NAJUTICAJNIJA AKADEMSKA DELA…

„O poreklu vrsta“ najuticajnije akademsko delo u istoriji

Knjiga Čarlsa Darvina, koja je pokrenula revoluciju u razumevanju evolutivnog razvoja organskog sveta, izabrana je za najuticajnije akademsko delo u istoriji, ispred „Komunističkog manifesta“ Karla Marksa.

Listu od 20 najuticajnijih akademskih dela sastavili su britanski bibliotekari i izdavači tokom proslave prve Nedelje akademske knjige. Onda je i javnost iz celog sveta pozvana da putem interneta da svoj glas.

O poreklu vrsta je dobilo 26 odsto glasova, a na drugom mestu nalazi se Komunistički manifest Karla Marksa.

Profesor Endrju Preskot sa Univerziteta u Glozgovu rekao je da je Darvinova knjiga iz 1859. godine vrhunska demonstracija značaja akademskih dela.

„Darvin je napornim posmatranjem sveta oko nas, kao i dubinskim promatranjem, stvorio delo koja je promenila način na koji razmišljamo o svemu. Ne samo od prirodnom svetu, već o religiji, istoriji i društvu“, kaže Preskot.

Iza pomenutih dela u anketi se visoko našla Platonova Država i Šekspirova Sabrana dela.

Kritika zdravog razuma Imanuela Kanta koju je predložio Alan Steton, iz Asocijacije prodavaca knjiga, zauzela je peto mesto.

Steton ističe da je veoma važno, posebno u modernom dobu, što je Kantov kategorički imperativ dobro poznat i da se smatra važnim.

Predloženih 20 dela:

1. Kratka istorija vremena – Stiven Hoking
2. Odbrana prava žena – Meri Vulstonkraft
3. Kritika zdravog razuma – Imanuel Kant
4. 1984 – Džordž Orvel
5. O poreklu vrsta – Čarls Darvin
6. Orijentalizam – Edvard Said
7. Tiho proleće – Rejčel Karson
8. Komunistički manifest – Karl Marks
9. Sabrana dela – Vilijam Šekspir
10. Ženski evnuh – Džermejn Grir
11. Stvaranje engleske radničke klase – E. P. Tompson
12. Značenje relativnosti – Albert Ajnštajn
13. Goli majmun – Dezmond Moris
14. Vladalac – Nikolo Makijaveli
15. Država – Platon
16. Prava čoveka – Tomas Pejn
17. Drugi pol – Simon de Bovoar
18. Svrhe pismenosti – Ričard Hogart
19. Bogatstvo naroda – Adam Smit
20. Načini gledanja – Džon Berger

Izvor: RTS/Yahoo

---

---

SINONIM ZA IRACIONALNOST I LUDILO…

Kolektivna inteligencija

Savremene demokratske kulture gaje neobično veliko poverenje u eksperte i skeptične su prema masama. One su sinonim za iracionalnost i ludilo. Mogu li mase da misle?

Premda je istina da grupe često donose loše odluke, postoje i suprotni primeri. Stvari, po ovom pitanju, nešto drugačije stoje sa socijalnim insektima.

Tako, recimo, 200.000 mrava vojnika (Eciton burchelli) u stanju je da organizuje prepad u prečniku od 15 metara i da se za samo jedan dan raširi na oblast površine i do 1500 m2.

Drugi, još spektakularniji primer su brežuljci prečnika 30 metara i visine šest metara koje grade afrički termiti (Macrotermes bellicosus). Ovi biološki neboderi rezultat su kolektivnog truda nekoliko miliona sićušnih (1-2 milimetara dugih) i potpuno slepih individua.

Od veličine ovih brežuljaka još je spektakularnija njihova unutrašnja struktura, a jedna od najsloženijih ikada izgrađenih u životinjskom carstvu delo je vrste Apiciotermes lamani.

Duž spoljašnosti njihovog gnezda, postoji čitav splet mikrostruktura koje omogućavaju ventilaciju i razmenu gasova sa spoljašnjim okruženjem. Unutar gnezda, najčešće visokog 20-40 centimetara, nalazi se čitav niz odaja međusobno povezanih spiralnim rampama koje nastaju usled uvijanja i stapanja uzastopnih spratova. Na svakom spratu postoji po nekoliko stepenica, a neke se pružaju kroz čitavo gnezdo. Čak su i najudaljenije odaje povezane ovim prečicama.

DUH KOŠNICE

Ponašanje socijalnih insekata večiti je predmet fascinacije prirodnjaka i svakako jedna od najvećih naučnih zagonetki. Vekovima se smatralo, a tako mnogi misle i danas, da zajednicom socijalnih insekata upravlja nekakav virtuelni misteriozni entitet, sposoban da koordinira aktivnostima ostalih jedinki.

Čak i neki savremeni pisci naučne fantastike, kao što je Majkl Krajten, iznova oživljavaju više od jednog veka staru ideju misterioznog „duha košnice“, koja se prvi put spominje u knjizi Život pčela (1901), slavnog belgijskog književnika i nobelovca Morisa Meterlinka.

Krajten u svojoj noveli Žrtva (2002) piše o roju veštačkih nanorobota, nalik roju insekata, predvođenih nekom vrstom „kolektivnog uma“, koji im omogućava da donose složene odluke, pa čak i da anticipiraju buduće događaje.

Dugo se smatralo da je matica, pre svih, taj supervizor koji sakuplja informacije, nadgleda događaje u zajednici i upravlja poslovima radilica, izdajući im odgovarajuća „naređenja“.

Međutim, danas znamo da nema nikakvog „duha košnice“ i da realnost ipak nije toliko trivijalna, ali i ništa manje interesantna. Nedavna otkrića pokazala su da je ovakvo stanovište, da se nekom zajednicom upravlja hijerarhijski i centralizovano, zapravo potpuno pogrešno. Naime, nijedan socijalni insekt nije sam po sebi ni približno sposoban da ima globalni uvid, niti da centralizuje informacije o stanju čitave zajednice, a kamoli da kontroliše kako radilice obavljaju poslove.

Nema ničega nalik nadzorniku ili upravljaču, već zajednica pre podseća na decentralizovani sistem sačinjen od autonomnih jedinica, čije se ponašanje može opisati samo na osnovu jednostavne relacije stimulus–nadražaj.

Generalno, svaki pojedinačni socijalni insekt opremljen je relativno siromašnim repertoarom ponašanja. Kada su, recimo, mravi u pitanju, svaka jedinka može u proseku da ispolji oko 20 različitih elementarnih oblika ponašanja (prema Edvardu Vilsonu), a organizovanost koja emergira (pojavljuje se, izranja) na nivou zajednice počiva na interakcijama među jedinkama koje ispoljavaju sasvim jednostavne oblike ponašanja.

Štaviše, videćemo da nekom pojedinačnom socijalnom insektu nije ni neophodna bilo kakva individualna predstava, niti bilo kakva kognitivna mapa, uputstvo ili eksplicitno znanje o globalnom stanju stvari u zajednici, a da su ključni pojmovi koji opisuju ponašanje zajednica socijalnih insekata decentralizacija, stigmergija i samoorganizacija.

DECENTRALIZACIJA

Jedan od najzanimljivijih primera kolektivne inteligencije predstavlja grupno odlučivanje pčelinjeg roja o novom staništu. Tom prilikom, oko pet odsto pčela radilica odlazi u izviđanje, vraćajući se sa obiljem informacija o potencijalnim kandidatima za novi dom. Nakon višečasovnog, a ponekad i višednevnog „preglasavanja“ praćenog plesovima pčela, roj donosi odluku da se uputi ka novom domu.

Proces odlučivanja u pčelinjim rojevima široko je raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke. Srž ovog „demokratskog“ procesa predstavlja nadmetanje raznih koalicija izvidnica okupljenih oko različitih lokacija koje se trude da privuku neopredeljene izvidnice za svoju lokaciju.

Članice svake koalicije obaveštavaju novopridošle članove izvodeći njihajuće plesove različitog intenziteta, shodno kvalitetu lokacije. Što je lokacija bolja, jači je njihajući ples i veća bujica pridošlica. Ono što je ovde veoma važno jeste da kada se neopredeljena izvidnica odluči za novu lokaciju, ona ne podražava slepo pčelu čiji je ples sledila. Umesto toga, lično ispituje oglašenu lokaciju, i tek ako se uveri da je vredna, ona izvodi ples njoj u prilog i time pridobija još više pčela.

Putem ovakvog nezavisnog odlučivanja izvidnice izbegavaju širenje grešaka u procenjivanju lokacija. Samo za sasvim dobru lokaciju plesačice će privući još više pčela, tako da će se snažno uvećati podrška toj opciji. Posledica ove umreženosti jeste da izvidnice izbegavaju masovnu pomamu za najlošije opcije. Konačno, kada se bude formirao kvorum oko jedne lokacije, čitav roj će se uputiti ka novom staništu.

STIGMERGIJA

Prvo ozbiljnije teorijsko objašnjenje aktivnosti socijalnih insekata pružio je pre pola veka francuski biolog Pjer-Pol Grase, koji je uveo termin stigmergija kako bi objasnio fascinantne graditeljske sposobnosti termita, odnosno odgovorio na pitanje, kako milioni potpuno slepih sićušnih radilica termita uspevaju da izgrade gnezdo impresivnih dimenzija – svojevrsni biološki neboder prečnika 30 metara i visine šest metara.

Grase je pokazao da koordinacija i regulacija aktivnosti tokom izgradnje ne zavisi toliko od saznajnih sposobnosti samih radilica, već da je prevashodno povezana sa strukturom njihovog gnezda koje se nalazi u procesu izgradnje. Drugim rečima, nadražaji iz neposrednog okruženja jednog termita određuju njegove individualne aktivnosti. Tako, recimo, kada radilica obavi određenu radnju, menja se i konfiguracija građevine koja je pokrenula njenu aktivnost. Nova izmenjena konfiguracija građevine determinisaće dalje postupanje te iste ili bilo koje druge radilice iz zajednice i tako dalje. Ovaj proces vodiće gotovo perfektnoj koordinaciji kolektivnog rada, a na nas će ostaviti snažan utisak da zajednica prati precizno definisan plan.

SAMOORGANIZACIJA

Poznato je da mravi međusobno komuniciraju pomoću hemijskih supstanci koje se nazivaju feromoni i, kada neki mrav pronađe lokaciju bogatu hranom, brzo se vraća u gnezdo ostavljajući za sobom feromonski trag, odnosno putokaz ostalim radilicama iz gnezda prema izvoru hrane. Sledeći mrav koji je ispratio trag svog prethodnika ostaviće, takođe, duž puta koji je prešao, svoj sopstveni feromonski trag čime će pojačano označiti putanju prema hrani.

Formiranje traga rezultat je sledeće povratne sprege: što više mrava koristi trag, on postaje još privlačniji ostalim mravima Naravno, feromonski trag može da nestane nakon izvesnog vremena, ako ne bude više mrava koji će ostavljati feromone, zbog toga što je izvor hrane iscrpljen do kraja.

Udaljenost gnezda od izvora hrane veoma je bitna u ovom kontekstu. Kada je zajednica mrava suočena sa kraćom i dužom putanjom do izvora hrane, a suočena je zapravo sa bezbroj mogućih putanja, posle izvesnog vremena, a uz pomoć tragova koje su ostavili prethodnici, odlučiće se za najkraću putanju. U početku, mravi će, da bi došli do hrane, koristiti obe putanje.

Prva dva mrava krenuće, jedan dužim, a drugi kraćim putem. Onaj koji je krenuo kraćim putem prvi će se vratiti u gnezdo, a njegovim putem, prateći feromonski trag, odlazi drugi mrav. Nešto kasnije, prvi mrav koji se kretao dužom putanjom vratiće se u gnezdo, a njegovim putem krenuće sledeći mrav i tako dalje. Zbog toga što je kraći i što je potrebno manje vremena za njegov prelazak, kraći put će ubrzo postati mnogo privlačniji mravima jer je tuda prošao veći broj mrava koji je ostavio veću količinu feromona, što će samo još više privući ostale mrave da se upute za njihovim feromonskim tragom.

ROJEVI I MOZGOVI

Najbolji deo cele priče je što neki savremeni neurobiolozi, kao što je Tomas Sili, smatraju da je ponašanje pčelinjih rojeva izuzetno podseća na ono što se odigrava u mozgovima primata. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Pčelinja demokratija (Honeybee Democraacy, Princeton University Press, 2010) Sili ističe da bi nekome ovakvo poređenje možda moglo da deluje bizarno pošto su rojevi i mozgovi krajnje različiti biološki sistemi čije se podjedinice – pčele i neuroni – dijametralno razlikuju.

„Međutim, ako roj pčela posmatramo kao 1,5 kilogram pčela koje odlučuju, a mozak kao masu neurona, takođe tešku 1,5 kilogram, koja takođe odlučuje, onda ispada da su ovi prirodni sistemi zapravo izuzetno slični pošto su i jedan i drugi oblikovani kroz proces prirodne selekcije kao saznajne jedinice sposobne da prihvate i procesuiraju informacije sa ciljem donošenja odluke.“ Štaviše, prema Siliju, i rojevi i mozgovi su demokratski sistemi odlučivanja lišeni centralne figure (lidera) u odlučivanju koja poseduje sinoptičko znanje i izuzetnu inteligenciju i koja usmerava sve ostale u najboljem pravcu delovanja.

Umesto toga, i u mozgovima i u rojevima, proces odlučivanja je široko raspršen na ansambl relativno malih jedinica za procesuiranje informacija, od kojih svaka poseduje minijaturan deo ukupne količine informacija upotrebljenih prilikom donošenja konačne odluke.

„Teško je oteti se utisku“, zaključuje autor Pčelinje demokratije, „da je prirodna selekcija organizovala pčelinje rojeve i mozgove primata na intrigantno slične načine kako bi izgradila prvoklasne grupe za donošenje odluka sačinjene od skupa slabo informisanih i saznajno ograničenih jedinica.“

Autor je urednik „Pčelarskog žurnala“, naučnopopularnog časopisa, koji je jedan od 88 projekata promocije nauke koje je CPN podržao u Javnom pozivu

Mudrost gomile

Savremene demokratske kulture gaje neobično veliko poverenje u eksperte i skeptične su prema masama. Za mnoge sociologe, psihologe, filozofe i ekonomiste, mase su sinonim za iracionalnost i ludilo.

Poznato je, recimo, da je Niče govorio kako je „ludilo izuzetak kada su u pitanju pojedinci, ali da po pravilu karakteriše grupe“. Istoričar Karlajl tvrdio je kako „ne veruje u kolektivnu mudrost sastavljenu od gluposti pojedinaca“, a francuski sociolog Gustav le Bon, autor nekih od najpoznatijih socioloških rasprava o masama, smatrao je da se one nikada ne ponašaju racionalno i da je „u njima akumulirana glupost, a ne mudrost“. Za parlamente je govorio „da donose odluke od opšteg interesa koje nisu ništa bolje nego da ih je donela bilo koja nasumice sakupljena grupa imbecila“.

Henri Dejvid Toro je takođe gajio sumnju u „mudrost gomile“ tvrdeći da „mase nikada neće dostići standard svojih najboljih pripadnika, već da će pre degradirati sebe do nivoa onih najgorih“.

Sličan stav izneo je pre skoro dva i po milenijuma i Platon u svom čuvenom dijalogu Država, kada je na listi oblika vladavine demokratiju rangirao na pretposlednje mesto, iza aristokratije, timokratije i oligarhije. Po njegovom mišljenju, od demokratije je jedino gora tiranija.

Tekst: Ivan Umeljić
Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

KAŽI MI KAKO SE ZOVEŠ, I ZNAĆU KAKAV SI…

TAMOiOVDE____________________________________________

Imena postoje od kad je sveta i veka.

U pojedinim istorijskim periodima i kulturama bila su manje ili više važna, pa su u skladu s tim bila manje ili više zanimljiva, inventivna, bogata, i bilo ih je u manjem ili većem broju, ali nema te ljudske zajednice na ovom svetu u kojoj imena ne postoje.

Ciceron, čije ime u prevodu znači „bubuljičavi“.

  Imena su često nosila raznorazna značenja, pa su tako, osim što su imenovala svog nosioca, takođe govorila dosta o njemu samom: o njegovom poreklu, karakteru, mestu u porodici, fizičkim i psihičkim osobinama i sl. Ima verovanja da određena imena mogu da štite ili daju određene osobine svojim nosiocima, a takođe je bilo nepoželjnih, čak zabranjenih imena.

  Da li ste znali da su stari dobri Rimljani tokom većeg dela svoje istorije imali samo 18 muških imena u opticaju, dok ih žene uopšte nisu ni imale? Od tih 18 muških imena, zapravo samo 11 bilo u široj upotrebi, dok je ostalih 7 bilo rezervisano samo za visoku aristokratiju. Žene su, s druge strane, nosile samo imena porodica, a ako bi bilo više sestara, jednostavno bi se imenovale po brojevima po redu rođenja.

  Tako bi na primer, imena tri sestre iz porodice Livijevaca bila Livija Prima, Livija Segunda i Livija Tercija. Ako bi bilo samo dve sestre (ili majka i kćerka), mogle su da dobiju i drugačije nazive: Livija Major (starija) i Livija Menor (mlađa). Kasnije, u doba Carstva, stvari su se promenile, veći broj imena značio je otmenost, pa su tako aristokrate i carevi uzimali imena iz drugih jezika ili su stvarali nova kako bi sebi dali na važnosti.      

Zabeleženo je ime jednog rimskog konzula iz 169. godine koje se sastojalo iz čak 38 imena!

  Imena su se takođe davala i prema određenim karakternim ili fizičkim osobinama. Ko bi danas rekao da su slavna imena poput Platona, Strabona ili Cicerona zapravo značila da su njihovi nosioci bili plećati, zrikavi ili bubuljičavi? U ranom srednjem veku, Franci su bili posebno iskreni u davanju imena sopstvenim kraljevima, pa tako među njima imamo Pipina Malog (ili Kratkog), Karla Ćelavog, Karla Debelog, ili Karla Priprostog, a kad je franačka država postala francuska, prvi kraljevi su nosili imena poput Luja Mucavca, Luja Lenjog, Luja Debelog ili Luja Kavgadžije, imena koja su veoma jasno govorila o karakteru njihovih nosilaca. U kasnijim vekovima, iskrenost je ustupila mesto strahopoštovanju, laskanju i dodvoravanju, tako da su ovi iskreni nadimci nestali, da bi ih zamenili laskavi poput Veliki, Slavni, Hrabri, Mudri, Plemeniti, Srećni, Velikodušni i sl.

Mnoga imena su ranije davana iz sujevernog verovanja da će zaštititi svog nosioca od bolesti, i drugih raznih zala koja prete ljudskom biću tokom njegovog života. U ovom procesu imenovanja, posebno su bila cenjena imena nekih životinja, jer se verovalo da će davanjem tih imena nosilac ili biti zaštićen od istih, ili da će poprimiti određene pozitivne osobine tih životinja.

U staroj Grčkoj, na primer, bilo je sijaset imena koja vuku koren iz imenice hipos, što znači konj. Stari Grci su se divili ovoj životinji koja je bila simbol brzine, snage i plemenitosti, pa su i svojoj deci rado davali imena tipa Hipokrat (vladar konja), Hipolit (onaj koji odvezuje konje), Filip (ljubitelj konja), Hipomah (borac na konju), Hiponik (pobednik na konju), Alkip (snažni konj), Leukip (beli konj) i sl. Takođe su, i to ne samo u staroj Grčkoj, nego i u drugim istorijskim periodima, narodima i kulturama, vuk i lav takođe bili veoma cenjeni, pa su mnogi dečaci dobijali imena tipa Leonid, Autoleon, Panteleon, Likomed, Likomah, Teolik, i sl. Među Srbima, vuk je zauzimao posebno mesto, pa tako imamo sijaset imena i nadimaka koji sadrže reč vuk: Vuk, Vukašin, Vukoje, Vukota, Vuksan, Vučko, Vuja, Vujadin, pa čak i ženska imena izvedena od muških: Vukoslava, Vukosava, Vuka, i sl. Jedan od najpoznatijih Srba nosilaca imena Vuk, Vuk Karadžić, pisao je u svom Srpskom rječniku:

Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nedjene ime djetetu Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a da na vuka neće smjeti udariti.

Germanski narodi su takođe bili naklonjeni ovoj životinji: arijanski sveštenik iz 4. veka koji je najpoznatiji po tome što je stvorio gotski alfabet i preveo Bibliju na gotski jezik, zvao se Vulfila, što znači mali vuk, vučić. Takođe, nemačka imena Rudolf i Adolf vode poreklo od nemačke reči Wolf. Osim vuka, Germani su voleli i lava (Leonard), orla (Arnold), gavrana (Bertram) i medveda (Bernard).

U određenim periodima, određena imena iz raznoraznih razloga postajala su nepoželjna, čak zabranjena. U starom Rimu, postojao je običaj koji se zvao mutatio praenominis, a sastojao se u zabrani davanja imena nekog prestupnika pripadnicima njegovog roda. Tako je na primer, ime Marko bilo zabranjeno za sve članove roda Antonijevaca, zato što se Marko Antonije, čuveni rimski vojskovođa i verni Cezarov prijatelj, okrenuo protiv svog savladara i budućeg prvog rimskog cara, Oktavijana Avgusta.

Posebno su zanimljiva prezimena. Poznato je da prezimena dugo nisu postojala. Stari Grci ih nisu imali, Rimljani, iako su imali poseban troimeni sistem vezan za rodovsko uređenje, nisu imali prezimena u današnjem smislu reči. Prva prezimena zabeležena su u severnoj Italiji, u 8. veku. Od 11. veka mogu se naći i u Nemačkoj, Francuskoj i Španiji, ali u redovnu upotrebu ulaze tek u novom veku, u doba renesanse. Neki naučnici objašnjavaju pojavu prezimena za pojavu gradova, kako bi se stanovnici mnogoljudnih naselja lakše razlikovali među sobom. Neki takođe tvrde da je pojava prezimena bila uslovljena pomanjkanjem broja ličnih imena, dok drugi pak tvrde potpuno suprotno: da su prezimena nastala kako bi se smanjio broj ličnih imena, i izgubila potreba da svaki čovek nosi drugačije ime.

Razni totalitaristički režimi često su pored ljudskih sloboda ukidali i menjali lična imena ako nisu bila u skladu sa njihovom ideologijom. Svima je u svetu poznat operski pevač Hose Kareras, ali malo ko zna da je njegovo pravo lično ime zapravo Đuzep, katalonska verzija španskog imena Hose. Naime, general Fransisko Franko, kad je odneo pobedu u Španskom građanskom ratu, zabranio je ne samo regionalne jezike kao što su bili katalonski, baskijski, nego i sama imena ovih naroda, pa je tako u Kataloniji svaki Pau postao Pablo, svaki Đuzep — Hose, a svaki Pere — Pedro.

Takođe, i sami gradovi su promenili imena: malo kome van Španije je poznato da je baskijski grad San Sebastijan zapravo Donosti ili da su katalonski gradovi Herona i Lerida zapravo Đirona i Ljeida. Musolinijev režim je, kada je Istra Rapalskim ugovorom iz 1920. godine pripala Italiji, doneo zakon o promeni imena koji je licemerno tvrdio da su zapravo „italijanska i latinska imena promenjena u slovenska“, te je naredio da se „ista vrate u svoje prvobitno stanje“, a da su većina Slovenaca i Hrvata zapravo poreklom Italijani. Tako je neki Debeljak postao De Beli, Babić — Balbi, Ivančić — Đovanini, Marinković — Marini, Turčinović — Turino, Todorović — Teodori, itd.

Literatura

Ivan Klajn, Zanimljiva imena, Beograd, 2005. Izvor: istorijskabiblioteka.com

---

---

DEJA VU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Podsvest: TAJANSTVENI OSEĆAJ VEĆ VIĐENOG 

Šta se to dešava u našoj podsvesti kada nam se nepoznate osobe, okolnosti i situacije čine odnekud poznatim.

Čest doživljaj da smo nešto već videli znak je da nešto treba menjati.

Već sam bio ovde, ovo mi se već dogodilo, ovu osobu sam već upoznao…

Svako je bar jednom u životu doživeo to neobično osećanje da je nešto već video ili doživeo. Da li se to sa nama poigravaju naša skrivena osećanja, pamćenje ili podsvest? Kako objasniti to prolazno osećanje već viđenog?

Ponekad je reč tek o malom detalju koji u našoj svakodnevici iskače iz uobičajenog. Zamislite da ste na ručku sa prijateljicama. I dok se šalite i veselo čavrljate iznenada imate utisak da ste celu ovu scenu, do najsitnijeg detalja, već proživeli. Utisak je na tren toliko snažan da vam se čini da možete sa sigurnošću predvideti dalji tok događaja. Šta reći kada se taj osećaj javi tokom susreta sa potpuno nepoznatom osobom ili u gradu u koji ste tek stigli a nikada ranije ga niste posetili?

Iako u takvim situacijama nema ničega što bi vas moglo podsetiti na prošlost, vi imate taj snažan osećaj da vam je sve poznato. U vama se tada bude pomešana osećanja neverice, iznenađenja, zabrinutosti, ali i znatiželje. Kao da ste na kratko zakoračili u magičan svet „s one strane ogledala“ i na trenutak stekli sposobnost da se vratite u prošlost i vidite budućnost. Tokom tih nekoliko sekundi, koliko osećaj „već viđenog“ uglavnom traje, čini vam se da ponovo proživljavate prošlost, sadašnjost vam deluje sasvim neizvesno, a budućnost još tajanstvenije nego inače. A, s obzirom da ima onih koji imaju želju za povratkom u prošlost ili putovanjem u budućnost, to doživljaj „već viđenog“ čini još zanimljivijim.

Ovo osećanje ne zaboravlja se tako lako, jer za sobom povlači mnogo pitanja o tome kakvu, u stvari, predstavu imamo o vremenu ili sopstvenoj podsvesti. Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada nismo bili ili da smo nekoga već upoznali a zapravo je pred nama stranac, šta su uzroci fenomena „već viđenog“ i zbog čega se javlja, za „Život Plus“ govori neuropsihijatar, prim. dr Zoran Đurić.

„Psihoanalitičari, analizom snova, simptoma i omaški, mogu da utvrde šta je značenje nesvesnih sadržaja. Naše nesvesno predstavlja haotični skup životne energije, strahova, želja i osećanja koji uređujemo ponašajući se po principu želje, ili koristeći energiju nesvesnog kao pogon za naše životne planove i poduhvate. Ako stvar gledamo subjektivno, mi onda prepoznajemo neko mesto kao poznato iako nikada na tom mestu nismo bili, zato što to predstavlja ostvarenje naše želje da se nađemo na tom mestu. Čim se čudimo otkud mi na mestu na kome smo oduvek želeli da budemo, to nam govori da je reč o potiskivanoj želji. Potiskujemo uvek ono što je manje ili više neprihvatljivo, nama samima ili sredini u kojoj živimo. Čini nam se da nekog stranca poznajemo zato što otkrivamo da nam on odgovara. Kao kada jedan muškarac sanja da osvoji neku lepoticu i utvrdi da je to upravo ta, jer je lepa i zgodna, kao što je oduvek želeo, a zna da je nikada do tada nije video, osim u snovima. Ili, kada uspavana lepotica, što narod kaže, nepoljubljena devojka, dočeka svog princa koji poljupcem probudi ljubav u njoj, reč je o već viđenom, ali ne na javi nego u snu ili mašti.

* Već doživljeno, već posećeno, već osećano, ono što smo već čuli – da li su to samo pojavni oblici fenomena koji se jednom rečju naziva „već viđeno“?

„Prepoznavanje prostora, atmosfera i raspoloženja pre govori o našim potrebama i željama da se negde nalazimo i nešto doživljavamo, nego o već viđenom. Kod nas se kaže da je nešto već viđeno kada nam se ponudi nešto neinteresantno, nešto što znamo da nismo želeli. “Opet isti ručak”, “svaki dan isto”, kaže neko ko bi želeo više uzbuđenja u svom dosadnom životu.“

* Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, na primer da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju…?

„U medicini, doživljaj „već viđenog“, na francuskom deja vu, što se kod nas odomaćilo kao „deža vi“, najčešće se vezuje za epilepsiju. Opisuje se kao poremećaj percepcije u psihosenzornim epileptičnim napadima – iluzija u kojoj se određeni prostor i objekti opažaju kao da su poznati, već viđeni i da pripadaju nekom drugom ambijentu i vremenu. Srodne su iluzije već doživljenog, deja vecu, zatim deja entendu, doživljaj onog što si već čuo, kao i doživljaj nikad viđenog, jamais vu. Kada su jače izraženi, ovi poremećaji dovode do stanja depersonalizacije, izmenjenog doživljavanja sopstvene ličnosti – i derealizacije, izmenjenog doživljavanja okoline i dešavanja u njoj. Čovek se u stanjima derealizacije zbunjuje što mu poznati prostor, njegova soba ili dvorište u kome je svaki dan izgledaju kao da su strani i drugačiji, a da to sebi ne može da objasni. Ovakvi fenomeni opisuju se i kod oštećenja slepoočnog režnja mozga, a viđaju se i u duševnim bolestima i stanjima intoksikacije psihoaktivnim supstancama.
Pretpostavka da su ove pojave izraz „genetske memorije“ ne mogu se prihvatiti. To su posledice disfunkcije mozga, naročito temporalnog, slepoočnog režnja mozga. Ne stoji ni tvrdnja da je reč o davno potisnutom sećanju jer se takva sećanja ne doživljavaju kao neobična, tuđa ili izmenjena stanja, nego ih čovek prihvata kao nesumnjivi deo sopstvenog iskustva. O reinkarnaciji nemamo naučne dokaze. To nas ne sprečava da maštamo i zamišljamo šta bi bilo kada bi se ona ostvarila. Uzbudljiva je ideja da se možemo pojavljivati u različitim oblicima, vremenima i prostorima, a da pritom zadržavamo svoj identitet, da znamo da smo to mi. U religioznim opisima reinkarnacije ne postoji ta zadržana svesnost sebe, odnosno očuvanost identiteta. Kada sa svojim hrišćanskim iskustvom čitam o reinkarnaciji u indijskoj religiji, ona mi izgleda kao kazna što neko nije bio dobro pripremljen za čas smrti pa je onda „osuđen“ da se reinkarnira kao kamen, trava ili prase. Da se duhovno usavršio ne bi se reinkarnirao, odnosno vratio u krug egzistencije, nego bi dospeo u stanje nirvane, svesvesti i stalnog prisustva u vremenu i prostoru kao deo protoka kosmičke energije neometenog egzistencijom. Valja reći da reinkarnacija nije retka kao psihotično iskustvo transformacije sopstvenog bića. Reč je o zastrašujućim doživljajima koji često dovode do samoubistva.

* Da li „deža vi“ epizode treba da nas zabrinu ili iz njih nešto možemo i da naučimo? Ili možda treba da se zabrinemo ako nikada u životu nismo iskusili tako nešto?
„Svi smo iskusili taj doživljaj, ako ga tumačimo u širem smislu. Treba da se zabrinemo za svoje živote ako nam je čest doživljaj da smo nešto već videli, odnosno da nam se ponavljaju neželjene situacije i odnosi. Treba menjati svoj život.“

* Da li je tačno da je „deža vi“ češći kod tinejdžera? Ili je možda logičnije da je učestaliji kod starijih ljudi koji imaju više uspomena i iskustva i koji su više proputovali?

„Mladi su “smoreni”, ne vole kad im se jedno isto ponavlja. Više žele nego što mogu da ostvare. To je odlika mladosti. Stari nemaju energije za nove poduhvate i doživljaje, puni su uspomena i svakojakih iskustava. Nekih se i rado sećaju. A opet, menjali bi se sa mladima, makar opet bili smoreni. Mladost oličava stanje spremnosti za upuštanje u nove poduhvate.“

* Kolika učestalost ove pojave može da bude zabrinjavajuća?
„Deja vu je stvar poznata, ali relativno retka u životima ljudi. Izuzimamo epileptičare. Većina ljudi prošla je kroz iskustvo depersonalizacije u mladosti, a to je srodno doživljaju deja vu. Ljudi često sanjaju nešto što je već viđeno. Ako se ne držimo strogo medicinskog tumačenja, a ono kaže da je to epileptički fenomen, možemo zaključiti da ljudi kao već viđeno označavaju ono čime su nezadovoljni i što ne žele. Nešto se ponavlja i izaziva dosadu – to je signal da sa našim načinom života nešto nije u redu. To treba razumeti kao poziv za akciju i promenu.“

* Može li ovaj fenomen da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi? Može li ova vrsta intuicije, ako se deja vu tako može nazvati, da se nauči?

„Deja vu se ne vezuje za pozitivna iskustva. U našoj je prirodi želja za novim. Zato ponavljanje starih iskustava ili sličnih doživljavanja ne volimo. To nas ne pokreće, dosadno nam je. Intuiciju ne možemo naučiti. Sposobnost da se brže proniče u stvari uvećava se sa znanjem i životnim iskustvom. Kažemo da je neko intuitivan kada vidimo da lako shvata ljude i situacije i dobro se snalazi. Nema, međutim, škole za intuiciju. Mačke i žene su intuitivne. Imaju „šesto čulo“, osete ono što muškarci sa svojim jednosmernim mozgovima ne mogu. Kad je neko intuitivan, to se ne može nazvati već viđenim. To je nešto neviđeno, za neintuitivne.

VEČNI POVRATAK ISTOG Pojam „već viđeno“ prvi put je upotrebio francuski filozof Emil Boarak 1876, godine, u svom delu „Budućnost nauke o psihologiji„.  Italijanski filozof Remo Bodel tvrdi da fenomen već viđenog zaokuplja ljudsku pažnju još od antičkog doba. Grčki filozofi Pitagora i Platon i njihovi sledbenici videli su u njemu sećanja iz nekog prethodnog života, stoici su ga tumačili kao „večni povratak istog“, a kasniji pokušaji mudrog Aristotela, čuvenog po svojoj praktičnosti, da doživljaj „već viđenog“ svede na običan psihički problem, nisu uspeli da sa ovog fenomena uklone veo tajanstvenosti i magije. Ali, takav stav prema fenomenu „već viđenog“ zabrinuo je u 4. veku Svetog Avgustina, a kasnije i katoličku Crkvu jer su u fascinaciji tim čudnim osećanjem videli uticaj „demona koji čoveka iskušava idejama o prethodnim životima ili reinkarnaciji“. Uprkos takvom stavu Crkve, poznati slikari, pisci i pesnici u doživljaju „deža vi“ nalaze neiscrpan izvor inspiracije. I dok Vilijam Šekspir krajem 16. veka uzbuđeno uzvikuje „sve je već viđen spektakl“, ovo osećanje se u 19. veku često pominje u delima poznatih pisaca, od Dikensa ili Šatobrijana koji su njime bili opsednuti, do Bodlera i Prusta koji je u svom romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom“ napisao: „Taj osećaj kao da mi poručuje: uhvati me u prolazu ako imaš smelosti i pokušaj da razrešiš zagonetku sreće koju ti nudim“. Tvorac moderne psihoanalize, Sigmund Frojd, rekao je da se u onim retkim i kratkim trenucima kada je doživeo osećanje već viđenog, uvek radilo o buđenju imaginarnih, nepoznatih i nesvesnih pojmova i projekata koji su odgovarali njegovoj želji da poboljša svoju situaciju. „To je samo nekompletan delić davno zaboravljene uspomene prizvane nekim traumatičnim događajem ili izraz skrivene želje koju sami sebi ne želimo da priznamo“, govorio je on. I drugi psiholozi su se pitali da li je, kao i san, i ovaj doživljaj izraz naših najskrivenijih želja. Po mišljenju francuskog psihoanalitičara Neli Žolive, sva neobičnost ovog fenomena krije se u pomešanim osećanjima velike bliskosti i iznenađenja koje on u nama budi. I Karl Jung je opisao jedan takav doživljaj koji mu se dogodio tokom putovanja po Keniji. U trenutku kada je prolazio pored jednog starca učinilo mu se da tog čoveka poznaje, da ga je već negde sreo. Jung je taj utisak nazvao „buđenjem određenog arhetipa“, jer nepoznati starac, po njemu, predstavlja simbol mudraca.

Izvor:kurir-info.rs

---