LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti

---

 

OSVAJANJE SREĆE…

Dragi i poštovani, koji redovno ili povremeno, namerno ili slučajno dolazite Ovde, želim  da u ovoj kalendarskoj godini osvojite ili još bolje, sami stvorite i oblikujete svoju sreću!

TAMOiOVDE

Bora*S

---

NOVOGODIŠNJA PORUKA

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:
– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,
ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Foto ilustracija: Bora*S

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli
i čega će se vaša deca sutra stideti,
nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge,
čak i onda kada bi oni to hteli da budu.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima
samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima,
pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i tražiti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete,
a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Dušan Radović

---

OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
– tu ne može biti sreće.

Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
– tu ne može biti sreće.

Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tuđu hoće, svoju neće
– tu ne može biti sreće.

Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!

Dušan Radović

---

DALA JE SVE ŠTO JE IMALA……

 

ONA JE PLATILA NAJVIŠU CENU: Mala Ruskinja pokazala šta sve može da učini dobrota!

U današnjem vremenu u kojem se ljudi sve više otuđuju od prijatelja, pa čak i od porodice, predstavljamo vam priču koja vraća nadu i pokazuje da samo od nas samih zavisi koje ćemo vrednosti veličati.

Svaki put kada padnete u očaj i pomislite da se više ne vredi truditi, vratite veru u sebe i verujte – uvek će se naći neko ko će znati da nagradi vaš trud.

Ovaj video će vam upravo to i pokazati.

On prikazuje prodavca koji stoji za tezgom prodavnice i rasejano gledao na ulicu. Jedna mala devojčica je prišla prodavnici, bukvalno se zalepivši za izlog.

Kada je pronašla ono što je tražila, njene oči su zablistaše od oduševljenja. Ušla je u prodavnicu i zamolila da joj pokažu perle od tirkiza.

„Želim da kupim te perle sestri. Da li imate i lepo pakovanje za njih?“, pitala je devojčica.

Vlasnik prodavnice nepoverljivo je pogledao devojčicu i upitao:

„A koliko imaš novca?

Devojčica je izvadila iz džepa maramicu, odmotala je i ispraznila na tezgu pregršt sitnine. Sa nadom u glasu, zapitala je:

„Je li ovo dovoljno?“

Tamo je bilo svega nekoliko sitnih novčića, ali devojčica je nadahnuto nastavila:

„Znate, ja želim da poklonim nešto svojoj starijoj sestri. Naša mama je davno umrla, i od tada se ona brine o nama. Za sebe joj uopšte ne ostaje vremena. Danas joj je rođendan i ja sam ubeđena da bi ona bila srećna da dobije takve perle, one joj vrlo pristaju uz boju očiju“, rekla je devojčica.

Čovek je uzeo perle, zašao u unutrašnjost prodavnice, doneo kutijicu, smestio u nju tirkiz, obmotao trakom i zavezao mašnu.

„Uzmi!“, reče devojčici, „I nosi pažljivo!“

Devojčica je istrčala iz prodavnice i radosno požurila kući. Krajem radnog dana, prag te iste prodavnice je prekoračila lepa mlada devojka.

Vlasnik prodavnice odmah je zapazio malu porodičnu sličnost sa malenom posetiteljkom, koja je kupila perle tog dana.

Ona je izvadila iz torbice i stavila na tezgu kutijicu poznatu prodavcu, a zatim papirno pakovanje i razvezanu mašnu.

„Ove perle su kupljene ovde? Koliko su koštale?“, upitala je žena.

„A!“, uzviknuo je vlasnik, „Cena bilo koje robe u mom dućanu je uvek tajni dogovor između mene i kupca“.

Devojka je izjavila:

„Ali moja sestra je imala svega nekoliko novčića. Jesu li perle od pravog tirkiza? One su sigurno dosta skupe. Mi to ne možemo da priuštimo“.

Čovek je prišao tezgi, uzeo bisere, sa nežnošću i toplotom ih ponovo upakovao, predao devojci i rekao:

„Ona je platila najveću cenu, veću nego što bi mogao da plati bilo koji odrasli“, ona je dala sve što je imala.

Tišina je ispunila malenu prodavnicu, i dve suze skotrljale su se niz lice devojke, koja je u rukama pritiskala maleni zavežljaj…

Pogledajte detaljno celu priču:

Izvor:bktvnews.com

_________________________________________________________________________________

PLAĆANJE VREMENA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Otvoren kafić u kome je sve besplatno… osim vremena

U Londonu je počeo da radi prvi kafić u kome je sve besplatno, osim vremena koje tamo gosti provedu, a minut košta tri penija. Reč je zapravo o ruskom lancu kafića „Ziferblat“ koji je sad dobio svoj prvi objekat u Britaniji.

Kafić „Ziferblat“

Naziv kafića je kovanica iz ruskog i nemačkog jezika i označava brojčanik sata.
Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku.

Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu.

Gosti mogu da odsviraju i poneku notu na klaviru, prenosi „Gardijan“, a sat vremena sve onoga što kafić nudi košta funtu i 80 penija.

Vlasnik „Ziferblata“ Ivan Mitin otvorio je 10 kafea u Rusiji u protekle dve godine i sada želi da širom sveta primeni svoju ideju.

„Ljudi u Londonu su mnogo spremniji za ovaj koncept koji su odmah shvatili“, kaže Mitin, podsećajući da je u njegovim kafićima moguće da se gosti opuste kad operu sudove.

Ostaje da se vidi da li će se „primiti“ ova ideja i da li je poželjno da uz vas stoji sat dok pijete kafu i opominje vas kad vreme istekne; za neke je to možda opuštanje, a za druge stres.

Tanjug / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

 

KLOT CRNO…PA SE NE VIDI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

   Radio ja i kao moler.

   I taj, razumeš kaže:

   – Hoću jedan zid klot crno. Gledam ga belo,

   – Kako jedan zid kažete. Opet čovek kaže:

lepo ga čujem: – Klot crno. U redu, kažem mu ja.

Plati unapred pa hoću. I plati čovek.

 

I napravim ja. Grozno mi bilo da gledam, al

platio čovek, šta mogu.

Posle došla žena.

Muž tražio razvod pa namerno hteo da je zezne, razumeš.

Nadala ona dreku, skupio se komšiluk i

kažu mi u oči: – Vidi ga samo kakav je, to nije moler,

to je kriminalac- upropastio ženi sobu.

 

Uglavnom, potučem se ja sa komšilukom i tako

Ponovo zaglavim kod sudije za prekršaje.

             ( Dečak 17 godina.

            Odgovarao više puta kod sudije za prekršaje.)

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

  Čuo sam das se čovek može   kretati po mahovini,

možda je to bolje, ali ja ne znam kako.

Kada bih se izgubio u šumi, prvo bih se okrenuo oko sebe

i potražio senku. Kad bih je našao, pošao bih za njom.

Kuda ide senka išao bih

i ja.

Tako bih valjda negde stigao.

(Dečak, 15 godina, zvani „Banana“. Smešten u Prihvatilištu zbog skitnje i

prošnje.)

„Juče smo vodili decu u pozorište. Svi su bili veoma disciplinovani. Uz put je

„Banana“ rekao: – Nastavnice, neko će možda pomisliti

da smo mi đaci.

(Beleška vaspitača)

„POZDRAVI NEKOG“- V.Ognjenović/B. Nešić

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POVEZANI TEKSTOVI: https://tamoiovde.wordpress.com/2012/01/14/dobar-dan-dobar-dan-ali-ne-silazim-s-magarca/

Priredio: Bora*S