Viktor Igo
Rođen je 26. februara 1802. godine. Bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti.
Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu.
Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima.
On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti, 22. maja 1885. godine.
Izvor:poezijasustine.rs/viktor-igo
Victor Hugo – Zvonar Bogorodičine crkve
Uzbudljiva i potresna priča Viktora Igoa o prijateljstvu, ljubavi, ljubomori i tragičnim sudbinama.
Godine 1831 , Igo objavljuje svoj prvi istorijski roman , Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu ( Notre – Dame de Paris ) . Otkako se pojavila u knjižarama , knjiga je doživela veliki uspeh .
Priča nas odvodi u Pariz iz 1482. godine , kada mladi Grengoar ( Gringoire ) izvodi svoju misteriju u Velikoj dvorani . Nakon potpunog neuspeha te misterije , on se upoznaje sa lepotom zanosne ciganke Esmeralde ( La Esmeralda ) prema kojoj arhiđakon Klod Frolo ( Claude Frollo ) gaji ogromnu strast do te mere da naređuje svom zvonaru , Kvazimodo ( Kuasimodo ) , grbavom čudovištu , da mu je dovede na silu . Ali kapetan Febus , u koga se ona kasnije zaljubljuje , je spašava , a Kvazimoda hapse i osuđuju . Esmeralda sažaljeva jadno biće i daje mu vode dok je bio na sramnom stubu što je u njegovom srcu probudilo ljubav prema njoj .
Zbog neuspelog plana , zlobni arhiđakon ubada kapetana Febus nožem i Esmeralda biva optužena za ubistvo i veštičarenje . Kvazimodo je spašava i odvodi u Bogorodičinu crkvu koja je bila azil . Ali njeni prijatelji , ne znajući šta se dešava , napadaju crkvu , a nju odvode Grengoar i arhiđakon . U svom tom jeku , Esmeralda pronalazi svoju majku , od koje su je oteli malo nakon rođenja , ali ipak ne uspeva da pobegne svojim dželatima . Uhvatili su je a potom i obesili . Kvazimodo , shvativši da je sve ovo arhiđakonovo delo , baca ga sa crkve i odlazi na mesto gde je ostavljeno Esmeraldin telo da tu umire .
Roman je napisan baš po romantičarskom receptu . Priča o strastima spojena sa lokalnom bojom , sa istorijskim epizodama , za koje Igo ponosno ističe da su nastale dugim proučavanjem srednjeg veka .
Ovaj roman se može posmatrati sa dva aspekta . Sa jedne strane imamo jednu ljubavnu priču sa nesrećnim završetkom , a sa druge imamo kritiku Srednjeg veka. Ljubavna priča se vrti oko Esmeralde u koju su zaljubljeni Klod Frolo i Kvazimodo , dok je ona sama zaljubljena u kapetana Febus . Igo nijednom svom junaku nije dao srećan završetak pa čak ni Esmeraldi koja je u ovom romanu oličenje svake vrline .
Iako je osvojila sva muška srca širom Pariza , jedno , ono za nju najvrijednije , nije uspela . Jedino ona i Kvazimodo vole onom čistom , nevinom ljubavlju , dok drugima u srcu vlada strast , koju teško obuzdavaju i koja je Kloda Froloa uspela potpuno da uništi . Zaustavićemo se ovde na trenutak da malo bolje shvatimo o kakvoj je zapravo strasti reč .
– Čuješ li ? ja te volim ! – Uzviknu on još jedanput .
– Kakva ljubav ! – Reče nesrećna devojka i strese se .
On dodade :
– Ljubav prokletoga .
I Klod Frolo svoju ljubav naziva prokletstvom . Itekako je svestan koliko ga je obuzela i koliko on više ne može da vlada samim sobom. U delu određenom za analizu likova upoznaćemo Kloda Froloa onakvog kakav je bio pre buđenja ove strasti, ali sada ćemo više pažnje posvetiti arhađakonu koji je spreman na sve samo da dobije Esmeraldu.
Na početku ovog romana na Klodovom licu vidimo samo gađenje i mržnju prema Esmeraldi . Lukavi pisac čuva sve tajne njegovog srca samo za sebe da bi čitaocu tek ponekad natuknuo šta se zapravo tu krije . Takvim vođenjem radnje , Igo nas čini jedinim svedocima njegovog laganog ali sigurnog propadanja kao i njegovih zlodela koje je počinio zarad te njegove ljubavi . Pokušaj otmice, pokušaj ubistva, kršenje zaveta su samo neke od stvari na koje ga je naterala strast .
– Preblede , kad je uočio najstrašniju stranu svoje kobne strasti, te ljubavi ubistvene, otrovne, pakosne, neutoljive, koja je Ciganku odvela na vešala, a njega u pakao: ona osuđena, on proklet.
Njegovo očajanje , koje apsolutno vlada njegovim bićem , odvlači ga toliko duboko u ponor iz koga on ne vidi nikakvog izlaza. Za njega su spas ili njena predaja ili njena smrt. Ovim prvim delom vlada sudbina. U svom predgovoru pisac nam govori da je baš ova reč, urezana u zidu Bogorodičine crkve, povod ovom romanu. Tu reč ćemo naći ponovo kasnije u romanu, u sobi Kloda Froloa, a Igo će nam indirektno, kroz primer muve i pauka, objasniti na šta se tačno ova reč odnosi.
U sobi su bili kraljev prokurator i Frolo kada se jedna muva uhvatila u paukovu mrežu . Pauk je odmah krenuo na nju i kada je prokurator, iz sažaljenja , pokušao da joj pomogne, na putu mu se isprečio Frolo govoreći : – Ostavite sudbinu da čini svoje ! ( “ laissez faire la fatal “ ). Ova tema, tema determinizma, dominira najvećim delom priče vezane za Esmeraldu. Mnogi likovi ovog romana ne veruju u slobodnu volju. Na primer kada Pjer Grengoar prati Esmeraldu , on se odriče slobodne volje i prihvata bilo koji put koji ona odabere. Esmeralda isto tako pada na kolena pred Febus, prepuštajući njemu svoju sudbinu.
Frolo veruje da je sve što se dešava unapred predodređeno i da ništa ne može da ga zaustavi u hvatanju Esmeralde. Baš kao što je muva upala u paukovu mrežu , tako će i ona pasti u jednu od njegovih zamki. “ Sudbina “ mu služi kao opravdanje za njegova dela jer niko i ništa ne može da promeni ono što mora da se desi. Dok Frolo svog sagovornika upozorava da se ne meša u sudbinu, Igo priznaje da ona ima velikog udela u ovom romanu, ali nagoveštava da je slobodna volja ipak moguća i da ovakav Froloov stav i razmišljanje o slobodnoj volji jeste ono što ga je načinilo groznim čovekom .
Drugi deo ovog romana za svoj centar ima u prvom kadru Katedralu, a u drugom društvo. Društvo Igo slika krajnje subjektivno, bez mnogo saosjećajnosti. Slabe i siromašne štiti, dok bogate uopšte ne štedi u svojim kritikama.
To se vrlo dobro vidi u poglavlju pod nazivom “ Nepristrasan pogled na nekadašnje pravosuđe “ ( “ Coup d’ oeil impartial sur l’ ancienne magistrature “ ). Naime, tu imamo vrlo komičnu scenu u kojoj sudija, pokušavajući da sakrije činjenicu da je gluv, ispituje kvazimoda koji ne čuje njegova pitanja, pa samim tim i sve vreme ćuti, dok sudija verujući da je Kvazimodo odgovorio, nastavlja sa pitanjima i izaziva smeh svih koji to gledaju i slušaju.
Igo se tu dobro narugao tadašnjem sudstvu posebno uzevši u obzir da u naslovu stoji “ nepristrasan pogled „. Na dosta mesta ovde Igoov ton podseća na Rableov ( Francois Rabelais ) u njegovom delu “ Gargantua i Pantagruel “ ( Gargantua et Pantagruel ) :
– Pošto je , dakle , dobro promozgao o Kvazimodovoj krivici , on zabaci glavu i zatvori oči upola, da bi izgledao što dostojanstveniji i što nepristrasniji, tako da je u tom trenutku bio u isti mah i gluv i slep, bez čega nema savršenog sudije. U ovom dostojanstvenom stavu otpoče on saslušanje.
Za Igoa , Bogorodičina crkva je nešto posebno. U kolekciji “ Četiri vetra duha “ ( Kuatre Vents d’ esprit ) Igo je napisao „Volim katedralu a ne Srednji vek“ („J’aime la cathedrale et non le Moien Age“ ). Njemu je ona simbol srednjevjekovne ujetnosti i nju je učinio središtem svog romana. Ona je znak neprolazne umetnosti, dok je prolazno sve što je zemaljsko i ljudsko. U katedrali i oko nje se dešavaju skoro sve glavne radnje ovog romana.
Kao i za sve ostale likove ovog romana, Igo je i za Bogorodičinu crkvu izdvojio jedno poglavlje koja nosi njeno ime kako bi se samo njoj posvetio. Pisac kreće od opisa fasada pa malo po malo otkriva sve njene kutke. Prati svaki njen pojas, objašnjavajući raznovrsnost stilova u umetnosti koji su korišćeni za vreme njene izgradnje. Objašnjava nam sve promene koje je ona pretrpela tokom vekova i ljut je, ljut na ljude i ljut na vreme što ne poštuju tu veličanstvenu građevinu.
– Morate uzdahnuti, zgroziti se, kad pogledate bezbrojne povrede i oštete koje su ovom svetom spomeniku naneli u isti mah i vreme i ljudi , bez ikakva poštovanja .
– Mode su nanele više štete nego prevrati. One su zasekli u živac, okomile se na kostur umetnosti, one su sekle, parale, razorile, ubile građevinu iu obliku iu značenju, i u skladu i u lepoti.
Igo je srednjevekovnim spomenicima posvetio pažnju u još jednom poglavlju pod nazivom “ Ovo će ubiti ono “ ( “ Ceci tuer cela “ ). Pristup nije isti kao u prethodnom, ali nosi istu poruku: očuvanje srednjevjekovnih spomenika . Ovde su katedrala kao i ostali spomenici predstavljeni kao knjige od kamena. Knjige ispisane simbolima. Ali Gutembergovim otkrićem na scenu stupa druga vrsta knjiga. Knjige na papiru za koje Igo predviđa da će “ ubiti “ knjige u kamenu .
– Male stvari tamane velike; jedan zub odnosi pobedu nad čitavom masom. Nilski pacov ubija krokodila, sabljarka ubija kita, knjiga će ubiti građevinu.
Budući da pisac svoje misli projektuje preko Kloda Froloa, koji je arhiđakon, ne možemo a da ne pomislimo da ovde nije u pitanju samo strah od prevage jedne knjige nad drugom, već prevaga slobode ljudske misli nad stegom vere.
– Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava demokratijom .
Igo ovo izjavljuje kao postulat. To je njegovo viđenje toka istorije. Ide toliko daleko da čak Gutenberga naziva pretečom Lutera, jer je njegova štamparija omogućila širenje jeresi . Knjige se brze pišu nego što se katedrale prave , manje koštaju i mogu da se nose svuda. Tako se ljudska misao brže prenosi i ne može se zaustaviti .
Analiza likova
Svi likovi osim Pjera Grengoara i Luja KSI ( Louis KSI ) su plod piščeve bogate fantazije . Psihologija likova nije produbljena, iako Igo daje veoma detaljne psihološke analize. Slika ličnosti radije prema njihovoj spoljašnjosti. Oni su više simboli i tipovi – nosioci određenih osobina .
– Još vam kažem, gospodine, da osim poezije, bogatstva misli i drame, postoji nešto što me je zaista iznenadilo. Da, Kvazimoda koji poseduje da tako kažem lepotu duše i požrtvovanja – Froloa koji poseduje znanje, nauku, i intelektualnu moć – i Šatopera koji poseduje fizičku lepotu, svojom divnom zamisli stavite ova tri tipa ( … ) licem u lice sa naivnom mladom devojkom, skoro divljom usred civilizacije, i date joj da izabere a njen izbor da bude tako ženske prirode .
Esmeralda – Pravo ime joj je Agnes . Još dok je bila sasvim mala , oteta je od svoje majke i otada živi među ciganima .
– Esmeralda beše ( … ) stvorenje bezazleno i krasn ; lepa , osim kad načini onu svoju grimasu ; devojka naivna i puna strasti, koja ništa ne zna i koju sve oduševljava; koja još ne zna razliku između žene i muškarca, čak ni u snu; eto takva ; koja naročito i strasno voli igru, larmu, skitanje; to vam je kao neka žena pčela koja na nogama ima nevidljiva krila i živi u vrtlogu .
Lepa onoliko koliko je bila i dobra. Tako dobra da je već unapred bila predodređena za propast. Svi su je mnogo voleli i rado gledali njene nastupe na Grevskom trgu, osim jedne isposnice koja ju je hulila kad god bi je videla, a za koju se kasnije ispostavilo da joj je majka .
Dobila je ime po smaragdu koji je nosila oko vrata zajedno sa svojom dečijom cipelicom koju joj je njena majka isplela . Uvek ju je nosila u nadi da će pronaći nekad svoje roditelje, a radi toga se zaklela i da će ostati čedna. Međutim , sve njene zakletve i nadanja padaju u vodu kada se zaljubi u kapetana Febus Šatopera. Zbog njega bi se odrekla svega , iako ga nikada nije zapravo upoznala. U njenoj glavi njegovo srce je bilo isto toliko lepo koliko i njegova spoljašnjost , međutim to ni blizu nije bilo tako. To je bila njena propast. Ona nije doživela da sazna kakav je on bio u stvari .
Kvazimodo – je štićenik Kloda Froloa. On ga je našao ostavljenog u crkvi, uzeo ga, usvojio i odgajio.
Igo ga opisuje ovako :
– Velika glava obrasla riđom kosom ; između ramena ogromna grba, zbog koje su i grudi bile ispupčene; noge, sastavljene tako neobično da su se mogle dodirivati samo kolenima, kad se pogledaju spreda izgledale su kao dva polumeseca, dva srpa čije su drške sastavljene; stopala velika , ruke nezgrapne …
Kvazimodo je žrtva društva u kome živi . Ili mu se smeju, ili mu se rugaju ili ga se plaše. On je dobrotu upoznao samo kod Froloa, pa nije ni čudno to što izvršava svaku njegovu naredbu i što ga prati kao kuče gde god da ovaj krene . Zamrzeo je ljude jer su ga odbacili, i živi za svoja zvona kojima je dao i imena. Kvazimodo je najsrećniji u crkvi, tamo ga svi vole. Često vreme provodi pričajući sa kamenim statuama jer mu se čini da ga one jedino razumeju Iako pisac pokušava na početku da ga prikaže kao zlog, mi ne možemo tako da ga doživimo. Tek kad se zaljubljuje u Esmeraldu pisac dopušta da vidimo tu njegovu dobru stranu. Zna on da je ljubav između njih nemoguća, ali on želi da je služi, da ona bude srećna, pa čak i po cenu izdaje svog bivšeg gospodara koga će i da ubije na kraju.
Klod Frolo – Činilo se kao da taj čovek ( … ) nije imao više od trideset pet godina; Međutim, bio je sasvim ćelav; jedva je sa strane imao nekoliko pramenova retke i već sede kose; na njegovom širokom i visokom čelu behu se počele pojavljivati bore, ali u njegovim očima upalim ogledala se neobična mladost, bujan život, duboka strast.
Tako nam Igo na početku predstavlja ovaj svoj lik , da bi nam tek kasnije dao čitavu njegovu istoriju. Roditelji su ga predodredili da postane sveštenik i pohađao je mnoge škole, izučio sve što je stigao čak je i pored teologije učio i medicinu i nauku, vrlo čudno za jednog sveštenika, posebno u srednjem veku. Prelom u njegovom životu predstavlja smrt njegovih roditelja u njegovoj devetnaestoj godini; bio je primoran da se izvuče iz sveta knjiga i posveti se stvarnom životu kao i brizi o svom malom bratu.
– Ovaj mlađi brat bez oca i bez majke ( … ) sasvim ga preobrazi. On uvide da na ovome svetu nisu sve i sva teološka razmišljanja i Homerovi stihovi, da je čoveku potrebna naklonost, da je život bez nežnosti i ljubavi što i nepodmazanom točkovi što škripe .
U ovom delu vidimo sažaljivog Kolda, punog ljubavi i zaštitnički postavljen prema bratu u kome vidi nešto što je krhko i nesposobno da se samo bori kroz život. Ovaj mladi čovek je bio toliko pun sažaljenja prema deci da je uzeo pod svoje ono “ malo čudovište „, Kvazimoda, koga su se grozili čak i dok je bio beba. I uzeo ga je ne nadajući se ničemu, osim nagradi od Boga, ali opet ne za sebe, već za njegovog malog brata, da bi se iskupio unapred za njegove moguće buduće greške. I to je ogromna suprotnost od onog Kloda o kome smo slušali ranije.
Njegova ljubav prema Esmeraldi menja sve. Ovog Kloda zamenjuje proćelavi, očajni starac koji ne može da se bori protiv osećanja koje je u njemu probudila mlada Ciganka . Upravo time Igo želi da iskaže jednu svoju misao koja se prožimala iu nekim drugim njegovim romanima : zlo spolja ulazi u čoveka , a čovek se ne rađa sa njim . Igo nam dozvoljava da s vremena na vreme zađemo unutar njegove glave i čujemo njegove misli koje su u haosu. Čas se sme , čas je očajan. Igo je to njegovo stanje nazvao groznica ( Fievre ) .
– I kad je ispitujući ovako svoju dušu, video koliko je mesta ostavila priroda u njoj za strasti, on se stade smejati sa još više gorčine. On prevrnu u dnu svoga srca svu svoju pakost, i sa hladnim pogledom lekara koji gleda bolesnika primeti da ta mržnja i ta pakost nisu ništa drugo do izopačena ljubav; da se ljubav, to vrelo svake vrline u čoveku, pretvara u nešto užasno u srcu sveštenika, i da čovek njegove prirode, postavši sveštenik, postaje demonom.
Igo je možda i najviše pažnje posvetio baš Frolou, jer u knjizi nema mnogo preispitivanja duše osim kada je on u pitanju . Njegova strast ga je na kraju ubila .
Pjer Grengoar je siromašni pisac kome od uspeha drame zavisi opstanak . I on je jedan od nesrećnika koje je opila lepota Esmeralde, ali on se brzo oporavio od toga. Ipak , on joj je bio bliži nego ostali, on joj je bio muž. Muž koga je Esmeralda brakom spasila vešala. Ali brak nikada nije ovekovečen svadbenom noći, za čim Grengoar nije ni mario, bilo mu je dovoljno to što ima krevet i hranu .
– On nije bio viteškog i musketarskog soja što na juriš osvaja mlade devojke. U ljubavi, kao i u svemu drugome, on je bio oklevala i umerenjak; i jedna dobra večera, u prijatnom društvu, činila mu se, naročito kad je bio gladan, divan odmor između prologa i svršetka kakvog ljubavnog događaja .
Voleo je Cigankinu kozu. Čak kada su optuživali Esmeraldu za Febusovu smrt, on se više bojao šta će učiniti kozi, nego Esmeraldi. Zbog nje, on odlučuje da pomogne Frolou da izvede Esmeraldu iz Katedrale koja ju je čuvala od dželata, a onda odlazi sa kozom, a Esmeraldu ostavlja na mislost i nemolost pokvarenog arhiđakona.
Kapetan Febus od Šatopera je mladi zavodnik, nemirnog duha. Iako treba da oženi svoju rođaku, on se ne smiruje. Esmeralda mu je zapala za oko zbog svoje lepote. Fizički ga privlači i ništa više. Ništa mu ne znači žrtva koju je ona bila spremna da podnese za njega, bitno mu je samo fizičko zadovoljstvo. Ne možemo za njega reći da je zao, samo je ravnodušan prema dobrim dušama i zato čak ni ne pokušava da spasi Esmeraldu vešala na koja je šalju zbog njega. On je samo osvajač, lovac. Kada mu se plen preda on gubi interes i ide dalje. On “ svrši takođe tragično: oženi se “ ( “ aussi fit une fin tragikue , il se maria “ ) .
Zaključak – U romanu je do krajnosti sprovedena antiteza. Tu je katedrala, verska institucija, oličenje arhitektonske lepote, a ispunjena ružnim kamenim gargojlima. Klod Frolo, uza sve što je čovek najplemenitijih osećanja, u stanju je da zbog svoje strasti počini mnoga zlodela. Sve zbog jedne žene. Kvazimodo koji je inkarnacija svih mogućih telesnih mana, najnežnije voli Esmeraldu koja je sa druge strane zaljubljena u lepog Febus koji za nju i ne pita.
Iz ovih protivrječnosti je Igo stvorio svoj roman koji potpuno odgovara njegovoj tezi iskazanoj u predgovoru za njegovo delo Kromvel. To je smesa uzvišenog ( sublime ) i grotesknog ( groteskue ). Tu imamo pored najnežnijih lirskih scena, mnogo strašnih i svirepih .
Izvor: lektire.me/
Jadnici
Jadnici (fr. Les Misérables) je roman Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.
Ilustacija sa likom Kozete iz originalnog izdanja Jadnika (1862.)
Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860-1862).
Roman prati život glavnog junaka Žana Valžana, bivšeg robijaša broj 24601, koji traži način da se iskupi i započne novi život. Pored njega, u romanu se pojavljuje galerija sporednih junaka sa svojim pričama, sudbinama i emocijama.
U Jadnicima se razmatraju problemi dobra i zla, pravde i zakona, politike i religije, a sve u kontekstu francuske istorije i karakterističnih sudbina glavnih protagonista.
Preveden je na više stranih jezika. Prvi prevod na srpski jezik uradio je Mita Rakić u 19. veku.
sr.wikipedia.org/sr/
„Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav — ljubav svoje majke.“
„Čovek što više zna, to više pati.“
„Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.“
„Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.“
„Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.“
„Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.“
„Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.“
„Ništa nije umreti, strašno je živeti.“
„Snovi stvaraju budućnost.“
„Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.“
„Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.“
„Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.“
„Znati, misliti, sanjati. To je sve.“
„Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati.“
„Čovek nije rođen da tegli lance nego da širi krila.“
sr.wikiquote.org/sr/
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 