TAMOiOVDE_________________________________________________________
Francuski slikar Anri Emil Beno Matis umro na današnji dan, 3. novembra 1954. godine.
Matis je pripadao fovistima, reagujući spontano protiv impresionizma, s ciljem da se slikarstvo vrati prvobitnim oblicima i čistim tonovima. Boja i linija bile su njihov jedini cilj. Boja je morala da bude čista, linija nije služila za određivanje oblika, svetlost je izgubila funkciju definisanja volumena u prostoru. Od čitave grupe, možda je jedino Matis, striktno ostao u vodama ovako zamišljenog fovizma,što je učinilo da se fovizam i u istoriji moderne umetnosti identifikuje sa njegovim imenom. Mada je u svetu umetnosti odavno priznat i izuzetno cenjen, kritičari su se, prvih decenija ovog veka, užasavali nad njegovim slikama, odbijajući da se suoče sa umetnošću koja je izmicala svim pravilima
. (rts.rs)
ANRI MATIS
Anri Matis je jedan od najvećih i najuticajnijih slikara XX veka.
Anri Matis – Autoportret u košulji
On je stvorio osnovne pretpostavke za nastanak fovizma i uticao je na kubiste, ekspresioniste, nadrealiste, kao i na predstavnike američkog pop-arta. Ono što izdvaja Matisa u istoriji umetnosti je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.
Anri Matis je rođen 1869. godine u Kato-Kambreziju, malom mestu na severo-istoku Francuske. 1887. godine odlazi u Pariz na studije prava, završava studije, počinje da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo napušta. Kako je kasnije govorio, ponekad je čitave stranice presuda ispunjavao Lafontenovim basnama, a da to nikad niko nije primetio, pa mu je zato taj posao bio potpuno besmislen.
1891. godine Anri Matis upisuje Academie Julian, a godinu dana kasnije prelazi na Ecole des Beaux-Arts (Škola likovnih umetnosti) gde studira u klasi Gustava Moroa. Moro je, iako simbolista, podsticao svoje studente da nalaze svoj izraz u umetnosti. U to vreme osim Moroa na njega utiču i Pol Gogen, Vilijam Tarner i Pol Sezan, čijih nekoliko slika i kupuje.
Polazna tačka za Matisovo slikarstvo su bili Šarden, Filip d’Šampenj, David d’Hajm, čija je dela kopirao u Luvru. Na njegovo slikarstvo je uticao njihov smisao za čvrstu kompoziciju i solidno postavljene mase. U svojim prvim slikama Matis ne odstupa od tradicionalnog stila i slika u prigušenim tonovima na način starih majstora. Ali, u pejzažima koje je radio u Bretanji, već se ispoljava svetao kolorit i karakteristične slobode u fakturi. 1896. i 1897. godine Piter Rasel ga upoznaje sa impresionizmom i teorijom boja. On se upoznaje i sa impresionistima Degaom, Lotrekom, Renoarom i Deranom i japanskom grafikom. Uticaji japanske grafike, impresionizma, kao i njegova poznanstva sa impresionistima oblikovali su njegovo buduće stvaralaštvo.
Anri Matis je 1905. godine oformio svoj lični izraz u umetnosti i započeo zajedno sa nekolicinom sledbenika novi slikarski pravac – fovizam. U Pariskom jesenjem salonu 1905. godine u jednoj sali, među slikama mladih umetnika koje su se isticale smelim bojama i slobodnim izrazom, bila je izložena i jedna skulptura rađena u duhu ranog firentinskog vajarstva. Likovni kritičar Luj Voksel videvši tu skulpturu u ovom ambijentu rekao je da izgleda kao Donatelo među divljim zverima (na francuskom jeziku les fauves). Po toj dosetki slikarstvo mladih izlagača, kao i ovaj novi pravac u slikarstvu dobio je naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhičnom ponašanju slikara. Po Matisu, vođi ove grupe, fovizam je počeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista, kao što su Sera i Sinjak.
Anri Matis shvata sliku kao jednu kolorisanu arabesku, kao jednu koloristički orkestriranu površinu na način na koji se komponuje jedan ćilim. Predmeti na njegovim slikama su predstavljeni pomoću „kolorističkih znakova“ koji sugerišu i predmete i njihove stvarne forme. Dve su osnovne karakteristike Matisa, kao foviste deformacija crteža i čista boja – deformacija boje. Oni služe istom cilju, da predmet na slici bude preobražen i da se prikaže kao prisutan. Te slike su uprošćene do krajnjih granica, sve što je suvišno odstranjeno je sa njih. Na svojim slikama tražio je opšti karakter bića, karakter nacrtanog lica koji ne zavisi od proporcija, već od jedne unutrašnje svetlosti. Njegova dela su bila jednostavne forme, lepršava, a njihova materijalnost nije u uobičajenoj plastičnosti prikazanog, već potiče od energije slikara.
Boja u Matisovom slikarstvu igra veliku ulogu. Po njemu boja treba da, koliko god je to moguće, naglasi umetnikova htenja. On kaže: „Na platno nabacujem tonove bez prethodnog plana. Da bih naslikao jesenji prizor podstaknut sam osećanjima koje to godišnje doba budi u meni…“.
Matisove česte teme su pejzaži i mrtve prirode, ali i figura i akt u enterijeru u kome bitnu ulogu ima ornamentika ćilima. Njegova umetnost kreće se „između ćilima i prozora“, dva najćešća motiva na njegovim slikama. Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života.
Jedna Matisova slika iz 1905. godine nosi naziv Luksuz, mir i naslada. Možda bi se te reči mogle upotrebiti kao moto za njegovu umetnost. Umetničko delo po njemu zamišljeno je kao sredstvo uživanja.
Najpoznatije slike Anrija Matisa su: Radost življenja, Harmonija u crvenom, Prozor u Kolijuru, Izobilje, Igra, Kupačica kraj reke, Žena u plavom. On je radio i bakroreze, drvoreze i litografije. Često se vraćao skulpturi, u početku pod uticajem Ogista Rodena.
Godine 1941. kada je zbog teške bolesti bio prinuđen da koristi invalidska kolica, Matis se u potpunosti posvećuje tehnici kolaža od ručno bojenog i sečenog papira. Ovu tehniku prvi put je koristio prilikom izrade kostima i scenografije za simfoniju Le chant du rossignol. Kolaži koje je pravio islikavajući hartiju, omogućavali su mu potpunu slobodu.
Život posle operacije, njegov „drugi život“ kako je govorio Matis, doneo mu je neobičan izliv ekspresivnosti, ono za čim je oduvek tragao, umetnost koja će oslikati njegova osećanja i svet oko njega. Umro je u Nici 1954. godine.
Radost življenja
Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.
Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.
U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“
Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju. Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.
Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.
Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati. Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.
Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.
Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost. On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.
Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.
Žena koja čita
Ženu koja čita francuski slikar Anri Matis naslikao je 1894. godine.
Prvi put je izložena 1896. godine u Salon du Champ de Mars u Parizu, i sa njom postiže svoj prvi javni uspeh. Slika se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Parizu.
Na slici Žena koja čita je prikazan miran i spokojan prizor. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini sedi na stolici sa ravnim naslonom, leđima okrenuta posmatraču i čita knjigu. Stvoren je jak osećaj da čitanje može da prenese čitaoca u drugi svet. Ženina soba je prilično neuredna, ali ona je toliko zadubljena u svoju knjigu da to i ne primećuje. Na komodi koja je delimično otvorena su predmeti smešteni na draperiji, a zelena lampa je okačena na zid. Zid iza komode je naglašen zelenim tonovima ornamenata, dok je zid koji je bliži ženi u braon tonovima. Pod je tamnije boje i na njemu se ističe senka ženine haljine.
Dominiraju topli zemljani tonovi čime se naglašava opuštajuća i smirena atmosfera na slici.
Anri Matis je na slici želeo da naglasi sličnost između uređenja prikazane sobe i svog umetničkog ateljea. Da bi ovo postigao on je u sobi naslikao snažne nagoveštaje umetničkog ateljea, sa nekoliko slika koje su okačene na zidu i platnom koje je na podu. Na taj način je sugerisao svoju preokupaciju radnim prostorom umetnika.
Intimni domaći enterijer koji je prikazan na slici Žena koja čita je gotovo proročki, i ukazaje na kasnije umetničko stvaralaštvo Anrija Matisa. Tema žene koja čita se kasnije ponavlja na njegovim slikama.
Žena u plavom
Slika Žena u plavom spada među najlepša dela Anrija Matisa, poznatog francuskog slikara XX veka.
Slika se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.
Od 1935. godine Anri Matis je simplifikovao svoju umetnost. Napušta senčenja i slika velike figure, oslanja se na liniju i „optička“ svojstva suprotnosti toplih i hladnih čistih boja. Žena u plavom koju je naslikao 1937. godine ima ove karakteristike njegovog stila slikanja.
Model za sliku Žena u plavom je bila Lidija Delektorska, lepa mlada ruska emigrantkinja koja je sarađivala sa Matisom poslednjih dvadeset godina njegovog života. Ona je dizajnirala haljinu sa slike, od raskošne plave tkanine koju je Matis kupio u Parizu. Ova haljina je bila namenjena samo za poziranje u Matisovom ateljeu u Nici, i prisutna je na mnogim njegovim slikama iz tog perioda.
Središnje mesto na slici zauzima ženska figura u enterijeru. Velike ruke žene u kojima drži nisku perli su u centru slike. Rukavi na haljini su naglašeni i naborani, a raskošna haljina simboliše žensku snagu i izdržljivost.
Jarko crvena boja pozadine, prošarana crnom, zelenom i oker bojom, doprinosi da se figura žene istakne u prvi plan. Plava boja haljine i vez na grudima, oko ruku i vrata čine ovu figuru još izrazitijom. Prozračno plavetnilo haljine je u suprotnosti sa pozadinom. Slika obiluje bogatstvom boja.
Slika je puna raznovrsnih linija i površina. Ona se snažno definiše simboličnim krivim linijama različitih smerova.
Paleta i fluidnost poteza četkice Anrija Matisa čine da Žena u plavom izgleda kao da je iz paralelnog univerzuma. Zato je ova slika još uvek svetkovina za oko posmatrača.
Izvor:artnit.net
Priredio: Bora*S
44.078333
22.095278
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto. 
Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.
TAMOiOVDE 