TAMOiOVDE____________________________________________________________
U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje.
Od davnina postoji običaj da se u jesen, po završenim seoskim poslovima, mladi venčavaju. Običaji vezani za svadbu zadržali su se više u selima nego u gradovima, iako se i na selu smisao tih običaja uglavnom zaboravio, a ostalo je samo ono svima poznato „valja se“.
Pre same svadbe kod Srba postoji čitava procedura pripreme, koju prati sijaset običaja. Običaji variraju u različitim krajevima, no ipak postoje oni koji važe na čitavoj teritoriji gde žive Srbi.
Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.
Upoznavanje i proševina
Obrednim igrama zvanim „Lazarice“, koje su imale izuzetnu socijalnu ulogu u društvenoj zajednici Srba, kao vrste ženske inicijacije, devojke su upućivale poruke da su spremne za udaju, a pominjanjem „junaka neženjenog“ u lazaričkoj pesmi vršila se identifikacija momaka spremnih za ženidbu. Nekada su se devojke i mladići sastajali na crkvenim zborovima, na poljskim radovima i krišom razgovarali. Kada bi se dvoje mladih zagledalo jedno u drugo, mladić bi devojci poklanjao jabuku.
Ako devojka prihvati dar, znači da želi da pođe za njega. Tada mladić obavesti svoje roditelje, a oni počnu da se raspituju o njenom poreklu, o porodici, statusu itd. Pre stupanja u brak su posredovali rodbina, rođaci, prijatelji i poznanici, to su bile navodađije ili provodadžije. Ukoliko se mladi zavole, onda se iniciraju ljudi iz bliže ili dalje rodbine, kako bi posredovali između dvoje mladih i njihovih roditelja sve do konačnog pristanka prilikom prosidbe. Međutim, nekada se dešavalo da se mladi i ne poznaju, već se brak ugovara isključivo preko posrednika.
Devojka nije mogla sama da odluči za koga će poći, već je odluku donosio njen otac. Kada ima više braće i sestara, važio je red udaje i ženidbe. Mlađa braća i sestre su morala da čekaju da se najpre ožene i udaju starija braća i sestre. Bilo je nezamislivo da se taj red poremeti i dovodilo je do teških poremećaja porodičnih odnosa.
To se nikada nije dešavalo putem sporazuma i dogovora, već otmicom.
Na isprošnju devojke dolazili su momak, njegovi roditelji i kum. Oni od kuće nose najčešće rakiju, prsten i miloštu. Kada dođu, prvo pitaju oca da li u kući ima devojku za udaju. Ako ima, onda oni ulaze u kuću i kroz priču prose devojku. Devojka ne sme da bude u istoj prostoriji sa proscima, već ulazi tek kada je isprose, tj. kada se dogovore sa ocem. Tada ih ona nakiti peškirima i maramama.
„Davanje ruke“ od strane oca je radnja kojom se potvrđuje pristanak, posle koga nema odustajanja, nema izmena odluke, nema „gaženja reči“. U suprotnom, to bi bila teška uvreda za momka i njegovu rodbinu.
Po prosidbi, vereni momak i devojka se mogu sastajati, ašikovati i upoznavati samo u prisustvu nekog iz najbliže rodbine. Zaprošena devojka ne sme više izlaziti sama ili sa drugaricama i ići po saborima, svadbama ili igrankama, pogotovo ne u noćnim satima. Izlazi samo u pratnji nekog iz svoje bliže rodbine.
Dan svadbe
Na dan svadbe mladoženjini gosti odlaze po mladu, gde ih dočekuje mladina rodbina. Ispred mladine kuće na vrh drveta se okači jabuka, pa dok se ona ne obori mladoženja ne može ući u mladinu kuću. Nekada je bio običaj da se mladoženjini gosti cenkaju za mladu, tražeći novac, ali je 1846. godine knez Aleksandar Karađorđević izdao naredbu: „Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem“. Običaj je tako ukinut, a danas se samo zbijaju šale, pa kada mladoženja stigne sa rođacima po devojku, onda se neko iz njegove pratnje koji ima najviše smisla za humor kao cenka za devojku, a mladini sa druge strane ne daju devojku.
Pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simbol nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u nedra, protiv uroka. Devojke su same sebi šile i vezle haljinu za venčanje.
Mlada je bila okićena najlepšim nakitom koji je imala. Nosila je dve pletenice sa vrha glave. U njenoj kući svatovi su bili okićeni ruzmarinom i cvetovima od čipke.
Tast i tašta stavljaju dukat u čašu crnog vina i to neku poveću, pa kad mladoženja popije vino, može da uzme dukat.
Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mladi muškaraciz kuće. Najpre neko opali iz puške, pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko njeprekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Na putu do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.
Kad naiđe na prvu vodu mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu „daruje“ maramicom, šećerom ili sapunom .
Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka.
Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu bila vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato je mlada nosila veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitile i ogledalcem, da bi se demoni uplašili svoje ružnoće.
Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je legenda o okamenjenim svatovima i nastanku Đavolje varoši. Svatovi su se okupljali pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka, gde je trebalo da se obavi venčanje, ali niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.
Sprema i miraz
Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog veza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi udva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku.
Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih, ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se podrazumeva.
Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio.
Podela dužnosti
Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Najvažniju ulogu imaju kum, stari svat, dever, bajraktar, čauš i vojvoda. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu sofre i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Stari svat je mladoženjin ujak, zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje.
Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaje među svatovima. (Danas je ta uloga dodeljena vojvodi). Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu. Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.
Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.
Kod devojačke kuće vozari se pogađaju sa devojkom koja je određena za čuvaricu spreme i tek kad se pogodi i plate, mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme.
Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađi čovek iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove.
U nekim krajevima mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju novčanicama. Obredom komanduje žarač, okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je upadljivo obučen i iskićen da bi na sebe skrenuo pažnju zlih očiju i odstranio opasnost od mladenaca.
U drugim krajevima, pak, dan pred svadbu mladoženja ide po selu i traži od domaćina da mu da kokošku, kako bi se spremila svadba, a usput se zbijaju šale, pevaju pesme itd.
Ceremonija venčanja
Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana.
Za vreme ceremonije mladencima bi bile vezane ruke maramicom, koja se čuvala za uspomenu. Ispred oltara su stajali mladenci, a iza njih kum i stari svat. U ruci se imali sveće i burme. Verovalo se da ko od supružnika prvi nagazi nogu ovom drugom u toku ceremonije, imaće prevlast nad budućim bračnim drugom. Kada izađu iz crkve mlada baca buket cveća, koji mlade neudate devojke hvataju. Verovalo se da će devojka koja uhvati buket sledeća da se uda.
Na mladoženjinom pragu
Dolazak mladin u novi dom i sada prati niz različitih običaja, naročito pri prelasku mladoženjinog praga. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Pred kućom mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Mladoženja će mladu preneti preko praga – to je paganski običaj Starih Slovena po kome se smatra da duhovi predaka žive u pragu svake kuće, pa da ih mlada ne bi uznemirila kada prvi put ulazi u kuću, mladoženja je prenosi preko praga poštujući tako svoje pretke. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku ukuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva, dok se negde mladi preulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.
Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke nakonjče – malo muško dete do godinu dana – podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu, a zatim ga daruje košuljicom. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.
Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi – ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadbarski prilozi su najčešće pogača, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi zamladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Na kraju, kad prikaže sve što je jedan prilagač doneo, čauš dodaje: „Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomog’o ti bog, amin!“. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sofre, zapevaju:
Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin!…
Na svadbama se uvek čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima „da se slože i umnože“. Uz zdravicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!
Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi pozivaju se svirači. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Svadba se nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć.
Svođenje ili slaganje mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom.
Ujutru mlada prva ustaje, donosi vodu sa najbližeg izvora pre nego se ukućani probude. Sa njom na vodu idu i jetrva i zaova da bi joj pokazale put do izvora i da je čuvaju. Kada dođe sa vodom, budi svekra i svekrvu, poželi im dobro jutro. Potom pomogne svekru da se umije vodom koju je donela. Nakon par dana devojčini roditelji i bliža rodbina dolaze da vide gde su to dali devojku. Uz sebe su nosili rakiju da nazdrave sa prijateljima. Na odlasku mladina rodbina ostavlja rakiju prijateljima da ovi počaste svoje komšije i prijatelje „prijateljskom rakijom“.
Devojku zovu mladom sve dok u kuću ne dođe druga mlada ili ova ne rodi.
Autor: Aleksandra Matić/serbum.com
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Prva u julu kreče čačanska rana, ali i odomaćena nemačka sorta rutgešteter. Zatim sredinom meseca pristiže kalifornijska plava šljiva, a kraj meseca i ceo avgust rezervisan je za domaće sorte: timočanku, čačansku najbolju, čačansku lepoticu, čačansku rodnu… 
I ne vole samo Srbi u Srbiji srpsku šljivu. Srpske sorte šljive su među vodećim u Češkoj, a jedna od najzastupljenijih je čačanska lepotica.
Deblo požegače je osetljivo na izmrzavanje, naročito na jugozapadnim položajima. Kruna je gusta, piramidalna, i odlikuje se velikom nosivošću. Grane su elastične i retko se lome pod teretom ploda. Može se kalemiti na dženariku i belošljivu. Kasno lista, naročito klonovi poznati u narodu kao poznice.
U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u njenim zapadnim delovima. Istočna, centralna i južna Srbija skoro da nemaju požegače i zdravih stabala koja imaju ekonomsku opravdanost gajenja.
TAMOiOVDE 