog perioda, kada je pohađao „praktičan kurs čobanstva i vodiča volova“.

 Sa školom je bilo nešto drugačije. U to vreme su u Srbiji deca nerado upisivana u školu. To se smatralo gubljenjem vremena i novca, i u načelu školarci su postajali samo oni koji iz nekog razloga nisu bili za radove u polju. Poslati dete na školovanje bilo je za srpskog seljaka u to vreme čist trošak. Ne samo da je izgubio radnika (ako ne baš kopača ili orača, ono čobanina zasigurno), već je morao i da plaća za njegov „nerad“. Svojom konstitucijom i zdravstvenim stanjem Živojin Mišić je bio kao predodređen za đaka, ali on sam nije bio preterano oduševljen time. Više je voleo da tumara pašnjacima i senovitim zabranima, nego da se muči zarezujući guščija pera i sričući azbuku.

Prvog oktobra 1865. godine, pošao je u ribničku školu, u čijem će internatu provesti naredne dve godine. Kažem u internatu, jer je tadašnju crkveno – školsku opštinu, kojoj je pripadao Struganik,  činilo još nekoliko sela, prilično udaljenih jedno od drugog. Prema vojvodinom kazivanju, to doba nije po dobru pamtio. Ne samo zato što je bio odvojen od roditelja , koje je viđao samo u vreme praznika i školskog raspusta, nego i zbog izuzetno strogog, gotovo surovog učitelja.

Mnogima je poznata epizoda, kada je Živojin Mišić odbio da batina svog školskog druga, koji beše nešto skrivio. Učitelj ga je za to „nagradio“ šamarom i klečanjem u ćošku, ali to svejedno nije nateralo Žuću (nadimak Živojina Mišića, kojim su ga zvali njegovi školski drugovi kao dete, ali i kasnije, kao vojvodu) da uzme drenovak u svoje ruke.

Uopšte, događaji iz detinjstva umnogome su odredili ličnost Živojina Mišića. Njegov osećaj za pravdu, neka čudna, skoro religijska posvećenost malim i naoko običnim stvarima, kojima se umeo detinje radovati, očinska briga za narod i zemlju, za svakog vojnika, težnja da se shvati, razume i oprosti, ali i da bude strog kada treba – produkt su svega onoga što je kao dete doživeo, preživeo i upamtio. Hrabrost kojom je doneo odluku da iscrpljenu I armiju povuče pred gvozdenom metlom Oskara Poćoreka, ista je ona kojom prkosi varoškoj deci u Kragujevcu 1867. godine, jer ga zadirkuju zbog njegovog seljačkog odela i govora. Naime, posle dve godine provedene u Ribnici, Živojin Mišić nastavlja  školovanje u Kragujevcu, gde službuje njegov brat, narednik Lazar Mišić. U Kragujevcu vojvoda Mišić zvršava za jednu godinu i treći i četvrti razred osnovne škole, da bi u istom gradu, 1868. godine pošao u gimnaziju.

Kao đak, Mišić se nije posebno isticao, ali nije bio ni najgori. Njegovom uspehu u školi možda je odmoglo i to što se za vreme gimnazije (kao i kasnije u životu) često selio. Prvi, drugi i završni – šesti razred, položio je u Kragujevcu, a ostala tri je završio u Beogradu. Iz tog perioda o vojvodi postoji veoma malo podataka, osim opšteg školskog uspeha u svedočanstvu o završenoj gimnaziji; prosečna ocena – nešto iznad četiri.

1874. godine, bez polaganja ispita, kao devetnaesti u rangu, tek svršeni gimnazist Živojin Mišić, primljen je u Vojnu akademiju. Njegov život od tada, meren aršinom nešto drugačijim od ljudskog, biva sav posvećen jednoj ideji: slobodi! Kroz šest ratova proći će čobanče iz malog sela Struganika, da bi u poslednjem za njegova veka, I svetskom, postao jedan od najvećih, ako ne i najveći komandant koga je srpski narod imao. Za četrdesetak godina koliko je jeo gorak vojnički hleb, nije služio nikome i ničemu osim svom narodu.

 Četiri Karađorđeve zvezde i četiri Legije časti dobio je (pored ostalih mnogobrojnih stranih i domaćih odličja) vojvoda Živojin Mišić, a u njemu se ništa nije promenilo. Kroz život je koračao uspravno, svestan svega što jeste, što zna i može, a da ni jednog trenutka niko iz njegove okoline nije osetio ni zeru taštine i sebeljubivosti. Pamte ga kao vrednog pitomca, koji je sa podjednakom marljivošću izučavao taktuku i besedništvo, strategiju i krasnopis, naoružanje i okretne igre. Događaji koji su sledili zamenili su teoriju praksom, a rat koji uskoro poče, sasvim prekinu školovanje. Mnogi su, a među njima i Živojin Mišić, svoja znanja morali da primene na bojnom polju.

Na žalost, mnogi su i potvrdili onu tužnu narodnu izreku – da vojnik prima platu u miru, da bi poginuo u ratu.

 Iz knjige „Vojvoda Živojin Mišić“

priredio: Bora*S