DOBA NOVOG IZUMIRANJA…

TAMOiOVDE-logo

___________________________________________________________________________________________

Da li je raznovrsnost na Zemlji doživela svoj maksimum, i kako naučnici sa Stenforda gledaju na budućnost biodiverziteta?

izumiranjePlava planeta buja od života. Rezultati 3,5 milijardi godina evolucije svojom raznovrsnošću uljuljkuju u osećaj sigurnosti. Koralni grebeni i kišne šume, kao predstavnici biodiverziteta na Zemlji, svedoče o dobu njegovog vrhunca u čitavoj istoriji planete. Nikada nas nije bilo više.

Ipak, dok predstavu živo izvode nebrojeni učesnici, iza kulisa se krije manje optimistični obrt. Bez većih iznenađenja, glavnu ulogu će u ovome odigrati – čovek.

Stopa nestajanja

slonoviOd 1500. godine, 322 vrste kopnenih kičmenjaka više ne postoje, dok populacije preostalih vrsta pokazuju prosečan pad od 25%. Situacija nije bolja ni kod beskičmenjaka, gde 67% posmatranih populacija takođe nestaje velikom brzinom.

Velike životinje, koje čine megafaunu i uključuju slonove, nosoroge, polarne medvede i brojne druge vrste širom sveta, suočene su sa najvećim rizikom od izumiranja. Ova pojava se savršeno uklapa u kalupe prethodnih masovnih izumiranja.

Populacije velikih životinja rastu sporije i generalno imaju malobrojnije potomstvo. S druge strane, njihova veličina ih čini veoma poželjnim metama za lovce. Ukoliko bi se njihov opstanak doveo u pitanje, to bi uzdrmalo ne samo stabilnost ostalih vrsta već bi dramatično uticalo i na čoveka.

Zabeležen je i uznemirujuć trend u nestajanju beskičmenjaka. U poslednjih 35 godina, ljudska populacija se udvostručila, dok je broj beskičmenjaka, poput buba, leptira, pauka i crva, opao za 45%.

Insekti oprašuju oko 75% useva na svetu, što čini oko deset odsto ekonomske vrednosti svetskih zaliha hrane. Oni takođe igraju ključnu ulogu u procesu kruženja hranljivih materija i raspadanja organske materije, što podstiče i pomaže produktivnost ekosistema. Nestajanje ovih vrsta bi sasvim sigurno stavilo ogroman znak pitanja na budućnost čovečanstva.

Čovek kao katalizator

koralZaintrigiran neituitivnom slikom biodiverziteta, profesor biologije sa Univerziteta Stenford, Roberto Dirzo, zajedno sa svojim kolegama se ozbiljno posvetio perspektivi trenutno postojećih vrsta životinja u našem ekosistemu.

Imajući u vidu činjenicu da je do danas nestalo 98% dokumentovanih vrsta, situacija u kojoj se biodiverzitet nalazi možda ne zvuči zabrinjavajuće. Otkad je nastao život na Zemlji, planeta je preživela nekoliko masovnih izumiranja i uspešno se zalečila i oporavila.

Poslednji među njima odigrao se pre 66 miliona godina, i odneo je sa sobom tri četvrtine biljnog i životinjskog sveta, uključujući i dinosauruse, te nas uveo u eru kenozoika, doba sisara, u kom i danas živimo. U poslednjih 540 miliona godina, desilo se ukupno pet ovako dramatičnih događaja, koji su sa lica Zemlje zbrisali preko polovine živog sveta.

Ipak, postoji jedna suštinska razlika između prethodnih pet, i šestog događaja, na čijem se pragu nalazimo. Dok su oni bili izazvani prirodnim, planetarnim procesima ili katastrofalnim udarom asteroida, šesto masovno izumiranje može biti posledica isključivo – čovekovog delovanja.

Žrtve antropocena

čovekMada i dalje nije zvanično odobren od strane naučne zajednice, termin „antropocen“ zauzima sve više prostora u geološkoj hronologiji. Skovan je osamdesetih godina prošlog veka, a odnosi se na opseg ljudskog uticaja na Zemljin ekosistem.

Drugim rečima, ukoliko komisija Geološkog društva iz Londona da kredibilnost ovom terminu, antropocen će biti korišćen kao ime za epohu u kojoj je čovek svojom aktivnošću izvršio ogroman uticaj na klimu, biodiverzitet i, što je naročito kontroverzno, izumiranje vrsta.

Početak epohe će najverovatnije biti doveden u vezu sa industrijskom revolucijom, mada postoje stanovišta da ga treba povezati sa mnogo ranijim događajem, poput procvata poljoprivrede u neolitu.

„Mnogo toga ostaje nepoznato u pogledu izumiranja u antropocenu“, kaže profesor Dirzo, „ovi nedostaci u znanju ometaju našu sposobnost da predvidimo i limitiramo njegove uticaje. Jasno je, međutim, da je izumiranje životinjskih vrsta sveprisutna komponenta šestog planetarnog masovnog izumiranja, kao i glavni pokretač globalnih ekoloških promena.“

Tekst: Nevena Grubač

Izvor:elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

NIKADA NEĆEMO SAZNATI, NITI ĆE ZNATI ONI DRUGI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Gijom Apoliner, Umberto Bočioni, Remon Dišan-Vijon, a kod nas Nadežda Petrović, Vladislav Petković Dis, Milutin Bojić – samo su neka od imena koja je Prvi svetski rat smrću zaustavio u njihovom, tek započetom umetničkom iskazivanju. Da su preživeli, slika umetnosti i kulture Evrope sigurno bi bila drugačija. Kakva? Nikada nećemo saznati!

prvi-svetski-rat-wikipedia

Prvi svetski rat (Vikipedija)

Prvi svetski rat poklapa se s jednim od najkreativnijih perioda u istoriji umetnosti, a među mnogobrojnim, tragičnim gubicima su i sva ona remek-dela koja nikada nisu videla svetlost dana jer su umetnici koji su tek nameravali da ih stvore nestali u ratnom vihoru.

Povodom stogodišnjice Velikog rata, Tanjug je preneo Gardijanovu listu talenata koji su, najčešće prerano, sasečeni u apokaliptičnim događajima sa početka 20. veka.

Franc Mark (1880-1916), jedan od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma i osnivač avangardne umetničke grupe „Plavi jahač“, umeo je da jarkim bojama i oštrim linijama sažme uzavrelost tek začetog 20. veka i da prirodu sagleda očima vizionara. Poginuo je u bici kod Verdena u 36. godini, a moderna umetnost je izgubila jednog umetničkog diva u nastanku.

Najtalentovaniji umetnik futurističkog pokreta Umberto Bočioni (1882-1916) stvarao je intenzivno dramatične prikaze, kao što je skulptura „Jedinstveni oblici kontinuiteta u prostoru“, moćno podsećanje na tehnološka dostignuća novog veka.

Futurizam je u ratu video pročišćenje i nadolazak nove energije. Kada je rat izbio, Bočioni se dobrovoljno prijavio. Ranjen je 1915, a poginuo nekoliko meseci kasnije, tokom opravka, pri padu s konja.

Anri Godije-Bžeska (1891-1915) bio je talentovani francuski umetnik koji je živeo i radio u Velikoj Britaniji, gde je delio radikalni modernizam sa prijateljima Ezrom Paundom i Džejkobom Epstajnom.

Po izbijanju rata pridružio se francuskoj vojsci. Poginuo je na frontu u 24. godini, ostavivši za sobom malo ali izuzetno delo.

Užasno visoka stopa smrtnosti prve svetske oružane kataklizme još više je pogoršana pandemijom gripa – španskom groznicom koja je kosila oslabljeno evropsko stanovništvo nakon rata.

Među njenim žrtava bio je genijalni Bečlija Egon Šile (1890-1918).

To je bio kraj jedne od najprovokativnijih i najstrastvenijih ličnosti moderne umetnosti. Ostali su nam Šileovi desperatni autoportreti i erotski crteži koji kao da žude za životnom radošću i bolom.

Arhitektura 21. veka je prepuna podsećanja na fantastične crteže koje je stvorio Antonio Sant Elija (1888-1916), omiljeni arhitekta futurizma. U Italiji, koja je još uvek bila pod snažnim uticajem rimskih iskopina i renesansnih palata, Sant Elija je izmaštao naučnofantastične gradove ogromnih nebodera, tvrđava od stakla i betona.

Njegove vizije ostale su samo crteži na papiru kada je u 28. godini ubijen u bici kod Monfalkonea.

Nemački ekspresionista August Make (1887-1914) delio je ista interesovanja kao i francuski fovisti – seks, putovanja i titrave boje. Makeova umetnost je senzualna i hedonistička, nimalo mračna. Njegova umetnička životna radost ga nije, međutim, spasla od surove sudbine. Poginuo je u prvim danima rata, u 27. godini.

Rovovski rat nije bio opasan samo zbog granata i neprekidne artiljerijske paljbe, već i zbog krajnje nehigijenskih uslova.

Pročitajte: Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Kubistički vajar Remon Dišan-Vijon (1876-1918) se za razliku od svog slavnog brata Marsela Dišana, koji je izbegao ratne strahote tako što je emigrirao u Ameriku, dobrovoljno prijavio u vojsku. Pre nego što je postao umetnik, završio je medicinu, tako da je služio kao lekar na zapadnom fronu. Zarazio se tifusom i umro u 41. godini.

Najsimboličnija i najoplakanija smrt u umetničkoj zajednici Pariza tokom rata bila je smrt legendarnog koliko i kontroverznog pesnika, pisca i dramaturga Gijoma Apolinera (1880-1918).

Omiljeni prijatelj Pabla Pikasa i ugledni član zajednice boema Monparnasa, ranjen je u glavu na frontu 1916. Umro je dve godine kasnije, dva dana pre kraja rata, u 38. godini, od napada španske groznice.

Njegov odlazak označio je kraj najuzbudljivijih godina moderne umetnosti.

Gardijanovoj listi umetnika koji su nestali u ratnom vihoru Tanjug je dodao i nekoliko imena sa naših prostora.

Danica_Jovanovic

Danica Jovanović

„Plava grobnica“ srpske kulture

Vladislav Petković Dis (1880-1917), jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti i jedan od osnivača srpske moderne, utopio se u Jonskom moru nedaleko od Krfa kada je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.

Njegova lirika je samosvojna, veoma senzibilna, okrenuta unutrašnjem životu, mašti, pesimistična, a njegova pesma „Možda spava“ spada u najizrazitija lirska ostvarenja simbolizma u srpskoj poeziji.

Milutin Uskoković (1884-1915) izvršio je samoubistvo potpuno slomljen tragičnim povlačenjem srpske vojske i naroda pred austro-nemačkim okupatorom u jesen 1915.

Važio je za autora u čijim su delima prisutni i romantizam i moderno shvatanje sveta. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, uzimajući za tematiku sudare ličnosti s gradskom sredinom.

Milutin Bojić (1892-1917), autor čuvene poeme „Plava grobnica“, trajnog poetskog spomenika tragedije srpske vojske u Prvom svetskom ratu, umro je u Solunu od tuberkuloze, u 25. godini.

Danica Jovanović (1886-1914) streljana je na Petrovaradinskoj tvrđavi, na samom početku rata. Imala je 28 godina. Pripadala je generaciji srpskih slikara modernista, čiji je stvaralački rad započeo početkom 20. veka.

Nadežda Petrović (1873-1915) umrla je od pegavog tifusa u Valjevu, gde se nalazila kao dobrovoljna bolničarka.

Njeno slikarstvo, kojim dominiraju velike površine i užarenocrvena boja, uvešće srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti.

Izvor: pravda.rs/Gardijan/Tanjug

_____________________________________________________________________________________________________

Ovako je zapravo počeo „Veliki rat“ pre 100 godina…

Pre jednog veka 28. jula 1914. započeo je Prvi svetski rat, mesec dana nakon atentata u Sarajevu, u kojem su ubijeni prestolonaslednik nadvojvoda franc ferdinand i njegova supruga.

srbija-austrougarska-telegram-1406581859-542481

Stigao 28. jula 1914… Tri rečenice imao je telegram/ Foto:kurir-info.rs

Austro-Ugarska je tog 28. jula objavila rat Srbiji, a time je, kako će se ispostaviti, počeo i Prvi svetski rat.

Objava rata upućena je Beogradu u prepodnevnim satima, običnom telegrafskom poštom.

Telegram je sadržao tri rečenice.

U prvoj je stajalo da vlada Srbije nije „na zadovoljavajući način odgovorila na notu“ iz Beča, dostavljenu 23. jula, odnosno na ultimatum.

Potom je sledio stav da je otuda Austro-Ugarska „prinuđena da se osloni na silu oružja“.

A treća, poslednja recenica glasila je: „Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom“.

Sutradan, franc Jozef, car Austrije i kralj Ugarske, objavio je ratni proglas „narodima“ njegove zemlje, u kojem je stajalo da je primoran „da se lati mača u cilju odbrane časti“, te da je „carsko-kraljevska vlada nastojala da na miran način reši spor“, ali bez uspeha i to tuđom krivicom.

Vlasti u Beču su atentat u Sarajevu iskoristile kao izgovor da krenu u obračun sa Srbijom, uverene da će Srbija biti brzo poražena, te da će to biti „mali rat“ koji će vrlo brzo biti okončan uspehom.

Otuda je tekst note odnosno ultimatuma koji je baron Gizl predao vladi Srbije 23. jula bio sročen tako da se podrazumevalao da je gotovo nemoguće da ijedna suverena zemlja ono što je u njemu traženo prihvati.

Cilj je, sasvim izvesno, bio da on bude odbijen, o čemu svedoči i činjenica da je baron Gizl, kada mu je 25. jula Nikola Pašić predao izuzetno pomirljiv odgovor srpske vlade, odmah odgovorio da on „nije zadovoljavajući“.

Usledilo je i zvanično pismo austrijskog poslanika srpskom ministarstvu inostranih dela istovetne sadržine, a osoblje poslanstva i sam baron Gizl su ubrzo potom iste večeri napustili teritoriju Kraljevine Srbije.

Kako se tim činom dogodio prekid diplomatskih odnosa, vlada Kraljevine Srbije objavila je, takođe u izuzetno pomirljivom tonu, manifest u kojem je stajalo: „Uzdajući se u pomoć Božiju, u svoju pravicu, kao i u prijateljstvo velikih država, koje, uvereni smo žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kako je austrougarski poslanik večeras izjavio u ime svoje vlade da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo za dužnost pozvati narod na odbranu otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost…“.

prvisvetskirat

Srbi spremaju artiljerijski udar na Austrougare

Već sutradan, 26. jula, usledila je mobilizacija, a istog dana mobilizaciju je objavila i Austro-Ugarska.

Zapravo ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa, a za prvi dan mobilizacije određen je 26. jul.

Odmah potom formirana je Vrhovna komanda srpske vojske na čijem se čelu našao general Stepa Stepanović kao zastupnik trenutno odsutnog vojvode Radomira Putnika.

Vrhovna komanda je odmah preseljena u unutrašnjost zemlje, u Kragujevac, pošto se Beograd tada nalazio na samoj graničnoj liniji. Istovremeno usledilo je naređenje da se Dvor, Vlada, državna nadleštva, Narodna banka s trezorima, državna arhiva, Presbiro, upute u unutrašnjost zemlje.

Odluci vlade u Beču da stupi u rat prethodila je podrška Nemačke, tako što je 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču odlučeno da se Srbiji uputi nota čija će sadržina biti neprihvatljiva, a što je razrađeno potom na sastanku u Bad Išlu.

Procena Berlina i Beča je bila da će njima uspeti da munjevito izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga, pre francuza, a pogotovo Rusa.

Namera je bila da se munjevitim prodorom preko Belgije, slomi Francuska.

Nemci su verovali da će se ponoviti scenario iz francusko-pruskog rata 1870/71. kada je Francuska strahovito poražena. Tek potom nameravali su da se sve snage usmere prema Rusiji.

Dan nakon objave rata, 29. jula, regent Aleksandar Karađorđević objavio je proglas narodu: „Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat (… ) Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku…“

Tog 29. jula Nikolaj II ruski imperator objavio je delimičnu mobilizaciju, stavljajući do znanja da Srbiju neće prepustiti na milost i nemilost. Sutradan, 30. jula, Nemačka je uvela opštu mobilizaciju, a 1. avgusta objavila je rat Rusiji.

Već 2. avgusta Nemačka je napala Luksemburg, a 3. avgusta objavila je rat i Francuskoj.

Pošto je Belgija odbila nemački zahtev za prelazak preko njene teritorije, Nemačka je 4. avgusta objavila rat i Belgiji, a odmah potom Britanija je, zbog nemačkog nepoštovanja neutralnosti Belgije, 4. avgusta 1914. objavila rat Nemačkoj.

Započeo je veliki rat, kasnije nazvan Prvi svetski rat.

Izvor: Tanjug

Oliver Stoun: Ne širite laži o Putinu i sećajte se koljačine oko male Srbije!

_____________________________________________________________________________________________________

Veliki rat i velike posledice

Aneksijom nekadašnje teritorije Osmanskog carstva, Bosne i Hercegovine 1908. godine, Austrougarska je gurnula sebe u ring Balkanskog poluostrva, gde su narodi tražili svoj put ka slobodi od velikih sila, a naročito od Osmanskog carstva.

images-2013-12-600450_wwi_748283234Takav potez pokazaće se ključnim dvanaest godina kasnije, kada je mladi Gavrilo Princip u toj istoj Bosni, 28. juna 1914. izvršio atentat na pretendenta na austrougarski presto, nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije. Atentat je pokrenuo lančanu reakciju koja je upetljala Rusiju i druge velike evropske sile tog vremena i julska kriza oličena diplomatskim manevrima mogla je da počne.

Želeći da konačno reši pitanje srpskog mešanja u Bosni, kao i na Balkanu, Austrougarska je Srbiji uputila ultimatum sa serijom od deset zahteva koji su namerno bili sastavljeni tako da budu neprihvatljivi, kako bi se izazvao rat sa Srbijom. Kada je Kraljevina Srbija prihvatila osam od deset zahteva, Dvojna monarhija je objavila rat 28. juna 1914. godine.

Spor između Austrougarske i Srbije eskalirao je u ono što je danas poznato pod imenom Prvi svetski rat, koji je uključivao Rusku Imperiju, Nemačko carstvo, Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo.

U roku od nedelju dana, Austrougarska je morala da se suoči sa ratom protiv Rusije, koja je tada imala najbrojniju vojsku na svetu. Kao rezultat toga, Srbija je postala samo još jedan front u ogromnoj bici koja je počela da se razvija duž Austrougarske granice sa Rusijom.

Kraljevina Srbija je imala iskusnu vojsku, koja je izašla kao pobednik u dva balkanska rata vođena samo dve, odnosno godinu dana pre 1914. godine. Ipak, srpska vojska je ujedno bila iscrpljena i slabo opremljena, što je navelo Austrougare da poveruju da će uspeti da je slome za manje od mesec dana.

Srpska strategija oslanjala se na to da se vojska izdrži što duže moguće, u nadi da će Rusi i drugi saveznici poraziti glavnu austrougarsku vojsku. Da stvar bude gora, Srbija je morala da brine i o neprijateljski nastrojenom susedu sa istoka, Bugarskoj, sa kojom je ratovala 1913. godine.

Granatiranjem Beograda, dan nakon objave rata, Austrougarska je započela proces koji se završio njenim raspadom, kao i krajem nemačke, ruske i turske monarhije. Između 15 i 17 miliona ljudi je izgubilo život, od čega su oko 7 miliona bili civili. Što se žrtava tiče, Kraljevina Srbija je izvukla najdeblji kraj, budući da je izgubila oko 25 odsto od ukupnog stanovništva pre rata i čak 57 odsto muškog stanovništva.

Napredak u nazadovanju

Kao rezultat želje da se protivnik što pre potuče na bojnom polju, tehnologija i inovacije imale su poseban podsticaj tokom trajanja Prvog svetskog rata. Ideja da se domaći vojnici što bolje opreme i sačuvaju od neprijateljske vatre dovela je do razvoja, modernizacije i primene telefona, bežične komunikacije, oklopnih vozila, tenkova i aviona. Tenkovi, avioni, podmornice i ručne granate su prvi put korišćeni u ratu, što je izazvalo revoluciju u načinima ratovanja. 

Nova tehnologija Prvog svetskog rata predstavljala je uvertiru za još jezivije inovacije koje će Drugi svetski rat predstaviti svetu samo tridesetak godina kasnije.

Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

DA SE NE ZABORAVI: Srpska zastava se vijorila iznad Bele kuće!

28. jula 1918. predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD

bela-kuca-srpska-zastava-foto-printskrin-1406538718-542067 Da li ste znali da su se, pored američke, iznad The White House vijorije zastave samo još dve nacije? Jedna od njih je i zastava Srbije koja je 1918. godine podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD, podseća Ambasada SAD na svom Fjesbuk profilu.

Naime, 28. jula 1918.  predsednik Vudro Vilson izdao je sledeće saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD. Poruka je glasila:

srska-americka-zastava-foto-thinkstock-foxnews-1404651123-529541

Foto:thinkstock/ foxnews

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

Izvor:kurir-info.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

A KAŽEM TI JA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMAK, ČITAV SAT…

EL DUMO, BLUZ U PARKU, TENDŽI-TANDŽI, NEVIDJIVE TERAZIJE, ALO, PLAVA PESMA, CRNA DAMA, ZAJDI, DAIRE…

IKONA STILA I NEODOLJIVE LEPOTE. GREJS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Životna priča – Grejs Keli: Najlepša plavuša svog doba

Gluma je bila samo deo snova koje je prelepa Grejs Keli ostvarila pre nego što je udajom postala princeza od Monaka, a savršen život zavodnice prekinua je iznenadna pogibija

TamoiOvde-thumbnail.phpIkona stila i žena koja je postavši glumica i princeza neodoljive lepote i harizme uspela da ostvari san svake devojčice, Grejs Keli, dokazala je kako bajke zaista postoje.

 Iako je od njene smrti prošlo tri decenije, njen lik i dalje sija podsećajući na one dame koje su kroz istoriju definisale kako treba da izgleda, čemu da teži i šta da voli savremena žena.

O tome kako se Grejs Keli od malog ružnog  pačeta razvila u prelepog labuda ispričani su mitovi, a njena lepota više od svih inspirisala je slavnog Hičkoka, zavela najveće zavodnike 20. veka i naterala princa jednog malog kraljevstva da se njome oženi.

 Legendarna glumica Grejs Patriša Keli rođena je 12. novembra 1929. godine u Filadelfiji kao treće dete Margaret i Džona Kelija. Njena porodica bila je veoma imućna, a otac joj je stekao bogatstvo kao građevinski poduzimač.

Detinjstvo su joj obeležile dve stvari – vera i sport.

 Porodica koja je sa očeve strane poticala iz Irske bila je strogo katolička i negovala devizu: U zdravom telu, zdrav duh.

23

____________________________________________________________________________________________
TamoiOvde-5Gospodin Keli bio je ponosan na svu svoju decu, osim na Grejs koja je bila bledunjavo dete i nije se uklapala u njegovu spartansku viziju zdravog sveta. Sa 17 godina, nakon završene srednje škole, Grejs je napustila Filadelfiju i preselila se u Njujork gde je 1947. upisala American Academy of Dramatic Arts.

Tokom studija sama se izdržavala baveći se manekenstvom i snimajući reklame za televiziju.

TamoiOvde-4Njene kolege su je opisivale kao studentkinju koja je uporno radila na sebi, tako da je na kraju fakulteta uspela da govori čistim britanskim akcentom. Svoj scenski debi Keli je dobila na Brodveju 1949. u komadu Avgusta Spilberga Otac. Međutim, ubrzo nakon prvog angažmana odlučila je da se preseli u južnu Kaliforniju kako bi se oprobala u filmskoj umetnosti.

Prvu rolu dobila je sa dvadeset dve godine u filmu Četrnaest sati, a iako epizodna, ova uloga joj je otvorila vrata Holivuda.

Na početku njen veliki film bio je Tačno u podne gde je igrala rame uz rame sa zvezdama vesterna Garijem Kuperom i Lojdom Bridžisom. Posle njega postala je izuzetno popularna. Dve godine kasnije igrala je u megahitu Mogambo, najuspešnijem projektu koji je producentska kuća MGM ikada snimila. Dočarala je lik Linde Nordli, a radila je zajedno sa Klarkom Gejblom i Hičkok.

TamoiOvde-6
Ova sporedna uloga donela joj je Zlatni globus za najbolju epizodu, ali i nominaciju za Oskara.

Ipak, Grejs je prava zvezda postala ulogom u Hičkokovom filmu Pozovi M radi ubistva, gde je pokazala koliko je dobra glumica. Sav svoj glumački potencijal prezentovala je i u Devojci sa sela. U toku 1954. godine, Grejs je snimila pet filmova, a jedan od njih je bio i Provincijalka za koji je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu i Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u drami.

TamoiOvde-7Ipak, ono što su svi smatrali njenim ogromnim poslovnim uspehom nije zadivilo i njenu porodicu. Nakon ceremonije otac glumice koja je punila bioskope izjavio je novinarima: Ne mogu da verujem da je Grejs uspela. Sve što je ikad mogla da uradi, moja starija ćerka mogla je bolje.

____________________________________________________________________________________________

8910Paralelno sa karijerom cvetale su i njene romanse. Zbog nje se od tadašnje supruge razveo partner u filmu Nazovi M radi ubistva, Rej Miland. Na snimanju Provincijalke Grejs je igrala pored svoja dva bivša ljubavnika: Binga Krosbja i Vilijama Holdena koji je takođe bio oženjen.

Pričalo se o njenoj romansi sa Kerijem Grantom, o nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM morao da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.

____________________________________________________________________________________________

11
Godine 1954. Grejs je ponovo radila sa Hičkokom na filmu Drž’te lopova, zajedno baš sa Kerijem Grantom koji je o njoj rekao: Uz sve poštovanje prema dragoj Ingrid Bergman, mnogo više volim Grejsi. Ona u sebi nosi neku vedrinu, mir i svetlost. Film je sniman na Francuskoj rivijeri, a kao scenografija u pozadini pojavio se Monako.

12– Čije su to bašte? – pitala je Grejs na setu pisca scenarija Džona Mišela. Princa Grimaldija – odgovorio joj je. Paralelno sa snimanjem, trač rubrike pisale su o tome kako je osvojila srce najvećeg zavodnika Holivuda Klarka Gejbla, a navodno su se zaljubili još na snimanju Mogamba, međutim ovi navodi nikada nisu potvrđeni.

____________________________________________________________________________________________

13
Ipak, 1955. godine na Kanskom festivalu Grejs je upoznala princa Renijea od Monaka. Tada je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom koja nije mogla da mu podari dugo priželjkivano dete.

Tolika čežnja za naslednikom proistekla je iz saznanja da bi u slučaju da se ne rodi potomak njegove loze Monako potpao pod vlast Francuske zbog čega je princ ozbiljno tražio princezu koja će biti majka njegove dece.

14Kada je sreo Grejs, ljubav se među njima rodila, navodno, na prvi pogled. Ubrzo su počeli vezu, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom porodice.

 Za Božić 1955. godine princ Renije je posetio glumicu i njenu porodicu u Filadelfiji. Odluka da se vere celom svetu ličila je na romantičnu bajku: princ i holivudska kraljica.

15Međutim, malo je onih koji su znali da je ova romantična poseta prošla u pogađanju oko miraza koji je Grejs trebalo da donese osiromašenom princu. Na kraju su se dogovorili za dva miliona dolara, a osim toga, da bi se udala, Grejs je morala da prođe inkviziciju prinčevog sveštenika, kako bi se utvrdilo koliko je buduća princeza verski podobna da vlada kneževinom kocke, ali čekalo ju je i niz fizičkih testova koji bi potvrdili da je u stanju da rodi naslednika.

 Do zvanične veridbe došlo je 5. februara 1956, međutim, Grejs je morala da snimi još jedan film za MGM zbog ugovora koji je sklopila na početku karijere.

16Posljednji film bio je Visoko društvo gde je igrala sa Frenkom Sinatrom, ali ni to nije zadovoljilo MGM, tako da je, da bi se oslobodila ugovora s njima, morala da dozvoli da se snimi venčanje u Monaku koje se emitovao u Sjedinjenim Američkim Državama kao tridesetjednominutni dokumentarni film.

 

17Dobro upućeni tvrde da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja koje se oteglo na dva dana, a počelo je 9. aprila 1956. Na njemu je bilo prisutno preko šest stotina zvanica u crkvi, sedam stotina u opštini, a oko tri miliona gledalaca širom sveta gledalo je snimak.

Uprkos nelagodnosti koju je mlada osećala na svom venčanju, ono je proteklo u najboljem redu. Među zvanicama bili su Keri Grant, Aga Kan, Glorija Svanson, Ava Gardner i Aristotel Onazis.

Nevesta je plenila svojom lepotom u raskošnoj venčanici od čipke, svile i tila kreatorke Helen Ros, a koju je dobila na dar od filmskog studija MGM. Mladoženja je ponosno mahao podanicima iz plavo-belog rols-rojsa, u odelu nalik Napoleonovoj uniformi.

18Idila je nastavljena krstarenjem na jahti Deo Huvante Drugi, koju je Renije poklonio Grejs kada je iz Amerike doputovala u Monako.

Slika nasmejanih supružnika obišla je svet, a njihova zemlja ubrzo je postala raj za kockare i bogataše.

Da bi zaštitio privatni život od očiju radoznale javnosti, princ je zabranio snimanje filmova u Monaku o životu njegove supruge. Ipak, dozvolio je pripadnicima sedme sile da zavire u palatu 23. januara 1957, nakon rođenja njihovog prvog deteta, princeze Karoline.

Naredne godine stanovnici Monaka proslavili su rođenje i princa Alberta, potonjeg vladara. Treće dete Grejs i Renijea, princeza Stefani, rođena je 1. februara 1965. godine. Za razliku od povučenog života slavnih vladara, njihovi naslednici Karolina, Albert i Stefani već u ranom detinjstvu izazivali su pažnju medija.

Kada su postali tinejdžeri, stekli su reputaciju najglamuroznijih naslednika krune na Starom kontinentu, a roditelji su im ispunjavali sve prohteve.

thumbnail.php19Javnost je s posebnim uživanjem pratila zbivanja u Monaku, centru luksuza, a život mladih Grimaldijevih ličio je na sapunsku operu.

Ono što je osim skandala fasciniralo svet svakako je i činjenica da je Grejs Keli bila svetska modna ikona. Jednostavna i elegantna frizura, kao i odeća pastelnih boja bili su sinonim za prefinjenost koju je Grejs posedovala.

20Njene večernje haljine nosile su etikete najpoznatijih modnih marki: Dior, Balensiaga, Yves Saint Laurent… Francuska modna kuća Hermes je jednu od svojih torbica nazvala po glumici – Kelly Bag i to nakon što je princeza viđena kako nosi tu tašnu od krokodilske kože.

– Niko ne može da izgleda kao Grejs Keli – ona je bila najlepša plavuša svog doba. Siguran sam da bi, da je živa, i danas bila neodoljiva. Ta vrsta savršenosti mora čak i da stari prelepo, izjavio je pre nekoliko godina kreator Karl Lagerfeld. I zaista, život čuvene Grejs odlikovao se skladom, druženjem sa slavnim prijateljima i organizovanjem dobrotvornih akcija za pomoć unesrećenima. Među mnogobrojnim prijateljima koje je imala bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald, kraljica Elizabeta, Kenedijevi, Onazis i Marija Kalas…

21Grejs se veoma trudila da njeni naslednici rastu normalno baš kao i sva ostala deca. Slobodno vreme provodili su u Filadelfiji, a nekoliko godina princ Albert je pohađao letnje kampove sa rođacima iz Amerike. Ni na koji način nije dozvoljavala da se izdvajaju od ostalih, ali je njihova sudbina ipak bila predodređena činjenicom da njihovim venama teče plava krv.

 Sklad i harmonija koja je vladala oko ove kraljevske porodice do korena je sasečena kada je Keli 13. septembra 1982. doživela tešku saobraćajnu nesreću, vraćajući se sa ćerkom Stefani sa putovanja Francuskom rivijerom. Od zadobijenih povreda glumica je preminula sutradan, 14. septembra 1982. godine, u bolnici. Prema jednoj priči Grejs je doživela udes upravo na mestu gde je snimana scena piknika iz filma Drž’te lopova. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Grimaldijevih, u katedrali Svetog Nikole 18. septembra 1982. godine.

Posle njene smrti Renije se nije ponovo oženio, a u javnosti se pojavljivao uvek sa svojom decom. Grejsinoj sahrani prisustvovale su istaknute političke ličnosti iz celog sveta, nekadašnje kolege iz Holivuda, kao i krunisane glave. Renije je preminuo 6. aprila 2005, a njegovi najbliži prijatelji tvrdili su da nikada nije preboleo gubitak supruge za kojom svet i danas tuguje i čezne.

 Priredila: Moni Marković/story.rs/vesti/u-fokusu/

____________________________________________________________________________________________

TERAPIJA BOJAMA…

tamoiovde-logo

ŠTA JE HROMOTERAPIJA ?

 Hromoterapija, ili terapija bojama, je holistička metoda lečenja. Koristi frekvencije koje stvaraju različite boje kako bi vratila telo u ravnotežu.

TamoiOvde-boje

Foto:mondo

Boja je svetlost različitih talasnih dužina i frekvencija koje čine samo mali deo elektromagnetnog spektra. Istorija lečenja bojama korene ima u starom Egiptu, što ukazuje da terapija bojama ima veze s drevnim civilizacijama.

 Oko 2500 godina, Pitagora primenjuje terapiju lečenja boja, a su korišćene za lečenje u starom Egiptu, Kini i Indiji. Postoje drevni tekstovi koji dokazuju da ova vrsta terapije datira hiljadama godina unazad.

 Terapija bojama se može koristiti za lečenje fizičkih, mentalnih, emocionalnih ili duhovnih problema, kao i za opuštanje.

To je siguran i efikasan tretman za odrasle, decu, bebe i životinje podjednako, te ga je najbolje koristiti zajedno sa drugim prirodnim metodama očuvanja zdravlja, kao što su pravilna ishrana, adekvatan odmor, opuštanje i vežbe.

Kako hromoterapija funkcioniše?

Na osnovu činjenice da sve ima vibracije i deluje na određenoj frekvenciji, uključujući i ljudska bića, boje se koriste za ravnotežu tamo gde je potrebno. Ove različite frekvencije svetlosti, ili boje, mogu imati duboke i lekovite učinke na sve. Terapija bojama ima za cilj da uravnoteži energetske centre ili čakre tela pomoću sedam boja svetla, uključujući i sunčevu svetlost. Mogu stimulisati vlastiti proces isceljenja tela.

Svaka od boja je jednostavno svetlost različitih talasnih dužina sa sopstvenom energijom. Ova energija rezonira sa energijom jedne od sedam glavnih čakri u telu. Primenom odgovarajuće boje ili energije čakri, obnavlja se ravnoteža i stimuliše dobro zdravlje. Terapeut primenjuje svetlost i boje u obliku alata (drago kamenje, kristali, sveće, laseri, tkanina), vizualizacijom, verbalnim predlogom za ravnotežu energije u oblastima tela kojima nedostaje živost, bilo fizička, emocionalna, duhovna ili mentalna.

Pionir moderne terapije bojama je Danac Niels Finsen. Finsen je proučavao mogućnost pomaganja zaceljivanju rana svetlom. Koristio je crveno svetlo da smanji ožiljke od boginja. Godine 1932., Gerrard i Hessai, dva kalifornijska psihologa, naučno utvrđuju da plava svetlost ima smirujuće dejstvo, a crvena da podstiče snagu u ljudskim bićima.

Plava i crvena boja predstavljaju dva ekstrema, a žuta predstavlja sredinu. To su ujedno i tri glavne boje u dugi. Ljubičasta ima najkraću talasnu dužinu, crvena najdužu talasnu dužinu. Pacijent se prvo podvrgava pregledu kako bi se utvrdilo koje boje mu nedostaju. Nedostatak se određuje posmatranjem boje očiju, noktiju, mokraće i izmeta. U slučaju nedostatka crvene boje oči i nokti će biti plavkasti, a urin i izmet bele ili plavkaste boje. Ako postoji nedostatak plave boje, oči i nokti će biti crvenkasti, a urin i izmet žućkaste ili crvene boje.

Svaka materija na zemlji sadrži boje. Zrake sunca sadrže sedam različitih boja: ljubičastu, indigo, plavu, zelenu, žutu, narandžastu i crvenu, koje sve odgovaraju čakrama tela. To su prirodne boje koje su vrlo korisne za održavanje zdravlja i za ozdravljenje bolesti.

Sunčeva svetlost igra važnu ulogu u oporavku od hroničnih bolesti. Razumno korišćenje sunca može biti deo procesa isceljenja u gotovo svakoj nevolji. Zraci sunca poboljšavaju varenje i ishranu, krv i limfnu cirkulaciju i uklanjanje nečistoća kroz kožu.

.Ljubičasta.

Odgovara krunskoj čakri koja se nalazi na vrhu glave. Srodni organi ove čakre su mozak, moždana kora, veliki mozak i centralni nervni sistem.

Ljubičasta se odnosi na znanja i duhovne svesti. To je jedinstvo s višim Ja, duhovnošću i višom svesti. Sedma čakra je temelj našeg duhovnog tela i povezuje se sa stvaranjem. Utiče na duhovnost, inspiraciju, idealizam i nebeska znanja. Ova boja je poznata kao jedna od hladnih boja. Ima vrlo smirujuće dejstvo i stoga je vrlo korisna za one koji imaju poteškoće sa spavanjem ili stresom. Međutim, može imati kontraefekat za one koji pate od depresivnih poremećaja.

Neki od povezanih problema koji se odnose na krunsku čakru su: depresija, Parkinsonova bolest, šizofrenija, epilepsija, demencija, Alchajmerova bolest, mentalni poremećaji, konfuzija i vrtoglavica.

Pozitivni aspekti: poštovanje za sav život, izvanredna u izabranom poslu, velika mentalna snaga, humanitarnost ,idealizam i požrtvovnost .

Negativni aspekti: osećaj superiornosti, agresivnost na poslu, interes za crnu magiju ili misticizam, neosetljivost na druge, fanatizam i nedostatak dodira sa stvarnošću.

Ljubičasta se odnosi na našu duhovnu vezu, može biti vrlo korisna za meditaciju i duhovne stvari. Ljubičasta je korisna u lečenju nervnih i emocionalnih poremećaja, artritisa, akutnih slučajeva nesanice. Korisna je u lečenju glavobolje, briga i teskobe, poremećaja imunog sistema, zatvora, mnogih poremećaja želuca i materice, katarakte, migrene i bolesti kože. Deluje umirujuće na oči, uši i nervni sistem.

.Indigo.

Odnosi se na čakru čela ili treće oko koje se nalazi u središtu čela. Srodni organi ovoj čakri su mozak, oči, glava i sinusi, te hipofiza.

Indigo se odnosi na odgovornost prema sebi, to jest, odgovornost za sopstveni život, sleđenje puta duše i potreba. Verovanje vlastitoj intuiciji je sedište ove čakre. Treće oko utiče na našu sposobnost da vidimo stvari koje su tek u začetku ili vidovitost kao temelj naše psihičke moći, sposobnost da vidimo stvari iz „višeg “ stanovišta, a ne iz čistog zadovoljstva ega ili nečije materijalne udobnosti. Intuitivne poruke su isključivo vezane uz vas i vaš lični rast.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: tenzijske glavobolje, migrene, kratkovidost, dalekovidost, glaukom, katarakta, problemi sa sinusima i uhom.

Pozitivni aspekti: intuitivnost, vernost , osećaj jedinstva, neustrašivost , osećaj dužnosti, osetljivost i praktični idealizam.

Negativni aspekti: odvojenost, strah, netolerantnost, nepraktičnost, osuđivanje ,bezobzirnost i depresivnost .

Indigo je sedativ, pomaže da se otvori naša intuicija. To je boja božanskog znanja i višeg uma. Može ublažiti probleme s vidom i sinusima, glavobolju i noćne more, a isto tako može pomoći dobiti jasnoću i analizirati okolnosti. Ona pomaže u poboljšanju koncentracije i ublažava psihološke probleme, napade panike i depresije. Indigo takođe može biti korisna boja za meditaciju. Nije prikladna za područja zabave, više je za tiha mesta, poput spavaće sobe.

.Plava.

Odnosi se na čakru grla i nalazi se u grlu. Fizički utiče na usta, zube, grlo, štitnu žlezdu i imunološki sistem. Gornji deo digestivnog trakta može biti pogođeni neravnotežom u tom području.

Plava se odnosi na izražavanje. Govor, komunikaciju, sposobnost komuniciranja o našim potrebama i zahtevima. Duh istine i svrhu. Utiče na komunikaciju, sanjanje, umetničko izražavanje, dobru procenu, mudrost, istinitost, vantelesna iskustva i jasnoću. Deluje umirujuće, ublažava bol, smanjuje krvarenje i leči opekotine.

Neki problemi povezani sa čakrom grla su: problemi sa štitnom žlezdom, anoreksija, astma, bronhitis, problemi sa sluhom, zujanje u ušima, problemi gornjeg dela digestivnog trakta, čirevi u ustima, upale grla i krajnika.

Pozitivni aspekti: Odanost,taktičnost, pouzdanost…

Negativni aspekti: nevernost, nepouzdanost, hladnoća.

Plava je smirujuća, opušta i leči. To je boja komunikacije. Plava je korisna u lečenju dizenterije, kolika, astme, respiratornih poremećaja, visokog krvnog pritiska i kože. Može se koristiti u bilo kojoj sobi, osim onih koje se koriste za fizičku aktivnost ili igru.

TamoiOvde-images zena blic.rs

Foto:zena.blic.rs

   Zelena.

 Odnosi se na čakru srca, a nalazi se u središtu grudnog koša. Organi povezani s ovom čakrom su srce i pluća, a to utiče na cirkulaciju krvi.

 Četvrta čakra je poveznica između fizičkog i duhovnog, to pokreće ljubav. Utiče na oprost, saosećanje, empatiju, poverenje, ravnotežu i lakoću življenja.  Ova čakra se odnosi na ljubav i samo ljubav: sposobnost da dajemo i uzimamo bezuslovno. Kada je izbalansirane u mogućnosti smo dati ljubav.

Zelena se smatra bojom harmonije.

 Neki povezani problemi koji se odnose na čakru srca su: bolesti srca, bolesti imunološkog sistema, alergije i rak dojke.

 Pozitivni aspekti: velikodušnost, empatija, milosrđe, razumevanje, harmonija, prilagodljivost, praktičnost, ljubav prema deci, životinjama i prirodi.

Negativni aspekti: beskrupuloznost, ravnodušnost, ljubomora, jad, posesivnost, nedostatak razumevanja.

Zelena je boja ravnoteže, u sredini vidljivog spektra. Korisna je u lečenju nervnih stanja, polenske groznice, čireva, gripa, malarije, prehlade, polnih bolesti i raka. Ona čuva i jača vid, od velike je pomoći u lečenju upalnih stanja. Zelena je boja ravnoteže i sklada, stoga može biti korisna u periodima stresa.

 .Žuta.

Odnosi se na čakru solarnog pleksusa, a nalazi se u blizini pupka. Ova čakra fizički uključuje jetru, slezinu, žučni mehur, želudac, tanko crevo, nervni sistem i gušteraču.

Na psiho-duhovnom nivou, žuta se odnosi na sopstvene vrednosti, samoprihvatanje i poverenje, ličnu moć. Što osećamo prema sebi i kako nas drugi percipiraju. To je područje ličnosti, ega, intelekta i emocionalnih problema. Ova čakra naglašava razumevanje sopstvenih unutrašnjih mehanizama. To nam omogućava da vratimo unutrašnju ravnotežu, naše vlastite snage, kako bi krenuli napred sa samopouzdanjem.

Neki od povezanih problema sa ovom čakrom su: dijabetes, pankreatitis, bolesti jetre, peptički ulkus i žučni kamenci.

Pozitivni aspekti: otvorenost, dobra narav, uverenost, mudrost, logika, pozitivnost, intelektualnost.

Negativni aspekti: osvetoljubivost, laskanje, osećaj inferiornosti, preterana analitičnost, pesimizam, kukavičluk i nepoštenost.

Žuta je jedna od tri boje u donjem delu vidljivog spektra i ima stimulišući efekat. To je boja intelekta i može biti vrlo korisna gde je potrebna koncentracija. Žuta nam može pomoći da se nosimo s ljutnjom i frustracijom, kao i problemima koji se bave moći i vlasti. Žuta je laksativ i diuretik. To je stimulans za mozak, jetru i slezinu. Takođe je efikasna u lečenju čireva, dijabetesa, probavnih smetnji, bolesti bubrega i jetre, opstipacije, infekcija oka i grla, sifilisa i impotencije.

.Narandžasta.

Ova boja se odnosi na sakralnu čakru koja se nalazi u donjem delu trbuha. Organi na koje se ova čakra odnosi su bubrezi, bešika i reproduktivne žlezde, jajnici i testisi.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na samopoštovanje i simbol je prosperiteta i ponosa. To je izvor kreativnosti i inspiracije. Temelj je emocionalnog tela, utiče na našu sposobnost da imamo emocije, osetimo atmosferu, te kontrolišemo sposobnost delovanja u skladu sa emocijama. Utiče na seksualnost i senzualnost, fizičke sile, ljubav, otvorenost i sposobnost da doprinosimo i sarađujmo s drugim ljudima.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: predmenstrualni sindrom, problemi sa menstruacijom, fibroidi, ciste jajnika, sindrom iritabilnog kolona, endometrioza, bolesti testisa i prostate.

Pozitivni aspekti: radost, samouverenost, oduševljenje, samostalnost, društvenost, konstruktivnost i kreativnost.

Negativni aspekti: malodušnost, ponos, egzibicionizam, zavisnost, razaranje stavova,nedruštvenost i poteškoće u interakciji sa drugima

Zanimljivo je da je narandžasta boja najmanje popularna. No, narandžasta je tako dobra boja za nas na mnoge načine. Korisna je za podsticanje snabdevanja krvlju i opuštanje živaca. Korisna je u lečenju bubrega i kamenaca, hernije i slepog creva. Takođe se koristi za podsticanje proizvodnje mleka nakon porođaja. Ovo je odlična boja za kreativnost. Promoviše toleranciju i strpljenje koji nam zauzvrat pomažu da se odnosimo prema drugima na pozitivan način. Narandžasta podstiče intuiciju, energiju i uspeh. Može pomoći s infekcijama bešike, impotencijom ili frigidnošću, i problemima sa reproduktivnim organima i plodnosti. Narandžasta je boja zabave i društvenosti i može se koristiti u bilo kojem području aktivnosti i kreativnosti. Takođe podstiče apetit, ali nije idealna za spavaće sobe ili područja mogućeg stresa.

.Crvena.

Odnosi se na čakru koja se nalazi na dnu kičme. Deo tela povezan sa ovom čakrom su nadbubrežne žlezde.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na svest o sebi. Naša svest o sebi kao ljudskim bićima i naše mesto na zemlji. Utiče na imunološki sistem, energiju, osnovne impulse, instinkte i izdržljivost. Ova čakra je temelj drugih šest čakri i bavi se opstankom, uključujući potrebu za hranom, zaklonom i zaštitom. Crvena nam daje hrabrost i snagu. Ova boja se odnosi na stabilnost i sigurnost.

Neki problemi vezani uz ovu čakru su: konstipacija, proliv, hemoroidi, kolitis, Kronova bolest, hladni prsti i noge, učestalo mokrenje, hipertenzija (visok krvni pritisak), bubrežni kamenci, impotencija, problemi sa kukovima, nogama i stopalima.

Pozitivni aspekti: Hrabrost, pionirski duh, vođstvo, jaka volje, uverenost, energija, odlučnost, spontanost.

Negativni aspekti: strah, strah od napretka, nemilosrdnost, agresivnost ,umišljenost, ogorčenje samosažaljenje, tvrdoglavost .

Simbolizira toplotu, vatru i ljutnju. Crvena stimuliše arterijski protok krvi i dovodi toplotu u hladne ekstremitete. Vrlo je vredna u lečenju problema kao što su nizak krvni pritisak, umor i pospanost, reumatizam, paraliza, anemija, napredni slučajevi tuberkuloze i cirkulacija. Crvenu ne sme koristiti bilo ko. Ružičasta se može koristiti umesto crvene u takvim slučajevima. Crvena, u najpozitivnijem smislu je boja za hrabrost, snagu i pionirski duh.

Međutim, u većini negativnih aspekata, to je boja ljutnje. U kući, crvena uzbuđuje emocije, a može i stimulisati apetit.

Izvor teksta:centarzdravlja.rs

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LUKSUZ, MIR I NASLADA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Francuski slikar Anri Emil Beno Matis umro na današnji dan, 3. novembra 1954. godine.

Matis je pripadao fovistima, reagujući spontano protiv impresionizma, s ciljem da se slikarstvo vrati prvobitnim oblicima i čistim tonovima. Boja i linija bile su njihov jedini cilj. Boja je morala da bude čista, linija nije služila za određivanje oblika, svetlost je izgubila funkciju definisanja volumena u prostoru. Od čitave grupe, možda je jedino Matis, striktno ostao u vodama ovako zamišljenog fovizma,što je učinilo da se fovizam i u istoriji moderne umetnosti identifikuje sa njegovim imenom. Mada je u svetu umetnosti odavno priznat i izuzetno cenjen, kritičari su se, prvih decenija ovog veka, užasavali nad njegovim slikama, odbijajući da se suoče sa umetnošću koja je izmicala svim pravilima. (rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

ANRI MATIS

 Anri Matis je jedan od najvećih i najuticajnijih slikara XX veka.

TamoiOvde-c1a11e28afb03c9d81c096faa0a5ce8e_L

Anri Matis – Autoportret u košulji

  On je stvorio osnovne pretpostavke za nastanak fovizma i uticao je na kubiste, ekspresioniste, nadrealiste, kao i na predstavnike američkog pop-arta. Ono što izdvaja Matisa u istoriji umetnosti je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.

 Anri Matis je rođen 1869. godine u Kato-Kambreziju, malom mestu na severo-istoku Francuske. 1887. godine odlazi u Pariz na studije prava, završava studije, počinje da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo napušta. Kako je kasnije govorio, ponekad je čitave stranice presuda ispunjavao Lafontenovim basnama, a da to nikad niko nije primetio, pa mu je zato taj posao bio potpuno besmislen.

 1891. godine Anri Matis upisuje Academie Julian, a godinu dana kasnije prelazi na Ecole des Beaux-Arts (Škola likovnih umetnosti) gde studira u klasi Gustava Moroa. Moro je, iako simbolista, podsticao svoje studente da nalaze svoj izraz u umetnosti. U to vreme osim Moroa na njega utiču i Pol Gogen, Vilijam Tarner i Pol Sezan, čijih nekoliko slika i kupuje.

 Polazna tačka za Matisovo slikarstvo su bili Šarden, Filip d’Šampenj, David d’Hajm, čija je dela kopirao u Luvru. Na njegovo slikarstvo je uticao njihov smisao za čvrstu kompoziciju i solidno postavljene mase. U svojim prvim slikama Matis ne odstupa od tradicionalnog stila i slika u prigušenim tonovima na način starih majstora. Ali, u pejzažima koje je radio u Bretanji, već se ispoljava svetao kolorit i karakteristične slobode u fakturi. 1896. i 1897. godine Piter Rasel ga upoznaje sa impresionizmom i teorijom boja. On se upoznaje i sa impresionistima Degaom, Lotrekom, Renoarom i Deranom i japanskom grafikom. Uticaji japanske grafike, impresionizma, kao i njegova poznanstva sa impresionistima oblikovali su njegovo buduće stvaralaštvo.

 Anri Matis je 1905. godine oformio svoj lični izraz u umetnosti i započeo zajedno sa nekolicinom sledbenika novi slikarski pravac – fovizam. U Pariskom jesenjem salonu 1905. godine u jednoj sali, među slikama mladih umetnika koje su se isticale smelim bojama i slobodnim izrazom, bila je izložena i jedna skulptura rađena u duhu ranog firentinskog vajarstva. Likovni kritičar Luj Voksel videvši tu skulpturu u ovom ambijentu rekao je da izgleda kao Donatelo među divljim zverima (na francuskom jeziku les fauves). Po toj dosetki slikarstvo mladih izlagača, kao i ovaj novi pravac u slikarstvu dobio je naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhičnom ponašanju slikara. Po Matisu, vođi ove grupe, fovizam je počeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista, kao što su Sera i Sinjak.

Anri Matis shvata sliku kao jednu kolorisanu arabesku, kao jednu koloristički orkestriranu površinu na način na koji se komponuje jedan ćilim. Predmeti na njegovim slikama su predstavljeni pomoću „kolorističkih znakova“ koji sugerišu i predmete i njihove stvarne forme. Dve su osnovne karakteristike Matisa, kao foviste deformacija crteža i čista boja – deformacija boje. Oni služe istom cilju, da predmet na slici bude preobražen i da se prikaže kao prisutan. Te slike su uprošćene do krajnjih granica, sve što je suvišno odstranjeno je sa njih. Na svojim slikama tražio je opšti karakter bića, karakter nacrtanog lica koji ne zavisi od proporcija, već od jedne unutrašnje svetlosti. Njegova dela su bila jednostavne forme, lepršava, a njihova materijalnost nije u uobičajenoj plastičnosti prikazanog, već potiče od energije slikara.

Boja u Matisovom slikarstvu igra veliku ulogu. Po njemu boja treba da, koliko god je to moguće, naglasi umetnikova htenja. On kaže: „Na platno nabacujem tonove bez prethodnog plana. Da bih naslikao jesenji prizor podstaknut sam osećanjima koje to godišnje doba budi u meni…“.

Matisove česte teme su pejzaži i mrtve prirode, ali i figura i akt u enterijeru u kome bitnu ulogu ima ornamentika ćilima. Njegova umetnost kreće se „između ćilima i prozora“, dva najćešća motiva na njegovim slikama. Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života.

Jedna Matisova slika iz 1905. godine nosi naziv Luksuz, mir i naslada. Možda bi se te reči mogle upotrebiti kao moto za njegovu umetnost. Umetničko delo po njemu zamišljeno je kao sredstvo uživanja.

Najpoznatije slike Anrija Matisa su: Radost življenja, Harmonija u crvenom, Prozor u Kolijuru, Izobilje, Igra, Kupačica kraj reke, Žena u plavom. On je radio i bakroreze, drvoreze i litografije. Često se vraćao skulpturi, u početku pod uticajem Ogista Rodena.

Godine 1941. kada je zbog teške bolesti bio prinuđen da koristi invalidska kolica, Matis se u potpunosti posvećuje tehnici kolaža od ručno bojenog i sečenog papira. Ovu tehniku prvi put je koristio prilikom izrade kostima i scenografije za simfoniju Le chant du rossignol. Kolaži koje je pravio islikavajući hartiju, omogućavali su mu potpunu slobodu.

Život posle operacije, njegov „drugi život“ kako je govorio Matis, doneo mu je neobičan izliv ekspresivnosti, ono za čim je oduvek tragao, umetnost koja će oslikati njegova osećanja i svet oko njega. Umro je u Nici 1954. godine.

____________________________________________________________________________________________

 Radost življenja

 Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

TamoiOvde-be76d1a55ee5ffb3b2dc895570c95b36_L  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju. Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati. Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost. On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

____________________________________________________________________________________________

Žena koja čita

TamoiOvde-d223ee4fdebdcd40ae2cd65f88141ed1_LŽenu koja čita francuski slikar Anri Matis naslikao je 1894. godine.

Prvi put je izložena 1896. godine u Salon du Champ de Mars u Parizu, i sa njom postiže svoj prvi javni uspeh. Slika se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

Na slici Žena koja čita je prikazan miran i spokojan prizor. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini sedi na stolici sa ravnim naslonom, leđima okrenuta posmatraču i čita knjigu. Stvoren je jak osećaj da čitanje može da prenese čitaoca u drugi svet. Ženina soba je prilično neuredna, ali ona je toliko zadubljena u svoju knjigu da to i ne primećuje. Na komodi koja je delimično otvorena su predmeti smešteni na draperiji, a zelena lampa je okačena na zid. Zid iza komode je naglašen zelenim tonovima ornamenata, dok je zid koji je bliži ženi u braon tonovima. Pod je tamnije boje i na njemu se ističe senka ženine haljine.

Dominiraju topli zemljani tonovi čime se naglašava opuštajuća i smirena atmosfera na slici.

Anri Matis je na slici želeo da naglasi sličnost između uređenja prikazane sobe i svog umetničkog ateljea. Da bi ovo postigao on je u sobi naslikao snažne nagoveštaje umetničkog ateljea, sa nekoliko slika koje su okačene na zidu i platnom koje je na podu. Na taj način je sugerisao svoju preokupaciju radnim prostorom umetnika.

Intimni domaći enterijer koji je prikazan na slici Žena koja čita je gotovo proročki, i ukazaje na kasnije umetničko stvaralaštvo Anrija Matisa. Tema žene koja čita se kasnije ponavlja na njegovim slikama.

____________________________________________________________________________________________

Žena u plavom

Slika Žena u plavom spada među najlepša dela Anrija Matisa, poznatog francuskog slikara XX veka.

TamoiOvde-e303e2027514497aaa0603a129a3eb42_LSlika se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

Od 1935. godine Anri Matis je simplifikovao svoju umetnost. Napušta senčenja i slika velike figure, oslanja se na liniju i „optička“ svojstva suprotnosti toplih i hladnih čistih boja. Žena u plavom koju je naslikao 1937. godine ima ove karakteristike njegovog stila slikanja.

Model za sliku Žena u plavom je bila Lidija Delektorska, lepa mlada ruska emigrantkinja koja je sarađivala sa Matisom poslednjih dvadeset godina njegovog života. Ona je dizajnirala haljinu sa slike, od raskošne plave tkanine koju je Matis kupio u Parizu. Ova haljina je bila namenjena samo za poziranje u Matisovom ateljeu u Nici, i prisutna je na mnogim njegovim slikama iz tog perioda.

Središnje mesto na slici zauzima ženska figura u enterijeru. Velike ruke žene u kojima drži nisku perli su u centru slike. Rukavi na haljini su naglašeni i naborani, a raskošna haljina simboliše žensku snagu i izdržljivost.

Jarko crvena boja pozadine, prošarana crnom, zelenom i oker bojom, doprinosi da se figura žene istakne u prvi plan. Plava boja haljine i vez na grudima, oko ruku i vrata čine ovu figuru još izrazitijom. Prozračno plavetnilo haljine je u suprotnosti sa pozadinom. Slika obiluje bogatstvom boja.

Slika je puna raznovrsnih linija i površina. Ona se snažno definiše simboličnim krivim linijama različitih smerova.

Paleta i fluidnost poteza četkice Anrija Matisa čine da Žena u plavom izgleda kao da je iz paralelnog univerzuma. Zato je ova slika još uvek svetkovina za oko posmatrača.

Izvor:artnit.net________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠTA SE KRIJE IZA LEPOTE BOJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

SEMAFOR NA VRHU KROŠNJE

 Ako su listovi i krošnje stabala zeleni zbog prisustva hlorofila, a žuti zbog njegovog odsustva, šta ih nagoni da u jesen dobiju sve one raskošne nijanse crvenog i čitav spektar svakojakih boja?

Zbog kakve pretnje je evolucija naučila biljke da s jeseni oblače sve te ratničke boje?

952657_lepoLisce

Foto: vreme.com

 Početkom jeseni, neposredno pre opadanja i truljenja na zemlji, listovi mnogih biljaka u umerenom klimatskom pojasu počinju da se razmeću pravim vatrometom boja.

 Poznato je da neke boje listova, recimo žuta, postaju vidljive nakon razgradnje hlorofila, koji je, pak, „odgovoran“ za njihovu zelenu boju.

 Dakle, žuta boja listova je sporedna posledica fizioloških procesa koji se dešavaju u ovo doba godine, a biljku ne košta ništa da je proizvede.

 

  Međutim, stvari su nešto složenije sa crvenim listovima.

  Crveni antocijanini proizvode se upravo tokom jeseni, što govori da u ovo doba godine stabla posebno investiraju u njih. Nameće se logično pitanje: zbog čega biljke čine ovaj dodatni napor?

Fiziološka uloga antocijanina toliko je raznovrsna da ih neki biolozi nazivaju „švajcarskim nožem prirode“. Između ostalog, oni su moćni antioksidanti, zaštita od fotoinhibicije, funkcionišu kao „sudopera“ za štetne supstance, zagrevaju listove i pružaju zaštitu od radijacije.

 

Međutim, dva istraživanja sa početka ove decenije ističu radikalno drugačije objašnjenje, koje glasi da jarke jesenje boje predstavljaju upozoravajuće signale upućene biljnim vašima i da govore o odbrambenoj snazi stabla koje ih proizvodi. Ova hipoteza pokrenula je zanimljivu debatu između fiziologa, s jedne strane, od kojih većina veruje da jesenje boje listova služe fiziološkim procesima u listovima, i nekih teoretičara evolucije, s druge strane, koji pretpostavljaju da takvo izobilje boja mora služiti signalnoj funkciji.

 

Treba imati u vidu da boje nisu prosta fizička svojstva stvari, već da su generisane u mozgovima životinja i da zavise od čulnog aparata kojim je evolucija opremila potencijalnog posmatrača. Receptori za boje insekata i ljudi fundamentalno se razlikuju, pa nešto što nama izgleda živahno, njima može izgledati tmurno, a ono što je nama zastrašujuće, za njih bi moglo da bude veoma privlačno.

 

Neki biolozi skreću pažnju na to da se treba odupreti iskušenju da se svemu što je obojeno pripiše signalna funkcija, a kao primer za to navode žutu boju žumanceta ili narandžastu šargarepe.

Na samom početku novog milenijuma pojavila su se, gotovo istovremeno, dva članka nezavisno jedan od drugog, prvi čuvenog biologa Vilijama D. Hamiltona (koautor S. P. Braun), i drugi mladog italijanskog evolucioniste Marka Arčetija, koji ukazuju na signalnu funkciju crvene boje listova, što je predstavljalo radikalno odstupanje od klasičnih teorija o jesenjim bojama listova.

Ova neobična hipoteza proizvela je jednu od zanimljivijih naučnih debata u poslednjih nekoliko godina.

 

Prema signalnoj ili, kako se još naziva, koevolutivnoj hipotezi, jesenje boje su signal kvaliteta upućen insektima koji u jesen migriraju na krošnje stabala.

Crvena, tako, može biti signal da neko stablo nije prikladan domaćin insektima, zbog toga što je opremljeno efikasnom hemijskom zaštitom, ili zato što ima slabu hranljivu vrednost, ili jer mu uskoro predstoji opadanje listova, ili zbog bilo koje druge karakteristike koja bi insektima trebalo da ukaže na njegovo loše stanje. Potencijalni primaoci „crvenog“ signala su one vrste insekata koje sa svojih letnjih domaćina, najčešće zeljastih biljaka, migriraju u jesen na krošnje stabala.

Poznato je da biljne vaši sleću tokom jeseni na listove drveća na čijim granama polažu jaja, najčešće veoma blizu zimskih pupoljaka. Jaja će se ispiliti na proleće, a biljne vaši razviti na granama i naneti štetu domaćinu pre nego što se odsele na letnju destinaciju.

Mnogi insekti su pod snažnim pritiskom prirodne selekcije da pronađu prikladnog domaćina pošto je letnja migracija presudan korak u njihovom životnom ciklusu. A pošto reaguju na određene boje, smatra se da boju listova prihvataju kao signal o kvalitetu stabla. Vaši poseduju impozantan reproduktivni potencijal.

 

 Francuski entomolog i vojni strateg Rene Reomir (1683–1757) utvrdio je da jedna jedina vaš za samo šest nedelja stvori 5,9 miliona potomaka, što nesumnjivo ukazuje da nastanjivanje ovolikog broja predatora na jednu biljku može biti pogubno. Stoga, jasno je i da je neko stablo takođe pod snažnim pritiskom prirodne selekcije i da može da profitira ukoliko spreči ili barem smanji posete insekata koji mogu da pričine nenadoknadivu štetu, naročito u proleće, kada se naredna generacija biljnih vaši bude izlegla iz jaja položenih u jesen.

Stabla bi mogla da profitiraju slanjem odgovarajućeg signala koji bi biljne vaši držao na propisnoj udaljenosti.

 Javor, recimo, može da proizvede 280 odsto više mase ukoliko nema vaši, a treba spomenuti i da one ne ugrožavaju stabla samo direktno, kroz ishranu, već i indirektno, kao potencijalni prenosioci virusa, patogenih gljivica i bakterija.

 

Prema signalnoj teoriji, insekti koji se u jesen premeštaju na krošnje stabala pre će se naseliti na zelene ili žute listove nego na one crvene boje, pa će stabla sa crvenim listovima profitirati jer će ih posetiti manji broj insekata. Smatra se da su jesenje crvene boje i sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima plod koevolucije; crveni listovi da bi se smanjila šteta koju evidentno pričinjavaju insekti; a sklonost insekata prema zelenim i žutim listovima kao adaptacija za pronalaženje najprikladnijih stabala-domaćina.

 

Koja stabla proizvode crvenu boju listova?

 Ukoliko je crvena za biljku skup signal, onda se nameće odgovor da je reč o snažnijim i vitalnijim stablima. Međutim, kako tvrdi evolucionista Marko Arčeti, pre će biti da slabija i osetljivija stabla snažnije prikazuju jesenje boje zbog toga što ona imaju više potrebe da izbegnu insekte. A vrste koje raspolažu sa najviše hranljivih materija mogu sebi priuštiti da obnove masu koju su izgubile usled povećane najezde biljoždera.

 Zbog toga će manje investirati u odbrambene mehanizme, odnosno crvenu boju listova, a znatno više u prolećni razvoj.

Signalna teorija potkrepljena je i empirijskom evidencijom koja pokazuje da su biljne vaši sklonije zelenim i žutim nego crvenim listovima.

Dokazano je da crvena boja za 70 odsto manje privlači vaši nego zelena i žuta.

 

Međutim, treba naglasiti da ova činjenica nije posledica utiska živahnosti koji crvena boja proizvodi u ljudskoj percepciji, pošto biljne vaši ne vide boje na isti način kao mi. Njihov odgovor na crvene listove zasnovan je na realnoj sposobnosti da razlikuju zelenu i žutu od crvene boje.

 

 Protivnici signalne teorije jesenjih boja kao glavni argument navode činjenicu da mnogi insekti, uključujući i biljne vaši, nemaju fotoreceptor za crvenu, pa da zbog toga ne mogu da budu privučeni ili odbijeni crvenom bojom. Međutim, danas se zna da biljne vaši mogu da razlikuju crvenu od zelene prema odnosu zelene i plave. Da ova hipoteza nije samo teorijska konstrukcija, ukazuje i istraživanje koje je na primeru 262 različite biljne vrste pokazalo da crvenu boju prikazuju upravo one vrste koje predstavljaju omiljeno jesenje i zimsko prebivalište biljnih vaši.

Drugim rečima, vrhunac vatrometa jesenjih boja poklapa se sa vrhuncem jesenje seobe biljnih vaši.

 

Ovaj kratak pregled o evoluciji jesenjih boja završićemo rečima Vilijema Hamiltona: „Stabla će biti iskrena u vezi sa svojom prikladnosti ili neprikladnosti prema biljnim vašima zbog toga što naprosto nisu u stanju da lažu. Ona postupaju na isti način kao i paun ili mladić koji nosi zlatni lančić u diskoteci: ukoliko šaljete skupocene signale, morate da imate dobar razlog zbog koga ih stvarate, što osigurava da signali budu pouzdan pokazatelj realnog stanja stvari, odnosno da će preneti pouzdanu informaciju potencijalnom primaocu.“

Tako glasi teorija.


Ivan Umeljić
/Autor je filozof i urednik Pčelarskog žurnala, časopisa za pčelarsku kulturu i popularizaciju nauke

____________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________

 TAMOiOVDE-Boje-banja1TamoiOvde-boje-DSC03914

  

____________________________________________________________________________________________

 

TALASNA DUŽINA ILUZIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Pre tačno 200 godina poznati nemački književnik Johan Volfang Gete (1749–1832) objavio je knjigu Teorija boja (Zur Farbenlehre) u kojoj su data neka od prvih, suvislih objašnjenja šta su boje u stvari.

TamoiOvde-thumb.php

Krug osnovnih boja pesnika Johana V. Getea, XIX vek

  Naizgled, krajnje je neobičan detalj da se pesnik poput Getea 1810. godine bavio naučnim istraživanjem boja, ali je ovo Geteovo delo svojim pristupom omogućilo da se pored istraživanja optičkog spektra, onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje.

Iz toga je iznikla današnja teorija boje, kojom se za potrebe vizuelnih i likovnih umetnosti objašnjava mešanje boja i vizuelnog efekta pojedinih kombinacija boja.

  Gete se za fenomen boje zainteresovao nakon što je pogledao jedno prelamanje svetlosti kroz prizmu i njeno „deljenje“ na dugine boje. Shvativši da o nastanku i viđenju boje tadašnja nauka nema baš sasvim jasne odgovore, suočio se sa ovom temom i ispitao neke od fenomena.

 Geteova Teorija boja nije bila aksiomatski ustrojeno delo, već više pregled onoga što se o fenomenu boje moglo razlučiti – ni u vreme kad je objavljena, Geteova knjiga nije imala neki poseban naučni značaj, ali je bila inspirativna za umetnike i filozofe u XIX veku.

  Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn (1643–1727) u knjizi Optika iz 1704. koja se smatra pionirskim delom o prirodi svetlosti i prvim naučnim objašnjenjem kako boje nastaju. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio kako je boja zapravo svojstvo same svetlosti i da ona nije prosto karakteristika predmeta.

  No, Gete je ispravno uvideo da je Njutnovo objašnjenje kako se svetlost „sastoji“ samo od sedam boja u spektru koje se kombinuju nije sasvim potpuno i, što se ređe pominje, odbacio je Njutnovu teoriju svetlosti koja je sačinjena od čestica, ali se nije priklonio ni suparničkoj Hajgensovoj školi da je svetlost talas.

Geteova tvrdnja da nije ni talas ni čestica zapanjujuće se dobro poklapa sa savremenim kvantnomehaničkim objašnjenjem ponašanja svetlosti. Gete je nacrtao i točak sa šest boja, a nemački su naučnici krajem XIX veka podrobnije razradili i takozvani RGB sistem sa tri osnovne boje: crvenom, zelenom i plavom.

No, šta je boja zapravo?

Može se tvrditi da je ona samo ljudska iluzija, ali najtačnije je reći da je boja ljudska vizuelna perceptivna karakteristika.

Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom (svetlost ili zračenje sa većom ili manjom talasnom dužinom spadaju u radio-talase, mikrotalase, infracrveno zračenje, X zračenje ili gama zračenje).

TamoiOvde-952605_njutnSvako monohromatsko zračenje koje potiče od nekog izvora svetla ima tačno određenu talasnu dužinu koja na primer može iznositi 570 nanometara. Ovo zračenje u ljudskom oku vidimo kao svetlost tačno određene boje, što je u našem slučaju žuta boja. No, Sunčeva ili bela svetlost nije monohromatska i sastoji se od „smese“ više monohromatskih svetlosti, što se sasvim jasno proverava u ogledima poput onog u kome je Njutn prelamanjem razdvojio belu svetlost na sedam boja, a može se sresti i u prirodi u fenomenima poput formiranja duge.

Pojednostavljeno se može reći da su pojedine talasne dužine vidljive svetlosti u stvari njene boje, ali treba biti obazriv sa ovakvim objašnjenjem jer druga bića svetlost iste talasne dužine ne moraju da vide na isti način, u istoj boji kao čovek.

Treba naglasiti da predmeti i svet oko nas zapravo nemaju svoje „sopstvene boje“. Kada svetlost padne na određeni predmet ili materijal, neki delovi spektra svetlosti se dobro apsorbuju, a neki se odbijaju, što samo po sebi jeste prava karakteristika materijala. Kada se predmet posmatra do oka stižu samo oni delovi spektra, odnosno one „boje“ koje su odbijene, što u oku i mozgu stvara iluziju da predmet ima tu boju. No, suština je da je obojenu sliku predmeta koju vidimo, ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća, zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi“ i sve moguće boje.

U potpunom mraku nema boje.

Najzanimljivija je teza kako uopšte nije obavezno da svetlost jedne iste boje svaka ljudska jedinka u svom mozgu vidi kao jednu istu boju. Šta ako osoba A svetlost od 570 nm doživljava kao plavu, a osoba B kao crvenu? To ne predstavlja problem u komunikaciji budući da je u svakodnevnom jeziku svi nazivamo žutom. No, ovo pitanje bolje nego išta drugo ukazuje kako svet uopšte ne mora biti jednak u percepciji dveju osoba.

Razmislite o njemu.

Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja.

Sav taj mrtvi bezbojni svet.

Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost.

I da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.

S. BubnjevićI 

Izvor:Vreme

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

S KRUNOM O NEBU, SRBIJA MEĐU ŠLJIVAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

VREME JE ZA ŠLJIVU

Čiji je to cvet krasio Semiramidine viseće vrtove, jedno od sedam čuda Starog sveta? Šta je to Aleksandar Veliki doneo i, za vjeki vjekov, ostavio ovim prostorima? I zbog čega tako omamljuju zvuci vojvođanskih tamburaša?

O tome, i još koječemu, u priči o voćki koja nas je „održala”…

SLIVA1

I rimski carevi podizali su šljivike u dolini Morave

Šljive oprati, očistiti od koštica, posuti cimetom, naliti hladnom vodom i staviti da se kuvaju. Kuvati na srednjoj temperaturi 10 minuta, a zatim ih propasirati. Dodati med, promešati i služiti uz sitne kockice hleba koje prethodno treba peći 10 minuta na 150 stepeni. Med dodati po sopstvenom ukusu.    Baš ovako glasi jedan od recepata za spravljanje supe od šljiva. Ne od gljiva, nije štamparska greška. Od šljiva, i to onih svežih. Čorba se pravi od sušenih.
A u japanskom predanju šljivin cvet označavao je pobedu proleća nad zimom, ali i pobedu vrline i hrabrosti nad teškoćama. Možda je i zbog toga šljivino drvo bilo znamen samuraja, ratnika koji su proneli slavu ove ostrvske zemlje.

cvet

Po predanju, šljivin cvet označava pobedu proleća nad zimom.

    U vremenu između 1968. i 1977. godine ondašnja Jugoslavija (SFRJ) po broju stabala, kao i po prosečnoj proizvodnji, nalazila se na prvom mestu u svetu. Tada je na naše šljivike otpadalo 17,56 odsto svetske, odnosno 24,68 procenata evropske proizvodnje.
Mnogo pre poeme Oskara Daviča „Srbija” i, među ostalima, stihova   „…Oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama…”, krajem 19. veka, dr Đorđe Radić zapisao je:
„Najblagoslovenija od svih naših voćaka, koja može da nas obogati većma no ma koja druga vrsta, to je šljiva. Plod od šljiva u kući nam je preči od drugih, jer je i pitomiji i lekovitiji od drugih vrsta voća i daje se na razne načine zgotoviti za ostavu. Za trgovinu i izvoz nemamo nijednog prečeg voća od šljive, pa bilo da je prodajemo presnu ili osušenu, kuvanu u pekmezu ili pečenu u rakiji.”
Zbog ovoga, ali i još mnoštva drugih primera, pre izvesnog vremena je šljivi, u obliku monografije (na srpskom i na engleskom jeziku), podigao spomenik pisac i aforističar Petar Lazić a sjajnim fotografijama mu pripomogao Željko Sinobad. I sve to u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, s više nego odgovarajućim naslovom – „Šljiva, bre”.

sljiva3

Danas je u svetu registrovano 2500 plemenitih sorti šljiva

Kolumbu na tacni

Sve pristojne priče pristojne su i zbog toga što u svom bagažu imaju i pristojan odeljak predviđen za istoriju. Ni povest o šljivi nije „tikva bez korena”, naprotiv.
Pouzdano je da je od najdavnijih vremena čovek njene plodove koristio za ishranu. O tome, pored ostalog, svedoče i koštice šljive nađene u oblastima Kavkaza i Kaspijskog jezera, ali i u iskopinama na području današnje Švajcarske. Huni i Tatari, tada meštani Kavkaza i priobalja Kaspijskog jezera, očigledno su je imali u izobilju, s obzirom na to da su njom i trgovali. Tako je šljiva, kao dragocena moneta u razmeni dobara, stigla i do Mesopotamije, Egipta i Krita. U Vavilonu je, čim je podigla grad i ukrasila ga palatama i visećim vrtovima, zgrabila legendarna asirska kraljica Semiramida i njom obogatila svoju, viseću, botaničku baštu. Zbilo se to oko 6000 godina pre Hristovog rođenja. Šljiva, bre.

A šta je s nama? Što se šljive tiče, ni mi nismo bili mimo sveta budući da se, po nekim tragovima, ona gajila još u vreme bronzanog doba.   Najzanimljivije je, pak, da je utvrđeno da nam je našu oduvek najpoznatiju sortu – požegaču – darovao Aleksandar Makedonski, još 333. godine pre početka računanja današnjeg vremena.
Vreme pisanih tragova pripada starogrčkim pesnicima Arhiologu i Hiponu, koji su živeli u 6. veku pre naše ere, dok botaničar Teofrast (370-286. godine p. n. e) prvi opisuje tri vrste šljiva. Mnogo kasnije, a opet pre naše ere, i Plinije Stariji u delu „Naturalis historia” pominje već četrnaest sorti. Ni vladari ne dangube, pa Prob i Dioklecijan podižu šljivike u Podravini, Posavini, Bosni i kotlini Morave. Za šljivu znaju i na drugim kontinentima, pa i Kolumba – možda baš nije bilo tako, ali lepo zvuči – severnoamerički Indijanci dočekuju šljivama, verovatno suvim.
Krstaši na svojim brojnim pohodima nisu, zanavek, osvojili Svetu zemlju, ali su opustošili sve krajeve Evrope kuda su prošli, ostavljajući duboke tragove kopita svojih konja. Ali i zasade šljiva, voćke koja se ubrzo našla na trpezi svih zemalja Starog kontinenta.   Koliko je ona postala važna možda ponajbolje svedoči naredba F.  Grimanija, generalnog providura Mletačke republike za Dalmaciju, kojom on – 25. aprila 1756. godine – naređuje da se „na svakom polju zasade po četiri stabla maslina ili krušaka, šljiva ili badema, kestenja ili višanja, maraske ili duda”. A početkom 19. veka hroničari beleže da se kraj Pariza gaji osamdeset različitih sorti šljive.   Šljiva, bre.

Šarac bez pekmeza

Dugo je šljiva na ovim prostorima, posebno u srednjem veku, ljubomorno gledala na stabla kruške, jabuke, oraha i duda. Na manastirskim i feudalnim posedima za nju je bilo mesta tek na okrajcima voćnjaka. Tek za turskog doba preuzima glavnu ulogu. Zbog toga u našim ranijim narodnim pesmama junaci isključivo piju vino – čak i konji, poput glasovitog Markovog Šarca – dok u pesmama iz vremena buna i ustanaka bundžije i oslobodioci češće posežu za rakijom, šljivovicom.
Vino i lozovača, konačno, odlaze u istoriju 1878. godine, kad je većina vinograda u Srbiji uništena filokserom i kad je šljivin cvet zabehario ispod svakog ćuvika, posebno u aleksinačkom, užičkom i valjevskom okrugu. Naprečac se povećava proizvodnja i trgovina šljivom (svežom, sušenom, prerađenom u pekmez), kao i rakijom šljivovicom.
A koliki je značaj krajem 19. veka pridavan gajenju šljiva svedoči i bronzana medalja koju je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine dobio Kosta Glavinić, profesor Velike škole. Važno je napomenuti i da je 12. i 13. decembra 1928. godine u Beogradu održana i Prva konferencija o šljivarstvu i šljivi.
Brojci od danas u svetu registrovanih 2500 plemenitih sorti šljive, zapažen doprinos dali su i naši stručnjaci koji su stvorili deset vrsta: čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, bosanka, korajka, valjevka, jelica i valerija.   Tačno polovina je stvorena u čačanskom Institutu za voćarstvo. Ne čudi stoga ono prvo mesto koje je skoro deset godina držala „ona” država. A onda su i šljivici ograđeni.

Lek zanavek

ruka

Naši stručnjaci stvorili deset vrsta, i to onih najkvalitetnijih.

   Malo je cvetova koji po lepoti mogu da se porede sa šljivinim, ono kad u aprilu behare šest do dvanaest dana, ali zato nema težeg posla od branja zrelih plodova. Najčešće se beru ručno, tako što se tresu a plodovi kupe sa zemlje ili sa cerade postavljene ispod stabla.
„Skupljanje šljiva mi je od detinjstva bio problem. Kad dođe vreme kupljenja šljiva, ja sam se toliko radovao školi, kao nijedan drugi đak. Zbog toga što sam mrzeo da berem šljive, konstruisao sam ovu mašinu”, reči su Marka Lukića, pronalazača koji je na Međunarodnom festivalu inovacija i stvaralaštva „Tesla fest” 2006. godine u Novom Sadu dobio bronzanu medalju za izum „Uređaj za izdvajanje lišća i grančica iz šljiva”.
A kako radi ovaj izum oficira u penziji? Reklo bi se jednostavno: prvo se otrešene šljive sa cerade, postavljene ispod stabla, kupe u kante a onda stavljaju u Lukićev „perpetuum mobile” koji, ipak, ne može bez čovekove pomoći. Mašinu valja ručno pokrenuti i eto ti odvajanja čistih šljiva od lišća, grančica i drugog otpada. I onda šljiva kreće u nov život, mahom onaj čiji je prostor omeđen veličinom trpeze.
Pored uobičajenog pravljenja rakije, pekmeza, slatkog i kompota, u izbirljivim kuhinjama ima ga i u predjelu, već pominjanim supama i čorbama, glavom jelu, salatama i, naravno, svakojakim poslasticama.  

 Prste da poližeš, ako nešto ostane. Međutim, život šljive kad siđe s drveta ne završava se samo u slavu blagoutrobija. Ona je i lekovita i od davnina se koristi u narodnoj medicini, ali je poštuju i upotrebljavaju i u savremenim lekarijama. Zbog sadržaja vitamina takozvanog B kompleksa izuzetan je podstrekač izmene ugljenih hidrata u telu.   Pomaže kod duševnih nemira i poteškoća s koncentracijom, jača srce i imunitet, podstiče probavu, čisti telo i iz njega odstranjuje štetne tvari, te poboljšava rad jetre i popravlja apetit.
I to, naravno, nije sve. Poznato je njeno laksativno delovanje, važno kod savremenog čoveka kome je zbog nedovoljnog kretanja i načina ishrane smanjen rad creva. Njeno veličanstvo šljiva veličanstveno deluje, posebno kod starijih osoba, i na smanjenje šećera u krvi, kao i protiv nevolja s holesterolom.
Nije samo plod šljive na polzu naroda. Ni njeno drvo, tvrd materijal crvenkaste boje, nije za odbacivanje. Sem za ogrev i neke komade nameštaja, bogomdano je za izrađivanje duboreza i, posebno, za pravljenje tela (rezonantnih kutija) pojedinih instrumenata. Teško da bi vojvođanske tamburice imale takav zvuk da, one najbolje, nisu izrađene upravo od šljivinog drveta. Šljiva je to, bre.

cikica

Sem za ogrev i neke komade nameštaja, tvrdo šljivino drvo bogomdano je i za umetnike.

Na ugljenim suncima

Stara dobra i pouzdana voćka zaslužila je važno mesto i u narodnim verovanjima i običajima. Tako je, u mnogim našim krajevima, ostalo nepisano pravilo da kad se bira mesto za gradnju kuće bira se ono gde šljiva najbolje raste. Ako može ona, mogu i ljudi. Suva, nezaobilazna je i za božićne i uskršnje praznike.

Ne čudi stoga što je i mnoštvo prezimena vezano za nju. Primerice: Šljivar, Šljivo, Šljivić, Šljivančanin. Ni toponimi, imena mesta, nisu mogli da joj odole, pa imamo Šljivovice u zlatiborskom ataru, i Šljivovo, između Krupnja i Ljubovije.
A pesnici? Toliko ih je zanela, ne samo pored rakijskog kazana, da su pevali: „u dnu neba sadim šljivu ranku…”, „šljiva ko devojka raspletenih kika”, „šljiva na grobu, mesto spomenika”, „s krunom o nebu, šljiva – a srpska…”, dok detlići „cvile iz šljivinog srca…” „na ugljenim suncima šljiva…”
Za kraj ove nevelike priče o važnoj voćki, „koja nas je održala”, možda nije zgoreg pomenuti razmišljanje poznatog aforističara Branislava Vukomanovića, inače člana naše redakcije, koji se, na uzgredno pominjanje teme koju će grafički da obradi, zapitao šta se to nalazi u korenu reči podnošljivo.

Moguće da nam je to doteklo od predaka, ono kad se na kraju napornog dana opuste i odmor potraže, kud će nego podno šljive.

I nije aforizam. Šljiva je to, bre.

Autor: Petar Milatović ,Ilustrovao: Željko Sinobad / politikin-zabavnik.rs

__________________________________________________________________________________________________________

FRANCUSKO I SRPSKO NEBO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAJVEĆI CRTEŽI SVIH VREMENA

Slikar, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti VLADIMIR VELIČKOVIĆ, rođen je na današnji dan 1935. godine.

Veličković je završio arhitekturu u Beogradu. Bio je učenik Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Francuskoj. Redovni je profesor Likovne akademije u Parizu.

Imao je oko 250 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima širom sveta. Pariski Bobur mu je otkupio šest crteža za svoju stalnu zbirku. Izlagao je u Galeriji SANU u Beogradu 1986, povodom prijema za člana Akademije i 2002. godine.

Ušao je u svetsku antologiju „Najveći crteži svih vremena“. Monografija o slikaru kod nas je objavljena 1987. godine. Dobitnik je nagrada“Oktobarskog salona“, „Velikog pečata“ Grafičkog kolektiva, „Politikine“ i „Herderove“ nagrade, kao i  najvećeg francuskog priznanja za kulturu „Ars et Letres“.

Član je Francuske akademije lepih umetnosti. Njegovo slikarstvo odlikuje veliki format, preciznost crteža, preokupacija ljudskom figurom u pokretu, anatomija i kolorit koji ide od crne i bele do crvene boje. Predmet njegovog interesovanja je dramatičnost življenja, stradanje i uništavanje kao likovna filozofija i pogled na svet. Slika nasilje, surovo prikazuje obezglavljene, proganjane ljude u očajničkom, bezuspešnom bekstvu od neprijatelja.

Izvor: www.rts.rs

____________________________________________________________________________________________

Srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković priča za Telegraf o odrastanju na Dorćolu, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, ulasku Srbije u EU i razlici između francuskog i srpskog neba

SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbiji ne treba ulazak u EU, ako mora da se ponizi!

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-4

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic

  Pre susreta sa akademikom Vladimirom Veličkovićem, slavnim beogradskim “medialistom” koji ceo život savršeno balansira između poetske fantastike i nadrealizma razmišljam o tome kako je stvarao remek-dela s kojima ćemo se uskoro “sresti”.

Vidim ga pod staklenim krovom pariskog ateljea na rubu Pariza. Zarobljen je ispod parčeta, kako sam voli da kaže “teškog” francuskog neba. Ateljeom od 500 kvadrata, na čijem je mestu svojevremeno bila fabrika, odjekuju zvuci sa radija. Dinamično se smenjuju najnovije vesti iz politike i kulture sa standardima Ele Ficdžerald dok Veličković strpljivim potezima završava krila centralnog simbola na svojim slikama – grabljivog crnog gavrana.

 Baš tako. Nakon 60-ih godina gavran se ponovo vratio na Veličkovićeva impozantna platna – na njih 38, koliko je posle pauze od deset godina izloženo u galeriji SANU, baš kao i na 31 crtež izložen u galeriji “Cepter”.

Sudeći po onome što vidimo na izložbi sasvim prikladno nazvanoj “Let i krik”, zaključujemo da je srpski (i francuski) akademik ostao veran apokaliptičnom vizionarstvu. Zajedno sa njim komentarišemo za njega tako karakteristične morbidne prizore destrukcije u kojima je ljudska figura predmet zastrašujuće torture.

Iako svesna toga da ne voli da se na njegovim slikama traži religijski kontekst, ipak ne mogu da ostanem imuna na prvi utisak. Činjenicu da me raspeća neodoljivo asociraju na Hrista.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-9

Foto: Milena Đorđević

– Ovaj izbor teme je nešto što je permanentno prisutno u istoriji ove civilizacije. Raspeće je pre svega ilustracija violentnog, agresivnog i bolnog čina, koji je suština onoga što čovek radi čoveku – objašnjava u hodu Veličković dodajući da ga ne čudi što nam je to bila prva socijacija.

U više navrata ste objasnili da je gavran, koji se nakon 60-ih, ponovo pojavljuje kao dominantan motiv na vašim slikama zapravo personifikacija grabljivog vremena u kojem živimo. No, ima li taj vaš gavran bar jednu osobinu sa kojom biste mogli da se identifikujete?

– Jedino što bih od tog mog gavrana voleo da preuzmem je da mogu da poletim. Mislim da je suvišno dodavati da bih za razliku od njega leteo sa sasvim drugačijom funkcijom (smeh). Ovaj gavran je klasična personifikacija vremena u kojem živimo, a koje ima sve moguće nekrofilske karakteristike.

Rodili ste se u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Kako je tada izgledao Beograd. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?

– Rođen sam na Dorćolu. Tamo sam proveo čitavo detinjstvo, koje je podsećalo na ono Molnarovih junaka iz knjige “Dečaci Pavlove ulice”. Od malih nogu sam bio zatrpan knjigama i papirima. Otkad znam za sebe nešto sam crtao, pomno posmatrajući sve detalje oko sebe. Inače važio sam za ambicioznog dečaka. Bio sam uvek odličan đak. Čak sam i Arhitektonski fakultet, koji sam upisao na savet oca završio na vreme. Interesantno je da sam samouk slikar. Nikada nisam pohađao ni kurs slikanja. Kada bacim pogled unazad, čini mi se da sam ličnost izgradio sa sopstvenom željom i ambicijom.

Važili ste za dobrog momka. No, moram da vas pitam da li vas je ikada privlačila “dorćolska boemija”? To je morate priznati prilično izazovna tema za slikare?

– U jednom trenutku sam shvatio da mi je boemija, koja je u to vreme bila dosta prisutna u Beogradu, bila totalno strana! Istina, boemija sama po sebi može da bude veoma atraktivna i zabavna… No, nikada nisam imao želju da se pod uticajem, a po pravilima generacije priključim tom ponašanju. Od vajkada sam voleo da radim konstruktivnije stvari. Svaki slobodan trenutak koristio sam da se nagnem nad parčetom papira i do detalja proučavam kako su svoj posao radili majstori renesanse – Leonardo, Mikelanđelo, Goja, Rembrant. Oduvek sam ih zvao svojim učiteljima. 

Tan2013-3-21_211712747_6

Foto: Tanjug/AP

To znači da ste preskočili i čuvene gradske žureve 50-ih, brze vožnje automobilima, ludovanje za amerčkom kinematografijom?

– Ja se sećam velikog slavlja kada nam je stigao telefon u kuću (smeh)! Na žureve nisam išao, jer ih i nije bilo toliko u moje vreme. Oni su tek stigli sa generacijom iza mene. A, prvog filma, koji sam gledao u bioskopu sećam se kao da sam ga juče gledao. Bilo je to za vreme okupacije. Davao se, razume se, crno-beli film “Baron Minhauzen” u donjoj sali hotela “Palas”. Sećam se scene kada junak izleće sa đuletom iz topa (smeh)… Bili su to najsavremeniji specijalni efekti u to vreme. Sa kakvim sam samo ushićenjem gledao taj film!

Bilo vam je svega 16 godina kada ste se prijavili na konkurs afirmisanih slikara u “Cvjeti Zuzorić” ne pominjući svoje godine. Šta ste naslikali na toj slici?

– Bio je to neki pejsaž. Nisam naznačio koliko imam godina, i tako sam prošao taj konkurs na koji su se mahom prijavili etablirani slikari. Upravo sa te izložbe mladih slikara Srbije vodi se moja prva javna aktivnost i prva bibliografska jedinica. Interesantno je da sam nakon nje bio primećen kao kolorista, što je apsurdno!

DEVOJKE NA DORCOLSKOM KEJU

Foto: Tanjug

Kako je izgledalo vaše snalaženje kada ste 14 godina kasnije takoreći “na neviđeno” otišli u Pariz? Da li vam se dešavalo da ostanete na ulici bez dinara u džepu?

– Nikada. Zaista, nikada nisam imao nikakvih problema. Neke stvari koje pritom nisu zavisile samo od mene dešavale su se jedna za drugom, i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Da li su neke zvezde intervenisale u svemu tome, ili je to bila moja zasluga, to već ne bih znao da vam kažem. Samo mogu da dodam: Hvala bogu na tome, jer nisam ni milimetar morao da skrenem sa svog puta. Rekao bih da je taj put začuđujuće glatko išao. Skoro po matematičkom redu!

Svojevremeno ste izjavili da vam je žao što niste naučili da svirate klavir i govorite engleski. Da li ste listi neispunjenih snova u međuvremenu dodali još nešto?

– Ostao sam veran tim dvema neostvarenim aktivnostima. Recimo da je sada već kasno da počnem da ih upražnjavam.

Izjavili ste i da biste se zaprepastili ako biste u svom kupatilu naišli na Botičelijevu Veneru? Zar vam nije palo na pamet nešto drugo, a ne da biste se samo zaprepastili?

-Pa da mi miš izleti iza nekog ormara zaprepastio bih se, a kamoli da u svom kupatilu ugledam Botičelijevu Veneru (smeh). Doduše, moram da dodam da bih bio prijatno zaprepašćen!

Vlada-Velickovic-slika

Vlada-Velickovic-slika-Foto: Telegraf

Koja knjiga vam stoji pored kreveta?

– U krevetu ne čitam, već isključivo spavam! Pritom moram da dodam da se svojski trudim da spavanje svedem na najmanju moguću meru. Poslednja knjiga, koju sam pročitao i stoji mi i dalje na natkasni je “Autobiografija o drugima” Borislava Mihajlovića Mihiza. Nije reč samo o uspomenama jednog od najvećih srpskih kritičara. Mihiz piše precizno i duhovito sa izvesnom dozom cinizma o svojoj mladosti u Sremu, ratnim vremenima, drugovanju sa Dobricom Ćosićem, Veljkom Petrovićem, Mićom Popovićem, Dejanom Medakovićem. Ova knjiga me vraća u neko vreme, koje mi je poznato. Vreme kada sam kao dečak iz prikrajka posmatrao generaciju stariju od mene, kojoj sam se divio. Vinovnike promena ne samo na likovnom već i drugim društvenim planovima.

Da li možete u tom smislu da kažete, recimo “da smo u tom trenutku skrenuli desno umesto levo, sve bi bilo drugačije”?

– Slušajte, mislim da se nešto što se prelomilo ’48 godine, pozitivno odrazilo na funkcionisanje jednog društva, koje je doživelo velike promene. Bio je to jedan hrabar gest, da se na neki način eliminiše nešto što je bio mogući diktat, kako politički tako i kulturološki. Tako da smo izbegli priklanjanje nečemu što se zvalo socijalni realizam. Za dlaku smo izbegli vrstu moguće stagnacije i nerazvijanja onoga što je posle rata u normalnim uslovima trebalo da se razvija. Ti normalni uslovi su na neki način, ne potpuno, ali bar delimično bili omogućeni.

Tan2013-4-16_143442648_0

Foto: AP

Opišite mi do detalja vaš atelje u Parizu.

– Moj atelje ima površinu od 500 kvadrata. Rekao bih, sasvim odgovarajuću formatu mojih slika. Nalazi se na rubu Pariza na mestu gde je svojevremeno bila fabrika. Ulaz je sa ulice, a krov je izrađen od staklenog crepa, te je ceo osvetljen prirodnom svetlošću. U njemu sam po ceo dan. Radim stojeći. Često ne sedam ni kada jedem. U dnu dvorišta posadio sam jedno drvo…

Koje drvo?

– Pa, greškom sam posadio japansku trešnju… I kajem se zbog toga…

Zašto greškom, pa to je predivno drvo?

– Problem je što je japanska trešnja lepa samo kada procveta. To traje svega desetak dana. Nakon toga latice popadaju svugde unaokolo i samo predstavljaju smetnju.

Vodite li računa o tome ko su kupci vaših slika i kako se odnose prema njima?

– Imam kompletnu arhivu svojih slika. Uglavnom znam gde su. To pre svega važi za one, koje se nalaze na važnim mestima. Inače, dešava se i da neke jednostavno “odu svojim putem”… Što se kaže, ne zna se koji su putevi Gospodnji koji ih vode na ovu ili onu stranu.

 Na pitanje čiji ste slikar imali ste običaj da kažete – jugoslovenski. Da li se i dalje tako izjašnjavate, i da li je neko nekada zloupotrebio vaše izjave ovoga tipa, ili vaše ime?

– I dalje sam, i uvek ću biti jugoslovenski slikar sa boravkom u Parizu. Iz Beograda sam otišao onoga trenutka kada je jugoslovenska teritorija postala pretesna za mene. Jednostavno sam tražio nova bojišta. Što se zloupotreba mog imena tiče, ne znam da li je bilo nekih… No, uvek ima ljudi, koji su spremni da vas kritikuju ponekad čak i zbog apsurdnih stvari. Uglavnom, trudim se da radim svoj posao najbolje što umem i da se ne obazirem na komentare.

Volite džez. Da li uz njega i slikate?

– Čim uđem u atelje, odvrnem radio. Obavezno slušam političke, i vesti iz kulture. Volim da čujem šta se novo dešava. Od muzike, to su svakako džez standardi, ali i klasična muzika.

Možda i neka pesma, koja vas podseća na majku ili oca?

– Mi smo bili frankofilska porodica. Svi, od dedova do mojih roditelja i mene. Tata je često putovao, te nam je donosio razne ploče. Otkad pamtim za sebe, u kući su se slušali Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Šarl Trene. Sa istom pažnjom ih i danas slušam. Nisu mi uopšte dosadili.

S obzirom na to da ste bili atletičar Crvene zvezde i da ste deklarisani Zvezdaš, moram da vas pitam da li ste gledali poslednji derbi? I, naravno, ko je najbolji fudbaler svih vremena?

– Bio sam i ostao Zvezdaš. Bez pogovora najbolji fudbaler svih vremena je Dragoslav Šekularac, a poslednji derbi nisam gledao. Međutim, video sam ono što se desilo posle njega, i uopšte mi se nije svidelo. Inače, kao atletičar sam trčao kratke staze. Čak smo u jednom trenutku držali jugoslovenski juniorski rekord u štafeti 4 puta 100 metara.

Živite na relaciji Pariz-Beograd. Mislite li da Srbiji treba ulazak u Evropsku uniju?

– Mislim da treba sačuvati dostojanstvo. Ne treba da se priklanjamo i poklanjamo svim mogućim ucenama koje Evropska unija postavlja, a koje zapravo dolaze od Amerike. Ne mislim da će Evropska unija učiniti nešto epohalno da se ovdašnja situacija popravi. Mi zamišljamo da će to biti jedna otvorena kasa iz koje ćemo zagrabiti i spasiti ono što se spasiti može. Treba biti obazriv i sagledati šta se dešava u zemljama koje su ušle u Evropsku uniju. Čak i Slovenija za koju se govorilo da je najbolji đak EU, ispostavilo se da nije u baš sjajnoj situaciji. Kroz istoriju smo se borili za svoje dostojanstvo i ne treba olako i po svaku cenu da ga se odreknemo.

Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic-2

Foto: Milena Đorđević

Koliko vam je značilo to što je uprava Muzeja savremene umetnosti u Tuluzu, povodom vaše izložbe iznela zavesu, koju je Pikaso pravio za pozorišni komad Romena Rolana “14 juli” 1936. godine?

– Nisam to prihvatio kao moguću agresiju na ono što sam izložio pored njega. To je bila jedna efektna ogromna “sličurina”, dimenzija 9 puta 12 metara… Muzej mi je svakako učinio čast time što je izneo tu Pikasovu zavesu na kojoj je bio predstavljen arlekin u zagrljaju jedne ptičurine. Sve se sjajno poklopilo sa mojim stvaralaštvom.

Zamolila bih vas još samo da mi uporedite francusko i srpsko nebo.

– Francusko nebo je teško! Pre svega zato što ga proizvodi atlantska klima, koja je veoma promenljiva. Otud u toku jednog dana možete i po tri, četiri puta da vidite neverovatne promene, pre svega boje! Od plavog, preko polu-sivog do sivog i natrag. Mom bioritmu to premeštanje svetlosti strašno smeta… Često na njega reagujem zevanjem (smeh). U Srbiji je nebo između dve krajnosti: leda i vreline. Daleko je postojanije. No, moram da kažem da u poslednje vreme i ovde primećujem promene.

 Katarina Vuković/telegraf.rs/26/05/2013

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________

OSVAJANJE KANJONA DRINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada otvoren je posle 22 godine. Time je i kanjon Drine dostupniji posetiocima, pa u Bajinoj Bašti očekuju veće prihode od turizma.

 Jezero-Perucac-plovidbaPrvi put posle 22 godine otvoren je plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada. Ovaj značajan doprinos turističkoj ponudi dve regije, učinio je dostupnijim i jedan od najlepših kanjona Evrope.

Kanjon Drine se smatra jednim od najlepših i najdubljih kanjona Evrope. Na pojedinim mestima visina njegovih litica je i 1.000 metara.

Drina je kod Bajine Bašte ukroćena 60-ih godina izgradnjom hidroelektrane. Jezero je dugo 52 kilometra i do Višegrada se putuje turističkim brodom oko tri sata. Domaćini u Višegradu su turističke organizacije.

Ono što posetioce očekuje u gradu Andrićevog detinjstva je drevni most Mehmed-paše Sokolovića i već čuveni Andrićgrad.

Projekat Tara-Drim je početak realizacije ideje o formiranju turističkog kruga kojim bi turisti iz Bajine Bašte, preko Tare, stizali u Mokru goru.

Iz Mokre gore bi se „ćirom“ putovalo do Višegrada, a iz Višegrada turističkim brodom do Perućca i opet do Bajine Bašte.

U Bajinoj Bašti se očekuje da bi realizacija ovog projekta povećala broj u gostiju bajinobaštanskom kraju, koji je sada od 300 do 400 hiljada godišnje.

Taj puni turistički krug, kako se očekuje, značajno bi uvećao turistički prihod obe regije.

Izvor:.planinatara.rs

LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan je rođen Radomir Mihajlović Točak, legendarni rokenrol gitarista

hqdefaultRadomir Mihailović Točak je srpski rokenrol gitarista. Rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku. Od pete godina svira razne žičane instrumente. Sa devet godina počinje da svira gitaru. Jedno vreme je bi član čačanske grupe Dečaci sa Morave.

Tokom 1970. godine svira po klubovima u Belgiji.

Bio je gitarista i kompozitor grupe SMAK.

Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album („R.M. Točak“ – RTV Ljubljana 1976). Komponovao je muziku za film „Vizantijsko plavo“.

U Beogradu vodi sopstvenu školu gitare. Komponovao je muziku za film i pozorište.

Godine 1994.dobio je Kristalnu prizmu za muziku u filmu „Vizantijsko plavo“.

 

SMAK [Kragujevac]

Radomir Mihajlović Točak XE “Mihajlović, Radomir Točak”  (rođen 13. juna 1950. u Čačku) od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsredio na gitaru.

U leto 1959. godine je nastradao na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice je završio osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici. Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine se vratio u Čačak gde je svirao po parkovima i kafanama. U Kragujevcu je tada delovala progresivna rock grupa Gentry u kojoj su bili pevač i gitarista Slobodan Kominac Koma XE “Kominac, Slobodan Koma”  (ex Daleki horizonti) i basista Zoran Milanović XE “Milanović, Zoran”  (ex Senke, rođen 1952. u Kragujevcu). Ponudu da im se pridruži, Točak je uslovio dovođenjem perspektivnog bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe XE “Stojanović, Slobodan Kepa”  (ex Bluz projekcija, rođen 1950. u Kraljevu).

smak-enciklopedija-06Decembra 1971. godine na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac su formirali grupu Smak.

Sa njima je nastupao i orguljaš Miša Nikolić XE “Nikolić, Miša” . U to vreme u Kragujevcu je bio pripreman dramski kolaž pod nazivom “Smak sveta”, inspirisan rock operom “Kosa”, pa su odabrali zvučno ime Smak. Doduše, predstava nikad nije izvedena a oni su za naziv jedno vreme govorili da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe u njihovim redovima su se često smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada je Točak napravio serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom i Kepinom prijatelju Predragu Albiću Biski XE “Albić, Predrag Biska” . U tim pesmama su postavili osnovu svog zvuka, svirali su progresivni rock sa jazz elementima, ali su često zalazili u blues. Leto 1972. godine su proveli na svirkama u Dubrovniku, a po povratku su nastavili da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973. godine su na Gitarijadi u Požarevcu podelili prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno i organizovala to takmičenje. U leto iste godine su pobedili na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Posle serije izmenjenih pevača oktobra meseca u grupu je došao Boris Aranđelović XE “Aranđelović, Boris”  (rođen 1948. u Kragujevcu). Pre toga se nije aktivno bavio muzikom, a jedno vreme je živeo u Australiji. Na audiciji je prošao zahvaljujući visokom tenoru i jer je uspešno otpevao pesmu “Child In Time” sastava Deep Purple. 

Nastavite sa čitanjem

ČUDESNE BOJE OČIJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ČUDESNE BOJE LJUDSKIH OČIJU: OGLEDALO DUŠE ILI  MISTERIJA EVOLUCIJE?

blackbabyblueeyes31Mnogi ljudi pri upoznavanju najviše obraćaju pažnju na ljudske oči i ruke, metafizičari smatraju da su ljudske oči ogledalo duše, dok se među naučnicima još uvek vodi debata o nastajanju različitih boja očiju naročito svetlih varijacija kod ljudi s izrazito tamnom kožom.


Plavokosi ljudi pacifika tamne kože


1-plavuc5a1icaNedavno nam je jedan čitalac predložio prevod teksta iz online časopisa Live Scinece o rešavanju genetske misterije plavokosih ljudi Solomonskih ostrva s jako tamnom kožom.

U populaciji ovih malenih ostrva u tropskom delu Pacifika, 5% -10% su plavokosi muškarci i žene, sve bi to bilo potpuno normalno i nimalo zagonetno da solomonci nisu pripadnici domorodačkih plemena ekvatorijalne Okeanije sa izrazito tamnom kožom, tačnije bojom kože koja je tamnija i od većine varijacija u Africi.


243912_vanuatu_blonde_jpgdad934482e8fd0eb4f1dcbbec54f0ae7Nauka je tek pre nekoliko meseci uspela da otkrije da je za plavojke i plavušana sa Solomonskih ostrva kriv jedan jedini gen TIRP1 koji se krije u devetom paru ljudskih hromozoma, čiju odliku imaju čak 46,4% ostrvljana. Mutacija ovog gena je odgovorna za plavokose i svjetlokose solomonce.

120503142536-largeOva mutacija ne postoji u Evropskom genomu, niti u jednom drugom rasnom genomu od 52 do sada ispitivana uzorka od različitih rasa na svetu. Naučnici smatraju da je takva jedinstvena odlika je nastala sasvim nezavisno iz melanežanskog tipa ljudi.

Solomonci svojim odlikama u potpunosti variraju od evropljana koji su razvili ekstremno svetlu kožu i svetle oči.
Ova mala digresija objašnjava da je ljudska genetika izrazito složena i da će u budućnosti ova mlada nauka najverovatnije uspeti dokučiti mnoge nepoznanice koje nas i dan danas muče o postanku modernog čoveka i nastanku različitih ljudskih rasa i njihovih fizičkih osobina.tumblr_lil18x8tya1qesepao1_500_large
Jantarne oči

Ljudske oči su same po sebi misterija s kojom se bave mnoge naučne studije,kompleksnost razvoja složenog organa tačnije ljudskih očiju je do sada stvarala dosta glavobolje tipičnim darviniste io ovoj zagonetki ćemo se pobrinuti u donjem delu teksta, a sada ćemo se pozabaviti varijacijama boja očiju i neobičnim kombinacijama boje očiju među rasama koje nemaju veze sa albinizmom.


522344_3874469909264_1504189195_33174095_1724733802_nNastanak plavih očiju

Pre četiri godine objavljena je naučna studija koja je otkrila da svi ljudi s plavim očima imaju jednog zajedničkog pretka (ili osobe sa jedinstvenom varijacijom gena). Mutacija gena odgovorna za nastanak plavih očiju se pojavila pre 10.000 godina, pre toga na planeti nije postojala ni jedna osoba sa plavim očima. Osim svetlim očima u slučaju albinizma.

 Plavo ljubičaste oči


Ljudska je populacija u originalu imala samo smeđe oči,“ izjavio je Hans Eiberg, voditelj studije o nastanku plavih očiju, sa odeljenja za ćelijsku i molekularnu medicinu na Univerzitetu Copenhagen.
Mutacija koja se dogodila pre 10 milenija, dakle na završetku ledenog doba, je uticala na gen OCA2 koji je evoluirao u produkciju melanina pigmenta koji nam daje boju kose, očiju i kože.
plava-i-jantarGenetska mutacija OCA2 u našim kromozomu je rezultirala u kreaciji prekidača, koji je bukvalno isključio mogućnost nastanka ljudi sa smeđim očima,“ rekao je Eiberg.

 

Kombinacija jantarne i plave boje očiju


blue-eyes-black-manEibergov tim je ispitivao sve rase i podrase u kojima se rađaju ljudi s izrazito plavim očima od Jordana preko Turske i Avganistana do Skandinavije, na čuđenje naučnika otkrili su kako je prvobitni nosilac plavookog gena bila žena, i kako se boja plavih očiju prvobitno prenosila preko žena .
Ljudi sa smeđim i crnim očima imaju bogate varijacije u DNK s kojom geni kontrolišu proizvodnju i količinu melanina, no ljudi s plavim očima imaju jako malo varijacija u genima i isto tako jako malo melanina u očima.

 Plavo sive oči kreolca


Na 800 plavookih ispitanika nađena je po jedna osoba koja genetski nije odgovarala uzorku plavookih ljudi, no kod takvih ljudi je u očima pronađena po barem 1 smeđa tačka u irisu. S tom varijacijom se naučnici još uvek nisu pozabavili i za sada im nije jasno što uzrokuje stvaranje raznobojnih tačkica u plavim očima i koji su geni odgovorni za takvu interesantnu kombinaciju.

1-plave-oc48di

Plavo ljubičaste oči dečaka iz Sembehuna u Siera Leoneu. Fotografija vlasništvo National Geographica.

Za sada naučnici smatraju da je plavooka mutacija gena nastala u Evropi tačnije na severu Evrope, no i za to je potrebno dodatno izučavanje jer je moguće da su plemena na severu Evrope bila duže izolovana od genetskog mešanja i da je zbog toga kod ove populacije plavooki gen opstao u višem procentu.

No ovakav zaključak stvara i neka vrlo logična pitanja i sumnje. Zbog čega niko na planeti do pre 10.000 godina nije imao plave oči? Kako je moguće da od jedine varijacije 20% Evropljana dobije čiste plave oči, a još 20% dobije kombinaciju očiju u kojoj prevladavaju plavi tonovi?
53,7% Ukrajinskih Aškenaca – Jevreja imaju iskričavo plavu boju očiju, no genetički gledani ovi Jevreji nemaju veze s mediternaskim Jevrejima, jer su nastali na području Kazarije – Ukrajine i Belorusije, kada su turkmenska plemena Kazari preuzela judeizam za državnu veru u VIII veku nove ere.
Oko 2,2% ljudi na svetu imaju plavu boju očiju, od toga je najveća koncentracija plavookih ljudi u Estoniji, od kojih čak 99% ljudi ima baš ovu boju očiju. Dok među bjelačkom populacijom sveta čak 22,3% ljudi ima plavu boju očiju.

Nastanak zelenih očiju


greenIskričavo zelena boja očiju kod ljudi je izuzetno retka, tačnije pojavljuje se u tek 2% populacije. Do 2007., se smatralo da su geni koji stvaraju tamne oči (ne plave, ne sive, ne zelene boje) dominantni nad genom OCA2 koji stvara svetle oči, smatralo se kako će roditelji od kojih jedan ima smeđe oči, a drugi plave oči, dobijati decu s tamnim očima, dok samo roditelji sa plavim očima mogu stvarati plavooku decu.

Zeleno jantarna boja očiju

2816409_8fe35b8d42No studija objavljena u žurnalu Human Genetics koju je izvela Australijska Udruga za Medicinska Istraživanja pokazuje da na boju očiju utiču mnogi faktori; od premetanja kombinacija gena roditelja, faktori iz okoline – kao što su radijacija, virusi, hemikalije koje mogu paliti i gasiti određene gene do promena u ženama za vreme trudnoće i što je najvažnije uticaj takozvanih dalekih gena koji su u nama usađeni od pradavnih predaka.

Ljudi sa zelenim i plavim očima, bez obzira na boju kože stvaraju više vitamina D od ljudi koji imaju tamne oči, naučnici smatraju da je vrlo moguće da je ova promena nastala za vreme kakve katastrofe na Zemlji – na primer ledenog doba, no ne mogu naći odgovor zbog čega genetika pokazuje da se primijeni dogodila na samom kraju ledenog doba, a ne milenijumima pre toga.

1984-afghan-girlNajviši broj ljudi sa zelenim očima se pojavljuje u područjima gde su plavooki ljudi došli u kontakt s ljudima koji imaju tamne oči kao što je: Iran, Pakistan, Avganistan, Centralna Azija, Španija, Severna Afrika i Brazil.

Sve rase mogu imati varijacije zelenih očiju, čak i ljudi sa dalekog istoka. No vrlo retko se zelene oči pojavljuju s irisom u samo jednoj boji, uz zelenu boju irisa često ima plave, sive čak i Žutko, što u stvari zavisi o kombinaciji gena predaka koji su imali različite varijacije smeđih očiju.

Nastanak sive boje očiju

Sive oči su genetički verzija plavih očiju no s puno većom koncentracijom prirodnog kolagena u stromi irisa (vretenastih ćelija koje stvaraju 3D efekat u irisu), u stvari naučnici smatraju da je u pitanju i razlika u koncentraciji melanina u prednjem delu stroma.

Ljubičaste oči

paris-2Nauka je do pre nekoliko decenija smatrala da ljubičaste oči nastaju isključivo kod različitih varijacija albinizma – nedostatka pigmenta u očima, no to se nije moglo objasniti na slučaju pokojne glumice Elizabet Tejlor koja je jedna od 0,0001% posto ljudi sa ljubičastim očima bez albino uzorka , tačnije kada se na plavim očima s jako malo pigmenta naziru crveni krvni sudovi u pozadini oka, mešavina crvene i plave boje daje kombinaciju ljubičaste boje irisa.

Jantarna boja očiju

ambar1Jantarna boja očiju je svetlo braon boja irisa često pomešana s iskričavim delićima žute – gotovo zlatne boje ili čak i bledo sive ili bledo plave boje, tokom srednjeg veka ljudi srednje Evrope su ovu kombinaciju nazivali „vučje oči“ i često je Inkvizicija obraćala pažnju na nesretne ljude sa ovakvom bojom očiju.

2819008792_ff50e7fd27

Zlatni lipokrom (boja irisa) se takođe može naći kod zelenookih ljudi.

Jantarna boja očiju je česta među kreolcima, karibima i nekim plemenima Indije i Pakistana no takođe se pojavljuje iu nekim delovima Afrike.

Smatra se da manje od 0,3% ljudi ima „vučje oči“ no još uvek nije poznato koja kombinacija gena uslovljava baš ovakvu boju.

Heterokromija

 

heterochromia

Heterokromija iridis je stanje u kojima osoba ima oči različite boje, tačnije heterokromija može biti potpuna ili delimična kada je samo dio jednog irisa obojen drugačijom bojom.

the-blind-watchmaker

Knjiga „The Blind Vatchmaker“ – „Slepi časovničar.“

Evolucija ljudskog oka

Naučnici su jedinstveni u mišljenju da boje ljudskih očiju postaju sve kompleksnije kako se mešaju različite rase i haplotip, no kompleksnost i razvoj oka kao organa još uvek stvara razdor u naučnoj zajednici naročito jer se tipičnim Darvinističkim pristupom ne može objasniti kako se ljudsko oko razvilo iu toliko različitih boja o oblika.
Richard Davkins je s knjigom „The Blind Vatchmaker“ – „Slepi časovničar“ 1986., direktno doveo u pitanje Darvinovu teoriju ljudske evolucije, zbog činjenice da se ljudsko oko promenilo gotovo u „tren oka“ jer naš vid ne možemo objasniti slučajnom mutacijom, naročito zbog činjenice da naš vid sadrži najbolje odlike vida nekoliko nama nevezanih vrsta, jednako vidimo oštro na blizu i daleko, oči su nam smeštene na takav način da možemo igrati ulogu predatora i lova, no kako i zašto i kada se to dogodilo, ne može objasniti ni jedna grana zvanične nauke.
No Dokins nije usamljen u shvatanju problematike i nepoznanice nastanka ljudskih očiju.

darwins-black-box

Knjiga „Darvinova Black Bok“ – „Darvinova crna kutija.“

1998., Michael Behe je napisao knjigu pod nazivom „Darvinova Black Bok“ – „Darvinova crna kutija“ u njoj je detaljno opisao da nauka ne može objasniti organ nalik mašini, to jest ljudsko oko koje je „neodoljivo složeno“ u kojem se s neverovatnom preciznošću spajaju složeni i jednostavni elementi bez kojih ljudske oči ne bi mogle funkcionisati.
Behe navodi da u slučaju evolucije ljudskog oka od prvotnog hominida primata do sadašnjeg Homo sapiensa ne nedostaje samo jedna karika, već sve karike i da mi imamo strahovit skok u razvoju ljudskog oka koja jednostavno ne prati Darvinovu teoriju.
Behe navodi kako današnja nauka špekulira o razvoju ljudskih očiju, i da naučnici do sada nemaju ni jedan jedini dokaz o onome što govore. Fosilni ostaci ljudi i praljudi i prvobitnih hominida ne pokazuju korake u razvoju očiju i očnih duplji, Behe naravno i navodi kako se na slučaju voćnih mušica pokazuje da epigenetika može promeniti oči samo jednoj jedinoj generaciji i to zahvaljujući spoljnim uticajima, to jest promenom temperature, i to bez promene DNK i genetskih modulacija, znači li to da se s ljudskim očima dogodila ista stvar?
Bez obzira da li se vi slažete ili ne slažete sa Darvinovom teorijom evolucije, ljudske oči su ostale misterija i ako su one zaista ogledalo duše, tada ovaj „vatromet“ boja i formi u ljudskom irisu zaslužuje našu pažnju.

Autor: Ljubica Šaran/Matrix Worldmatrixworldhr.

____________________________________________________________________________

REKA DRINA, BISER U PODNOŽJU PLANINE TARE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Drina

Reka Drina (346 km) pripada Crnomorskom slivu, a nastaje spajanjem reka Tare i Pive kod Šćepan Polja.

Kriva-drinaKako dolazi iz netaknutih gorskih krajeva, voda ove reke je izuzetno čista a nijanse njenih boja idu od zelene, potpuno providne, do azurno plavičaste.

Zbog karakteristične zelene boje, Drina se nekada zvala „Zelenika“ ili „Zelenka“.

Nadaleko su čuvena nekadašnja splavarenja Drinom, a u znak sećanja na hrabre drinske splavare, ovde se svake godine održava moderna turisička manifestacija „Drinska Regata“ koja okuplja nekoliko hiljada posetilaca iz zemlje i inostranstva. Osim toga, na Drini se održava i nekoliko drugih manifestacija na vodi.

Perućac…

Veštacko akumulaciono jezero i istoimeno turističko naselje Perućac, još su jedna turistička atrakcija, gde na kvalitetan i uzbudljivo aktivan način možete da provedete svoj odmor.

Jezero u Perućcu poseduje idealne uslove za vodene sportove, kao i za odmor i rekreaciju na vodi. Tu je velika pontonska plaža, sa bazenima za decu različitih uzrasta, koju svakog leta poseti više hiljada kupača.

reka-vrelo-uscePerucacKroz naselje Perućac teče najkraća reka u Evropi – reka „Vrelo“, dugačka samo 365 metara i zbog tog broja nazvana još i „Reka Godina“. „Reka Godina“ se, nakon nevelikog ali spektakularno lepog vodopada uliva u Drinu. Zahvaljujući tome, Drina sa rekom Vrelo je u akciji izbora sedam čuda prirode Srbije, u organizaciji Turisticke organizacije Srbije proglašena za prvu prirodnu lepotu Srbije.

Kanjon Drine…

Perućačko jezero dugačko je 54 km, a ako se odlučite za plovidbu od brane HE „Bajina Bašta“ kroz veličanstveni Drinski kanjon, možete uživati u nezaboravnim prizorima sve do Višegrada, gde se jezero završava. U starome gradu Višegradu, zubu vremenu odoleva čuveni „Višegradski Most“ koga je nobelovac Ivo Andrić opisao u svom romanu „Na Drini Ćuprija“.

Banjska-StenaKanjon Drine, verovatno najlepši, a posle kanjona reke Kolorado i reke Tare najdublji na Svetu, prosto je zasićen netaknutim biljnim i životinjski svetom. Drina sa veštackim jezerima Perućac i Zaovine i pritokama pruža povoljne uslove za ribolovni turizam. Ovi bistri tokovi idealno su stanište za mnoge vrste rečne ribe, među kojima se ističe mladica, endemit najplemenitije vrste ali i značajan ribolovački trofej. Pored mladice, izuzetno su cenjeni i šaran, skobalj, klen, mrena, štuka, som, lipljan i potočna pastrmka.

Bogatstvo i raznovrsnost flore i faune Drine i Podrinja, jedan su od najvećih ali i najmanje iskorišćenih potencijala Srbije. Drina i Podrinje, bez imalo preterivanja, spadaju u najlepše vodne predele Balkanskog poluostrva, a istovremeno se odlikuju prisustvom mnogih endemskih i reliktnih vrsta biljaka i životinja. Reka Drina i njen veličanstveni kanjon koji opasuje Planinu Taru, nešto su što ovu planinsku lepoticu izdvaja i čini tako posebnom.

Kućica na steni (kućica na Drini)…

Ako dođete na Drinu, jedan od prizora koji će vas ostaviti bez daha, i koji ce vam najduže ostati u sećanju svakako je Kućica na steni.

kucica-na-driniOvaj motiv je najčešće fotografisani prizor na Drini i nalazi se na skoro svim reklamno-turističkim biltenima Bajine Bašte i Srbije.

Prva kućica je sagrađena davne 1969. godine, i od tada se neprestano i uporno bori protiv plahovite i nabujale reke da ostane na steni i bude simbol Bajine Bašte i ovoga kraja.

Drina je više puta odnosila kućicu i po nekoliko desetina kilometara nizvodno. Odbegla kućica je u više navrata vraćana na svoje mesto, a u slučajevima kada bi je voda definitivno odnela, na steni bi bila bi sagrađena nova, uvek veća i lepša. Nažalost, nabujala Drina je 01.12.2010. ponovo odnela kućicu. Već u proleće 2011. na steni je sagrađena nova kućica, peta po redu. Saznaje više o ovom remek-delu čoveka i prirode na sajtu Reka Drina

izvor: planinatara.rs/drina

Lirski dodatak…

TEČE REKA KRIVA DRINA

reka-drina  Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

                               Dobrica Erić

Priredio: Bora*S