Iako ostavlja bez daha, Dongčuan u Kini ipak nije mesto ucrtano na svakodnevnim turističkim mapama, a čak se veruje da su do nedavno i sami fotografi krili ovu lokaciju kako bi samo oni mogli zabeležiti ovu nestvarnu prirodnu lepotu.
Crvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).
Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.
Pogled na predele stvarne, neprocenjive lepote, miluje dušu i okrepljuje telo.
Hoće li ona biti dostupna i Onima što dolaze za nama?
Oni što dolaze za nama,
imat će samo
betonirane pejzaže,
nosit će na glavi
zelene kape i šešire,
a iz očiju
cvjetovi će da im vire.
Oni što dolaze za nama,
slušat će samo
cvrkut plastičnih ptica,
imat će u osmijeh,
u osmijeh, namještena lica.
Oni što dolaze za nama,
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.
Oni što dolaze za nama,
Iimat će i u WC-u,
i u WC-u, televiziju.
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama,
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.
Plavetno i osunčano nebo iznad Bora, juče je bilo okićeno divnim oblacima, ali i učesnicima drugog Aero skupa „Fly-in“, koji je održan na borskom aerodromu.
Piloti su, na više od dvadeset sportskih, ultra lakih letelica, aviona poljoprivredne avijacije, jedrilica, helikoptera i motornih zmajeva, pokazali mnogobrojnim gledaocima lepotu letenja, mogućnosti tehnike i svoja umeća u vazduhu.
Posebne akrobatske bravure izveli su piloti na avionima:Zlin 526F(impresivno su delovale akrobacije ovog aviona, kojim je pilotirao Vladimir Bulat iz Zrenjanina), Ull Sila, Citabria i Piper PA-28.
Devet padobranaca iz Avio kluba Smederevo, svojim uspešnim i elegantnim skokovima doprineli su lepoti sveukupnog doživljaja prisutnih posmatrača.
Pored pravog, realnog letenja na nebu, u prostorijama upravne zgrade Aerodroma, zainteresovani posetioci su mogli da vide i virtuelne letove, simulacije letenja na računarima, koje predstavljaju sastavni deo obuke budućih pilota.
Gosti iz Beograda, Trstenika , Kostolca, Smedereva, Zrenjnina, Valjeva, Kikinde, Niša, Jagodine, Bogatića, Smederevske Palanke i Zemuna, nisu krili oduševljenje mogućnostima borskog aerodroma, a organizarori i domaćini, Borski turistički centar i Aero klub “Bor”, zadovoljstvo uspešnom i bez najmanjeg incidenta, organizacijom.
Fotografija ronioca koji stoji na morskom dnu, izgleda kao patuljak u odnosu na ogromni “tornado” riba, pravi je hit na internetu.
Autor fotografije je naučnik Oktavio Aburto, a slika je nastala novembra meseca 2012.(napom. Bora*S) u Nacionalnom parku Kabo Pulmo, ogromnom podmorskom rezervatu u Kalifornijskom zalivu.
Aburto je sliku nazvao “David i Golijat”, preneo je „Autdor“. Ronilac na fotografiji je Dejvid Kastro, čija porodica pomaže u primeni zakona u nacionalnom parku. Ribe su iz porodice Carangidae, prožrdljivi predatori koji se kreću u velikim grupama i prelaze područja u tolikom broju da mogu da zaklone sunčeve zrake.
-Pokušavao sam da fotografišem ovaj prizor otkako sam video ponašanje ovih riba i bio svedok ovog neverovatnog tornada koji prave tokom mrešćenja – rekao je Aburto. Ovaj naučnik se nada da će njegova fotografija doprineti poštovanju podmorskog života u rezervatima, a posebno u parku Kabo Pulmo.
Bajkalsko jezero se nalazi u južnom Sibiru. Ima oblik polumeseca. Najdublje je na svetu i najveće u Evropi. Sa površinom od 31.500 kvadratnih kilometara predstavlja 20 odsto slatke vode u svetu (23.600 kubnih metara) neprocenjiv je prirodni resurs, ne samo Rusije, već čitave planete
Photo: Andrzej Barabasz (Chepry) / Wikimedia Commons
Bajkalsko jezero je sa dužinom od 636 kilometara, maksimalnom dubinom od 1.637 metara i 1.600 životinjskih i biljnih vrsta i odličan svedok istorije Zemlje. Zaštićeno je šumovitim planinama od kojih neke dostižu i više od 2.000 metara visine. Temperatura jezera, čije su vode besprekorno čiste i kristalno jasne je oko 10 stepeni Celzijusa
U maju, neposredno posle otapanja leda, Bajkal je proziran do 40 metara dubine. Poređenja radi, u drugim jezerima uglavnom se ne vidi ni do polovine te dubine. Najveći deo jezera zamrzne se tek u januaru i tada je sloj leda na nekim mestima debeo 1,5 metar. Okolni sibirski predeli zamrzavaju se mnogo pre Bajkala.
Od 2.700 vrsta ribe koje žive u jezeru Bajkal, više od 60 odsto njih ne postoji nigde na drugom mestu, poput golomjanke, velike ribe čije prozirno telo sadrži 50 odsto masnoća i može da podnese snažan pritisak na kilometar dubine. Druga endemska vrsta je slatkovodna foka. Ribari najradije love omul (slična šaranu), a prodaja njenog mesa, najčešće znači život za lokalno siromašno stanovništvo.
Bajkalsko jezero prima vode iz čak 336, što manjih što većih, reka od kojih je najveća Selenga.
Legenda kaže da je Bajkal starac sa 336 sinova i kćeri ali se samo jedno dete odmetnulo – u vidu jedine reke po imenu Angara, koja ističe iz jezera. Navodno je surovi, strogi Bajkal nameravao da uda ćerku za Irkuta, a ona se zaljubila u Jeniseja. Jednom, dok joj je otac spavao, iskrala se i pobegla sa svojim voljenim. Kad se Bajkal probudio i video da mu je ćerka otišla, pobesneo je. Orkanski vetar je dizao ogromne talase, lomio drveće, zveri su se razbežale, a ribe pobegle na dno jezera. Čak je odlomio stenu sa planine i bacio za odbeglom ćerkom. Stena je, navodno, pala na devojčino grlo. Umirujući Angara je plakala i molila da joj da malo vode i oprosti. Umesto vode dobila je očeve suze. Hiljadama godina od tada voda Angare pomešana sa suzama uliva se u Jenisej.
Bajkal je tmuran i strašan, a stena koju je bacio dobila je ime Šamanski kamen. Tu su se vekovima prinosile žrtve da se Bajkal ne bi naljutio, srušio stenu a voda poplavila svu zemlju!
Ako putnici žele bolje da upoznaju jezero koje ima i 27 ostrva, trebalo bi da plove najmanje mesec dana. Turističke brodske maršute obično traju pet-šest dana. Na obalama, neretko, videće medvede, lisice i srndaće. Na šumovitom vidikovcu uz Bajkal, odakle se pruža veličanstven pogled na jezero, na granama drveća vezane su mnogobrojne krpice i trake. Turisti koji su ih tu ostavili su, verovatno, poželeli da se jednog dana ponovo vrate na Bajkal.
Duboko jezero poznato i kao plavo sibirsko oko kao magnet privlači turiste iz celog sveta, a Rusi ga smatraju najvećim prirodnim čudom. Ime mu dolazi od tatarskog „bai-kul” što znači bogato vodom na jeziku naroda Kurikan koji je na ovom području živeo pre 1.300 godina.
Geolozi imaju zanimljive teorije o jezeru. Smatraju da je Bajkal u prošlosti bio jezero, danas je „more”, dok će u budućnosti biti okean!
Grupa sibirskih perkusionista postala je pravi internet hit nakon što je objavila video na kom svira “bubnjeve od leda” na zamrznutom jezeru Bajkal.
Na minus 20 stepeni Celzijusa, ovi talentovani ljudi pronašli su inspiraciju u čitav metar debelom ledu.
“Osećala sam se kao da sviramo bubnjeve koje nam je ostavila priroda, sami pod suncem na zamrznutim vodama najneverovatnijeg jezera na svetu”, kaže arhitekta iz Irkutska Natalija Vlasevskaja (31) i organizator grupe perkusionista pod nazivom “Etnobit”.
Ovo jezero staro 25 miliona godina zamrzava se zimi i najstarije je i najdublje na svetu. Poslušajte za kakvu muziku je zaslužno.
Jedan od povoda za objavu ovog teksta je Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji se od ove godine praznuje 11. novembra. U državne praznike uvršten je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji („Službeni glasnik RS“, br. 92/2011 od 7. 12. 2011).
Kao još jedno- SVEDOČANSTVO O PROŠLOSTI.
Bora*S
JOŠ JEDAN NAŠ GRAD, TAMO DALEKO
Nastao je u doba Feničana, hiljadu godina pre nove ere, na samom severu Tunisa, danas je mirna luka, a početkom prošlog veka bio je „svetionik“ srpskoj vojsci
Bizerta je najseverniji i najstariji grad u Tunisu. Nastala u doba Feničana ova afrička luka je u davna vremena bila poznata i kao stecište gusara. Prolazile su kroz nju mnogi narodi i vojske: Pimljani, Arapi, Španci, Turci, Francuzi…
Početkom prošlog veka, u ovom gradu svaki četvrti stanovnik bio je Srbin. Bilo je to vreme kada se na ulicama čuo arapski, francuski i srpski jezik, čitala štampa na ćirilici, a u pozorištu gledala „Bitka na Kosovu“.
Okružena je šumama i plantažama voća, pa otuda i lokalni naziv Bizerta-zeleno u plavom, izveden iz preplitanja zelene boje okoliša s plavetnilom mora. Tunišani vole da istaknu da je najevropskija, što i nije čudo budući budući da je najduže bila pod uticajem Francuza, sve do 1963. godine, mada je Tunis proglasio nezavisnost 1956.
Za Srbe Bizerta je simbol spasa, bez nje ne bi bilo Solunskog fronta, niti onog furioznog proboja koji je doneo slobodu i kraj rata. Ipak, sve više bledi sećanje na boravak naših vojnika na severu Afrike. Retki su Srbi koji se upute na ovu stranu, mnogi radije uživaju u čarima hotelskih bazena ili kupovini suvenira.
Hleb kao nafora
Pored savremene arhitekture, širokih bulevara i gradske plaže, okružene drvoredima raskošnih palmi, jedno od obeležja Bizerte, ali i „usko grlo“ je i pokretni most koji se svakodnevno diže na dva sata da propusti velike lađe kroz kanal koji spaja Bizertsko jezero sa morem. Međutim, nije uvek sve kako izgleda na prvi pogled. Kanal sa barkama uz samu Medinu neodoljivo podseća na Veneciju.
Susret Orijenta i Evrope ovde je dirljiv. Staro jezgro grada, sa prozorima i vratima plave boje na tradicionalno belim zidovima podseća da smo ipak u tipično tuniskom gradu. Za razliku od ostalih Medina u Tunisu, koje su pretvorene u bučne pijace, u ovoj je sačuvan mir i spokoj porodičnog života. Dok šetamo lavirintom uskih ulica, opijeni mirisom začina koji se širi iz šerpi vrednih domaćica, razmišljamo kako li je izgledao grad 9. januara 1916. godine.
Tog dana francuski admiral Emil Geprat postrojavao je svoje vojnike kako bi odali čast pristiglim srpskim mučenicima koje je, zapravo, spasao ultimatum Francuskoj i Engleskoj ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova da će Rusija, ukoliko se srpska vojska ne izbavi iz Albanije, sklopiti separatni mir sa Nemačkom.
Luka Nikolić, autor nedavno objavljene knjige „Srbijo, majko i maćeho“podsetio nas je da se u jutarnjim satima, drugog dana Božića, 10. puk iskrcao na afričko tle. Dočekani su ovacijama -„Živela Srbija!“, svirala se srpska i francuska himna. Duž puta od pristaništa do kasarne tiskao se svet koji je došao da pozdravi ratnike. A onda je počelo iskrcavanje. Bedno su izgledali heroji sa Balkana. U znak poštovanja, prema dobrodošlici koja im je priređena, oni koji su mogli da se kreću, uparađeni su koliko-toliko. Žitelji Bizerte izneli su pred umorne ratnike voće, kolače, cveće, vino, francuski konjak…
Srbi su hleb prihvatili kao naforu, tvrdi potpukovnik u penziji. Iskreno savezništvo dve vojske tih dana bilo je oličeno u komandantu francuskih snaga za severnu Afriku admiralu Gepratu. Njemu pripada zasluga srpskog vojnika jer je, protivno stavovima Vrhovne komande Francuske vojske, odlučio da srpske vojnike, ne smesti duboko u pustinjski pesak Sahare, već u varoši Bizertu, Sidi Abdalu, Tunis. Njemu pripada večno poštovanje jer je sa iznemoglim srpskim vojnicima postupao kao sa vitezovima. (Zato su, prililom prvog dolaska u Beograd 1930. godine admirala Geprata Srbi na rukama nosili od železničke stanice do Slavije, a ulica kojom su ga proneli dobila je njegovo ime.
U centru grada nalazila se škola katoličkih sestara, Sion, u kojoj su milosrdne sestre s puno ljubavi i nežnosti lečile bolesne, iznemogle i ranjene. Sve su odlikovane. Samarićanskom brigom, pažnjom i negom tu u Bizerti Francuzi su nas podigli iz mrtvih. Oni su se postarali ne samo da nas fizički podignu nego da nam od Bizerte učine kutak Otadžbine. Pored srpske kasarne i 10 bolnica namenjenih našim vojnicima, u gradu su radile dve štamparije na ćirilici. Objavljeno je 780 brojeva lista „Napred“. Pozorišna scena na otvorenom, koju su naši vojnici izgradili, svojim rukama, od kamena, imala je 3.000 mesta. Za tri godine je izvedeno 270 predstava. Podignuta je crkva i oslikan ikonostas. Osnovan je vojni orkestar…Francuzi su bili zadivljeni srpskim seljakom, podseća naš sagovornik.
Groblje u Bizerti
Danas Bizrta ničim ne odaje da je nekad bila srpski grad-nema natpisa, simbola, baš ničega. Jedini trag ostao je na gradskom katoličkom groblju, gde nestaje smirenost koja se nosi sa dokova Bizerte. Puteljak koji vodi kroz groblje završava kod ograđene i katancem zaključane kapele kod koje je 12 spomenika (neki samo u tragovima) koje su umrlim podigli drugovi i rodbina. Samo neko ko veoma dobro poznaje ovo mesto može da pronađe deo groblja u kome počiva 689 srpskih vojnika. Trnjem obrasla kapija govori nam da je niko godinama nije otvorio, niko sveću upalio.
Grobovi preminulih, od 1916. do 1919. godine bili su obeleženi drvenim krstovima, kasnije su ekshumirani i prebačeni u podrum ispod kapele koja je podignuta 1918. za potrebe parastosa. Čitamo imena, ispisana francuskim pravopisom, koja polako blede na mermernim tablama prikovanim na zidove kapele: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch…635 od ukupno 689 sahranjenih!?
Na vrhu stuba ispred kapele vijori se zastava Tunisa. Srpske zastave nema! Ćutimo. Šta reći pred humkama onih koji su, kako kaže sam spomenik: „dali život za otadžbinu“.
-Obrvani ranama, bolestima i iscrpljenošću 3.226 vojnika ostalo je na severu Afrike. Sahranjeni su u 24 groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka. Do danas su preostala još samo tri-21 groblje smo izgubil! Imenom i prezimenom upisano je 1.480 vojnika, a u vreme kada su sahranjeni samo su se četvorica vodila kao nepoznata. Iz toga proizilazi da svi ti bezimeni ratnici nisu ni postojali, a kamoli dali svoj život za otadžbinu. Sve zahvaljujući nemarnosti državnih činovnika koji nisu dobro ažurirali spiskove. Još strašnije državno skrnavljenje bilo je 1980. godine kada, prilikom rekonstrukcije groblja Minzel Burgiba, nijedan krst nije vraćen na svoje mesto. Izvođači radova su ih postavljali kako su im po ruku dolazili. Tako da danas ni jedan krst na ovom groblju ne obeležava onog umrlog vojnika koji pod njim počiva!-opominje sa gorčinom u glasu, Luka Nikolić koji je, zahvaljujući petogodišnjem traganju za istinom o srpskim vojnicima koje su saveznički brodovi od 1916. do 1919. godine prebacili na tlo severne Afrike, uspeo da sačuva od zaborava mnoge važne podatke, ali i da identifikuje neke od „otpisanih heroja“.
Nikolić je prvi put sam 2005, nakon 90 godina, krenuo u potragu za grobom svog dede Đunisija Nikolića, rođenog 17. februara 1874, trećepozivca iz Zaovina na Tari.
-Znao sam samo da je sahranjen u Tunisu i ništa više. Pronašao sam ga u našem najvećem groblju u severnoj Africi, u kome je u 1.208 grobova shranjeno 1.790 srpskih ratnika. Na obali Mediterana, 24 kilometra od Bizerte, u maloj varošici Ferivil (savremeni naziv Menzel Burgiba).
Lukin deda Đunisije imao je šest sinova i dve kćeri, od kojih danas ima 97 potomaka. Komandantu Tihomiru Mirkoviću, koji je umro sa gotovo celim svojim pukom golobradih ratnika uzrasta od 17 do 19 godina, nema ko da upali sveću!
-Kada su umrle majka i sestre više nije imao ko da ih žali. Država ih je zaboravila! Zato su, od 1918. godine do danas, podjednako odgovorni svi-kaže Luka Nikolić, skrećući nam pažnju da uveliko radi na tome da se značajna mesta na severu Afrike obeleže spomen-obeležjima, počev od mesta iskrcavanja. Da se u nekadašnjoj bolnici, a sada školi Sion u centru grada, jedna prostorija pretvori u spomen-sobu i tako probudi sećanje na mesto na kome je otpisana srpska vojska vaskrsla i stala rame uz rame sa moćnim silama, a agencijama omogući da Srbima koji dolaze u Tunis predstave Bizertu, današnju i onu s početka prošlog veka-srpsku.
Ako ne znate šta ćete raditi u petak uveče, predlog za vas!
Obezbedite sebi mesto sa kojeg ćete imati dobar pogled na nebo i uživajte u “plavom Mesecu”. Ukoliko ga sada propustite, sledeći put ćete njime moći biti obasjani tek 31. jula 2015. godine.
Zemljin satelit, međutim, neće zapravo biti plave boje i izgledaće prilično uobičajeno. Naime, termin “plavi Mesec” zapravo označava pojavu dva puna Meseca u istom kalendarskom mesecu.
S obzirom da smo prethodni put imali prilike da vidimo pun Mesec 1. avgusta, Zemljin satelit je ovog puta dovoljno požurio da uhvati još jednu avgustovsku noć. To je pojava koja se događa na svakih 2,66 godina.
Razlog za to leži u dužini lunarnog meseca koji traje 29,5 dana. Toliko vremena je potrebno Mesecu da obiđe Zemlju i da prođe kroz sve svoje faze – od mladog do punog, pa nazad do mladog. Obično, tokom kalendarskog meseca možemo samo jednom da vidimo Mesec u svom punom sjaju, ali, s vremena na vreme, zbog razlike u dužini lunarnog i kalendarskog meseca, to se dogodi i dva puta.
Mesec koji zaista deluje plavo, pa čak i zeleno, ipak nije nepoznata pojava. Kada se 1883. godine dogodila erupcija vulkana Krakato u Indoneziji, atmosferu je ispunio oblak pepela. Neke čestice ovog pepeljastog oblaka bile su taman tolike veličine da mogu da blokiraju crveno svetlo, dok su druge boje prolazile neometano. Kako potvrđuje NASA, Mesečeva svetlost je tada, posmatrana kroz maglovito nebo, zaista izgledala plavo, a ponekad i zeleno.
Bio ovaj Mesec u petak zaista plav ili ne, to nas ne sprečava da sa vama podelimo jedan od muzičkih klasika.
Na današnji dan, 24. juna 1986. godine, sa ove planete, na neku zvezdu daleku, otputovao je MIROSLAV MIKA ANTIĆ.
Tako je Ovde ostalo primetno bezdušnije, a Tamo postalo izvesno zvezdanije.
Bora*S
Miroslav Antić o sebi
„Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In memoriam“.
I u svim ostalim svojim pesmama.“
USPAVANKA
Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao, mada poneko plače, i samuje, i brine.
Svuda je jednako suton na stare krovove pao, al nekom sutra svane, a nekom neće da sine.
Ja volim da svima valja i verujem beskrajno da će u zoru svako lakše moći da diše.
I sklapam oči. I sanjam, potajno to vrelo, to sjajno jutro od vetra i vlati što se nad krošnjama njiše.
A sigurno je važno i od svega najpreče za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš pseći, i bude najcrnje veče, umeti svoj jastuk nadom zaliti i obojiti.
I važno je i ovo, važnije od najprečeg: kad se toliko lepote u sebi čuva i ima, umeti da niko ne zna bar komadić tog nečeg spakovati u pismo i razaslati svima.
Tako će vek tvoj biti manje plesniv i zao. Sa manje briga, samoće, plača, straha i tuge.
I svaki put kad budeš komadić sebe dao, ličiće svet na tebe više nego na druge.
Neustrašiva i ponosna, odvažna a nežna. Ona radi u rudniku i, kao što pesma kaže, život joj nije lak. Dvadesetšestogodišnja Milica Božić Jovanović samohrana je majka koja se za bolje sutra male Anđele bori tako što se u poslednja tri meseca iz sveg srca trudi da što pre savlada prevoz rude i jalovine sa kriveljskog kopa.
Ova plavooka mlada žena, naime, prva je u istoriji kriveljskog kopa koja upravlja kamionom damperom, grdosijom od 370 tona. Vele, doduše, da je nekada davno bilo pokušaja da žene upravljaju pomoćnom i mnogo manjom mehanizacijom, grejderom na primer, ali je sve i ostalo na pokušaju. Milica je uporna da do kraja istera, kako kaže, svoj životni san.
– Čini mi se da malena imam želju da sednem u kamion. Oduvek sam volela da vozim jer sam se i kao devojčica igrala sa autićima, umesto da mi društvo prave lutke. Jednostavno volim volan! – reče Milica nevoljno gaseći damper kako bi popričala sa znatiželjnim novinarima koji su 27. aprila došli na kriveljski kop da upoznaju „čudo od žene“. Zatekli smo je kako se pod budnim okom instruktora Srđana Rančića, vozača sa dvadesetogodišnjim iskustvom, vešto parkira uz bager koji će za par minuta u korpu njenog dampera utovariti 220 tona jalovine. Njen posao, kako nam je objasnila, jeste da raskrivku odveze i iskipuje na transportni sistem.
– Ma, nije uopšte teško, čak mi je i lakše da vozim damper nego moj auto, zbog bolje preglednosti. Ovo su novi kamioni, laki su za upravljanje, imaju elektroniku i više komandi. Uživam vozeći jer su velika vozila moja velika ljubav. Zato sam i završila tu školu – kaže dodajući da je po struci tehničar drumskog saobraćaja, odnosno vozač motornih vozila.
Milica je najpre radila špediterski posao u garaži RBB-a. Dobila ga je posle pet-šest godina čekanja na birou. Po sopstvenom priznanju, tu je bilo više posla sa papirima nego sa vozilima, pa je rešila da pita šefove da li može da se oproba kao vozač dampera. Tako je pre tri meseca počeo da se ostvaruje njen san i to u tri smene.
-Najteže mi, možda, pada noćna vožnja, kad sam u drugoj ili trećoj smeni. Tada posebno moram da vodim računa kada se mimoilazim sa kolegama jer ako, recimo, on vuče teret, ja moram da ugasim svetla, ali i da ga opomenem da sam tu. Moram da se sklonim sa strane i nađem pravu deonicu za bezbedno mimoilaženje. Nije mi, priznajem, svejedno i kada se spuštam na donje etaže, do bagera PH1, gde su uži putevi. Ipak, i pored mojih predrasuda o tome kako će kolege reagovati i da li će sarađivati sa mnom, moram da kažem da su me odmah prihvatili i maksimalno mi pomažu da se što pre uklopim – kaže ova smela mlada žena.
Namera joj je, dodaje, da u dogledno vreme položi i vozački ispit za „D“ kategoriju kako bi svojoj “kolekciji” dodala i autobus. To, međutim, ne znači da nema nameru da krstari po „terasama“ Rudnika još dugo. Naprotiv, kaže da će za volanom dampera dočekati penziju.
Generalno posmatrano, od 4.872 radnika RTB-a, petinu „drži“ lepši pol. Imajući u vidu činjenicu da ovi podaci važe za kompaniju kojoj je osnovna delatnost kopanje rude bakra, procenat nije za potcenjivanje. A, još kada se uzme u obzir da polovina od skoro 900 zaposlenih žena radi direktno u proizvodnji, poput Milice, rodna ravnopravnost kojoj težimo ne čini se tako dalekom.
Plavi kitovi su najveće životinje na planeti od kada se zna za njih. Ovi veličanstveni morski sisari mogu biti dugi do 30 metara, a teški i do 200 tona. Njihov jezik je težak kao jedan slon, a srce kita je veličine automobila.
Plavi kitovi narastaju do tih zapanjujućih dimenzija hraneći se isključivo sitnim živim bićima kao što su planktoni i račići. Tokom određenog perioda u godini, jedan odrasli plavi kit pojede oko 4 tone račića dnevno.
Kitovi se hrane tako što prvo zagrabe ogromnu količinu vode u svoja usta i nakon toga svojim snažnim jezikom potiskuju vodu kroz „filtere“ sa bočnih strana usta i kada izbacu svu vodu, hrana koja je ostala u ustima ubrzo završava u stomaku kita.
PLavi kitovi su tamno plavi pod vodom, ali na površini njihov kolorit je išaran plavo sivom kombinacijom.
Ima šitoku, ravnu i dugu glavu, telo mu se zužava prema repu i završava se velikim trouglastim repnim perajem.
Žive u svim svetskim okeanima, povremeno plivaju u malim grupama ali najčešće sami ili u parovima. Često provode leta u polarnim vodama hraneći se, a kada dodje zima najčešće su oko ekvatora.
Ove graciozne plivajuće krstarice kreću se brzinom od 8 km na čas, ali ubrzanje im je oko 32 km na čas kada su uznemireni. Svrstavaju se u jedne od najglasnijih životinja na planeti. Emituju seriju impulsa za koje se veruje da u dobrim uslovima kitovi čuju jedni druge i do neverovatnih 1600 kilometara daljine. Naučnici veruju da te vokalne sposobnosti ne koriste samo za komunikaciju nego i kao sonar da bi odredili dubinu i reljef dna.
Bebe plavog kita kada se rode, već su svrstane u najveće bebe na svetu. Posle skoro godinu dana provedenih u utrobi svoje majke mladunče se rađa sa 3 tone težine i dužine do 8 metara. Ono sisa majčino mleko i svakog dana dobija oko 90 kg težine u prvoj godini svog života.
Kitovi su životinje koje najduže žive na Zemlji. Naučnici su otkrili da na uginulom kitu mogu da se prebroje slojevi naslaga i tako utvrdi koliko je star. Utvrdili su da je jedan primerak bio star 110 godina. Prosečan životni vek se procenjuje na oko 80 do 90 godina.
Veruje se da oko 10 do 25 hiljada plavih kitova još uvek pliva okeanima, ali agresivan lov tokom 1900-tih godina zbog masti doveli si kitove do ivice istrebljenja. Između 1900. i sredine 1960-ih, oko 360 000 plavih kitova je poklano. Konačno su, 1966. godine došli pod međunarodnu zaštitu ali je od tada broj populacije za nijansu povećan.
Plavi kitovi imaju malo predatora, ali se zna da ih napadaju bele ajkule i kitovi ubice ali mnogo ih strada i prilikom susreta sa velikim brodovima. Trenutno su klasifikovani kao ugrožena vrsta i to na crvenoj listi IUCN.
Što ja ne bih pokušao da te prevarim da ti kažem ubedljivo: Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor sasvim plava.
Ti da odmah poveruješ a da stalno gledaš mene kako strog a uznesen kroz tvoj prozor gledam brda sasvim plava. A tek posle da proveriš pa da vidiš kako brda kroz tvoj prozor baš i nisu sasvim plava čak i nisu neka brda pa da onda gledaš sebe da se čudiš da se pitaš šta ti bi da poveruješ. Ali da sve kasno bude pa da plačeš kad ja odem a da sebe ubeđuješ i da sebi dočaravaš da su brda što se vide kroz tvoj prozor stvarno brda a ta brda sasvim plava. Zašto ne bih pokušao pa da sebi dočaravaš kad ja odem.
Crvena zemlja u ovom području prekriva na stotine hiljada kvadratnih metara, a smatra se jedinstvenom u Kini (druga poznata u svetu je crvena zemlja u Rio de Žaneiru).
Crvena zemlja je plodna, zbog čega ovde farmeri redovno sade povrće koje u kombinaciji sa podlogom i plavim nebom stvara spektakularne nijanse boja koje već godinama privlače fotografe iz celog sveta.
TAMOiOVDE 