ZA TEBE GOVORIM…

tamoiovde-logo

Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo zato da bih tebi rekao:

Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Foto ilustracija: Bora*S

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno,
dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usta
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:

Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.

Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove
sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće,
neka se slonovi uvuku u mišje rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

________________________________________________________________________________________

 

PRIRODNE KATASTROFE I ZAŠTITA DEVOJČICA…

tamoiovde-logo

11. oktobar – Svetski dan devojčica i Međunarodni dan posvećen smanjenju prirodnih katastrofa

Prema podacima Svetske meteorološke organizacije i UN, godišnje se na planeti dogodi na stotine elementarnih nepogoda, pa se ovaj dan, 11. oktobar, obeležava kao Međunarodni dan posvećen smanjenju prirodnih katastrofa.

Ukoliko se nastavi sadašnji tempo uništavanja resursa prirode i ne sledi održivi razvoj, opstanak čovečanstva će ozbiljno biti ugrožen. Pojava novih bolesti, nestanak kvaliteta vode za piće, promena klime, nestanak jezera, širenje pustinja, samo su neke od posledica koje mogu da nas zadese.

Poplave su prirodna katastrofa koje su najčešće zastupljene, iza njih su oluje, zatim suše, zemljotresi, lavine, požari, ekstremne temperature, dok se vulkanske erupcije događaju u najmanjem procentu.

Ovaj dan, proglašen od strane Ujedinjenih nacija i kao Svetski dan devojčica, posvećen je promovisanju prava devojčica i ukazivanju na brojne probleme sa kojima se devojčice širom sveta susreću, kao što su nasilje na polnoj osnovi, rani brakovi, diskriminacije na poslu, zloupotreba maloletnih devojčica kao radne snage. 

Međunarodni dan devojčica biće obeležen raznim kampanjama, koje će se baviti jedinstvenim problemima devojčica i devojaka, kao i edukaciji mladih
Ujedinjene nacije su 2011. godine donele odluku da 11. oktobar postane Međunarodni dan devojčica, dan koji je namenjen promovisanju prava devojčica i povećanju svesti o neravnopravnosti sa kojom se suočavaju samo zato što su devojčice.

Posted by Od knjige do duše

___________________________________________________________________________________________

ČASOVNICI U NAMA…

tamoiovde-logo

Ako tri dana za redom mački date hranu tačno u 9.20 časova, sva je prilika da će se četvrtog dana u 9.20 časova “nacrtati” ispred svoje posude za hranu. Naravno, ona ne zna koliko je sati, ali organizam je baš tada mačku alarmirao osećajem gladi.

Životinje, kao i ljudi uostalom, imaju svoj unutrašnji časovnik prema kome se dešavaju oscilacije u bioritmu – promene u nivou hormona, telesne temperature i moždane aktivnosti. Znamo da je noć za spavanje, jutro najpogodnije za učenje i rad, a da uveče nije zgodno mnogo jesti – na naš dnevni ritam utiču različiti fiziološki procesi koji se dešavaju u organizmu.

 Te periode koji čine život organizma u jednom danu popularno nazivamo unutrašnjim biološkim časovnikom. Organizam stalno prolazi kroz jedan isti ciklus koji se naziva cirkadijalnim ritmom – u 24 sata smenjuju se faze od stanja dubokog sna do stanja maksimalne aktivnosti, uz, naravno, individualne razlike. Našim biološkim časovnikom rukovodi zapravo planeta Zemljina, a naš organizam se prilagođava njenom položaju u odnosu na Sunce.

Upravo su dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, Džefri Hol, Majkl Rosbaš i Majkl Jang otkrili svetu na koji način se biljke, životinje i ljudi prilagođavaju biološkom ritmu. Oni su između ostalog izolovali gen mušica koji kontroliše dnevni biološki ritam. Otkrili su da ovaj gen dešifruje protein koji se stvara u ćelijama tokom noći, a zatim se razgrađuje tokom dana, kao i drugi protein koji ima sličan uticaj na naš ritam.

Tako su konačno opisali čitav mehanizam koji vlada unutrašnjim časovnikom, a koji zatim utiče na naše ponašanje, san, nivoe hormona, metabolizam, telesnu temperature i drugo.

Primera radi, u središtu ljudskog mozga postoji jedna vrlo mala žlezda, manja od centimetra – takozvana pinealna žlezda. Uveče, usled nedostatka svetla, ona počinje da luči supstancu melatonin i lagano uspavljuje organizam, dok nakon svitanja zaustavlja lučenje ove supstance i organizam se budi.
(M. Đ.)

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

NAJVIŠI ČOVEK KOJI JE ŽIVEO NA ZEMLJI…

tamoiovde-logo

Bio je visok 2,7 metara

Još s devet godina Robert Vodlou prerastao je svog oca, a kasnije je postigao visinu od čak 2,7 metara i tako postao najviši čovek koji je hodao našom planetom.

77549332455db2db383c80727335058_v4_big

Foto: Screenshot

Robert Vodlou rodio se 22. februara 1918. godine s gotovo četiri kilograma, a ubrzo nakon toga počeo je da raste neverovatnom brzinom, pa je već sa šest meseci imao 13,5 kilograma, što je dvaput više od normalne težine dece njegovog tadašnjeg uzrasta.

Kao petogodišnjak u dečjem vrtiću nosio je odeću čija veličina je odgovarala sedamnaestogodišnjaku.

Samo tri godine posle toga Vodlou je dosegao visinu od gotovo dva metra, tačnije bio je visok 1,87 metara, a težak 90,7 kilograma.

S deset godina je nosio cipele veličine 53, dok mu je na kraju noga stala u cipelu broj 110. Svaki par cipela morao je da plaća po 100 dolara.

Kad je Robertu bilo 12 godina saznao je da ima hiperaktivnu hipofizu, zbog čega je rastao neverovatnom brzinom. Godinu kasnije postao je izviđač, pa su morali da mu sašiju prilagođenu uniformu, vreću za spavanje i šator. Vodlou je u to vreme jeo čak pet puta više hrane nego njegovi vršnjaci.

On je bio najstariji od petoro dece. Svi članovi njegove porodice bili su normalne visine i telesne strukture. Kao mladić morao je da šije odeću, a za jedno njegovo odelo potrošilo bi se po tri puta više tkanine nego za odelo normalne veličine.

S devetnaest godina je i službeno postao najviši čovek na svetu s 2,59 metara.

Bio je poznat kao „nežni div“, a novac je zarađivao javnim nastupima. Prilikom jednog radijskog razgovora, novinar ga je upitao ljuti li se kada u njega ljudi ‘zure’, na šta je on samo mirno odgovorio: „Ne, i ja njih pogledam“.

Umro je u snu s 22 godine, 15. jula 1940, i to od infekcije stopala. Tad je težio 222,26 kilograma, a bio je visok 2,7 metara.

Kovčeg mu je bio težak 453 kilograma, a sahranjen je u rodnom gradu Altonu u američkoj državi Ilinois.

Porodica je odlučila da većinu njegovih stvari uništi, strahujući da bi mogla da se javno izlaže kao uspomena na “nekakvog čudnog lika”, piše „Biznis insajder“.

Izvor:b92.net/ Express/Ivana Barišić 

_____________________________________________________________________________________

ČUVARKA „BELE“ VLAŠKE MAGIJE…

tamoiovde-logo1
U pitomom homoljskom selu Neresnica, u skromnom domaćinstvu koje odiše toplinom, sa suprugom i 17-godišnjim sinom živi Slobodanka Makuljević (61).

slobodanka-makuljevicOna je poslednji „beli mag“ na ovim prostorima, čuvar homoljske tradicije, kulturnog nasleđa i paganskog folklora, poznatog kao „vlaška magija“.

Od ovog „zanata“, tvrdi, ne postoji ništa jače, čak ni čuveni „vudu“; jer, dobro je, kaže, uvek jače od svakog zla, dobro uvek mora da pobedi!

A Slobodanka radi upravo to: „skida zle čini“ kroz bajalice, koristeći znanje koje je nasledila od majke koja je pomagala ljudima da vrate zdravlje, ljubav, spokoj…

Monasi joj spasili život

Kao dete, doživela je kliničku smrt. Spasili su je monasi iz obližnjeg manastira, zahvaljujući baki koja ju je na rukama odnela, moleći za pomoć.
Po struci je daktilograf; sedamdesetih godina radila je u Beogradu, u jednom ministarstvu. Onda je doživela tešku saobraćajnu nesreću i to shvatila kao poruku da bi trebalo da se vrati u Homolje Na istoku Srbije,, da nastavi „zanat“ koji joj je „od Boga dat“ i „Božjom rukom vođen“.

-Da bi čovek mogao da pomogne drugima, mora da bude dobar, da bude verujući, da poštuje svece, pripoveda Slobodanka. – Svako od nas ima svog „anđela čuvara“ koji mu sedi na ramenu. Postoji i onaj drugi, čije se ime ne izgovara, a koji donosi sve suprotno od dobrog. Kad nas ophrvaju problemi, kad nas zle sile „uzmu pod svoje“, trebalo bi da se pomolimo i da pozovemo u pomoć sve svece i našeg anđela čuvara da bismo se vratili na pravi put. Ja to radim za svakog ko od mene potraži pomoć.

Misterija „crne magije“

Vlaški kraj od vajkada je poznat po magijskim ritualima i drevnim i „onim novijim“.

Blizu pećine Duboka do koje se stiže kozjom stazom, nalazi se čitav „arsenal dokaza“ o onima koji su pokušali da naude drugima. Omanji krstovi napravljeni od drveta, na njima lutke polomljenih ruku ili nogu, oko očiju i usana obeleženih crvenom bojom, raspukle tikve uvezane crvenim koncima, katanci…

Zastrašujući prizori za običnog turistu, koji je prvi put kročio na tlo Homolja. Za meštane, to je uobičajena slika manifestacije dejstva „crne magije“.
Slobodanka objašnjava da ljudi koji žele da naude drugima odlaze kod „crnih magova“. U Homolju, upozorava, preostala je samo jedna baka koja priziva „sile zla“: „zaključava“ muškarce da postanu impotentni, „rastura“ ljubavi i brakove, priziva bolesti i nesreće…
– Ne borim se protiv nje, borim se protiv onoga što je napravljeno. Svaki čovek ima pravo na sreću, na zdravlje, na ljubav, na porodicu, decu… Ja nikoga ne varam, nikome ne nanosim zlo. I ovo što radim, ne naplaćujem!

Ko god vam za ovu vrstu pomoći zatraži određenu količinu novca, znajte da je prevarant, otkriva poslednja čuvarka „bele magije“.

Ritual skidanja „crne magije“

vmSlobodanka pristaje da pred novinarskom ekipom koja je, zahvaljujući agenciji „Pozitiv“ i programu „Mistika vlaške magije“ došla do nje, izvede ritual „skidanja čini“ za gospodina koji je oslepeo i kome je porodica pred raspadom.

Najpre odnekuda iznosi posrebrenu tacnu, na kojoj se nalaze teglica sa vodom („sa tri izvora, obavezno“), nož, so, tamjan, maslačak, ljuta paprika, beli luk, bosiljak i med. Tu je i bela majica „klijenta“, koju izvrće kao šator nad tacnom na kojoj su poređana „pomagala“ za „skidanje čini“.

vm-ritual2– Mi smo slika prirode.

Pogledajte; ovu našu planetu čini 70 odsto vode, 30 odsto tla. Ljudski organizam je isti: 70 odsto voda, 30 odsto mišići i kosti. Voda je najveći provodnik energije, zato smo skloni da „upijamo“ i sve dobro i sve loše što nam drugi ljudi šalju, stručno objašnjava Slobodanka i ističe: – Ovaj ritual radim kraj vatre. A šta je jače, voda ili vatra? Voda, naravno! Ona gasi vatru, zato je neophodno da tokom „skidanja čini“ vatra i voda budu jedno uz drugo.

Dok secka beli luk, ljutu papriku, tajman (sve po deset puta), i u teglicu sa vodom dodaje pomalo soli, meda, maslačka i bosiljka, poslednji „beli mag“ Homolja izgovara molitve na vlaškom…

„Tretman“ traje duže od pola sata. Pominje svece, reku Jordan, Bogorodicu, Isusa Hrista… Moli da „ako je zlo došlo od Boga, ode u crnu goru, tamo gde nema ni drveta ni čoveka ni životinje, tamo gde niko ne živi“. Ako je „zlo došlo od čoveka“, Slobodanka ga svojim bajalicama šalje da ode „niz svilen konac, a ako su vrata zaključana da razbije bravu i vrati se tamo odakle je pristiglo“.

Zagrlite procvetalu jabuku

Pitamo je ume li čovek da se zaštiti od „crne magije“?
– Kletve su najgora stvar, mada mi toga često nismo svesni. Nikada ne kunite nikoga, ta energija se kao bumerang vraća! Šaljite samo pozitivne i lepe misli, molite se Bogu za zdravlje vaših prijatelja i vaših neprijatelja. Tako ćete oplemeniti njihovu dušu, pa i ako vam žele zlo, dobra energija će ih sprečiti u toj nečasnoj raboti, tvrdi Slobodanka.

Zaštitu od „zlih sila“ svako od nas, otkriva poslednji vlaški „beli mag“, može da potraži u prirodi.
– Izađite u baštu, hodajte bosi po travi, zagrlite drvo. Procvetalo drvo jabuke ima veliku moć da „skloni“ loše raspoloženje, mračne misli, tugu…Volite i čuvajte i prirodu i ljude, jer je to Božji dar!

Napisala Snežana Moldovan/Foto: Ivan Derikonjić
Izvor: Kuća dobrih vesti /april 2014/

______________________________________________________________________________________________

VUK – TOTEMSKA ŽIVOTINJA SRBA…

tamoiovde-logoVuk je bio totemska životinja starih Slovena. U srpskom folkloru vuk zauzima veoma važnu ulogu, a isto je i sa mitologijom. Magijska praksa Srba takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važno da ispitamo kakva je uloga ove životinje u staroslovenskom – srpskom verovanju.

pointedly-white-wolf
Mitologija
Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu, u legendarnoj Hiperboreji.

Veoma je čudno da beli vuk u mitologiji Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu.

Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca.

Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama, sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.

Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.
Još jedno božanstvo vezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz – Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi – vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka).

Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.

Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu bogova – Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca – Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj. božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovano, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk – Volh Zmajevič , odnosno srpski – Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog  Veles.

Kult vuka kod starih Srba
72309_WHITE WOLFVuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima.

Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.

Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kandže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.
Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «vьlk”. Neka od njih su: Vьlk, Vьlkan, Vьlkovci, Vьlkoviя, Vьlčigradь, Vьlčovci, Vьlčinя itd.

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje koje bi omogućile zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku.

Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.

U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana.Vuk se ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjati ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.

Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritualom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.

Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima – alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove – zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove vlъkolakъ, kod Rusa volkodlak, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba i Hrvata vukodlak. Ova imenica se sastoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika – čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju.

Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odlike oba sveta; ljudskog – jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.

Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj, sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš. Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora. Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova.

Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavljivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije.

Kult vuka kod današnjih Srba
Howling_White_WolfSimboliku vuka u tradicionalnoj kulturi svih slovenskih naroda, uveliko određuju njegova ambivalentnost i „graničnost“. Kao karakteristične semantičke opozicije u vezi sa vukom u simboličkom pogledu na svet koji motiviše srpska narodna verovanja, obrede i običaje (a što ga oni i odražavaju), obično se navode svoje – tuđe, blisko – daleko, pitomo ili domaće – divlje, socijalno ili ljudsko – demonsko, pri čemu se simbolika vuka često opisuje u terminima drugog člana opozicije.

Fundamentalnije obeležje, međutim, koje stoji iza većine tradicionalnih simboličkih predstava o vuku, naročito južnoslovenskih, čine njegova posrednička (medijatorska) funkcija i status granične životinje u simbolici sveta. Ovde će biti reč o vučjim ustima (i njihovim sastavnim delovima – čeljusti, zubima, „zevu“, ždrelu, a i o grkljanu) kao nosiocu velikog dela posredničkih značenja i funkcija vuka u simboličkom modelu sveta što se odražava u srpskim narodnim običajima i verovanjima koja se odnose na vuka.

Videće se da narodne predstave o vučjim ustima dalje upućuju na nekoliko drugih domena i kodova tradicionalne kulture, te na elemente čija se značenja i funkcije kodiraju na sličan način. Homologije koje se stvaraju između tih kodova motivisane su opštim shvatanjima o kretanjima kroz telesne otvore kao lokuse – i operatore – za transformisanje simboličkih kvaliteta. Pri razmatranju simbolike vučjih usta govoriće se o semantičkim dimenzijama ili kontinuumima radije nego opozicijama, radi boljeg razumevanja dinamičnog aspekta u medijalnoj poziciji vučjih usta.

Već po najtipičnijim glagolskim predikatima vuka (u narodnom pričanju o vuku, u usmenoj književnosti, u narodnim motivacijama obreda koji se izvode protiv dejstvovanja vuka itd.) vidi se da se glavna konkretna destruktivna delatnost vuka dešava putem njegovih usta i njihovih sastavnih delova: vuk kolje, davi (zubima), ujede, pojede, izjede, ždere, i zeva/zine (da bi ujeo). Ovaj zadnji predikat ima posebno značenje u simbolici vuka; na njega ćemo se više puta vratiti. Koljući i jedući stoku (najviše ovce), vuk stoku povlači iz kulturne sfere i uništava njenu korist za čoveka. Preko vučjih usta, stoka se kreće i pomiče po semantičkim kontinuumima kulturno ili kontrolisano – prirodno ili nekontrolisano, pitomo ili domaće – divlje, svoje – tuđe, blisko – daleko prema prirodnome i nekontrolisanome, divljemu, tuđemu, dalekome; i „što vuk sobom ulovi i u čeljusti uhvati, a hajduk u kuću unese, to se ne povrće“.

Prema tome, obredno-simboličko delovanje na vuka da bi se sprečilo takvo dejstvovanje, prvenstveno i poglavito se dešava preko njegovih usta kao objekta, koji onda metonimijski predstavlja celog vuka.
Celi niz okazionalnih (kad se stoka izgubi, kad vuk napada na stoku) i kalendarskih (uglavnom u vezi sa „vučjim svecima“ i graničnim periodima kao što su početak zimske sezone, Božić – nekršteni dani, „Međudnevica“ i dr.) običaja, obreda, zabrana i magijsko-simboličkih postupaka ima za cilj da se spreči delovanje vučjih usta tako da se ona zatvore (ili ostave zatvorena), zavežu, zakamene i slično. Zbog ograničenog opsega teksta ovde ne možemo da ponudimo potpuni opis svih tih raznovrsnih zabrana i postupaka, nego ćemo se osvrnuti na nekoliko tipičnih elemenata iz njihovih verbalnih, akcionih i predmetnih kodova, uz pokušaj da malo podrobnije karakterišemo i interpretiramo njihovu simboliku.

Iz etnografske literature dobro su poznate raznorazne zabrane na domaću radinost (osobito na preradu vune) i na rad oko stoke u različitim – poglavito stočarskim – krajevima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, a od kojih je većina vezana za početak zimske sezone, odnosno na tzv. vučje svece (Mratu, Đorđa, Arhanđela Mihaila, Savu, Andreju, Ignjatija, Nikolu, Dimitrija, Danila i dr. – za koje se veruje da upravljaju vukovima i da mogu da im otvore i zatvore usta, i za božićni period (tzv. nekršteni dani Badnji dan, Božić, Bogojavljenje), tj. za „granične“ i opasne periode u kojima ima i najviše napada vukova.

Ovim se periodima ponegde dodaju i „granični“ i „nesrećni“ dani nedelje preko cele godine, kao npr. sreda i petak. Posebno se zabranjuje rukovanje oštrim predmetima, naročito onima koji se upotrebljavaju u preradi vune i tekstilnoj radinosti, radovi tkalačkog ciklusa, i uopšte rad oko stoke i njenih proizvoda. Motivacije tih zabrana u nekim su slučajevima jasnije iskazane nego u drugima. Upotreba oštrih i zupčastih predmeta (noževa za rezanje mesa, grebena za grebenanje vune, češljeva i dr.) smatra se opasnom zbog njihovog asociranja sa vučjim zubima; objekat zabrane čine i predmeti koji podsećaju na vučja usta i koji mogu i poput njih da se otvore, kao što su noževi na rasklapanje, makaze (posebno one za striženje ovaca), grebeni, britve, a i kovčezi, slanice itd. Razume se da se na zabranu u vezi njihovog spoljašnjeg izgleda nadovezuje i zabrana na njihovo uobičajeno upotrebljavanje (zabrana u akcionom kodu).

Grebeni i makaze kao predmeti zabrane ovde nisu uzeti iz predmetnog koda jedino po spoljašnjim sličnostima sa vučjim zubima i ustima, no i na temelju njihovih funkcija i delovanja u kulturi, koji su homologni ali suprotni dejstvovanju vučjih usta: njihovo je delovanje u tehničkim radovima oko vune „kontrolisano kulturno-produktivno“ (njima se producira čisto i dobro vuneno vlakno za tekstilnu radinost), dok je delovanje vučjih usta (na stoku) „nekontrolisano prirodno-destruktivno“. Drugim rečima, ovi se predmeti ritualizuju zbog njihovog potencijalnog destruktivnog dejstvovanja u periodima opasnim zbog vukova, zato što se metaforično mogu shvatiti kao vučja usta i zato što objekat njihovog uobičajenog delovanja – vuna – metonimijski može da predstavlja ovcu (i dalje stoku.)

Od njih se, čini se, zabrana može širiti na druge oštre i zupčaste predmete i predmete na rasklapanje (čije funkcije ne moraju obavezno da stoje u vezi sa vunom), kao i uopšte na radove sa vunom (a što se odatle ponekad proširuje i na radove sa konopljom.) Ukoliko se po oznakama „domaće“ i „pitomo“ na semantičkom kontinuumu domaće ili pitomo – divlje mogu poistovetiti ljudi i stoka (a po narodnim shvatanjima vuk zna pojesti i ljude), zabrana u vezi sa vučjim ustima primenjuje se i na češljanje, šišanje i brijanje.

Po zabrani na uprezanje volova vidi se da i jaram, u okolnostima opasnim zbog vukova, može promeniti svoju semantiku i shvatiti se kao neprijateljska usta koja mogu da „obzinu“ stoku. Slično je shvatanje o sedlu verovatno motivisalo zabranu na sedlanje konja od Sv. Danila do Sv. Jovana kod Srba u Bukovici u Dalmaciji. Manje su prozirne motivacije zabrane na rad na opancima i na razopućivanje ili skidanje opanaka kod čobana. Ovo se može svesti na zabranu na to da se reže ili rastavlja materijal iz kojeg se prave opanci (pogotovu ako se za njih upotrebljava ovčja ili goveđa koža), ali ima i indicija da se opanak može shvatiti kao usta, koja u ovim slučajevima ne smeju da se otvore: u jednoj zagoneci se oputa i đon od opanka kodiraju kao ovčji tor i goveđi gnoj; a u drugoj – u kojoj se pojavljuje i vuk – (ljudska) usta kodiraju se kao „tor“: Uđe kurjak u tor, ovcu uvati, pa kost izjede, a mesa se ne dotače (crv u zubu). Shvatanje tora kao „usta“ može igrati ulogu u motivaciji zabrana na premeštanje, rastavljanje, čišćenje i uopšte diranje torova kao usta koja u ovim periodima moraju da stoje nepomičnim i zatvorenim. Uz to je očita motivacija da se tor sa ovcama nipošto ne sme izložiti (otvaranjem) opasnosti vukova; u istočnoj Hercegovini i

kod Srba Graničara zabeleženo je verovanje da se vilice božićne pečenice ne smeju razglaviti, da ne bi vuk došao u tor. Ponegde se upotrebljava i naziv „usta“ za ulaz u tor. I vrata od staje mogu da simbolizuju vučja usta; tako su u Homolju na Badnji dan staje morale da ostanu zatvorene, „da bi vukovima usta ostala zatvorena“.

Simboličkim poistovećivanjem vučjih i ljudskih usta motivisane su zabrane na upotrebu mesnih i drugih stočarskih proizvoda u prehrani (pri čemu prehrambeno delovanje ljudskih usta s obzirom na vuka pridobija destruktivnu konotaciju), kao i post i ćutanje], što se sve može interpretirati kao „držati usta zatvorena“. Tako se u Imljanima u Bosni na Badnji dan nije smelo ništa jesti do naveče, a čobani čak nisu otvarali usta, da bi zverima (vukovima i medvedima) usta bila vezana preko cele godine; isto se nije ništa jelo na Đurđevdan, da vuk tokom naredne godine ne bi klao ovce.

Tome se dodaje i široko rasprostranjeni opšti tabu na izgovaranje imena vuka; postupci u slučaju narušenja tog tabua, kao i neka eufemistička imena za vuka, već spadaju u aktivne zaštitne mere protiv delovanja vučjih usta (vidi o tome niže). Ovde su od posebnog značaja specifične zabrane na izgovaranje imena vuka za vreme jela, a koje mogu vredeti i van „opasnih“ kalendarskih perioda.

Tako kod Srba u Janju u Bosni „ne valja“ spominjati vuka „preko zalogaja“ u ustima, jer će inače vuk čoveka na putu „napasti“ ili „prepasti„; ako se već na taj način spomenuo, treba taj zalogaj odmah da se izbaci iz usta.
Ovde bismo mogli da spomenemo i veoma rašireno verovanje da vuk može čoveku da oduzme glas (tj. može mu zatvoriti usta da ne može vikati na njega) ako ga kao prvi ugleda ili obzine (otvori usta na njega); obrnuto se veruje da čovek vuku može da zatvori usta ako ga kao prvi ugleda (i počne vikati na njega. Prema opoziciji čovek – vuk, motivacija ovog verovanja mogla bi se interpretirati po principu „ne mogu dvoja suprotna usta istovremeno biti otvorena“, ili pak po principu da ne idu zajedno govoriti (produktivna aktivnost ljudskih usta koja se ovde može primeniti protiv vuka) i jesti (destruktivna aktivnost vučjih usta), što može vredeti i kao motivacija zabrane na to da se govori o vuku za vreme jela. Sem toga veruje se još da vuk, ako ne zine pre izlaska sunca, toga dana neće moći da otvara usta da ujede stoku.

Zbog svoje medijalne pozicije na horizontalnom planu u simbolici sveta, i simboličkog statusa čuvara granice između tuđeg (neljudskog) i svog (ljudskog) prostora (sličan status uživa pas, ali iz perspektive domaćeg prostora), vuk po narodnim shvatanjima može biti najljući neprijatelj nečistoj sili, često otelotvorenim bolestima, koja narušava granicu dva prostora. O ulozi vuka u narodnim bajanjima i magiji protiv nečiste sile i bolesti iz takve perspektive pisao je Ljubinko Radenković. Uz opštu upotrebu delova vučjeg tela u narodnoj magiji i medicini (čime se metonimijski ukazuje na njegovu prisutnost, npr. u hamajlijama, u kađenju vučjim dlakama itd.) i često pojavljivanje vuka u sižeima basmi kao aktivnog progonitelja bolesti, u mnogim se slučajevima protiv nečiste sile i bolesti potencira baš destruktivno delovanje vučjih usta ili njihovih sastavnih delova.

Tome bi odgovarala kulturno-simbolička strategija da se destruktivni aspekt vučjih usta (koja su inače otvorena prema domaćem i kulturnom) na horizontalnoj osi okrene u zaštitu protiv demona i bolesti, i u korist čoveku; time ona iz perspektive kulture dobijaju apotropejsku funkciju i značaj. Rezultat je da se nečistoj sili sprečava prelaz od tuđega prema svojemu, ili da se u procesu prelaza unište njene moći.
Asocijacija vuka sa zaštitom protiv bolesti i zlih uticaja ima posebno značenje u vezi sa porođajem i brigom za malu – osobito mušku – decu te u prilikama visoke smrtnosti dece. Ovde, međutim, važnu ulogu igra i opšta asocijacija vuka sa zdravljem i snagom, što za dete koje se na razne načine poistovećuje sa vukom pored zaštitnog značenja nosi i produktivnu konotaciju. Tako su u širokoj upotrebi u hamajlijama za decu, i među predmetima koji se nakon porođaja stavljaju oko porodilje i deteta, vučji zubi, sem zaštitne funkcije (da veštice ne bi pojele dete – motivacija tome može biti i da dete bude jako kao vuk). Poznata je i praksa da se detetovi prvi zubi zovu vučići (ili vučine) da bi imalo jake i zdrave zube, ili da se detetu oko vrata obesi vučji zub protiv zubobolje.

Zanimljivo je da se među uobičajenim zaštitnim predmetima (protiv veštica, porođajnih demona i uroka) oko novorođenog deteta i porodilje pojavljuju i predmeti koji u periodima opasnim zbog vukova mogu da simbolizuju vučje zube i usta: tako se kod deteta – pored belog luka i dr. – redovno nalaze otvoreni noževi, češljevi, britve, kao i otvorene makaze i grebeni (među koje se stavlja detetova glava. Oni izazivaju asocijaciju na oštre zube i usta koja su otvorena prema nečistoj sili, te se tako suprotstavljaju negativnom dejstvovanju neprijateljskih usta, njihova moguća veza sa vučjim zubima i ustima još pojačavaju tu simboliku. Dovoljno je poznata i praksa da se deci kao jamstvo za zdravlje, daju imena tipa Vuk, Vuko, Vukašin i druga. U kontekstu simbolike vučjih usta u tom pogledu svakako je zanimljivo prezime Zjajvuk, zabeleženo u Lici, koje ima izrazito akcionu konotaciju i pored elementa vuk sadrži i vučji glagolski predikat zjati (zevati/zinuti).

Provlačenje slabe, bolesne ili plašljive dece kroz kožu odranu sa vučjih čeljusti, najčešće zvanu „vučji zev“ (a zove se još i „vučje vilice“ ili „vučja čeljust“ već pretežno predstavlja drugi, produktivni aspekt vučjih usta. Konkretne motivacije ovog postupka mogu da budu različite; dete se provlači kroz vučji zev: da bi ostalo živo (u slučaju kad se „deca ne drže“); protiv svakog zla i protiv svake bolesti; da bi bilo „zdravo kao vuk“; da bi se lako othranio „kako se kurjak lako othranio“; ili da bi imalo dobar apetit (tj. da bi jelo kao vuk). Glavni je njegov cilj, čini se, ipak da se dete poistoveti sa vukom te da tako bude zaštićeno od bolesti i zlih uticaja. Sem toga, kao lek protiv raznih bolesti ponegde se pije voda koja je prelivena kroz vučju čeljust. Na Kosovu su kupali decu u vodi prelivenoj kroz vučji grkljan ako je postojala opasnost da će se udaviti od plača, tj. ako im se grlo toliko stiskalo da nisu mogla da dišu; ovaj postupak očito motiviše narodno shvatanje o „otvorenosti“ vučjeg ždrela i grkljana i o „lakoći prolaza“ kroz njih (a što inače u okolnostima opasnim zbog vukova vodi do simboličkog zatvaranja vučjih usta).

Ideja da neki narod vodi preklo od vukova zajednička je mnogim evropskim narodima, naročito severnim. To je jedna od stvari koja nas povezuje sa nordijskim narodima. Kao što je dokazao Veselin Čajkanović, jedan od najvećih autoriteta za slovensku religiju, naši stari slovenski bogovi imaju mnogo više zajedničkih osobina sa starogermanskim i nordijskim bogovima, nego sa ruskim. Sve drevne evropske religije vode poreklo iz jedne zajedničke, slovenske.

1243425_10201845670441005_1186737654_o

Izvor: vizionarski.wordpress.com

_______________________________________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/vuce-jesam-li-dovoljno-slobodan-u-ovoj-zabiti-svemira/

_______________________________________________________________________________________________

ULAZ U PAKAO…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

 Danakilska pustinja

Malo je mesta na svetu gde može da se vidi toliko različitih neobičnih prirodnih fenomena na jednom mestu kao što je Danakilska pustinja.

Danakil pustinja Pustinja Danakil jedno je od najnegostoljubivijih i najvrelijih mesta u Africi. Ali ne samo Africi.  Temperature na ovom mestu često prelaze iznad 60 C. 

Između ostalih ovo je dom i vulkana Erta Ale. Na lokalnom jeziku njegovo ime znači “planina koja se dimi”, a njegovu južnu rupu, sa koje se obično cedi lava, stanovnici zovu “ulaz u pakao”.

Erta Ale visok je 613 metara i nalazi se u depresiji, tj. području ispod visine mora.

Danakilska-pustinja4Na ovom mestu afrička tektonska ploča podeljena je na dva dela, zbog čega lava konstantno izlazi iz dubine na površinu. Uz stalno podrhtavanje tla, vulkan Erta Ale kontinuirano eruptira. Sumpor ispunjava vazduh i uopšte nije neobično videti vatrene fontane kako se dižu iz zemlje. 

Pored vulkana, tu su i ogromne očaravajuće slane ravnice, mineralni izvori, sumporne jame, jezera lave i bare od kisele soli.

Danakil pustinja 2Dankil pustinju paklom na Zemlji ne čini samo splet neverovatnih prirodnih fenomena. Nedostatak resursa dovodi do čestih sukoba plemena oko vode i zemlje –  a oni idu tako daleko da zaštite svoju teritoriju, da su deca-vojnici ovde sasvim normalna pojava.

 Danakilska-pustinja 6Ovu neobičnu pustinju National Geografic proglasio je najokrutnijim mestom na planeti, ali to ne sprečava mnogobrojne turiste da dodju da je posete i vide svojim očima kako izgleda „pakao“.

Izvor:pressonline.rs

______________________________________________________________________________________________________

https://www.youtube.com/watch?v=YTi8_KkqpKw

______________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NIŠTA NEĆE BITI ISTO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mora više neće biti ista: Misteriozna bolest dezintegriše morske zvezde

morska zvezda_1403026368_670x0Jednom od najlepših ukrasa mora preti istrebljenje.

Epidemija uništava morske zvezde zabrinjavajučom brzinom. Misteriozno oboljenje je krenulo iz Kanade, i raširilo se obalom Severne Amerike neverovatnom brzinom čak do Meksika.

Prvi znak da je ovo oboljenje zahvatilo morsku zvezdu je kad se ona „obrgli“ kracima. Nakon toga se na površini stvorenja pojavljuju bele lezije koje vremenom postaju rupe. Vremenom se čitav krak dezintegriše u sluzavu materiju, nalik nečemu iz horor filma.

Morske zvezde često same sebi otkinu krake kako bi sprečile da se infekcija proširi.

U aprilu kad je bolest prvi put primećena, bilo je zaraženo samo oko 1% morskih zvezda, dok se taj broj do danas popeo na zabrinjavajućih 30%.

Naučnici nisu sigurni šta izaziva ovo oboljenje, ali upozoravaju da je mogući krivac povećano zagađenje svetskih mora, kao i da bi istrebljenje morskih zvezda moglo da dovede do ozbiljnih i dalekosežnih ekoloških posledica.

T.D.

Izvor:nadlanu.com

_____________________________________________________________________________________________________

Čuda koja treba videti dok ne nestanu

Velika plava rupa u Belizeu, jedino prirodno stanište u kom postoje i aligatori i krokodili, šume poslednjih divljih gorila, najslanije more na svetu i ostrva koji nestaju – samo su neka od mesta koje biste trebalo da posetite pre nego što nestanu.

102378_blue-hole-by-travelamerica360_af

Velika plava rupa nalazi se na oko 60 km od Belize Sitija / foto: TravelAmerica360 / flickr.com

Verovatno ste čuli upozorenja o skorom nestanku velikog koralnog grebena do 2030. godine, ili topljenju snega na Alpima i planini Kilimandžaro za nekih 40 godina. Po predviđanjima, istopiće se uskoro i led na Arktiku, a polarni medvedi će nestati. Dolazak turista na ova područja može dodatno da ih optereti, ali ukoliko putnici poštuju okolinu, njihov dolazak može financijski da obogati područje i doprinese njegovom očuvanju.

Koralni greben Belizea

Sastoji se od niza koralnih grebena, koji se protežu duž obale Belizea, oko 300 kilometara, i deo je 900 kilometara dugog Mezoameričkog koralnog grebena koji se proteže od Meksika do Hondurasa. Nakon Velikog koralnog grebena u Australiji, ovo je po dužini drugi koralni greben u svetu.

100531_ronjenje-----mikebaird_af

Foto: mikebaird/flickr.com

Belize greben je jedan od biološki najraznovrsnijih ekosistema na svetu i nalazi se na UNESCO-ovom popisu svetske baštine. Nažalost, od 2009. našao se i na listi ugroženih mesta, jer preterana izgradnja turističkih smeštaja, kruzeri i zagađenje ozbiljno su ugrozili grebene. Naučnici smatraju da su globalno zagrevanje i ekstremne klimatske pojave izazvali izbeljivanje korala, a procenjuje se da je u poslednjih 20 godina oštećeno i do 50 odsto koralnog grebena.

Šume Konga

Putevi koje krče šumari i rudari osim uništavanjem prirode, rezultirali su češćim dolascima krivolovaca koji istrebljuju ugrožene životinjske vrste, poput gorila i šumskih slonova. Tropske kišne šume, kao što je ona u Kongu, proizvode 40 odsto kiseonika i služe kao izvor hrane, lekova i minerala.

100266_amazonska-flora-i-fauna-je-pravo-bogatstvo----angeloangelo_af

Foto: angeloangelo/flickr.com

Nakon Amazona, reka Kongo nosi više vode od bilo koje druge reke na Zemlji. Skladno tome, tu se nalazi i druga po redu najveća kišna šuma na svetu. Prema proceni UN-a, ako se ne preduzmu ozbiljne mere zaštite, do dve trećine šuma i jedinstvenog divljeg života nestaće do 2040. godine.

Mrtvo more

Mrtvo more je najniža tačka na zemlji, nalazi se na -418 metara nadmorske visine, i deset je puta slanije od morske vode pa ljudsko telo pluta u njemu.

99447_more------kudumomo_af

Foto: kudumomo/flickr.com

Veruje se da sadrži minerale korisne za ljudsko zdravlje. U poslednjih 40 godina Mrtvo more se smanjilo za trećinu svoje prvobitne veličine, a hoteli i restorani koji su nekad bili blizu obale sada su i po kilometar dalje.

Reka Jordan jedini je izvor vode, a budući da Izrael i Jordan nemilice koriste rečnu vodu za navodnjavanje, malo toga stiže do Mrtvog mora. Procenjuje se da bi moglo nestati za 50 godina. Osim toga, proizvođači kozmetičkih proizvoda koriste Mrtvo more kao izvor sirovine.

Nacionalni park Everglades

116824_nacionalni-park_hlU Evergladesu na Floridi živi barem 20 ugroženih životinjskih vrsta, uključujući pantere, kornjače i razne ptice. U samom srcu parka od 2,5 miliona hektara nalazi se ogromna močvara Sawgrass, najveća takve vrste u svetu. Ugrožava ga zagađenje sa poljoprivrednih poseda, invazivne vrste, ubrzani razvoj i činjenica da se 60 odsto vode preusmerava na okolne gradove i farme.

Everglades se zbog toga smanjio za pola u odnosu na 1900. godinu. Ovo je jedino stanište floridskog pantera, a ostalo ih je samo 100 na slobodi. Za 40 godina ove bi divlje mačke mogle sasvim da nestanu iz divljine, baš kao i 20 drugih vrsta koje su ugrožene.

Madagaskar

101714_madagaskar-by-frontierofficial_af

Foto: frontierofficial/flickr.com

Zbog miliona godina izolacije, više od 80 odsto flore i faune na Madagaskaru ne može se naći nigde drugde na Zemlji. Ne učini li se ništa po pitanju spašavanja četvrtog po veličini ostrva na svetu, sva šuma će nestati za 35 godina. Površina šume već se smanjila šest puta od prvotne veličine.

Krivolov, seča šuma, nerazumno poljoprivredno iskorištavanje zemljišta ugrožavaju i 20 vrsta lemura. Rezervati za njih čine tek pet odsto površine ostrva. Neke vrste bilja i životinja će nestati i pre nego što ih naučnici uspeju pomnije proučiti.

Maldivi

70214_nattu--raj-usred-okeana_af

Foto: nattu/flickr.com

Od 1.900 malih ostrva raspršenih po Indijskom okeanu nastanjeno je samo njih 200, i svi imaju vrlo malu nadmorsku visinu. Ukoliko se podizanje nivoa mora nastavi, malo naučnika veruje u opstanak ove države. 2008. godine predsednik Maldiva najavio je da će država početi da kupuje zemljište u Indiji i drugim državama kako bi stanovnici imali gde da žive u budućnosti.

Verovatno će nestati i veliki deo leda na polovima, tigrovi u Indiji, kao i kišna šuma Tahuamanu i njene šarene ptice. Njen životinjski svet i 400 miliona ljudi već su poprilično raseljeni.
Izvor:superodmor.rs/magazin

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

IZGUBLJENI SVET…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Put u pravi Izgubljeni svet

Koliko smo puta gledali filmove o različitim neverovatno lepim izgubljenim svetovima, ni ne sluteći da se jedan takav zaista nalazi na našoj planeti i nosi baš takvo ime – Izgubljeni svet.

slikacitava.phpTamo gde Indijski okean zapljuskuje jugozapadnu obali Mjanmara, rasuto je ček osamsto ostrva koja zajedno čine arhipelag Mergui. Plaže bez otisaka stopala koja presecaju pesak, tišina bez ljudske graje koja para vazduh, sve to čini deo jedinstvene atmosfere predela poznatijeg kao Izgubljeni svet.

Stanovnici Izgubljenog sveta poznati su kao „morski Cigani“, iako je pravo ime njihovog plemena Moken.

977103699532c46da41004142864493_v4 big I dok se svet sprema da otkrije Izgubljeni svet, Mokeni mogu izgubiti svoj kutak planete sa kojim vode neprestanu, iskonsku bitku.

Na poslednjoj granici azijskog turizma, Mokeni pokušavaju da sačuvaju jedinstveni svet prirode u kom žive, ali se bore i za svoj život, jer je svakodnevica u Izgubljenom svetu sve teža.

877978150532c48d6c8504889591422_v4 big„Pre nam je bilo mnogo lakše da zaradimo novac, da ulovimo nešto iz mora. Mogli ste lako da napunite kofu ribom. Ali sada je naš život sve teži i teži“, priča ribar Aung San dok pravi pauzu od rada u hladu palme na Ostrvu 115.  Sa njim tu živi još dvadesetak stanovnika ostrva, muškaraca, žena i dece.

Oni su ugostili AP-ovog novinara Denisa D. Greja i fotoreportera Altafa Kvadrija i pustili ih da sa njima provedu protekli februar.

490897541532c4acb93307221082415_v4 bigIzgubljeni siet, izolovan od strane vlade Mjanmara, sa samo jednim hotelom, bio je zaštićeni predeo nedostupan za turiste svo do 1996. godine. Upitan da li je spreman da prihvati turiste, San odgovara:

„Ne želimo da živimo ni sa Burmancima, a ni sa drugim ljudima. Želimo da živimo sami.“

Ipak, usled sve težih uslova za život, oni su pristali da u dogovoru sa novom vladom Mjanmara prime veći broj turista.

274880505532c479cd744a403288292_v4 bigProšle godine primili su oko 2.000 gostiju, što je jedva nešto više od dva gosta po ostrvu, na godišnjem nivou.

U septembru je jedna agencija dovela jahtu bogatih Rusa koji su izdvojili pozamašne svote novca ne bi li doživeli iskustvo poput Robinzona Krusoa. Ali ministar turizma Mjanmara Htaj Aung tvrdi da će ubuduće voditi računa o turistima, ali i plemenima kao što su Mokeni, kako bi uz profit sačuvali i njihovu svakodnevnicu.

Myanmar Lost WorldPogledajte kako izgleda njihov Izgubljeni svet i uživajte makar i u fotografijama koje je Altaf Kvadri zabležio.

/glassrpske.com/

___________________________________________________________________________________________

132744445532c476b3f342855021961_v4 big139888577532c488d2ff39927859389_v4 big
___________________________________________________________________________________________

DA LI SI NORMALAN…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

 Rekli su mi da nisam normalan: Srbin u užem izboru za put na Mars

Dok neki priželjkuju novu ljubav, bolji posao, Beograđanin Srđan Marković (24) u Novoj godini poželeo je “samo” – kartu za Mars u jednom smeru.

419086_srdjan-markovic-leti-na-mars030114ras-foto-milos-peric07_ffI gle čuda, već 31. decembra njegova želja našla se na pola puta ka ostvarenju.

Ovaj mladi apsolvent arheologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i doskorašnji polaznik Petnice uspeo je da među 200.000 prijavljenih kandidata iz 160 zemalja za put na Mars, uđe u uži izbor od svega 1.058 ljudi.

Reč je o projektu holandske neprofitne organizacije “Mars one”, koja planira da 2023. bespovratno pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Crvenu planetu. Trenutno se vrše stroge selekcije kako bi se do 2015. izabralo 40 fizički i psihički najspremnijih ljudi za ovaj poduhvat.

– Ostvario se moj dečački san. Od malih nogu želeo sam da budem arheolog i astronaut, da istražujem nove civilizacije ili one koje su nestale. Maštao sam baš o tome kako istražujem život na Marsu. I sada mi mnogi kažu “pa da li si normalan, šta ti to treba u životu”, a ja ne znam šta ću od sreće. Nikad nisam bio bliži tome da ostvarim svoju životnu želju – priča za “Blic” Srđan Marković, srpski kandidat za put na Mars.

 Život u kućicama pod maskom
Kandidati koji odu na Mars živeli bi     sami u “kućicama” od 50 kvadrata.   One bi, između ostalog, imale sobu za istraživanja, kuhinju i kupatilo. Svaki od kandidata morao bi da poseduje elementarno poznavanje prve pomoći, kućnih poslova, popravke uređaja, elektronike. Iz kućica bi izlazili isključivo u zaštitnom odelu i sa maskom.

Kada je vest o njegovom prolasku u drugom krugu selekcije stigla 31. decembra, Srđan je  požurio da je javi i najbližima, ali oni nisu bili tako oduševljeni, budući da je reč o putu bez  povratka. Naime, zasada ne postoje svemirski brodovi koji bi mogli uzleteti sa Marsa, a to  bi i znatno povisilo cenu projekta za koji organizatori već sada procenjuju da će stajati  šest milijardi dolara.

419085_srdjan-markovic-leti-na-mars030114ras-foto-milos-peric09_ff– Verovatno bi mi nedostajala i porodica, prijatelji, ceo život na Zemlji, ali kad tako nešto  odlučiš, nema povratka. Odlazak na Mars za mene bi značilo i probijanje ličnih granica i  istraživanje u svrhu čovečanstva. Sem toga, mnogi pioniri nikada se nisu vratili, poput onih  koji su otkrivali Severni pol ili Ameriku, ali je njihovo otkriće koristilo celom svetu –  zaključuje Srđan.

Put i život na Marsu nimalo ga ne plaše. Ne prođe dan a da ne mašta o trenutku kada bi kročio na tlo Crvene planete.

Porodica
Najbliži nisu bili tako oduševljeni pohodom na Mars, budući da jereč o putu bez povratka

– Bavim se spaleologijom, ulazim u pećine koje još nisu otkrivene. Verujem da je na Marsu bilo života i da ga još ima, čim ima i leda. Ostatak života posvetio bih tom istraživanju, bez ikakve dileme – hrabro poručuje mladi arheolog.

U organizaciji “Mars one” naveli su da će birati različite karaktere ljudi, ali koji moraju posedovati toleranciju, upornost i istrajnost, kao i spremnost na sve rizike i sopstvenu žrtvu.

Miljana Leskovac/Foto: M. Perić/ blic.rs

___________________________________________________________________________________________

PUT NA MARS OD 500 HILJADA DOLARA

 Poznati milijarder Elon Musk planira da napravi koloniju na Marsu za 80 hiljada ljudi, a cena jedne karte će iznositi 500 hiljada dolara…

10Plan famoznog milijardera je da pošalje ekspediciju od 10 ljudi ka crvenoj planeti, koji će sa sobom poneti sav neophodan materijal za postavljanje baza svemirskih kupoli. Ove kupole će kasnije naseliti ljudi. Posada će leteti brzim, višenamenskim raketama koje će imati pogon na metan i tečni kiseonik.

On planira da za 10 – 15 godina izgradi svemirsko naselje veličine manjeg grada. Ovo naselje će biti izgrađeno od transparentnih materijala i biće pod jakim pritiskom atmosfere kako bi bilo moguće uzgajati zemaljsko voće i povrće na marsovoj podlozi.

99Obim materijala i zaliha svakog tranporta će vremenom biti sve manji dok će se sve više ljudi transportovati ka misterioznoj crvenoj planeti. Muskove kalkulacije od 80 hiljada ljudi su sasvim jasne. Populacija na zemlji će dostići cifru od 8 milijardi do realizacije njegovih planova.

On smatra da će 1 od 100 hiljada ljudi moći sebi da priušti ovakvo putovanje a cenu karte od 500 hiljada dolara smatra prikladnom.

P.Ć. /luxlife.rs/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽENA TREBA DA OHRABRI MUŠKARCA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________

Ako pokažete osobi da vam se sviđa, nećete izgubiti na vrednosti, već ćete samo pokazati da imate dobar ukus, istice uvaženi psihoterapeut dr Zoran Milivojević

TamoiOvde-a522a6005d1cb428ea34ef1769cd7452_MZbog čega je tako teško postalo naći pravog partnera, koje su najčešće greške žena u emotivnim odnosima i zašto savremeni muškarci izbegavaju emotivno vezivanje, otkriva dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, autor „Formula ljubavi”, kao i niza drugih knjiga o najvažnijim odnosima na svetu – muško-ženskim.

Zbog čega najčešce dolazi do ljubavnih nesporazuma?

Žene su 80 odsto naših klijenata. One se ne ustežu da traže pomoć, za razliku od muškaraca, koji gaje različita uverenja, kao što su: „Onaj ko je pametan, sam ce rešiti problem” ili „Psihologe traže samo slabići”.

Generalno gledano, postoje dve vrste problema zbog kojih se najčešce dolazi kod psihoterapeuta: prvi – namera da se reše česti konflikti parova koji vec žive zajedno i drugi – nemogućnost da se pronađu odgovarajući partneri. Ponekad osoba ima takva očekivanja koja teško ko može da ispuni. Zato se i javlja nezadovoljstvo.

Da li je onda osnovano poređenje da su muškarci sa Marsa a žene sa Venere?

Sve je manje razlika koje potiču iz nekadašnjih polnih uloga. Već od šezdesetih godina 20. veka takva podela nema funkciju, jer ima muškaraca koji su, uslovno rečeno, „ženstveniji” od žena i obratno. Kultura sve više ide ka androginiji, odnosno ka stvaranju muško-ženskog karaktera, tako da se razlike brišu. Naučno je potvrđeno da muškarcima u zapadnoj kulturi opada testosteron, što se povezuje sa masovnom upotrebom pesticida. Sa druge strane, devojčice ranije ulaze u pubertet. Zbog toga se može zaključiti da neki ljudi nisu ni sa Marsa, ni sa Venere, već da dolaze sa Saturna.

Zbog čega se savremeni muškarci sve manje udvaraju i preuzimaju doskora ženske uloge, postaju pasivni, neodlučni i čekaju da im se udvaraju žene?

Žene u poslovnom domenu sve više pokazuju odlučnost, energičnost, odgovornost, a privatno žele da im se muškarci udvaraju. To može pomalo da zbuni muškarce jer ne prepoznaju jasne signale da li da krenu u akciju ili da budu pasivni. Sa druge strane, uvreženo je shvatanje da ako žena pokaže muškarcu da joj se dopada da će on misliti da je „laka”. Mi ih učimo da će osoba, ako joj pokažete svoju naklonost, misliti da imate dobar ukus.

Ljudi vole kada se drugima sviđaju, čak i ako im oni nisu dragi. Zato žena treba da ohrabri muškarca pogledom. Onda kada je pogled uzvraćen, trebalo bi da se nasmeje, što muškarcu daje jasan znak da postoji interesovanje sa njene strane. Jer žene koje se stide, koje u sebi imaju ranjivu devojčicu, upućuju signale koje muškarci ne prepoznaju kao takve. Na primer, žena se žali da joj nije uzvraćena naklonost muškarca koji joj se dopada. Mi je pitamo da li mu je pokazala da joj se sviđa, a ona odgovara: „Naravno, pozvala sam ga da mi pomogne da popravim kompjuter!” Muškarac je dešifrovao njene signale na drugi način i zato nije došlo do uzvraćene emocije.

zoran-milivojevic-foto-b-pe

foto: Politika

 Zašto veliki broj muškaraca ne želi da se emotivno veže?

 Postoje tri razloga. Prvi je iskustvo iz primarne porodice, u kojoj su gledali kako se mama i tata stalno svađaju. Zato su zaključili da je zajednicki život pun nesporazuma i obmana.

 Drugi razlog je usmerenost kulture ka uživanju. Ne žele da odrastu, jer misle da će im život biti preozbiljan i naporan i zato žele da budu večiti mladići. A vezati se za nekoga i imati decu definitivno je znak odrastanja.

I, treci razlog je precenjivanje seksa. Na žene se gleda kao na seksualne objekte, koji stalno moraju da izazivaju želju za strašcu i seksom, a priroda ljudskog odnosa je da to može da bude samo u prvih nekoliko meseci. Ako seksualnost nije praćena emotivnim vezivanjem, onda se vrlo brzo seli na drugu osobu. I tako u beskraj.

 Zbog toga takvi muškarci dočekaju 50–55 godina vrlo usamljeni, kada više nisu seksualno poželjni. Takođe, zbog visokih kriterijuma, nije mali broj žena koje nisu uspele da pronađu partnera, a u godinama su kada im otkucavaju poslednji minuti biološkog časovnika. Nisu srećne ni one žene koje imitiraju muškarce, menjajući često partnere.

Seks bez emocionalnog vezivanja nema taj kvalitet koji ostvare osobe koje u seksualnom odnosu izražavaju duboku emotivnu pripadnost.

Da li postoji univerzalna formula ljubavne sreće?

Mi smo, kao civilizacija, ljubavne odnose prilično zakomplikovali. Ono šta je ljubav (emocionalno vezivanje, osećanje da vam je neko važan i da imate osećaj pripadnosti), generalno gledano, nije ništa posebno. Svako ima pravo da voli i da bude voljen.

Dokumentarni filmovi o primitivnim plemenima najbolje pokazuju kakva je ljubav bez kulturnih konstrukcija. Mi smo od ljubavi napravili centar uživanja – romantičnog i seksualnog – i to prvo u literaturi a onda i na filmu. Upili smo predstave o ljubavi, koja treba da nas usreći, izazove ekstazu i koja će da traje do kraja života.

Ako se tome još doda predstava o podeli polnih uloga, postaje teško verovatno da nađemo partnera koji će se uklopiti u takve predstave. Posledica svega toga jeste sve više razočaranih ljudi.

Grad je pun izuzetnih mladih žena koje su same jer ne mogu da nađu muškarca koji bi želeo da se veže, jer on ne veruje u ljubav. Konačan ishod je sve manje dece i stvaranje zatvorenog civilizacijskog kruga. To je dovoljno alarmantan razlog da počnemo da se menjamo.

Intervju POLITIKA: Žena treba da ohrabri muškarca [objavljeno: 06/03/2009]

Intervju: dr Zoran Milivojević/Intervju vodila: Zorica Karanović
Izvor:milivojevic.info

____________________________________________________________________________________

MANIPULISANJE RITMOM SNA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nesanica – problem sa spavanjem koji nam ne da mira

TamoiOvde-nesanicaNajnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman, ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema.

Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat.

San je osnova zdravlja

San omogućava ljudskom organizmu da se oporavi od dnevnih događaja. Snom se stiče snaga za buduće napore. Kao svojevrsan biološki ritam, san pruža šansu za oporavak i predstavlja važan uslov za održavanje života.

Veb (Webb. W.) s matra da svaka vrsta, pa i čovek, ima na raspolaganju  jedan kvantum energije. Kod čoveka se ovaj kvantum istroši za 17 sati, od mogućih 24, što znači da nam najmanje 7 sati ostaje za spavanje. Usled utroška energije dolazi do stanja iscrpljenosti koje se najbolje leči snom. San se, u principu,  ne javlja  u bilo kom vremenskom intervalu, već je vezan za noć. Skoro sav biljni i životinjski svet  spava, takođe,  noću. Spavanje je period nereagovanja na spoljne i unutrašnje draži  i za ljudsku vrstu, kao i za životinjsku, neaktivnost  tokom noći je sine qua non njegovog opstanka. Neadaptivne, neefikasne i destruktivne forme ponašanja kod čoveka sprečavaju noćno spavanje. Za neke  životinje koje noću love i razmnožavaju se, dnevno spavanje ima istu važnost koje kod čoveka ima noćno. Za ljudsku vrstu karakteristično je noćno spavanje.

Za mnoge ljude vreme provedeno u krevetu je pravo mučenje. Reč je o nesanici.

Industrijska revoulucija, otkriće električne energije i sijalice uzimaju svoj danak. Problemi sa spavanjem  su u velikoj meri posledica učinka  savremenih tehnologija. Sve dok je  čovek živeo u skladu sa prirodom, san je bio kontinuiran i neporemećen. Svedoci smo saznanja da čovek iz godine u godinu sve manje vremena provodi u noćnom spavanju.  Tako, na primer,  u jednom istraživanju koje je urađeno 2008. godine, 38% odraslih  Amerikanaca  izjavilo je da kraće spava  u odnosu na period od pre 5 godina. Amerikanci sada spavaju u proseku 7 sati, dok 60% izjavljuje  da ima problem sa spavanjem. Ono što se dešava na našim prostorima je kopija američke slike i prilike. Kafići koji rade noću, supermarketi koji rade non-stop, neprekidno emitovanje raznih serija na televizijskom programu, kao i  dvadestčetvoročasovni pristup internetu iscrpljuju čovekov organizam i remete prirodne fiziološke i biološke procese.

Možemo li povratiti čoveku ono što mu je sama priroda dala? Naime, potreba za spavanjem ima koren u drevnom ritmu planete i duboko je ukorenjena u našem mozgu. Kad prekinemo prirodni ritam dana i noći iz bilo kog razloga, pa bilo to i uživanje u nečemu, rizikujemo da pokrenemo čitav niz problema. Ono što radimo noću  utiče na sve aktivnosti koje obavljamo danju – na učenje, veštine,  pamćenje, fizičku izdržljivost, zdravlje i bezbednost. Najviše ipak utiče na naše raspoloženje, pa nije čudno  da  hronični poremećaj predstavlja jedan od  okidača za depresiju.

Istraživanja pokazuju da najveći broj ljudi najmanje jednom godišnje doživljava  neku  nemirnu noć. To je neminovni deo ljudskog postojanja izazvan skoro svakodnevnim stresom i brigom. Stručnjaci  tvrde  da  odnos prema tom problemu određuje da li će osoba sa takvim problemom završiti hroničnom nesanicom.

Regulacija sna

Najnovija istraživanja sna na Prezviterijanskom medicinskom koledžu u Njujorku koje vodi  Arthur J. Spielman ukazuju da san  regulišu  dva potpuno različita sistema. Jedan sistem je homeostat sna. On funkcioniše kao poriv koji se velikim delom linearno povećava tokom budnog stanja, a smanjuje se kada spavamo. Homeostatski pritisak koji izaziva san  ne zavisi samo od toga koliko ste budni, već i od toga koliko ste aktivni dok ste budni. Drugi sistem vezan je za životni ciklus od 24 sata, ili telesni biološki sat. Ovaj sistem povezan je sa cikličnom smenom dana i noći.

Čovek poseduje senzore na retini koji šalju poruke o tome  da li je dan ili noć direktno do epifize koja se nalazi duboko u mozgu. Kao odgovor na mrak, ovaj sićušni izraštaj moždanog tkiva stvara hormon koji izaziva san – melatonin, šaljući uspavljujuću poruku onim delovima mozga koji regulišu razne procese: od telesne temperature, sinteze proteina, proizvodnje hormona, do budnog stanja. Životni ritam od 24 sata vodi telo naizmenično kroz cikluse sna i budnog stanja. Tako u periodu od 18 do 20 sati budnost je najjača. Posle 20 sati budnost počinje da opada što može dovesti do dremeža. Najpospaniji smo ujutru od 4 do 6 časova. Ako ostanemo budni cele noći  i izdržimo budni u ovom periodu, moći ćemo da ostanemo budni bez nadoknade sna.

Manipulisanje ritmom sna je moguće. Budno stanje postiže se pomoću jakog svetla ujutru ili uzimanjem meletonina uveče. Dva najbolja načina za san su vežbanje i zagrevanje tela. San prirodno dolazi posle pada telesne temperature. To znači da mirno ležanje u krevetu posle tople kupke može biti upravo ono što je potrebno vašem telu da utonete u san.

Kako se određuje pojam nesanice?

Često se žalimo da nismo ispavani. Nesanica je reč kojom se previše razbacujemo. Stručnjaci uglavnom primenjuju pravilo: 30 – 30: ako vam je potrebno 30 minuta i više da zaspite, ili ste budni 30 minuta i više u toku noći, najmanje tri puta nedeljno, u pitanju je nesanica.

Bez obzira koliko malo spavate, ukoliko se zbog svojih noćnih navika ne osećate slabo i neraspoloženo tokom dana, vi nemate nesanicu. Oni koji se teško uspavljuju ili bude, a nemaju nesanicu, pate od poremećaja faze sna. U ovom  slučaju ljudi pokušavaju da zaspe u pogrešno vreme. Ovo je češći slučaj kod adolesacenata i studenata koji do kasnih noćnih sati, odnosno ranih jutarnjih, ostaju budni. Ako imate nesanicu tokom 4 ili 5 noći u toku nedelje , a dobro spavate vikendom, opet nije reč o  nesanici.

Vanredni profesor psihologije i psihijatrije Michael L. Perlis sa univerziteta u Njujorku i direktor ustanove za bihevioralnu medicinu sna kaže da ne bismo voleli da spavamo kao bebe jer se one često bude noću.  Možda je bolje da spavamo kao adolescenti zato što većina adolescenata spava kao da ne postoji sutra. Rađanje i podizanje dece je faktor broj  jedan koji kod žena  izaziva nesanicu. Žena nauči da spava oprezno, pa kasnije kad potreba za noćnim buđenjem prestane, ona se i dalje budi na najmanji šum. Nesanica se ponekad javi iznenada, neočekivano. Nešto vam se desi i vi neprespavate celu noć. Većina ljudi doživljava frustraciju i uznemirenost zbog lošeg spavanja. Pokušavaju da nadoknade spavanje: dremaju poslepodne, idu u krevet ranije, duže spavaju sledećeg jutra ili ispiju neko piće pred spavanje. Sve ovo je kontraproduktivno, to samo pogoršava stvari. Odlazak u krevet bez akumulirane potrebe za snom, zurenje u plafon, dodatno uznemirenje zbog iscrpljujućih razmišljanja vodi vas u začarani krug. Pod uticajem zabrinutosti vaš mozak brzo uči. Bez vašeg znanja i saglasnosti spavaća soba postaje okidač za nesanicu. Legnete da se odmorite, a vaš mozak pređe u stanje budnosti. Neka istraživanja su pokazala da su ljudi koji imaju problem da zaspe postali preosetljivi na podsticaje koji se nalaze u spavaćoj sobi. Uspavate se u fotelji ispred televizora, ustanete i odete u spavaću sobu i odjednom ste se rasanili. Na umu vam je milion stvari, medju kojima i računanje koliko vam je još vremena ostalo da spavate da biste  bili sposobni za sutrašnji dan.

Postoji druga vrsta nesanice, koja nije posledica nedostatka sna, već pogrešne percepcije: vaš mozak misli da ste budni, a vi ustvari spavate. Dok dremate, prenošenje informacija i čulna obrada podataka nisu u funkciji. Nesvesnost spavanja polako prelazi u budnost, tako da se mnogi ne sećaju  kad su zaspali. Iz tog razloga se ne sećamo  buđenja usred noći, i pored činjenice da se  normalno budimo 5 do 10 puta svake noći. Neki ljudi imaju utisak da su budni cele noći, da nisu „ ni oka sklopili“. Međutim, kada im se uključe monitori koji nadgledaju san, ispostavi se da normalno spavaju.

Zaključak je da smo sami sebi  najveći neprijatelj kada se radi o nesanici. Svojim ponašanjem mi je  još više podstičemo. Sve taktike kojima ljudi pribegavaju posle loše prospavane noći, dremanje ili odlazak u krevet ranije, narušavaju prirodnu sklonost organizma da sam popravi „izgubljenu“ stvar. Nesanicu ćemo najbolje savladati ako ništa ne radimo. Prvi i najbolji pristup nesanici jeste da dozvolimo homeostatu sna da se sam popravi, bez ikakvih pokušaja da nadoknadimo san. Takodje pravilnom upotrebom  pilula za spavanje, posle par neprospavanih noći, možemo vratiti prirodni mehanizam sna .

Nesanica i posledice 

Hronična nesanica dovodi do razdražljivosti, glavobolje, bolova  u mišićima. Slabi koncentraciju i mentalno blagostanje, umanjuje  sposobnost da se borimo sa problemima i da ih rešavamo, smanjuje  vitalnost  organizma.

Istraživanja dr Perlisa ukazuju da je rizik od ispoljavanja depresije kod osoba koje su dve do tri nedelje patile od nesanice visok. Perlis upravo tvrdi da je jedan od faktora kod depresije nesanica. Njegove longitudinalne studije pokazuju da približno posle pet nedelja nesanice sledi depresija. Međutim, ono što pobuđuje interesovanja stručnjaka ove oblasti jeste da lečenje nesanice može sprečiti prvu epizodu depresije, ili makar to da depresija ne postane hronična.

Koliko smo mi sami odgovorni za pojavu psihopatoloških fenomena, neuroza, ili onih struktuiranih i težih poremećaja, i koliko pripisujemo spoljašnjem faktoru svoju nemoć da sprečimo neželjeno ponašanje? To ćemo saznati kada uočimo sled stvari, kako od jednog običnog problema, zamene aktivnosti vezane za noć i dan, upadamo u  vrtlog poremećenog funkcionisanja, neprirodnog režima koji nas vodi vremenom u nesanicu, a potom u depresiju.

Poznato je da razlikujemo najmanje dve faze vezane za  spavanje: prva sadrži 4 stupnja (NREM, periodi bez brzih pokreta očiju ) i drugu sa (REM periodom brzih pokreta očiju). Kod čoveka, otprilike svakih 90 minuta dolazi  do REM faze, faze u kojoj sanjamo. Ono što je karakteristično za depresivne osobe jeste da veoma brzo uranjaju u REM fazu , kao i to da REM faza kod njih traje dva puta duže.

REM faza pomaže čoveku da obradi dogadjaje, pospeši pamćenje, da integriše znanje i osećanja koja su se dešavala u toku dana, kao i da oslobodi  misli od negativnog naboja. Kod depresivnih osoba negativnog naboja ima i previše, zato centralni nervni sistem ostaje budan, mentalna hiperaktivnost dovodi do negativnih misli koje ostaju upamćene i čovek ih se teško oslobadja. Upravo jutarnje buđenje kod depresivnih je pokušaj da se čovek prirodnim putem oslobodi negativnog naboja koji je ostao neprerađen u poslednjoj REM fazi. Iz ovog sledi da kognitivnim putem u budnom stanju možemo obraditi negativne informacije i događaje i integrisati ih u memoriju dugoročno, čim nam neće u toj meri remetiti svakodnevne životne aktivnosti.

Jedan od načina rešavanja specifičnih problema je solving terapija čiji su osnivači D. Zurilla i Goldfried (1971). Pojedinac u ovoj terapiji korak po korak uči strategiju rešavanja problema kao što su gubitak posla, drage osobe, raskid veze , bolest …

U prvom koraku ličnost  uči da prepozna svoj problem, da ga izoluje kako bi ga se rešio.

U drugom koraku osoba se uči  da iznađe što veći broj mogućih rešenja za problem koji ima.

U terćem koraku se analiziraju moguća rešenja, uočavaju prednosti i nedostaci svakog pojedinačno i na kraju na osnovu izvršenih analiza, pomažemo ličnosti da se opredeli za najbolje moguće rešenje.

Naravno, ovo je samo jedan od načina da naš mozak bude manje aktivan dok spavamo. Neke od načina za bolji san smo već pomenuli. Suština ovog problema jeste da napravimo razliku izmedju noćnog života, nesanice i depresije. Šematski  prikazano to može da izgleda ovako: noćni život→ nesanica →depresija.

Autor:psiholog Nevenka Igić /Izvor: stetoskop.info

 

SUTRAŠNJICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sutrašnjica 1. deo – Priroda i četiri prsta

Sve što čitavo čovečanstvo sada radi na očuvanju prirode potpuno je zanemarljivo u odnosu na napore koje ulaže da po svaku cenu zadrži sadašnje stanje i društveno uređenje na bazi još veće eksploatacije prirode i njenog uništenja.

Čovek je imao sreću da se nastani na Zemlji, na predivnoj planeti koja vrvi od života.

TamoiOvde-saka  Možda smo jedinstven slučaj u ovom delu svemira i umesto da nas to uzdigne i ohrabri mi se ponašamo kao pijana posada nekog broda izloženog svim ćudima vremena.

Pravo na život i deo prirode treba da su zagarantovani svakom novorođenom stanovniku Zemlje.

A ko će tog tek rođenog čoveka da uči šta je život, koje su vrednosti života, koja je svrha života, šta je lepo i dobro, šta je sreća i kako je dostići, ko su i kakvi su ljudi i kako da živi kao deo prirode? Od ispravnih odgovora na ova pitanja zavisi budućnost svih nas.

Vaspitanje i obrazovanje novih generacija prepušteno je roditeljima, školi, televiziji i okolini koji tim pitanjima skoro da i ne posvećuju nikakvu pažnju.

  Odgovore ne znaju ni sami niti su ih mnogo interesovali. Naučeni da se zavaravaju principom “imati” i da celog života uzimaju od prirode i drugih ljudi da bi imali.

Takav lanac vaspitanja i života je neodrživ.

To me je navelo da postavim neke odnose između najbitnijih elemenata sadašnjeg života ljudi na Zemlji.

Preda mnom se kao na dlanu pojavio jednostavan dijagram “Priroda i četiri prsta”. Na dijagramu “Priroda i četiri prsta” prikazana je sadašnjost i budućnost čovečanstva kao i mogućnost delimičnog opstanka.

Broj stanovnika nastaviće da raste kao i proizvodnja i potrošnja hrane. Biće sve više gladnih. Povećanje proizvodnje hrane neće moći da prati porast broja stanovnika. Borba za hranom i golim preživljavanjem ne pruža nikakve šanse obrazovanju i suštinskoj promeni načina života uz preraspodelu između bogatih i gladnih.

Kapitalizam kao i svi ostali sistemi društvenog uređenja zasnovani su na eksploataciji prirode, ljudi i ideje da je vrednost samo ako se nešto ima, što je i dovelo do današnjeg stanja.

Sve više ljudi želi da ima jer je vaspitano svim sredstvima da je to jedina vrednost života. Proizvoditi, imati i trošiti. Taj trend se sve više pojačava i dovodi do uništavanja morala, znanja i prirode.

Razni ekonomski stručnjaci, koji tržište proglašavaju najboljim regulatorom ljudskog razvoja, ne vide dalje od svog nosa ili džepa. Ekonomsku krizu rešavaju tako što prave osnove za još veću krizu. Ovde ne važi pravilo da se klin klinom izbija.

Ali zbog čega je i ko je postavio ekonomske efekte za jedine bitne elemente koji određuju vrednost života svakog pojedinca i čitavog čovečanstva? Da li postoji neki drugi koordinatni sistem sa vrednostima bitnim za sav živi svet?

 

Na dijagramu se vidi da će u budućnosti neminovno doći do smanjenja raspoložive energije i pitke vode po stanovniku. Četiri prsta ljudske šake se razilaze. Ako se i u budućnosti nastavi ovom stranputicom čovek neće imati šansu da preživi. Normalan prirodni tok razvoja ljudske zajednice i ljudskog uma kao jedine prave vrednosti čovečanstva moguć je samo ako su sva četiri prsta paralelna to jest ako su u ravnotežnom položaju ispružene šake. Tek tada čovek može da živi u skladu sa prirodom.

Dijagram nudi delimično rešenje.

Da bi sva četiri prsta (sve četiri prave) postala paralelna, prsti mora da se okupe oko palca – petog elementa. A to je priroda.

 

Dosadašnji odnos prema prirodi već u bliskoj budućnosti će dovesti do takvih reakcija koje će opet kao krajnji rezultat imati drastično smanjenje broja stanovnika na Zemlji.

Sve što čitavo čovečanstvo sada radi na očuvanju prirode potpuno je zanemarljivo u odnosu na napore koje ulaže da po svaku cenu zadrži sadašnje stanje i društveno uređenje na bazi još veće eksploatacije prirode i njenog uništenja.

 

Možemo da opstanemo samo ako drastično smanjimo svoje materijalne prohteve, ako otkrijemo koje su to druge vrednosti života jače od motiva “imati” i kada buduće generacije naučimo kako da ih otkrivaju i razvijaju. Prema tome, u budućnosti neće biti ove današnje kvazi demokratije.

Celo čovečanstvo će biti pod diktaturom prirode i njenih zakona. Tek u tom spoju sa tako nepopularnim nazivom čovečanstvo će moći da ostvari svoj pravi razvoj.

Razvoj uma i njegovih moći, razvoj nauke i znanja sa samo jednim ciljem. Da svaki čovek na Zemlji na kraju dana bude srećan zbog još jednog proživljenog lepog dana i onoga što je uradio kao doprinos boljem životu svih stanovnika Zemlje.

 

 Autor: Vladimir Janković – CENTRALA – Centar za promovisanje, razvoj i primenu obnovljivih izvora energije/ekologija.rs

____________________________________________________________________________________________

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

12aaMnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.


Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje

Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videtikragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________